Употреба речи нашег у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— Ми морамо дознати, ми хоћемо да дознамо шта има у тој депеши. И то треба власти доставити. — То треба! За благо нашег отечества то треба власти доставити.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

,Зар су у вас такви цареви? А камо му велики ћурак и велики каук на глави, ако не већи а оно бар као у нашег везира у Београду?

(Тако ми је казивао из Ужица Асан-баша Дрљача, који је онде на војсци био, а после је био јасакчија уз нашег владику ваљевског Данила, заједно путујући и димницу купећи му.

Хајде да вам најпре кажем како сам књигу учио. Отац ме даде јошт врло малена да код попа Станоја, нашег пароха, који је близу наше куће седио, учим.

из Сребрнице, закупио муселимлук, а брат му кадилук у Ваљеву (то су били обадва стричеви оног доброг Хаџи-бега, нашег српског пријатеља у последње Карађорђево време).

Ви кнезови, кад ја поручим, који не дође с војском, у његову главу.̓ — Ми му благодаримо и одемо весели, што смо опет нашег Хаџи-Муста-пашу повратили у његову стару доброту, кога митрополит Методије беше потурчио.

То све види паша, али нема куд. Та је наша војска од пре нашег божићњега поста с мојим оцем у Београду стајала, и град чувала, до наши̓ ускршњи̓ поста, док се Бирчанин с другом

Кад се то писмо прочита, рекне Фочић скупљеном народу: „Ето, ова писма сече Алексу, који с Немцима се договара, и код нашег цара нас тужи и опада, и о нашим главама ради, зато би гре̓ота била његову главу живу оставити”.

А ви ако га почнете бранити, немојте нас кривити шта вас снађе”. Усред тога нашег разговора дође стари кнез Никола Грбовић и војску према нама упаради, а Јовица Милутиновић од марама барјак начинио и

Карађорђе узе Јакова, Јанка Катића, кнеза Симу, нашег новог кнеза Пеју, зета Живка Дабића, Милана, од шабачке нахије Спужа Остоју и Ћурчију с њиним момцима, јербо је од

Везир дође близу Дрине. Пишемо ми и питамо нашег пријатеља Хаџи-Сали-бега у Сребрници: како ћемо дочекати везира, и колика му је војска.

Дођемо код фон-Бенковића опет у трактер, који нас је врло лепо и љубезно частио. Кола су већ готова била, зовнемо нашег љубезног домаћина да нам трошак покаже, но фон-Бенковић каже: „Сваком другом наплаћујем на персону по рубљу, а вама

Хоће га ваљевске старешине и војска да убију, говорећи: одвео нашег проту, предао Турцима у руке, а он се вратио, — и свуда га по Китогу траже, а он се сакрио, не зна се где је.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Разлеже му се псовка по свем селу. Људи, неки на раду, неки код своје куће, тек се само довикују: »Ено, ено нашег газда-Раке! Чујте како креше!... Јамачно ће у општину да се суди с ким!

— Одем ти ја у Шабац нешто послом. Увратим се код неког Николе, што је овде био ћата код нашег капетана. Уђем у кућу, а сама му госпођа његова ту. Погледам, а оно стоји поред дувара један гвозден астал...

Све грмље поизваљивано... — Ојађено се бију те хале пред тучом... да бог сачува! — Јеси слушао нашег Станка? Ето он је ветрењак... Кад се, вели, побију, докопају грм за врх па га ишчупају као струк лука и туку се...

и у смеху, и у погледу, и у сваком ма и најмањем покрету огледа строга званичност као што је у Максима Сармашевића, нашег лепог капетана. — Ето, на пример, какав беше капетан Јаков Јаковљевић, што је био над овом капетанијом пре Максима.

— Служите се, господине! — нуди некаком суровом радошћу опијен Давид Узловић свог најмилијег госта — нашег лепог капетана. — Служите се, изволите — колико је бог дао и добра година донела. — Хм, хм, Дашо!

Зар не видите, да се ово пропаде? Није нама вајде ни од проте ни од литије, него де да ископамо ми оно нахоче из нашег села!...

— Чије му драго, тек није по нас, добро! — рече поп као забринут. — Него дела, људи, да како отарасимо ту беду из нашег потеса. — Јес', богами, попо — прихватише сви попову мисао — то ће најбоље бити, да отарасимо белаја од наше куће.

Могу ти казати тек да ми мало одлакне. Ти ваљда знаш нашег кмета? — Живана Душмана?... Знам, јакако... И кумови смо неки... Лане сте га тамо окметили.

« — Деде ти, чича-Мирко! — нуди Пурко. — Одмени нашег попу. Наздрави што! — Е, у здравље нашег Страхиње! — поче чича Мирко узевши чашу.

« — Деде ти, чича-Мирко! — нуди Пурко. — Одмени нашег попу. Наздрави што! — Е, у здравље нашег Страхиње! — поче чича Мирко узевши чашу. — Прво његове главе, његове домаћице... — Уха, чича-Мирко!... Не будали!...

Знам ја већ како ћу... А шта велиш, Бошко ће се зачудити кад нас види? Она његова поћерка биће таман прилика за нашег Вују. — Море, попо, да си се ти оканио Бошка... — А што? — Па могао би и овде у ком селу потражити девојку.

Одмах на челу тога дела беше наштампан овакав указ: »На предлог нашег министра тих и тих послова постављамо: Ивка Ивковића, привременог попа ИX класе парохије дивљачке, за привременог

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И он прихвати руку старчеву, па је ороси сузама... Попа га пољуби у оба образа. — Људи смо, па грешимо. Од праоца нашег грех нам је остао. И ми се огрешисмо о тебе. Али нам је Господ дао савест, па кад увидимо грех свој, ми се покајемо...

Он следи срж у костима и Крушки и Маринку. Колена им клецнуше и они седоше. — Овде ћемо... Ево овај храст. Ту ћемо нашег потурицу подићи... Маринка поче остављати памет. Крушки изиде сан на очи.

Јуначки, браћо, да очувамо образ и светињу дома нашег, чељад нашу, те да нашу чисту српску крв не окаља крв поганичка и душманска!

И славни песник устанка нашег, Вишњић, рекао је том приликом, после боја мишарског, једну истину, која ће остати вечита.

Да ли ти знаш колико ме он разговори!... Па, чуј ме, жељо моја!... Гледај чедо наше, нашег Милоја!... Чувај га од свакога зла!... И гледај ми мајку. Њој треба твоје неге и милоште...

Турци су, брате, паметни!... — Јадна им памет а гора година! — укопистио се Иванко. — Не дам ја, бре, једног нашег за десет Турака!... Ево ја ћу ударити на двадесет њих!... — Тако је!... Иванко право вели! — вичу Јован и Јовица.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

једно рече: „Бескрајне су наше среће небројене, На тој међи измеђ вечног и тренутка: Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка — Свет је само оно које у нас стане.

музика љубави што ћути, Има мир молитве у дубини духа: Никада се речју лажи не помути, Нит се глас порочни дирне нашег слуха.

из твоје вене да теку сва мора, Знам од твога даха да пролиста шума — А оста недозван на вапај свог створа: Срећа нашег срца и коб нашег ума. ПЕСМЕ СМРТИ И Једино си које нисмо измислили! Над свом игром духа сама стојиш смело!

теку сва мора, Знам од твога даха да пролиста шума — А оста недозван на вапај свог створа: Срећа нашег срца и коб нашег ума. ПЕСМЕ СМРТИ И Једино си које нисмо измислили! Над свом игром духа сама стојиш смело!

(„Американски Србобран“, 27. јуна 1944) ЈУГОСЛАВИЈА — Април, 1941 — Косовски хероји, шта мислите за нас, Без нашег Милоша и честитог цара? Где су наше војске и заставе данас: За бродолом беше довољна и бара!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

тек ја њега познајем!... Али није, забога, не познајем га! Чим изиђосмо из болнице, сретосмо нашег друга Мишу на фијакеру. Он стаде, потрпа и нас у кола и одвуче на Саву, где смо се поштено искупали.

Једанпут доведе увече вранца, оног истог, нашег. Сутра му купио нове амове: висе ремени до ниже колена и бију га ројте по вилицама.

Пјевао је у цркви, али гласа готово никаког није имао. Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило. Тек он се трудио што је боље могао.

Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.

Онда поче владика једног по једног питати: како се зове, одакле је, кака му је нурија, итд., па пита и нашег попа. Каже он све како је и хвали се нама — хвала му! — као својом дјецом.

Поп Митар повуче нашег попа за мантију. Владика се слатко насмија. — Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти! Таки мени и требају!

— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти! Таки мени и требају! Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа: — Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?! — Да како ћу? — рече наш поп.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Али што није било, може да буде, веле паметни људи, а код нашег Шаце утолико лакше што је Шаца већ од ране младости био намењен на медецину; зато је и дат у гимназију, али је већ из

? »Дрво се на дрво наслања, кажу паори, а комшиница на комшију!« — Пробајте само ако ’оћете да пустим нашег шарова с ланца! Нећете се скрасити ни у тој вашој башћи. — И-ју, фрајла Јуцо, нисам знао да сте тако свирјепи!

— Е, кад је тако, а оно, Ђуко, иди па скини из оџака који пар кобасица, па их метни на ватру за нашег Нићу... И мало сланине можеш. — Немој само много кицошко парче! — додаје Нића.

Па... реко’... дај да обиђем и припитам најпре нашег Петра. — Е, фала, фала, господин-попо. И ја, што кажу, вас почитујем, и већ, онако сви у мојој кући... вас па вас...

