Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
морално леп, хоћу да доживим да ми верује кад јој будем рекао на коленима: ево овде је само сунце унутра, погледај, Наташице, самô сунце.
Раскид са Наташом?! Ужас! Па то би значило раскид са животом, раскид са срцем, раскид са крвљу. Никад Наташице! Не постоје више две душе: твоја и моја. Неко тајанствено ткиво исплело је свега једну: нашу душу. Никад Наташице!
Не постоје више две душе: твоја и моја. Неко тајанствено ткиво исплело је свега једну: нашу душу. Никад Наташице! Јесам ли био безуман онда кад сам те вређао? Ја, свакако, не знађах шта сам говорио. Ето помисао на тебе пржи ми ум.
Чекај ме, Наташице и опрости То мора бити што пре, овога часа, овога часа...“ А на пољу грмљавина све јача и капи, најпре крупне и
— Наташице! — јаукао је Јуришић док је она кашљала. — Или као да сам била заспала једне ноћи и у оном монотоном животу сањала јед