Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Поп Митар повуче нашег попа за мантију. Владика се слатко насмија. — Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти! Таки мени и требају!
” Владика се добродушно и лако насмија. И ц Маром је много штошта говорио. — Који је оно светац? — рече он њој, па показа на једну икону на зиду.
Отвори школу и пошљи ми фамилијаза. — Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет. — Није сабља за вратом. Учитељ се насмија, ал' само лијевим крајем уста, и лијево око сасвијем му се затвори, а онијем другијем погледа најприје кмета у опанке,
Па кад послије опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе. Учитељ се насмија. Онако: једним крајем уста и једним оком. Погледа ковача још једанпут, не рече му ништа.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Нико му не одговори. Непознати онда гурну џак ногом, дохвати мене управ у слабине и гласно се насмија: . — Ехе-хе-хе, да нисам пијан, још бих повјеровао да сам нашао мачка у џаку.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Не чујући никаква шума, помисли да су домаћи у цркви. Тада му изиде пред очи поп Марко. Насмија се замишљајући га у одежди и с кадионицом у руци, тога попа који је ко ти га зна колико глава одсјекао!
Оли да ти донесем чашу вина? Јанко се насмија и рече му: — Донеси метлу и крпу какву. Кад се дијете врати, запита га одакле је. — Добрљанин — одговори ђак.
“ одазва се дјетињи глас: — Ја сам, твој ђак Милун! Јанко се насмија и отвори. Дијете унесе рукомију и врч воде, па, пошто то положи на сто, унесе чизме.
Јоке му стави длан на чело. Он се насмија, весело их погледа и запита: — Јесу ли дошли? — Ко? — рече Јоке. — Па Лудмила, Вацлав, ујак и мали Јанко?...
Милићевић, Вук - Беспуће
Докле идете? — Преко мора, одговори онај доброћудно и празно, не појимајући значење те ријечи, насмија се, показа своје јаке бијеле зубе и оде брзо. Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог.
Он се мало осмјехну и разумио је. Не, није ми мрско, — рече и погледа је благо. — Ја волим да ти долазиш. Она се насмија радосно, стајаше још неко вријеме и оде сва задовољна.
— Ви немате никога да се о вама стара, рекла је. — Како да немам? - рече он и погледа је. — А ти? Она се весело насмија и побјеже. Једнога дана пљусну киша кад је хтјела да полази. Он јој рече нека причека.
— На крају крајева, ко то може да буде? — узвикнуо је. — Једна буцмаста и здепаста Чехиња, — и насмија се. Пало му је на памет да сутрадан оде к њима и одмах је то назвао глупошћу.
Куњаше читавог дана. Пред вече напи се вина и угрија, насмија се презриво на све будалаштине и црне мисли с којима се гонио неколико мјесеци, и извуче из џепа неки стари број
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Гдје вам је онај што вам прави коњске иконе, питао би. Не би више смјели у варош, на пазар. Брадоња се насмија. — Говориш ли ти то баш озбиљно! — Како нећу говорити, јадна ти мајка.
Због тога сам се, ваљда, и прокрао у младости. — Саблазнио те твој светитељ заштитник, а? — насмија се сликар. — Ех, заштитник! — прогунђа озлојеђен Сава. Вала ми се био на главу попео.
— Шта ћеш, без рада и лопова нема живота — оте се јадном дједу, па се и он сам насмија на ту своју дрвену мудрост и би му нешто драго што, ево, остадоше и весело срце и лијепа ријеч, па се можеш
у коме је коначила кухиња, унезвијерено се загледа у натрпану мрачну собицу, па кад спази свога кума, сав просину и насмија се. — Богами се ја препао да ни тебе више нема. — Како ме неће бити? — Па побјегао и наш митраљезац, Гојко.
Знаш онога Џакана, Циганина, трговао прије рата коњима? Ето, дотле сам ја дотјерао. Командант се одједном грохотом насмија и десном руком чврсто загрли разгоропађеног другара. — Аха-ха-ха, Џакан! Како да га не знам. — Знаш, дабоме.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Онда му путник предложи да трампе, вели: — Да ти дам овај шешир, а ти мени ту мараму. Царев се слуга насмија: — Ох, ала би умио! Што ће ми тај ћелепуш! Њих бар има доста.
Цар се насмија кад прочита писмо, не хтједе послати мараму, већ заповједи те једна чета оде у оно поље гдје је овај рекао.
— рече војник и настави ијетко пут цара: — Зашто ти, безакониче, издаде мене на вјеру и на аманет, а? На то се цар насмија, свуче са себе ловачке 'аљине и покаже му се. — Опрости, свијетла круно!
