Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
работа, објелодани се и покоја љубавна тајна између каквог пријашина и неке жене, па се приљежном чтецу и брк насмије, а не мора баш послије сваког записа пљуцкати у страну и псовати оца непознатом калем-ефендији.
и мјесто гдје ће се у дворишту сјести, и најпогоднији начин како ће примирити разлајана зељова и голицаву ријеч да насмије врцкасту цуру.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Соломун је мирно и без страха сједио на јастуку, па кад види овога ће иде к њему са сабљом, а он се насмије. Кад цар то види, није се могао уздржати да га не запита зашто се смије.
Кад су тако ишли, Соломун се кроз кола био загледао у предње точкове, пак се уједанпут насмије. Цар који је поред њега јахао на коњу запита га што се смије, а он му одговори: — Смијем се гледајући како једна
То чује неки пустахија из шуме, па се насмије; затим, крадући се кроз шуму, испредњачи пред човеком, и на путу којим ће овај проћи остави пуну кесу новаца, а он се
и одабра нашу турску вјеру и, турске ми вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је од кад ја знам било. Насмије се поп наместо да се постиди, па одговори оџи: — Ми у нас зовемо пса кад нема репа кусов, а онога што цијеле уши нема
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Зове ли ко мене, неборе! (А они њему одговоре): — Болан, што пјеваш, да ли ти није љетос умро отац? (Сад се он насмије, и прсне усницама, као да не мари ни најмање, па им одговори): — Може му бити, свакако и стар бјеше, — (и шљедује
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
два јаја, и једно од ђеце рече му да пође у пазар ова два јаја да прода, и што од њих ухвати да им за оно круха купи. Насмије се отац пут њега, но и уздахне говорећи: „Јадно дијете! што ћу за овака мала два јаја ухватити?
Соломун је мирно и без страха сједио на јастуку, па кад види овога ђе иде к њему са сабљом, а он се насмије. Кад цар то види, није се могао уздржати да га не запита за што се смије, а Соломун му одговори да се смије ђе цар
Кад су тако ишли Соломун се кроз кола био загледао у предње точкове, пак, се у један пут насмије. Цар који је поред њега јахао на коњу запита га што се смије, а он му одговори: „Смијем се гледајући како једна гобела
преварио ме у вашу варошу један Лацман и Лацмански син, те ми продао некакве каве која не пуштава црнило.“ Поп се насмије, те пође дома без каве. 16. КУДРОВ И КУСОВ.
“ Насмије се поп намјесто да се постиди, па одговори оџи: „Ми у нас зовемо пса кад нема репа кусов, а онога што цијеле уши нема
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Сјутрадан завика телал да се удаје царска кћи и да ће свијет пролазити испред ње, па на кога се она насмије, да ће онога узети.
— Еј, синко, синко, — насмије се на то отац, ал̓ скоро кроз плач — нисам ја ни луд ни пуст, већ од муке то радим. Ову вишњу сам најбоље волио и
Цар је због тага био јако жалостан, па даде разгласити по свему свијету да ће ономе ко му насмије кћер дати је за жену, и још уз то пô своје царевине.
Соломун је мирно и без страха сједио на јастуку, па кад види овога ђе иде к њему са сабљом, а он се насмије. Кад цар то види, није се могао уздржати да га не запита зашто се смије.
Кад су тако ишли, Соломун се кроз кола био загледао у предње точкове, пак се уједанпут насмије. Цар, који је поред њега јахао на коњу, запита га што се смије, а он му одговори: — Смијем се гледајући како једна
и одабра нашу турску вјеру и, турске му вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је откад ја знам било. Насмије се поп намјесто да се постиди, па одговори хоџи: — Ми у нас зовемо пса кад нема репа кусов, а онога што цијеле уши
— Па онда бијела шенична крува, — вели хоџа. — И окица мученице, — доклопи један орач. — Па таман, — насмије се хоџа.
Бели се орачи намолише хоџи и он им за велике паре продаде зечину. Одоше орачи весели к себика, а хоџа се насмије, поглади браду и рече жени: — Да не има луда, како би мудри живили?
Баба се насмије па јој крњезубачки рече: — Људа љи си, моље диљете! 3аштљо бљи се тљи лудља и нељјака мучљила, петљо, кад имашљ пара,
Ћипико, Иво - Приповетке
—Што да се тужим? Од своје сам воље дошла, — одговори она, и силом се насмије. — Увијек је боље амо него код нас... Видиш, добива се прилично... Да бог поможе! А и теби ћу лако наћи посла.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Бог да му душу прости, а био сам му много у вољу; ријетко да прође дан, а да се са мном не насмије... Једанпут баш у боју.... ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’! Казуј што си дошао? ВУЈО: Дошâ сам... дошâ...
Ћипико, Иво - Пауци
Уђоше у чисту, обијељену собицу. Иво раствори стакла и капке. Затим се обрне к мајци, насмије се тек примјетљиво и загледа се у њу. Стара постави свијећу на сто. —А шта је од оца? — упита он. —Спава, уморан је.
Јур јој се весели! —А жениш ли се? —Зашто ме то питате? — И слатко се насмије. — А зашто се ви, који можете не жените? Ма да, јема доста жен' по свиту. —Па, имао си младу? —Пустите!
Они су свјетлији и стројнији. Покоја цура погледа га и насмије се; дочим је старија чељад озбиљна и забринута. Звонце брецну. Свјетина навре на тијесна врата.
— Ниси се нигда прилагодио животу, раду. — Прилагодио! — настави доктор и гласно се насмије. — Теби се чини да у нашој вољи стоји срећа! Кушао сам да радим, али нисам могао издржати.
Цирило блиједи и кришом погледа у старога Анту. — Дакле сте се намирили? — јави се судан. — Па добро! — и насмије се. — Колико си му дао? — Десет фиорини, господине. — Дакле, ти си примио десет форинти од овога?
И бог нас учи да један другоме праштамо! — Тако, а? — насмије се господин са наочарима. — И онда ти си рекао свједоцима. — прослиједи судац, — да рекну да нису ништа видили?
— Што ти велиш? — упита судан млађега — Ка и брат... — Дакле, видио си и ти? — Јесам! — Тако, фалу богу! — и насмије се замјеник државнога одвјетника суцу, натаче наочаре и пође да сједне на своје мјесто. — Молим вас, добро пазите!
— рече, наједном уозбиљивши се: — Пуно посла! Дођите по подне, немам времена ... — И ја бих вас молио, — умиљато се насмије трговац шјор Бепо. Иво поздрави и изиђе. У ходнику поздрави га стари Анте Рајић. — Ти опет овдје! — рече му у хитњи.
Нећу ни да оком кренем гдје не морам; нека иде у одвјетника! — Лијепо би га ти управио! — плане Иво, и презриво се насмије.
— Зар се одавна ниси исповидио? Он јој се, мјесто одговора, благо насмије. Мајка као да се је тиме задовољила, јер тога часа не рече ни ријечи.
— Приповједи ми штогод! — вели јој и гледа је равно у очи. — Уморна сам! — одговори она, и сјетно се насмије. Цили дан примећала сам камење...
Дакако! — Сигурно! — једва изговори Иво, и осјети да га нешто голица на смијех. Па да му се у лице не насмије уздржавајући се пође у други крај дућана и гледа у наслагану робу. Американац се окрете и пође к вратима.