— Ето, откуд ми се и не надате... Ја са скупа... оног нашег, па сад се враћам кући. — А, знам, и мој Шандор је посл’о омладинцима поздрав с још некима!... Откад вас нисам видела!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

нас прокатора, прво, тај и не зна тако радити као пештански фишкал; друго прокатор а друго фишкал; друго, кад узмеш нашег, знаш како је, онај је с оним род, онај је пријатељ, онај оног мрзи, па је све једно с другим сплетено, па откуд се

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Да ли ме појмиш? А оно време кад смо заједно били, (заборавила сам онај последњи дан), оне интимне вечере овде испод нашег дрвета, оне шетње по месечини обалом шумне Мораве, онај последњи залазак сунце, сећаш ли се оног дивног заласка, све

Африка

Узвици ноћних птица и мајмуна имају чар нашег лавежа паса. Младић–црнац који нас води, бој, нуди нам своју господарицу која је „скоро белица, груди уздигнутих,

Тако је близу и тако нерешено скреће с нашег пута да је Сен Калбр обара једним метком из револвера. Ја сам одвратио главу да то не видим, и више нисам хтео бацити

праве портрете, прави јаки намештај, књиге, судове. Имати пса; не ове африканске, већ једног јаког нашег дивљег пса, који ће издржати ову климу као што је ја издржавам.

Рекао бих чак да су они предели били обојени, с друге стране нашег погледа, по пламеној основи нашега узбуђења, љубопитства, и чежњи да видимо и да сазнамо.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Код постеље, пак, стајао је пар огромних јахаћих чизама. Гарсули љутито помисли: „Ни распећа нашег Господина Исукрста нема.“ Гарсули је био Грк, са Крфа, али је био веран син јединоспасавајуће цркве Рима.

Силазећи са чардака, на утрину, Ђурђе, међутим, узвикну, изненада: „Ене га! Ене нашег сретиоца! Возе га! Гле, па ни то им није доста. Дадоше му и два пратиоца, боктера, хусара!

Осмејкивао се љуто. „Ако крећеш у Росију, дугоњо, имена нашег ради и образа, шта причаш онда о талирима? Ако је тако, ја ћу с тобом, где год чујем за тебека.

Да ли са звезда? Или, из нашег прошлог живота и наших успомена. Или су вести из будућности, која нам се спрема, без нашег знања, против наше воље и

Да ли са звезда? Или, из нашег прошлог живота и наших успомена. Или су вести из будућности, која нам се спрема, без нашег знања, против наше воље и сасвим другачија, него што се очекивала.

Само зато што су живели пре нашег Спаситеља, Господина нашег Исукрста. Павле је био зачуђен шта га снађе, и, неук, да све то разуме, а није ни знао ко

Само зато што су живели пре нашег Спаситеља, Господина нашег Исукрста. Павле је био зачуђен шта га снађе, и, неук, да све то разуме, а није ни знао ко је Сократ и онај други био,

Али, црква то прашта. Не ваља цркве и небесна краљевства освајати кано на јуриш. Пропело је највернији лик Господина нашег Исукрста. Треба да се на њега угледамо! Исакович онда признаде да не би знао поновити више, ни Оченаша.

И педесет хаљина, у сребру и злату, за Богородицу. Има и лик Исукрста нашег, на платну. Оно – рече Божич – што је највише запамтио, од свега, што је тамо видео, то су калуђерице, које пролазе,

Просјацима тамо деле храну. А још више је запамтио једну икону. На тој икони, Господина нашег, Исукрста, бичују. А зна ли капетан какву одору носе војници, који га бичују? Њихову – славонску!

После неколико дана, Божич се дерао по Бечу да је његова жена једина, из нашег национа, коју је толика част задесила! Ни једна наша фесара, мајку им, није дотле стигла!

Он је на сва уста причао, после свог изласка из ареста, да ће његова ћер бити прва из нашег национа, која ће бити једног дана, на Двору, представљена.

Теодосије - ЖИТИЈА

Одмах се сакупише благородни, слеже се мноштво народа: — Да чујемо — рекоше — шта је то сада задесило, господина нашег!

Шта вам сад паде на памет: да нам се наругате? Или мислите да се ми узалуд потрудисмо тражећи ваздуха, а не нашег господара? Сад ће вам главе полетети! Реците где сакристе господара нашег!

Сад ће вам главе полетети! Реците где сакристе господара нашег! А када ово чуше војводини момци, на свирепост готови, почеше, још љуће, монахе бити немилостиво.

̓ Сва ова чудеса врше се преко светих ради нашег спасења, да видевши прославимо Бога, говорећи: ,Диван је Бог у светима својима̓ и ,свете његове, у којима прослави Бог

Тако и кроз ове свете данас од Господа догодило се чудо пред очима нашим, велим — преко преподобног оца нашег Симеона и господина брата мојега Саве.

Видесте да чак Бог слуша обојицу и да извршава њихову вољу. А ово све види се да Бог чини ради нашег спасења, да бисмо разумели како Бог више љуби једнога праведника и слуша га више него многе грешнике света, и да

наду у Бога и приступивши к дару, рече: — Као свима, и нама Бог жели спасење: отац мој и ја из земље народа нашег јерес зловерја одагнасмо, и православна вера расте и множи се.

васељенском патријарху Царство ти нареди да једнога од моје братије освети за архиепископа земљи нашој, ради освећења нашег и похвале вашег благочашћа.

Знам да се сматрате вернима, и да сте пре нас од светога и преподобнога оца нашег Симеона правоверјем засађени, али је Бог благоволео да и ми залијемо оно што је отац наш засадио, да кажем: „Павле

Клањамо се божаственим и светим тајнама Христа Бога нашег, и причешћујући се њима са вером примамо и не помишљамо да је то прост хлеб или вино него само то тело Христа Бога

Амин. ЖИТИЈЕ СВЕТОГА ПЕТРА КОРИШКОГ Житије и подвизи светога и преподобнога оца нашег Петра у Коришкој гори испосника Благослови оче!

да будемо вредни и да покажемо, усрђе, јер у овај дан колико год будемо у стању потрудимо се и утопимо непријатеља нашег! И до потока довукавши га, како нису имали власти да га у њ вргну, бијаху га много и говораху: „Иди од нас, бедниче!

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Обележићемо најпре сне заједничке особине које се односе на циљ нашег проучавања. Образовање и развитак племена. — Претпостављало се (Дучић, Медаковић, Ровински), да је свако од рашких и

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

бјежи... крушка... мјесец ... — Шта то бунцаш? — забрудна Крушкотрес. — Да ниси пошашавио од страха? На сву срећу нашег Шарова, Крушкотрес га добро протресе, па му се свака кошчица, свака мисао и свака ријеч вратише опет, на своје право

и само кроз нос гунђао: — Драги мој Мишу пророче, чим се наједем, загрлићу те, пољубити и пролити сузе радоснице због нашег поновног састанка.

који се зачудио необичном мишу јахачу и мачку коњу био је неки мачор скитница који се враћао из њиве носећи у зубима нашег старог знанца миша домаћина.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ЉУБОМИР (одвојио се, сада потиштено, али ипак прати ток читања). НОВАКОВИЋ (чита): „На питање нашег сарадника, је л' то све било претходно смишљено и по извесном плану изведено, господин Марић је одлучно одбио да је ту

НОВАКОВИЋ: Одговара он и на то питање. СПАСОЈЕ: Шта каже, бога вам? НОВАКОВИЋ (чита): „На питање нашег сарадника ко је онда могао бити дављеник на коме је било његово одело, при коме су били његови документи, господин

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Мој отац? - тргла се. - О, да. Он га има. Показаћу вам га. Мој отац је строг и зато ћемо се унутра увући кроз кућу нашег собара Ћапоњија. Знате га? Кућа му је доле иза гробља! придигла се и пошла, а ја сам пошао за њом.

- ставих је пред себе и утрапих јој завежљај у руке. Око нас је била глува тишина. Из друге парцеле, иза споменика нашег малог Емилијана, чуо се женски глас како понавља: „А онда, а онда?” Мој отац је био испарио. Важи, Рашида? понових.

- Обећавам! - шапнуо сам, јер је Бароница прилазила к нама. - Тај мали Емилијан! Видели сте негде нашег драгог Емилијана? Имао је плаво маринско одело, ако га нисте видели, онда већ спава. Он је миран једино кад спава!

Профе су говориле да се са овим разредом завршава један значајан период нашег живота и школовања и да ћемо за две године бити матуранти. Вероватно су и Рашиди и Весни говорили нешто слично.

Код Исаијине куће сетих се нашег звоњења у ноћи и би ми лакше. Осетих, као да је Рашида на неки начин поред мене. Ње, није било ни на тргу. То знам.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Приликом заподене разговор. — Чујеш, Соко, шта ћу ти нешто казати! — Шта? — Од Пере нашег неће ништа бити, не слуша, бекрија, карташ, ваљда и пијанац. — Млад је још, ваљда ће се поправити.

— Та знаш сам, Швабица је! — Па ви не бисте хтели Швабицу? — Не зато што је Швабица по језику, већ што није нашег закона. Шамика се зарумени, — надао се томе. Господар Софра је необорив православљанин.

— Саро, донеси вина, оног доброг. Госпођа Сара донесе и наспе. — Е, мој Јоване, да испијемо за душу нашег доброг Софре. Ваљда ће се ко и нас тако сетити! Пију. — Бог да му душу прости!

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

⁴⁶ Осим ове једноставне бинарне поделе, у веровању нашег народа постоје и сложеније, истанчаније поделе. Тако, на пример, према овом схватању, дете рођено ујутру биће добар

да је у старим школама „класични инструмент“ за ово обредно шибање био лескова грана јер у њој постоји, по веровању нашег народа, позитивна, спасоносна магична моћ.

Исти овај однос према детету испољава се и у неким регионалним дијалектима нашег језика. У тимочком говору, на пример, реч „пупавко“ значи истовремено „тупав, мален, закржљао човек“, али и дете.