А он једва изговори: — Да су здрави пријатељи! Ал' за мал, што се не насмија. Утом Мујо дође до својих врата, отвори врата, па се окрене људима: — Шта је, људи, што сте се искупили овди пред
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ одговори дијете. Сви се насмијаше. „А коју ћеш узети, де?“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија. „Узецу Миљу Ђулову!“ рече Милун озбиљно. „Аферим! Живио Милуне!“ рекоше момци.
“ „А коју?“ „Вира, вира, све вира“. „А што је то вира, Јанко, вјере ти?“ запиташе, скоро сви. Јан протра брчиће, насмија се, па махну главом. „А шта, нећеш да нам кажеш!“ „Ја, вјерујте ми, не знам у сну што зборим нити шта је то вира!
“ викну човјек ческим језиком. Дјеца се уставише од страха. „Ходите сви амо, ја ћу вам скинути гњездо!“ рече и насмија се. Дјеца се сад бојажљиво стадоше окупљати.
“ Владика се од срца насмија тијем ђаконовим „уманитељним“. па ће њему: „Остало, без батака, савладаћеш ти, оли?“ „Зашто не, Господару, ако баш
„Држ кад ти вељу!... Ти си брат Радојев; мио си ми с њега, а да не с тебе!“ Овај се насмија, примивши у шалу то, па стаде наздрављати. Китио је и развео, ја мним, по сата.
Ако удари Вранцуз с бока, погибосмо!...’ Он ми се насмија. Његова сребрна брада заигра и у лицу сину... Не бој се, Пејо, каже. Добро је, добро, а биће добро...
“ рече махнувши ономе главом. Странац се примаче. Јанко се насмија и започе му нешто причати туђим језиком, а ономе се на лицу показа чуђење и жалост.
“ „Дакле, сад би ти могао дома?“ запита сердар. Јанко се горко насмија. „Бих, пошто би одлежао шест мјесеци у тавници и три године још служио у војсци!
Моју снаху, жену онакога јунака, младу, згодну... Па понуди га! Може му бити, хоће ли, неће ли!“ Јока се слатко насмија, чујући све што он изасу.
“ „И што је вазда нешто био тужан“, прихвати други. „Никад се то момче, Бог да га прости, не насмија, нити нашали... Боже ми опрости, рекао бих да је и тражио смрт!“ „А, јунак, јунак!“ опет ће Милић.
“ „Не — но чојак из свијета!“ одговори Стана, па наслони главу на руку. Дуго је тако стајала и промишљала, па се насмија и устаде. Бјеше ли тај осмијех намјењен прошлости, златним сновима младости? Или је то био као пријекор судбини?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
су му се биле гусле нешто поквариле, како ли, еле никако не могаше започети да с њима напредује, пак пред скупљенијема насмија се и рече: „Вала, господо, кад ми гусли лијепо не ислеишу, не мили ми се ни да сам ослијепио.“ 9. ЗЕТ У ПУНИЦАМА.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Не помажу, богме, ни нашијем, ни вашијем, но су добро дошле поповима! Суђа се насмија, а пристав поцрвење, па поче причати како су сви православни уопће слабо обавијештени у стварима своје вјере, а
спомену зашто стриц купи дугове, онда се сјети Срдаревијех савјета и очиних наговијести, те се прво намршти пак се насмија. То ђачко тумачење Брнине настраности примише и слуге, те преко њих распрострије се и међу кметиће.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Див се насмија и упита старца шта му би; а он одговори како је преко ашламе угледао у грму зеца, па прескочио ашламу и ухватио зеца
Он пружи јаје, ко вели: ево, па ћемо и чимбур испећи, а ја покажем комад сира, — ево, велим, па ћемо начинити и омак. Насмија се цар Насрадиновој мудрости, лијепо га обдари и отпусти. И отада оста ријеч: разумјели се кô Француз и Насрадин.
Ћипико, Иво - Приповетке
—Ја ти се радујем, — рече јој госпођица, кад се Цвијета, постиђена, из кухиње вратила, и насмија се преко воље, као да јој завиди на толикој срећи. —Лијепо ти је изашло, да! — помилова је и господарица.
Дјевојка се пак журно уклони с пута и зађе међу грмље. — Што се бојиш? — насмија се. — Има их те су бољи од нас... —А зборе да су усилни? —Јесу тсподари им...
— Хоћу одмах, старче мој! — потапкавши га по рамену одговори Антица и погледа на ме, па се насмија. Ја се дигох, па пођох за њима. Стари Андрија остаде код своје кућице, а она ме испрати до у увалу.
—Увреди би се... —А нећеш да се светац увреди... Умешће нас... Да, биће рода од маслине ка досад! — и насмија се шрезриво. — Ма моја душа ванка тега... Учинићу ча будем могао. — Ваља, — потврди Букало.
