Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
“ То је одавно било, али сам те баш то питао. Сигурно знам. Лицем јој пређе нешто као дрхтај, као сенка, обрве јој се натуштише и примакоше једна другој, руке стави на размакнута, надошла бедра, размаче боса стопала.
Откако је синоћ истерао Раку апсанџију и сео, није се више помакао. Андри се одједном натуштише обрве: не може да учини што је намислио. Од Аћима не сме. Устаде и заклони му светлост.