Према овом фаталистичком ставу, то што нам се чини да можемо ми сами, или променом спољних околности, да изменимо ток нашег живота, само је привид јер, суштински гледано, он је већ одређен („Мука душе не вади, но суђени дан“; „Тко се родио за

А то значи да ко се какав роди, такав и умире. Постоји веома снажно веровање да судбина управља током нашег живота и све је узалуд што човек чини да измени оно што је „записано“ на рођењу. 5.

Ово „равнодушно“ понашање очева према деци среће се у готово свим „западним крајевима нашег народа“, примећује Сретен Вукосављевић.

³⁴ И овај део нашег народног блага, дечје народне игре, започео је да прикупља и описује Вук Караџић, а посао су наставили његови

Дете је, према једном веровању нашег народа, религијски нечисто, односно припада доњем свету све док се први пут не осмехне.

народним пословицама („Мука душе не вади, но суђени дан“; „Дај ми срећу, па ме стави у врећу“), већ и у резултатима нашег истраживања, добијених скалом фатализма.

¹⁰⁰ Фрејзер, Џ. Џ., Златна грана, том 1, с. 307. ¹⁰¹ Барјактаровић, М., „Зашто се нерадо помињу нека имена код нашег народа“, Зборник Филозофског факултета, ВИ—2, Београд 1962, с. 235. ¹⁰² Караџић, В. С.

168—173. ¹²² Милосављевић, С. М., исто, с. 95; Ђорђевић, Т. Р., „Порођајни демони у веровању нашег народа“, Наш народни живот, том 4, Просвета, Београд 1984, с. 111—112. ¹²³ Грбић, С. М., исто, с. 107.

Бандић, Д., „Крв у религијским представама и магијско-култној пракси нашег народа“, ГЕМ, 37, Београд 1974. Бандура, А., „Улога процеса учења по моделу у развоју личности“, у: Ивић, И., Н.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

О ХИЈЕРАРХИЈИ У областима царства нашег све небо звездано, сваки ватрени престо, и небулоза што бескрај плави, до најмањег огња је пресликано.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

расељени, умрли, изгубљени, пожењени — траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави; траже се да врате љубав.

Ипак, поносни смо јер чујемо из кутије како нам изнад глава грме »чувари нашег слободног плавог неба«. Онда се једнога дана, у уличици преко пута Старог двора, отвара изложба електронике.

Детектор се слуша кроз слушалице на ушима.) У то време живела је испод нашег стана једна девојка. Звала се Јелена. Ни она није отишла на дочек нове 1951.

У укус тих вишања које су сазревале на прозору, на сунцу, упило се због тога нешто од нашег погледа на чубурско двориште.

Друштво у коме се креће и живи сматра нашег средовечног хероја човеком на свом месту. За све. он је озбиљан и поуздан, неко ко стоји са обе ноге на земљи!

Мили мој, лаку ти ноћ! До нашег поновног Сусрета овај пупољ љубави Развиће можда зрели лета дах У диван цвет... Свака нова изговорена реч претварала

Али када човеку једанпут крене низбрдо, нема бољег народа на свету од нашег! Пошто су му разбили мит у комаде и разбуцали тапије на величину, самлели одликовања, награде и остала признања, више

Матавуљ, Симо - УСКОК

На то јасан, снажан младићки глас запјева: „Све у славу бога великога, А у здравље нашег бана Драга!...“ — Пунте! Урте! Појте! — викало се у дворишту наизмјенце, између пуцњаве и пјеванке.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Такво схватање, дечје књиге било би у духу нашег доба, које је „знало да открије примитивну уметност, и које треба да нам омогући да, исто тако, схватимо: усмена

По природи ствари, нама је највише стало до врховног, последњег одговора о смислу нашег постојања на земљи. Целокупна уметност, са религијом и философијом, није ништа друго до напор да се том одговору

дечјом песмом — површни описи и незлобиве игре речима — најчешће је неважно и крајње незанимљиво са становишта развоја нашег песничког језика.

Змај је песник преко кога нам долазе први ритмови, прва сазвучја нашег језика. Наша основна прозодијска мера, осмерачки трохеј, у његовим дечјим песмама потврдила се свом својом претежношћу

Концепција је изразито поетска, феномен одавно уочен; код Ћопића је уочљивији него код иједног нашег писца. Чим изиђе из тог круга, чим у њему ослаби везаност за далеку тајну и завештање детињства, чим се развеје

Петар Чобанин знао је да разговара са децом: осећао је сву неважност, пролазност и необичност нашег постојања. Тај осећај живљења и нестајања, блаженство ништавности, губи се оног часа кад пређемо на кратковеке, јадне

ракија) Обиље тих, посебних знања, ширина и проживљеност обавештења чине Ћопића једним од најбољих познавалаца нашег народног живота.

Ни будала нема баш на претек, али се за нашег сусједа сваке године нађе по једна (...). Изгледа да је од куће и њезине чељади зависило у шта ће се најменик

Што су ређе, личније, те речи потпуније чувају нешто од нашег првог духовног и емотивног искуства. А када те, личне речи, нису преузете из сећања на давне дане, оне су измишљене у

У тој врелој, кључалој смеси, доиста има свега и свачега: и доброг и лошег, и нашег и туђег, од лепе, народне, до кратковеке, шатровачке досетке, од уличарске надмудрице до отужног, међуратног,

Прећутао просто зато јер ми се чини да такве речи убијају отменост наше фразе, да поткопавају народну подлогу нашег језика, да васпитавају један укус који нас ничему добром не може одвести.

Она, свакако, припада лакшем, тзв. забавном жанру, али то нимало не умањује њено изузетно место у историји нашег духовног искуства.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Јесте ли читали они дванаест пунктова? СМРДИЋ: Нама нису познати. ЖУТИЛОВ: Срамота од нашег магистрата што нису досад публицирати. СМРДИЋ: Па зашто и не публицирају?

ГАВРИЛОВИЋ: Како наше? ЛЕПРШИЋ: Поставићемо нашег војводу, наше министре, наше власти и судове, па мир. Кад је Србин до великог ГАВРИЛОВИЋ: То није добро.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У књижевном раду форма је за њега споредна, садржина главно; књижевност му је само средство »рада на просвјешченију нашег народа и на обшчем добру«.

глас »оца српске драме« но истакли у њему најбољег комедиографа српског кога ни данас још нико није претекао, »првог нашег модерног литерата у правом смислу те речи«.

Он је песник главом, али не срцем, и, као човек од књижевног заната, остао тип »ученог стихотворца« нашег. Бавећи се у Србији, скупљао је од још живих сувременика грађу за историју првог српског устанка.

Емануило Јанковић изоставља ь, њ и љ пише са н̓ и л̓, жели да избаци и ъ, као и »многа друга слова ...из нашег алфабета«.

народа, песнички заставник неколико наших нараштаја, морални историчар целог једног великог и значајног периода нашег народног живота.

Јоште жив, Мијатовић је писац који увелико припада прошлости. Он је један од типских представника нашег романтизма, романтички историчар и историјски романтичар.

Политичко зближавање Срба и Хрвата од 1904. године значило је почетак решавања најважнијег проблема нашег двоименога народа. Полет у духовима и општи национални напредак није био успорен великом политичком кризом од 1908.

Мислен без педантерије, дубок без нејасности, речит без емфазе, лиричан без патоса, он је тип модерног песника нашег интелектуалног доба. СТЕВАН М.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

министар оставио такву и поставио баш у њу нашег Максима, који већ четири године како кука за Београдом, јер му је потребан ради проучавања и студирања варошког

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

мила, Ал' на славу Турком лошу, Јер им сломи пуста крила, Сруши Дрини у дубину Ону страшну орлушину: Ви звездице нашег неба, Што сијасте кô што треба, Звезде трепте, звезде сјају, Али данка још не дају, Ђорђе дође, сунце грану, А

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Та бар тога купуса има на избор, нуде ти га са свих страна. Баш у те чемерне дане дјед се највише насамотавао код нашег поредовничког млина.

Из тих дана потиче и она сличица, цртеж нашег млина, коју је начинио брадати сликар скитница и поклонио дједу. Дуго је стајала у старчевој соби, објешена поред

— Ево нас, живи, здрави, посао завршили! — свечано је објашњавао дјед пред вратницама нашег дворишта. Тако би се он раколио само кад се враћао са црквеног сабора, са какве свадбе, славе, крштења или неке друге

Тако је то ишло све док се код нас није унајмио у службу Велики Јово. Онда је почела да се испреда велика прича око нашег поредовничког млина, која је допрла чак и до дједових ушију и погасила сјај око његовог омиљеног прибјежишта.

Ни будала нема баш напретек, али се за нашег сусједа сваке године нађе по једна. — Сретан човјек, па ето ти кажу за њега у селу — има џабног посленика по читаво

Тако омађијан, отпловио сам за дједовим петама и до нашег заједничког кревета, из једног сна у други. Више се није дало разлучити с које стране стоји прави живот, а с које

— Нека нашег Рада, није он за те послове. — Родио се као светац, па ће се као светац и подерати — без имало злобе говорили су они,

Из чиста мира истјерао је из нашег дворишта сеоског пољара Дану Терзију, а овај, увријеђено се повлачећи низ путељак у стрњишту, злурадо је завречао као

У љето, једне чисте ивањданске вечери, нашег коња нестаде с оближњег пашњака подно саме наше куће. У почетку се нико нарочито не забрину због тога, наћи ће се

и грије зрела јесен, иза првих шумарака кокају пушке, бобоњи немирна четрдесет прва, а ми у пространој сељачкој соби нашег штаба саслушавамо Пантелију Вокића, омаленог бркицу из оближњег села.

А да је работа заиста онако нешто, неприлична колико ти драго, јесте, брате, нема ту шта крити. Оптужило нашег кићеног Пантелију да је у по божје ноћи напаствовао бабу Тривуну и њезину снаху Анђу.

