Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
И кад би напросио, сав убрљан машћу, јелом, што је куповао и частио се по ашчиницама, долазио би онда натраг и давао клисарици на чување
Седа тамо. Пошто нема да им запали свеће, он, оно што је напросио вади из појаса и ређа по гробовима. И онако пијан, плачући нуди пролазнике: — Узмите, узмите за њину душицу, — и
Али, нико не би од њега узимао. Сваки зна да је он за себе то једва напросио. А он једнако нуди, плаче и моли пролазнике: — За њину душицу, за њину душицу узмите... Ни попа не сме да зове.
— Дêдо, и ове моје препој! И после пошто поједе сам оно што је напросио и нудио другима, раздавао, последњи би се дизао и стењући одлазио.
— Баца им у крила, лица. — Насити се, просјачка веро. И, радостан, поскакујући, одјури у варош с оним што је напросио, певајући из свег гласа. Обично иде у оне механе по чијим шталама спава.
Обично иде у оне механе по чијим шталама спава. И тамо, оно што је напросио, раздаје сељацима грдећи и њих, сељаке. — На, бре... на, сељо... Узми, једи...
у твом веку овако што убаво, месено, ниси изео... и никад нећеш да изедеш... Једи, сељо... — И све што год је напросио ређа пред сељаке да једу. А сељаци ако му за то коју ракију плате — добро, ако не — не тражи. Само ни ту не остаје.
тешке, пуне торбе да би што пре стигао у варош, пред цркву и да би пре мрака изручио хлеб, брашно, што је тај дан напросио за њу, цркву. Али чим уђе у маале, опет се заборави. Почне да иде по кућама.
од зиме, са оним истим плачним изразом лица, скупља и заједно с парчадима хлеба, луком, паприкама и другим што је напросио, меша.
Толико је било много што је он напросио. А сви су му давали. Нарочито Турци које је он највише грдио и псовао и терао их да „иду, иду далеко“.