Ћипико, Иво - Приповетке
у својој дрхтај његове тешке нажуљане руке, па је нешто стеже у прсима: чини јој се да би јој лакше било кад би се насами нашла, лакше би могла да среди своје мисли. — Идем кући, — вели му. — Може бити да је господар дошао.
Непрестано је тражи, не пушта је с ока ни када је с другим у друштву. Устрпљиво чека, па, оставши с њом насами, причиња се спокојан, и једнако је наговара љубазним ријечима.
Из разговора дознаде да се оженио и да ће осле рјеђе на море ићи. Осјети пред њим насами сву одавна потајену женску вољу: ко зна хоће ли га већ икада видети?
Тако је у заклоници затече насами. — Ти увијек дангубиш! — јави јој се осорљиво. Она успрене, јер га није спазила но кад му је глас чула, па како је
Ово су наши, мушки посли! — Како сте сви вредни! . . Биће како он хтеде, одврати она с увјерењем и поврати се. Насами приупита Букало Жижицу; није чисто вјеровао. —Ча, мисли спалити баш нашега светога Спиридиуна? —Његов кип...
Ћипико, Иво - Пауци
— опет ће Радивој. —Још је она као цура, стиди се, болан. .. Ја карах што неће да својој мајци каже ... и питам је насами у четири ока, а она једнако одговара: „Не могу да кажем, — стид ме, мајко!
Пође погдјекад у окрајни комшилук да види сина и жену, али са женом не разговара насами. Божица га се клони: одлучила је тврдо прије вјенчања не упасти у гријех...