Ко би се онда чудио што се на суђењу начечио читав штаб нашег батаљона. Чак се у соби нашао и командант Миланчић, стигао с положаја, из акције.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Избегавала си да останемо сами. Као да осећаше неки страх од мене. Нестаде нашег тепања и миловања. Сета се често спушташе на твоје чело.

— Не, Станојо! — викнусмо му ми из нашег склоништа. — ’Ајд ви! — осече он на нас, а глас му дрхташе. И уђе у собу, стаде између стрине и стрица.

Само се једнако раскопчава, хлади, заврће рукаве на кошуљи, и гледа некако чудно, меко. А месец, чисто трепти. Од нашег дворишта, где ми седимо, само се то сјаји, а остало све је у сенци од толиког дрвећа што је око нас и по баштама.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Та светитељке нема милије од тебе, Вило нашег Вилије! са Ромеом у вечит загрљај, однес'те поздрав творцу своме тај! И ти, ругобе јеже одабран, глостерски кнеже,

— да боле видим срама нашег мрак. Зборујте с њоме, да вам нисам крив, ал' ја вам одох сад у недозив!” И оде кнез. У храму Дагона за богов кип

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Француза Жан-Жак Русоа о чистоти човекове природе, теорије Немца Хербера »јединој правој поезији«, па све до нашег Вука Стеф. Караџића и његове борбе за народни језик.

Налазимо га и код осталих критичара и есејиста, по школским уџбеницима, и уопште код кодификатора нашег културног наслеђа. До таквог суда дошло се, налазим, због погрешно одабране полазне стопе.

археолошких остатака као сведочанстава за историју друштвеног развитка; чак ни као неисцрпна ризница лексичке грађе нашег језика. Све су то елементи које не треба ни потцењивати ни одбацивати, али елементи који данас стоје у другом плану.

али онај што чује како трава расте, одмах опази шум бабинијех крила па дотрча и каже царском зету: — Баба преварила нашег чоека, узела му пуну тестију а уклепала празну тиквицу, и док овај наточио тиквицу, ево баба ђе је измакла и сад ће

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Ил су то биле сенке, Ил можда холограми, пројектовани у простор Нашег сећања? Касније, испод сунцобрана, Ћутали смо о томе, уз четврти еѕпреѕѕо И цигарету.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

рађених кредом и зграфитом, изведених техником гребања, још увек налазе на неколико зграда у најпрометнијим улицама нашег главног града.

Увати ме паничан страх. Најрадије бих се завукла у рерну нашег шпорета и тамо прела као мачка. За почетак, уфурам у телефонску говорницу и обрнем неку Љиљу. Није код куће!

текстове: „Неочекивано лепо време за ово доба године измамило је десетине хиљада Београђана на улице и шеталишта нашег главног града ...

часа лажну вест да је госпођа Јелисавета, уместо да купи вагу, унајмила оног чичицу Григорија, руског емигранта с нашег ћошета, да јој сваки дан од осам до два седи у купатилу.

Мислим, када би долазак Нове године зависио искључиво од нашег смисла за организацију, оћу да кажем, она би свакако стигла тек негде у марту, раније не! Овако, ипак некако дофура.

наоружани трофејним- пушкама ка излазу из родног нам града да заузмемо положаје, с којих ће нас, према сценарију нашег Ајзенхауера, тачно у десетку пре подне отерати лажни партизани. —Тамо сте до десет часова, нула, нула! Јасно?

“ и „Не говори се из строја!“ Добро, кренем „напред, марш!“ по величанствени пораз, планиран већ унапред у глави нашег неуспелог војводе Мишића. Заузели смо, дакле, положај точно изнад Авалског друма, на врху једног брежуљка.

бришући још увек сузе, прекинуше операцију „Освајање Београда“, убацише се у џип и отфураше у правцу града, оставивши нашег маршала Неја да одваја пешака до своје куће.

Стварате од деце штребере! А ти мали... (Ту се Суле обратио неком Кокану, представнику нашег оделења на том високом скупу.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Прошао пешке, у једном дану, и још те ноге служе? Кажи ми само, не буди љут, Колико беше дугачак пут?“ „Од нашег млина до краја села где стоји врба пет, од старе шуме до врха брега дотле се стере свет.

(Слагаше ово савести мирне!) ЗАПИС НА БРВНИМА МЛИНА Љубиш ли битку, крађу и свађу, од нашег млина окрећи лађу, јер ће те триста чуда да снађу!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Нећете ипак рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт. — Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га

Падају, падају. Каква страховита ноћ метеора. Демонска! Зашто не демонска? То је један од положаја нашег сазнања у свему осталом. До краја ове ноћи (вечито!) човечанство не постоји. Његова мисао не постоји.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Већ се губи жарко лето, И пролећа вене крас — Јоште мало зиме ето, Да поздрави мразом нас. Чуј! На школи разлеже се Нашег звона мили глас, К'о да вели: Скупљајте се, Мајка школа зове вас!

То беше предзнак, да ће скоро доћи Растанка нашег нежељени час, К'о дим, к'о магла да ће радост проћи, И небо да ће раставити нас...

У једно студено јутро, кад мајка не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Ко је решио да дели времена решио је само да се временом вара све је у распону нашег јединог часа и нови часовник и древни оквир на рубу видика и песма која тренут чара лепа је старином али данашња

Нема више нашег, ни туђег; теку сузе покајања. Али ми морамо вратити сваком своје, као што смо и добили, и додати нерукотворене

до суза они простиру сламу по пољима моравским и певају свепреболни па добро нам дошли рекло је рашко племе узмите нашег хлеба и опште соли.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

СИМКА, ГИНА, ТАНАСИЈЕ, МИЋА: Шта је? ПРОКА: Не ваља! ГИНА: Шта не ваља? ПРОКА: Био сам код нашег општинског адвоката, па ми он каже да смо се ми противзаконито уселили у кућу.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Један послужилац првога топа беше заостао и брисао руке о траву. На моје питање шта ради, рече да су склонили једног нашег мртвог војника, и показа ми руком иза врзине. Војници се провлаче да виде, не би ли га познали.

— На рукама, напред! — чује се одлучна команда нашег командира. Војници се загледаше унезверено. Назад се не може, напред се гине, али остати у бари, овако незаштићен, то

Возари без команде појахаше, готови да појуре. Али их ледени израз лица нашег командира прикова за место. Коњи, обузети општим покретом, узнемирили се и нестрпљиво трупкају ногама...

— Све их поробише... — Их, их! — лупи се Рајко пунилац по колену. Кроз кукуруз, према месечини, угледасмо нашег командира. Прилазио је лагано. Позва нас воднике. Био је сломљен.

онај неред у биваку, а нарочито спуштено крило на шатору команданта дивизиона, који је увек на ногама, био је доказ нашег замора... И пораза. Људи су зурили попут оних топола и врбака, према густој измаглици над реком Битвом.

Онај опет виче: поправник, поправник... Први топ груну, свитну пламен и из нашег, чаура одлете. Око нас као да громови тресу... Опет релеј: по три с кошењем... Испред топа сукну пламен и црн дим...

И не чекајући команду нашег командира, узеше војници дату даљину, неко од њих викну: „Пали!“ — и већ нестрпљиви опалише готово сви у исти мах.

Уосталом, питаћу команданта... Посилни, дај ми сабљу и рукавице. Командантов стан је био у близини нашег. Пођох са командиром. Ја остадох пред вратима, а командир уђе у собу командантову.

Код команданта пука био је дошао командант дивизије. У току нашег разговора, ушао је журно командант дивизиона. — Господо — обрати нам се узрујаним гласом — извештавају да је овога

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Јер шта бисте могли навести за разлог?... То не може бити, верујте ми. — Готово мени се највише свиди савет нашег Стојана, проговори Гојко, осмехнув се малко, али му са лица не силажаше она љута горчина и бол, што тече из самог срца.

шта је радио и кажу чак вам претио мојим именом. Чуо сам да сте се и ви уплашили од нашег ономадашњег разговора и да сте се саветовали са колегама шта да радите.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Грозиш се моје ружноће? Ја нисам леп и стасит као Карл, од моје ружноће ужасавају се и сељанке с нашег имања, али упркос твојој љубави за Карла, и упркос гађењу које осећаш према мени, ја ћу те имати!” СОФИЈА: „Никад!

ви мислите да је нека административна и бирократска хартијица са некаквим љубичастим штамбиљима и парафима важнија од нашег уметничког реномеа, ја онда стварно не знам о чему ми овде уопште и разговарамо!

ВАСИЛИЈЕ: Немамо ми зашта да вам праштамо! Све што се десило, све је то део нашег посла и наше судбине! СОФИЈА: Свима бих могла да опростим, ал Благоју никад!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

МИЗЕРА Као око мртваца једног сјаје око нашег врта бедног, фењери. Да л ноћ на тебе свиле проспе? Јеси ли се дигла међу госпе? Где си сада Ти?

Он се у то доба надао да ће, код нас, бити нека врста нашег Фрајлиграта. Те наде се одрекао, као што ће читалац видети, већ у епилогу Лирике Итаке.

Та литература, оставила је у мени дубока трага. Мој отац ме је кљукао историјом Војвођана, привилегијама нашег народа, статутима, причама о нашим, политичким, правима.

Моја се мати, удовица, вратила доцније опет у Темишвар и становала у згради Општине. Прозори нашег стана гледали су у порту.

Ја сам заборавио многа имена играча, али сам запамтио Престинија и Грандиће, а највише нашег левог бека, Брану, који ме ја помагао и који је упражњавао велику мајсторију, ципеларства.

Долазило је до тучâ на мосту. Ја се сећам једног нашег центархалфа, наредника аустријске ратне морнарице, чије сам име заборавио, али чији горостасни стас нисам заборавио,

Иако сам ја, на Ријеци, читао, углавном, само талијанске књиге, читао сам, са уживањем, и једног нашег прозаисту, Ластавицу, који је рано умро.

