Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Сиротиња смо, госпођо, стаде кмет увијати полуиронично, смејући се у себи и чудећи се смелости овог девојчета. »’Натема је... помисли он, а ви’ш овај не уме ни да обели !« Не може народ да издржи оволике терете... — А ви затворите школу.
Стојан изиђе иза оџака, где се беше прикрио, па се стаде окретати по кујни и крстити. — О, ’натема је !.. о часни је !... Како га обанђија онако!... Иде, братићу, за њом ка слеп... Хм...
Она се сакри у башту за неко густо ружино жбуње, а Богосав оде преко дворишта, машући главом. — ’Натема је !... Луд сам ја да идем на робију, или још да изгубим и главу због њених враних очију!... Ехе-хе!...
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. — Каквог курјака, 'натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. — Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га...
— 'Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. — Ни ја не знам све,