—Морача! — једва изговори и зајеца. —Иди! Ово су велики дани! — одговори она и насмија му се у лице. Парон Зорзи пружи према њој своје дуге, мршаве руке и, сав дрхтећи, обухвати њену топлу главу и принесе
Ћипико, Иво - Пауци
— вели им и не осврћући се на њих. —А да! — узврати Раде, почекавши одговором, — а код вас блата! — и насмија се весело. — А код куће? — Здраве сам их оставио. — Опреми га!
— Опреми га! — заповједи газда момку и дохвати новине и унесе очи у њих да чита. —Лако је теби, — насмија се на њ дућански момак, али шта ће ова сирота?
— Не пуштај га у дућан! — вели момку. Па окренувши се к Ради, потапшавши га по рамену, насмија се: — Иди, болан, у конобу, попиј чашу вина ... Васо одведи га! — Чекајте, господару!
У снијегу под натуштеним оловастим небом, изгледају им образи блиједи, прљави, али кад се једно другоме насмија, забијелише се јаки зуби јаче од снијега, а очи што говоре заиграше сјајем у којем као да се сакупила сва топлота
— и уручи кесу писару. А писар озбиљно опоменувши их, вели: — Кад су новци у мојим рукама, нема преваре .... —И насмија се. — А да! Да вам право кажем: Петар купује мачка у врећи. Ја не бих, али свако је господар својих пара!
—Оженио се и ти, Раде? ..... —претргне ћутање жена. —Знаш да јесам... —А имаш ли дјеце? —На путу је, — насмија се Раде. — А ти мишљаше да нећу бити вриједан. — Не велим ја ...
Сагријешила си се што одбјеже лудо дијете ... Чујеш, би ли сада бјежала? — Не бих! — одговори жена и насмија се јако, разуздано.... — Не бих! — понови.
Право хришћани у цркви пјевају: „господи подај!” — слатко се томе насмија. Па погледа на сунце: —'Ајдемо, Машо! Дигоше се.
Тако би се ливада, дубрава, оранице морале раскомадати као бравче... — и опет се насмија својим умјереним осмјехом. — Кажи цијену, господару, — пита Илија, и не може никако да се сабере, да се безбрижним
—Та и она је од хришћанскога соја, — опази Раде, — па што јој бијаше? — насмија се Раде. — Сада се по нашу крсти... —А ја ћу по њихову, — прекиде сестра. — Један је бог!
Прави соко! И сврнух с пута да ти то кажем ... —Што неће од оваквога оца! — насмија се Раде и дигавши се, стави држалицу на страну. —Догодине биће друго, хоће бога ми! —А ја од њега ни биљега!
— А може бити да се отац свети сину, — уозбиљивши се, вели Павле. —Чуј и ову! — зачуди се Петар. —Знам ја за њу, — насмија се они времешни човјек. — На твојој сам, Павле! —Па кад знаш, причај да те слушам! —жури Павао.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Гле ти краљице! — насмија се Мицко, а за њим Радан, па и сама Сунчана зрака склупчана на његовом длану, већ спремна да крене на нови пут.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
35 Откад са мном драга није, Не смијем се као прије; Многи бећар шалу збија, Али ја се не насмија'. Откад сам је изгубио, Ја ни суза нисам лио. Срцем носим тугу многу, Но плакати ја не могу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
грдно проћи: код оружа и код коња твога жива ће те у руке фатити, хоће твоје саломити руке, живу ће ти очи извадити“. Насмија се Страхинићу бане: „Богом брате, старишу дервишу, не жали ме, брате, од једнога, тек ме војсци турској не прокажи“.
Прије теби нисам казивао, од срамоте и од јада мога, како ме је ђедо препануо, не знајући ко је ни како је“. Насмија се од Сибиња Јанко: „О, луд ти си, дијете Секула! Јесам ли ти, болан, говорио да не идеш на стара јунака?
Знаш, сестрићу, не знали те људи! Доста ми је и муке и руге: насмија се сва господа наша, а шапатом збори сиротиња, ђе ми сједи снаха испрошена и код баба и код старе мајке, а ђе сједи за
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Охо, мајсторски се спушташ! — похвали га дјечак дошљак. — Од тебе сам научио, Стриче — насмија се путник с букве. — Ех, још само да имам тако дугачке ноге и руке као ти, па да могу обухватити свако стабло.
Па то ће онда испасти да сам ја неки отров за пацове. Лазар се насмија. — Па и мене зову Мачак, а то је смрт за мишеве. Таман спадаш у моје друштво.
Командант се само насмија и пресуди: — Кад је тако досјетљив, нек остане на курсу. Тако се Николица помијеша међу курире.