Брод као да стоји. Онај други љуља се као сенка, недалеко од нашег. Питам рибаре шта им уче, у школи, деца. Али ми они невесело одговарају да рибање прелази са оца на сина и да и на

У очима ми се купе сузе. УЗ ПЕСМУ „СРП НА НЕБУ“ Пре рата, пре Првог светског рата, на нашег радника, мало је ко, сем социјалиста и марксиста, обраћао пажњу.

КОМЕНТАР УЗ „ЗДРАВИЦУ“ Сарајевски атентат значио је велику промену у историји нашег народа, па и појединаца који су том народу припадали.

Кока Вишњички је онда од једног нашег земљака (описан у Апотеози) научио да, ујутру, скочи са кревета тако да угане ногу и да му се нога страшно надује.

Командант нашег батаљона, мајор Јанаушек, који ме је мрзео, имао је обичај да нас тера на јурише, у подне. Вели, ради бољег прегледа.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Онда Бог, да би показао царево ништавило и народ ослободио од таквог чудовишта, пошље једну мушицу, тог нашег далеког претка, цару, кад је он једно вече седео у својој башти.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Причаше ми славну и витешку прошлост нашег народа, а на самрти остави ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да

топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од нашег народа и даде оздрављења теби, врли наш државниче, да нам дуго поживиш на срећу народа и понос земље!

Дијалекти заједничког језика у старој постојбини развијају се у засебне језике 5. Дијалекти нашег језика ИИИ Директоров акт 1. Порекло и историја акта 2.

У име целе владе, у име целог народа, ја те поздрављам као спаситеља нашег, и кличем: живео! „Живео! Живео!” проломи се ваздух од усклика из хиљаде грла.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Елем, наш ти се Жико љуто опизмио на њега. Кле га куд год пође и 'нако, да виш', укле га. Ишћераше ти нашег ћопу Иву, због оне младе, па, ка' да није ништа ни био.

« питам га ја. — — »Ехе, 'нако виђео би он његово добро јутро«. — Тако то ми рекли па прошла и година. Нашег ћопе нестало; отиш'о доље у Београд и упис'о се с опроштењем, у вокате.

Наступише дани тешког чекања. Умолисмо нашег телеграфиста да удеси са својим друговима у Београду, да му они јаве жицом, чим изиђу новине са исправком.

Али то је све ништа према ономе, што су после тога написали у новинама. Начинили су нашег капетана црњим од ђавола. Море шта ти му нису казали!...

Дакле, пре свега, о нашој просвети. Благодарећи дуговечну животу, велику искуству, маси знана и нечувеној енергији нашег преузвишеног господина министра Андре Јапанца, јединог нашег савременика, који је доживео Матусалове године...

животу, велику искуству, маси знана и нечувеној енергији нашег преузвишеног господина министра Андре Јапанца, јединог нашег савременика, који је доживео Матусалове године... — Шта, госпо? Зар још живи Андра Јапанац?!

Господин или боље рећи госпођа Перса стидљиво обори трепавице и поче да дише убрзано, баш као каква цурица из нашег века после нежног пољупца.

Извините што вам досађујемо. Ово је господин Николић, професор из XИX века, савременик нашег преузвишеног. Господин Милка поклони се грациозно и рече: Драго ми је особито. Ако је по вољи, извол’те.

Почех да разгледам ову генијалну творевину нашег славног савременика. Обичан вагон, тапетован кожом, намештен укусним постељним прибором и столицама.

Иста та баба Сока оде чак у трећи срез нашег округа, нађе тамо добру девојку, коју је просио један војни капетан И класе, но отац хтеде је дати за трговца.

— Еј, Јуло несрећна, шта учини од нашег детета! Знаш ли да ме је сад стид проћи кроз варош, сви ће да намене пружају прст к’о на белу врану...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

« — веле сељаци. Тада би као мало и плануо ћир Ђорђе и ватрено их уверавао (не дирајући, наравно, нашег Краљевића Марка) да је то Бочарис, Марко Бочарис, управо из млађаних година, а да је, међутим, на три дана пред

Отац јој је био нека крупна зверка тамо, нешто на форму нашег окружног начелника, ако није још и нешто крупније био. Па онда кад је одрасла, родитељи су је хтели да удаду за неког

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Такво је устројство нашег духа: Бојимо се чистог ваздуха; У загушљивој соби јесте Да су несвестице прилично честе Али смо зато понајбоље

” — Мисли деда, велики назадњак, Са схватањима од пре рата; Он никад неће постат западњак, Нити се ишчупати из нашег блата: За Божић у Топчидеру сече бадњак, А крсна слава му је Свети Мрата...

Отуђио си се у тој туђини, Час је да се вратиш родном окриљу, И да родољубна своја чувства Обновиш на олтару нашег кумства!” Јер Срби поштују своје кумове Више него највеће светске умове!

) Продаћемо те, и чист добитак Поштено поделити, на три дела! Да бисмо бар тако од нашег Авде Виделе какве-такве вајде...

Три старице, као три хидре Спопале су нашег Лаокона! У жучи и у јетри му се сидре, На земљи од њих нема заклона, Три аспиде, три беле удове Оковаше му тело и

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

лов туња, сличне »тунарама« на нашем Јадранском Приморју, али о њима би се имало дуже говорити, што би нас удаљило од нашег предмета.

Историју нам је испричао капетан нашег брода, који је са тиме добро упознат. Голфска или Флоридска струја пронађена је 1513.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Ах, драга Госпо, каква су створења, Прекрасна телом, духом људи прави, Као небесна нека привиђења Нестала с овог нашег тужног света, За која смо се клели да су она Живота нашег смисао и мета И да је без њих празна васиона...

духом људи прави, Као небесна нека привиђења Нестала с овог нашег тужног света, За која смо се клели да су она Живота нашег смисао и мета И да је без њих празна васиона...

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

мојом, да је, К’о добра мајка, утеши, уљуља У сетној песми мога завичаја, Тамо, далеко од заразна муља Живота нашег, испод тропског сјаја Сунца што буди на покрет и наду, Животом блешти, и греје, и пече.

Онај живот лош У коме знанци, родбина остају, Невиност нашег не познаје света; Животно вино, срж недостају Њима, а глава њихова им смета.

Нама се чини да је било боље, Нама се чини да ће боље бити; А мртво лежи нашег рада поље; Садашњост тупа немаром се кити, И копни полет надања и воље.

Убледеле звезде жалостиво сјáје Саучешћем, док се, нечујно од света, Живота нашег трилогија даје, Велика, дуга неколико лêта.

О, то је тајна и боља и гора Но свет сазнања; и њу не сме знати Лик нашег дана, наших мисли мора; А дуг је пут, да их њиме прати Једна ноћ само. ИИ — Вратимо се. — Зора!...

На вечне збиље немиломе тлу Одмараће се и последњи знак Живота нашег, и судбину злу Свих срца тешки покопаће мрак. Вршиће пос’о распадања црв... А наша срца, сузе, мозак, о!

Па ипак, нисмо ми ни за шта криви, Господо. Јесу протекла пролећа Немирна, лепа; али нека живи Суморна мис’о и нашег столећа!

Јер они су сунца што се увек дâве У сумраку наших брига, нашег јада, Што засипа живот мраком који пада; Ал’ њима се опет окрећу све главе Погнуте под јармом наше судбе прâве,

У животу овом ми једино знамо Да нам због ње бива и горе и боље; Да смо, и крај нашег разума, још само Играчка трошна њене круте воље; Да над нама она суверено влада, Било да нас нешто боли ил’ весели;

воље; Да над нама она суверено влада, Било да нас нешто боли ил’ весели; Јер је увек тако како она жели У тренутку нашег полета ил’ пâда.

Обасјати сунце новог величанства Сунцокрете наших пожутелих нада, И црвене руже наше топле крви, И кринове беле нашег достојанства. САВРЕМЕНИК (Мај, 1918) Хајде, срце моје!

И да младост наша долази са дна Заборава нашег, свога влажног гроба, И да ће нам доћи, у злокобно доба, За освету свог осрамоћеног сна.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

па загуди и запјева, почимљући пјесму, као што је обичај, са ова два стиха: „Све у славу Бога великога А за здравље нашег Господара...“ Момци пуцаху сваког часа с врата. Браственици готово сви, измјенише се у полажење.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Говорни изрази су насушна потреба нашег говора, без којих он не би могао да буде ни моћно изражајно средство, ни значајан књижевни творачки чинилац.

— вековима посведочавано искуство за разне, често и опречне случајеве — но и моралну повест духовног живота нашег народа.

међусобне људске односе, потребе и прохтеве, навике и недостатке, питалице су занимљива фрагментарна повест о назорима нашег народног човека и у односу ка његов личан живот, на туђинску власт, на учене људе, на збивања и дешавања у ближој и

Нарочито у вези са животом и развитком нашег детета постоји читав низ кратких и пригодних песмица, згодно комбинованих, али без нарочите поетске вредности, које се

воље добавила, а дала нам руку помоћи, па нам не мого нико одмоћи — Здрав си, брате, који си према мени, а у здравље нашег домаћина, живота и доброга здравља! У здравље његове браће и братучеда! У здравље његових синова и синоваца!

Којих часа? — Којег се преблаги Христос родио — и међ’ нана доходио! Колики је млинац овај ’љебац млио, толики у нашег домаћина сирац био; колика га гонила ријека, толико у нашег домаћина било млијека; колико у њега зрнаца, толико у

Колики је млинац овај ’љебац млио, толики у нашег домаћина сирац био; колика га гонила ријека, толико у нашег домаћина било млијека; колико у њега зрнаца, толико у нашег домаћина било јагањаца!

домаћина сирац био; колика га гонила ријека, толико у нашег домаћина било млијека; колико у њега зрнаца, толико у нашег домаћина било јагањаца!

