Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Ја морам помишљати и на себе. — Мили, о чему то говориш, ама шта ти то говориш? смејала се Наташа за све време и хтела да га загрли.
Бих, моје ми части, јер волим очајно и јер је Наташа дивна као да није жива жена. И све ћу оне неправде своје према њој покајати.
Ето, тако ћу јој рећи. И онда ће ми опростити што јој никад нисам писао. Јадна Наташа. Она је могла посумњати: да сам онда озбиљно мислио на раскид. Раскид са Наташом?! Ужас!
— Приђи ми, седи ту, старче, мој старче. Много имам да ти причам. — Опрости ми, крив сам, крив сам. Наташа, ја сам мозак свој исушио.
Три недеље после тога умрла је Наташа. ВИИИ. У оној истој ђачкој соби на Дорћолу у којој је становао и пре рата опружен на старинском плеханом кревету,