ИИИ ГЛУМА А) СВАТОВСКА 1 ЧАУШ (ГЛУМАЦ) Чауш је у нашег народа у сватових шаљчина. Обучен је што смјешније, понајвише у какво старо одијело, и припаше какву стару кустуру

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

134. У наше бабе кожне очи. 135. У нашега бијелца девет покроваца, и опет му се ребра виде. 136. У нашег ћаће реснате гаће. 137. У пете нишани, у нос згађа. 138. У соби напето, у кући раздрто. 139. У шта је срце пртено.

али онај што чује како трава расте, одмах опази шум бабинијех крила па дотрчи и каже царском зету: „Баба преварила нашег чоека, узела му пуну тестију а уклепала празну тиквицу, и док овај наточио тиквицу, ево баба ђе је измакла и сад ће

Сјутрадан у јутру дигле се све остале слуге, чељад од куће, па и сами господар, а новога нашег најемника нема, док около самога подна иде господар расрђен да га зове, куцне му на врата ђе је спавати пошао, и он му

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Дим је живот наш, пара, земља и прах. За мало се јавља, а брзо пролази. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро награда.

Потом, опет, подигох овде у Ораховици место за тиховање, Светог и преподобног оца нашег Саве, за дом двојици или тројици, по речи Господњој: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам међу њима.

18, 20) Стога ову заповест дајем, свима да је знано: нити прот да има власт над овом ћелијом, нити игуман светога нашег манастира, нити други неко од братије да не смућује онога који живи у ћелији овој Светог Саве.

вино, било воће да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да даје, него напротив, да се ту даје из нашег манастира спомена ради, свећа светом Сави, уља 60 литара. А за све друго остављам на вољу игуману и свој братији.

6, 2) покоравајте се једномислено свом старешини игуману. А молим вас, браћо моја, именом Господа нашег Исуса Христа да држите ово што вам је заповеђено, и да не буду међу вама распре, него да сте савршени у тој мисли и

13, 46) спомињући у преподобним својим молитвама богопочившег оца нашег и наставника Симеона монаха, и моје недостојанство не заборављајући.

„Благодат и мир Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа нека буде свагда са свима вама у векове, амин.“ (ІІ Кор.

Него, ти Боже и Господе свега, и, о преопевана Мати Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, нека буде ово делатно и стварно нама као и онима после нас до краја овога света, часним молитвама вашег

нека буде ово делатно и стварно нама као и онима после нас до краја овога света, часним молитвама вашег угодника, нашег оца и ктитора Симеона.

правоверна тајна, названа, како рекосмо, божаствена и пречасна литургија пречаснога тела и крви Господа Бога Спаса нашег Исуса Христа.

црквеним, нити ичијим другим, осим под једином свеопеваном Богородицом Наставницом и молитвом преблаженог и светог оца нашег који игуманује у њему.

И са свеноћним бдењем славите успомену триблаженог и преподобног оца нашег и ктитора господина Симеона монаха, који је месеца фебруара, тринаестог дана.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ови постане калфом при једном мајстору истога заната, кога је дућан баш до | нашег дућана био. Не могу се начудити какво је непостојанство чловеческог срца, а најпаче у младости.

Кад би другда покрај коња касао, све би му кеса паруке по леђи скакала. Смејао сам се, мислећи да ови види нашег бачког кочијаша, ко би се од њи[х] другом већма чудио? То знам да би му Бачванин нама[х] опсовао кесу.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

У здравље нашег припоштованог оца гвардијана и свију редовника, који су овди и који нису овди, и свега пука кршћанског и његовог

— питају сељаци. — Јест, браћо! Бог увик чини чудеса над добрим људима. Ево нашег фра-Брне здрава. Сад ће с намикарци у цркву. Ајдемо, брате Брне. Није му било друге, но пође.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Он нема за шта да се каје. Али, зашто Му је Вукашин после две године боравка у свету писао: „Синоћ сам се сетио нашег разговора пред мој одлазак и целу ноћ мисли о о деди Луки.“ Месец се с прозора попео на кров.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Није му успело да чује шта, јер је тог трена у воћњак ушао очев изасланик. — Гле нашег принца! — узвикну дворанин. — Опколите воћњак, војници! Стари цар једва још дише. Неко мора владати царством!

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ми стојимо - мира јој чувари Гледећ' лице како јој се жари А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада! Ј.

зине то наше гробље; А народ наш ће остати робље, Слепо ће поћи у тај свет бели, И молит' мрве да му удели, А кад се нашег немара сети, Само ће знати неоце клети. дижите школе, Деца вас моле!

У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле, и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

својој помпи, к'о царица нека, Свесна своје моћи, поносна и хола, К'о дочаран санак времена далека, Стала је по среди нашег тмурног кола.

Па ипак нисмо ми ни за шта криви, Господо. Јесу протекла пролећа Немирна, лепа; али нека живи Суморна мис'о и нашег столећа!

Наш живот овде светао је трен, Срдачан, кротак. Онај живот лош У коме знаци, родбина остају, Невиност нашег не познаје света; Животно вино, срж недостају Њима; а глава њихова им смета.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

своје војводе, на нас силом непобједном удри, зајми и нас страшнијем крицима из небесног блаженог жилишта трагом нашег злога превласника, злу побједу да с њим дијелимо.

Попа, Васко - КОРА

ме немо Ноћ ме изненадна тражи У дну дрвореда Платан цигарету пали 9 Отровни зелени Часови марширају Преко нашег чела Путујемо из тела Ћутањем које вуку Погледи наши луди Између очних капака Стежем ти наги поглед Бол у њему да

ме твоја сенка одене 26 У овој ноћи без јутра Ко је та светиљка са угла Погледом ме твојим обавија И прати до нашег ослепелог стана И светли на пустим насипима вена И ко је та птица На напуклом небу мога срца Једина птица Гласом ме

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Ту је и богата библиотека нашег Математичког семинара изгорела до последњег листића. Самостални рад на којој год било области науке може се вршити

“ „Да видимо! - Узмимо сада у разматрање још један, трећи, број који нека буде тачно половина нашег већег броја. Да ли је он цео број или разломак?“ „Па сигурно цео број, јер је наш трећи број паран“.

Значи да је квадрат нашег мањег броја једнак двоструком квадрату овог трећег нашег броја“. „Јасно као сунце!“ „Да ли је тај квадрат нашег

Значи да је квадрат нашег мањег броја једнак двоструком квадрату овог трећег нашег броја“. „Јасно као сунце!“ „Да ли је тај квадрат нашег мањег броја паран или непаран?

„Јасно као сунце!“ „Да ли је тај квадрат нашег мањег броја паран или непаран?“ „Па сигурно паран, јер је он удвостручени цео број“.

Није тако као што си мислио! Немогућно је наћи два цела броја која нам дају размеру катете и хипотенузе нашег равнокраког правоуглог троугла.

- Број обухвата све! Он је прави израз свега бивовања. Говор бројева је виши и савршенији но говор нашег језика. Сви остали наши појмови су нејасни и нестални, а бројеви су вечни, нестворени, непролазни, непокретни“.

Дозволи нам милостиво да ти у знак нашег признања предамо, као дар, ову највећу рибу нашега данашњег лова“. Грилус прими вешто у своје руке рибу, која се

“ - И на том би се цела ствар свршила“. „Па, тим боље!“ „Но што јесте, јесте: мудрости нашег Великог Сената имам да благодарим за твоју посету, и то је најпаметније што је он до сада учинио“.

Демокритос поче да се смеје, а Хипократес уздахну: „О, то сујеверје нашег света! Борим се без престанка да га искореним из медицине, а оно се шири као коров.

„Свугде! Не само у кретању концентричних звезданих сфера, но и у кругу појмова нашег разума. „Трудио сам се да прочитам слова велике књиге природе и тражио истину свугде и на сваком месту: у зрацима

Наше мишљење има само задатак да тражи истину путем опажања и да све појаве, па и делатност нашег духа, изведе из састава и тока природе као неумитну последицу и потребу“. „Неумитну последицу?“ „Тако је.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

„Толико времена прође од последњег нашег виђења, остарисмо и остах те жељан... а знаш да бољег пријатеља немам“... и шта ти ја знам.

Тамо су имали да дођу и кумови и ту, у малом селу једном, парохији нашег пријатеља свештеника, спремљено је све да се обави венчање.

како ћемо у пријатном разговору провести на путу, ја приметих: како нека мршава прилика, као утвара, повири на врата нашег купеа, па се повуче, да мало доцније са још две прилике, једном мушком а другом женском ошишане косе, продре у наш

књижурина под пазухом и једном отвореном у рукама, коју је испустио кад нас је спазио, он је ревносно очекивао долазак нашег воза, па га ипак није осетио.

Затим неспоразуми, љубомора, разочарења. Паучинасти, идеални снови нашег живота ишчезавали су, магла нашег љубавног пијанства нестајала је постепено и ми смо се с болом повлачили у себе да

Затим неспоразуми, љубомора, разочарења. Паучинасти, идеални снови нашег живота ишчезавали су, магла нашег љубавног пијанства нестајала је постепено и ми смо се с болом повлачили у себе да претресамо своје илузије.

— И тако, браћо, све до Сланаца. Па ме ту позва командант и нареди ми да пронађем подесну кућицу за преноћиште нашег штаба. Ајде, реко', једном да се да'не душом и да се испавамо као људи.

Месец нестао. Лишће шушти, и негде далеко према црној шуми дрхти једина светиљка. Све је замрло, све. Само пас нашег суседа, везан у дворишту до нас, кобно и промукло урла, те се његови дивљи И злослути тонови топе у самим мојим

— Ево, ти си као шетала с њим испод руке ливадом једном иза нашег винограда, брали сте цвеће. Као луд јурио сам ја све за вама, трчао, заплитао се за траву, падао.

Нити сам те питао досад, нити ћу те питати одсад. И ти треба да знаш, драга моја, да начин нашег живота не може ни остати као у провинцији; ми сад живимо у престоници, драга моја, у престоници.

У бесаним ноћима, пролазила је често наша прошлост крај нас, и ја се добро сећам да је највећи део нашег времена протекао у размишљању о њој и о ономе чиме је она била испуњена.

да улегну, преобрази се и крв му понова у лице појури: „А јао, вели, дико наша, узданице наша, пламене живи, прво чедо нашег ослобођења.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

чак мислим да се у тој игри наизмјеничности и састоји живот, да та измјена обасјаности и засјеница и јесте арза и теза нашег живога даха, систола и дијастола нашег живога срца.

и састоји живот, да та измјена обасјаности и засјеница и јесте арза и теза нашег живога даха, систола и дијастола нашег живога срца.

мора да им се учинио тај одлазак — њима, којима је ваљда било непојмљиво да се уопће може живјети негдје ван нашег мјеста, у другој каквој кући, другим каквим начином живота!

Понекад сам, у јесењем сумраку, на узвисини изнад нашег мјеста, склапао очи и пружао руке с раширеним прстима наоколо у сумрак, и замишљао да сам дрво.

То је био рад чувеног прекоморског мајстора-декоратера, једна од умјетничких дика нашег мјеста. Мајстор се звао Спавента.

Кроза ме би прострујао хучнији ритам: слутња да негдје ван нашег ускога круга постоји други један простор и тече друго једно вријеме. Тамо се — вај, без мене!

Овај наш живот, и ритам овог нашег круга, па и живот и ритам сваког другог круга, ма колико живљег и збивањем богатијег од овог нашег, и опет је само

живот, и ритам овог нашег круга, па и живот и ритам сваког другог круга, ма колико живљег и збивањем богатијег од овог нашег, и опет је само један диони живот — само један мртви рукавац времена.

Оно што времену даје ток, то су куцаји нашег срца у њему: оно што простору даје просторност, то је кретање наше мисли кроза њ.

Њихов наизмјенични двопјев јесте предиво нашег живота. XВ У облачне дане, у дане смрти, кад није било игре у ходнику и причања о Бућковим згодама или кад би ми

Какав ће бити и у чему ће се састојати тај напор, из каквих ће тамних дубина нашег бића шикнути та нова шимера, из каквог ће мрака нашег станичја покуљати та стихија и у каквој ће се новој опсјени она

и у чему ће се састојати тај напор, из каквих ће тамних дубина нашег бића шикнути та нова шимера, из каквог ће мрака нашег станичја покуљати та стихија и у каквој ће се новој опсјени она оваплотити, то не може да се сагледа.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Али онај што чује како трава расте одмах опази шум бабинијех крила, па дотрчи и каже царском зету: — Баба преварила нашег чоека, узела му пуну тестију а уклепала празну тиквицу, и док овај наточио тиквицу, ево бабе ђе је измакла и сад ће

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

к'о тама, Као јутро са зрацима својим — Падало је испред твога стаса, Испред мене, покривало двоје, И ширило видик нашег спаса, Да се двоје тек у њему споје.

И слобода ниче из великог рата, Из гробова нових долином Вардара; Али та слобода нашег старог брата Пир сатански уне код грешних Бугара.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Готово ми је срце препукло на растанку од наших голубова, живине и оваца, од нашег величанственог јата гусака које би се јутром дизале под облаке, а са заласком сунца враћале са својих хранилишта у

“Гле нашег Парижанина како ноћу шета наоколо, примети он. Када сам му рекао да долазим са пароброда ”Орегон” и да сам на њему опра

Али у то време многе важне функције нашег организма нису биле познате и филозофи су тапкали у мраку нарочито у погледу природе светла, грађе и рада ока.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Та је слика висила поред иконе, слике нашег свеца. Са друге стране иконе била је слика руског цара, који је тих година ослободио руске кметове.

Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села. Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на

Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села. Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на

далеког црквеног звона, били су поруке нових упозорења према којима би се управљали тих мрачних летњих ноћи при чувању нашег драгоценог крда. Ови знаци чинили су нам се као слатке речи неке пријатељске силе која нам је притицала у помоћ.

У то уђе и кардинал Гибонс, а председник ме представи његовој еминенцији. А он, сећајући се нашег ранијег сусрета у Балтимору, рече: ”Познајем ја професора Пупина и велика ми је част - да се возим истим лифтом са два

осмејак, пун правог ирског хумора и ја сам знао да је хтео да ме на фини начин подсети како се он још увек сећа оног нашег разговора у коме сам ја више ценио почасни докторат Универзитета Џонс Хопкинс него све титуле надбискупа и кардинала.

Л. Ратерфорд је уживао у овој хуморесци као и сви остали а поред тога, био је посебно задовољан исходом нашег летњег рада.

Читава јата делфина кружила је око нашег веселог брода и ја сам, у шали, приметио да се они појављују да би се поклонили нашем ”Тати Нептуну” и његовим лепим

Када су се коначно делфини, у поретку извиђачког одреда коњице, удаљили од нашег брода, играјући и скачући весело преко таласа, једна девојка живе маште примети како се они журе да поднесу извештај

да кажем нешто о доприносима политичком развитку који су потекли од духа и примера неких научних радника наших дана и нашег поколења. Који су примери који откривају овај дух? Такви примери су ревност, у тражењу истине...

Надајмо се да ће нам са свог садашњег положаја, опет бацити свој проницљиви поглед на токове и кретања нашег интелектуалног развитка и да ће нам опет, с времена на време, објавити своје идеје о значењу свега тога.

Када се угаси живот који је део нашег сопственог живота, наступа чудан преокрет у нашем умном и душевном животу. Уместо да тражимо светлост која ће

Ћипико, Иво - Приповетке

— Клекни! А када вечерас велико звоно зазвони, похрлите један другоме у наручај, измирите се ради господа нашег Исуса Христа! Народ махом клече. — Исусе мој, милосрђе!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Сада више, очито, нема ни такве вере, ни таквога узора, па ни метричке схеме, него се одговор очекује у активирању нашег најдужег, древног памћења ритмова и мелодија у најелементарнијим говорним обртима.

дуго слагано колективно искуство и памћење, као и да се то искуство и памћење преломе кроз духовну муку и стрепњу нашег савременика.

За проучаваоца нашег романа остају отворене многе језичке недоумице, чак и у случају када је он доживео прави процват у другој половини

9 Сада није тешко замислити у каквом су се противречном положају нашли песници нашег романтизма када су се приклонили усменоме стиху и језику, чиме су се приближили и фолклорној поетици.

Наиме, обичан поглед нашег ока иде под правим углом у односу на усправни положај тела, а у „Хелиотерапији афазије“ оно је, напротив, леђимице

према стварности, стварном животу („укусу живота“), која се код Растка Петровића силовито испољава као код ретко ког нашег песника. У „Молитви вука“ прелази чак у првобитни, телесни гест згражања (пљување): [...

и зато у своме дугом песничкоме веку тако предано померао, расклапао, ломио и поново склапао синтаксичке структуре нашег језика, јер је трагао за другачијим организационим начелом песме; наиме, за оним које би програмирало предвидљив а

Занимљивост је, поред осталог, и у томе што ову појаву само код овога нашег песника налазимо; значајна је пак она зато што представља творно језгро или, другачије речено структурни образац према

Прелазимо на супротан случај, јер и он код овога нашег песника постоји: ако је у горњем примеру стих резао говорни низ, онда у примеру који ћемо сада навести – говорни низ

песника увек чујемо двопев: њиховом се гласу придружује глас самога природног језика из дубина наше културе као из нашег прапамћења.

није, наравно, у толикој мери индикативно као ово везивање свеколике поезије за осећања, што представља прву и од нашег свесног погледа тако вешто и тако често скривену премису: поезију примамо осећајним делом свога живота, јер поезија и

Треба пажљиво листати Антологију српске поезије да би се видело како је Мишић доследно и с мером чистио из нашег једновековнога поетског наслеђа све облике манифестовања таквог модела културе, ма колико да су пре тога истицани као

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

чудо што се овакве ствари дешавају у Кини, али је право чудо што се то исто дешава и код нас и то у највишим круговима нашег друштва, у дому једнога нашега мандарина”. (Говори.) Е, ово, јест, ово му не ваља. ЖИВКА: Не ваља, дабоме да не ваља.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Станковићев лик, Софка има у себи нешто од дечје устрепталости, од осетљивости малог приповедача из Старих дана и Нашег Божића. Отуда и њени - неочекивани и неочекивано јаки инфантилни страхови.

види се, између осталог, и по томе што га Исидора Секулић успешно подражава кад износи општи утисак од читања нашег писца: „Он, тај, ту, Бора - издашно сам га опет читала, па ми начин говора, локални или лични, у ушима и под пером [. .

потекле и толике друге, интуитивно нађене, тешко објашњиве а тако замамне слике: с језиком, наиме, не само као чуварем нашег знања о стварном свету, него још више као посредником у успостављању песнички могућих светова.

и проверити односе у саставу његове типичне реченице, и одмах се разабира да ту, уз обавезна синтаксичка правила нашег језика, саучествују и нека из стиха пренета ритмичка начела.

Реченица Милоша Црњанског има висок степен овакве монотоније; виши но прозна реченица било којег другог нашег писца. Двоје ваља посебно истаћи.

Довођење у везу кружење кобаца са подножјем брда усмерава, прво, кретање нашег ока одозго наниже и, друго, подстиче нас да у уобразиљи представимо голем висински распон.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Звона звоне, а из њина жалостива јека Чујем гласе: „Слава теби, дико нашег века!“ Слава теби, ти узоре грађанских врлина, — Отаџбина т’ губи данас најдичнијег сина.

Али такви нека буду Крила вам таласи, Кандиоце нашег храма Да се не угаси. ИВ Видим ȁле, њине жвале И чељусти клете, Које свима народима Подједнако прете.

Ал’ видите л’, очи младе, Што на ближој мети? Ви’те л’ алу ближу, која Само нама прети? Што се свести нашег рода И имену руга — Према њој смо ево сами, Без помоћна друга.

Да, бојим се још нечега, Омладино мила, Ја се бојим још нечега — То ми ломи крила. Ја се бојим нашег духа, Лако странпутнога. Ми смо брзи, каткад бржи Од разума свога.

Зато ми се у гуслама Најмилија таји. Само каткад тек пробију Грки уздисаји. ИX Ој, потоци нашег рода, Свима вам је једно врело Свуд где тече једна крвца То је мени једно тело.

Оних седам Даничића, Што их српски гуслар гуди — Има л’ кога да не призна: То су били узор-људи. А „Данице“ нашег Вука, Оне књиге тако мале, Зар те нису нове стазе, Нове путе обасјале?

»Стармали« 1885. ТИНА ЈАКШИЋКА Оде и ти с овог света У жилишта, души нова, Удовице нашег Ђуре, Верна љубо песникова.

“ Златна риба нашег старца не укорава, Већ срдачно отпушта га: „Иди, биће све!“ Чудећи се поврати се старац старици; Налази је у

»Стармали« 1882. ПЕСМА О РАДУ Ма да често искрсне Гозба и бакљада, То се брзо угаси Знојем нашег рада. Осим неких дембела Што с’ не боје глади, Сви остали мучимо се, Свак’ мора да ради.

„Наше мисли, веле, дуга прошлост спаја, Вечите су везе нашег загрљаја, Пријатељство ј’ наше на темељу јаком, Смејаће се сваком бунцању злопаком.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

А јесте ли видили како је лепа? Нос јој је као струк каранфила, образ црвен као кармажинска кожа, а коса црња него нашег мачка реп. ФЕМА: Ух, ух! Иди, док нисам све повратила. Анчице, дај сирћета! ЈОВАН: Немојте, сад ћу ја сам донети.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

имена свом Југу Који саветује плодовима љубав н разум ВАТРА И НИШТА ПЕПЕО НИЈЕ НАСТАО ИЗ ВАТРЕ ВЕЋ ИЗ НАШЕГ ДОДИРА СА ЊОМ И ДЕЛИ НАШУ ПРИРОДУ. ПЕТРУ ЏАЏИЋУ СВЕСТ О ПЕСМИ АЛЕНУ БОСКЕУ Мене ничега више није стид.

пса Испред мене у жар птицу Говори ми истину иза леђа Грлице Ти си прави нагласак умрле нежности Начини зору од нашег умора Мирис је време које је поседовао цвет Ал нереч каже касно је Нецвет каже ноћ је Нептица каже плам је А је каже

Петровић, Растко - АФРИКА

Узвици ноћних птица и мајмуна имају чар нашег лавежа паса. Младић–црнац који нас води, бој, нуди нам своју господарицу која је „скоро белица, груди уздигнутих,

Тако је близу и тако нерешено скреће с нашег пута да је Сен Калбр обара једним метком из револвера. Ја сам одвратио главу да то не видим, и више нисам хтео бацити

праве портрете, прави јаки намештај, књиге, судове. Имати пса; не ове африканске, већ једног јаког нашег дивљег пса, који ће издржати ову климу као што је ја издржавам.

Рекао бих чак да су они предели били обојени, с друге стране нашег погледа, по пламеној основи нашега узбуђења, љубопитства, и чежњи да видимо и да сазнамо.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СУЛЕЈМАН: Идите сад! А нек’ је сенка нашег Пророка — Коме нека је миран пепео — Са вама свуд! (Сви одлазе.) ЧЕТВРТА СЦЕНА [Колебан зове Главаша да дође

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— погинуло, што је остало — остало, зато никоме не одговарају, нико их не пита и не испитује да ли за погибију каквога нашег одељења нису баш они криви.1) Док сам се ја овако гризао тешким мислима, батаљони се кретоше.

Чинило се да сваком од њих замиру на уснама ове речи: — »Оно вајде нема од целога овог нашег посла. Можемо ми и сви изгинути, па опет ништа неће помоћи. Али ипак трапуљај напред!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ово срце мало, Док се није самом Богу додијало, Па нас двоје диже, састави нас ближе, Да огрије хладни свет Пламом нашег жара, Да покаже каква је Љубав била стара. ХХИХ Дај ми руку, да је видим...

Мрачне јаде, ноћцу нашу, Моја душице, Расветлиће с нашег неба Наше звездице. Пољупци ће звезде палит’, — Па шта велиш, је л’?

— Видиш само Како слуша, Сад неће да дрема. ЛXX Ход’те, браћо, певидрузи Нашег старог сплета, Добио сам мила госта, С непозната света.

Ми стојимо, — мира јој чувари — Гледећ’ лице како јој се жари, — А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Мислио сам, проћи ће. Кад они стадоше код извора. А овај наредник, ни пет ни шест, него одгурну једног нашег па се наже над извор. А мени, знаш, смрче се.

“ Ух, ух, ух! — Не остаје нам ништа друго него да се војницима нареди да не смеју да опале ниједан метак без нашег наређења. Изузев ако Бугари крену на јуриш. Зато ћемо морати и нас двојица да осматрамо.

Онда одлуче да на положај изиђу наших шест чета и преузму ровове оних измешаних јединица. А преостале две чете нашег пука да остану у резерви. Петнаестог септембра у шест и четрдесет и пет...

Петнаестог септембра увече ситуација је била оваква: шест чета нашег седмог пука смениле су делове седамнаестог пука и неких других пукова.

— Ви сте, дакле, били према врху... — Врх Кајмакчалана је био тачно у правцу нашег наступања. Молим вас, то треба запамтити. — А где је био четинички одред? — запита неко.

сваком воду по један војник има на леђима привезану по једну тробојку, да би нас артиљерци разликовали и видели линију нашег стрељачког строја. А ако нема тробојки, онда да им се за леђа свежу светли плехови. — Где нађосте тробојке?

Био је, чини ми се, нерасположен. За мном су стигли и остали командири чета нашег батаљона. Командант нам се обрати: — Господо, предстоји нам још један задатак. Напад на Сиву Стену.

Али наш напад је сломљен. Моја чета више не постоји. Које од болова, или нашег неуспеха, можда због изгубљених војника, мени грунуше сузе.

Негде око Вертекопа наиђе на нашег стражара, трећепозивца, и овај викну: „Стој!“ „Стао сам!“ — рече Господ. „Ко иде?“ „Бог...

— Мило ми је, мило. Увече смо дошли сви у заказано време. Сели смо и за вечеру, али са нама не беше нашег собног старешине. Дошло је и време спавању, али капетан „Фикус“ се и не појављује.

Сергије заустави коња. Батаљон застаде, али су војници и даље газили у месту. Сигурно је и он познао нашег капетана. Он сјаха с коња и полете „Фикусу“ у загрљај. Онда су се погледали, држећи један другога за рамена.

Бугарин изиђе, а и наш се појави изван рова. У знак захвалности што је примио хлеб, Бугарин понуди нашег војника цигаретама. Сада и онај наш прекорачи преко рова, такође без оружја. Приђу један другоме и рукују се.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

једне слике, колико је то са нашим мршавим данашњим знањем о њему уопште могуће; не допушта дакле ова књига да поплава нашег немара сасвим отплави ову најпоузданије нашу баштину. Других задатака Антологија нема: ни овај сам није незамашан...

Нису могли пристаниште удобно да нађу, Гди да спасу безопасно дома нашег лађу: Гребенска м' је отчуждила, ради своје суше, Бистра Сава распалила жећу моје душе; Прво мјесто странствовања

Лепо слушат како зуји Брег, долина у олуји Цевштине кад бљују страх, Брата нашег за једнога У сражен’ју уб’јенога Зрети сто их паст у прах.

Па кад већ света дужност, крепка воља И витешка нас рука вечно дружи, Да и потомства нашег судба боља Под тешким бичем варварства не тужи, Претворимо у гробник хулна поља Гди горди Осман човечество ружи,

песму, читамо следеће Примјечаније Теодора Павловића: „Обадве ове песме преписане су из једног правог оригинала нашег славног арх(имандрита), незаборављеног Јоана Раича”, али је судбина и тога рукописа данас сасвим неизвесна; Дим.

” Боројевић је на то између осталог одговорио и ово: „...треба да се ми Сербљи својски постарамо границе нашег церковног и простог језика определити, за овај писмена и правопис по његовом изворном и природном својству, онако како

Позиву пастира нашег, пароха г. Ј. Чокерљана сљедујући, дали смо један српски бал, из којег ни отличније земљеделце искључили нисмо, да и

Ето, данас сви, и то не мали послови дома нашег точно су израђени били, и опет сам ја имала времена мало и читању посветити, а сад ево певам, али не вама, него „браћи

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ВЛ. ВАВИЛА: Ох, кад те видесмо! А стрепили смо много за тобом. Кад тако некад јутром пораним И са врхова нашег Ловћена У мутно море поглед утоне, А из недара му видим ужаснут Све прождирућу силу где пени, — Па бојећи се гнева

И ево сваког опуномоћавам: Да ко те нађе, види ма где У границама нашег оташтва, Слободно да те онде мушкета!... (Кнез Ђурђе, капетан Ђурашко и многи други одлазе.

ВУКСАН: Дођосмо, господару, и ти, госпођо, За Радоша вас нашег молити. ЈЕЛИСАВЕТА (кнезу насамо): „Нашег?“ Е чу ли, кнеже: „Њиног“ Радоша?

ВУКСАН: Дођосмо, господару, и ти, госпођо, За Радоша вас нашег молити. ЈЕЛИСАВЕТА (кнезу насамо): „Нашег?“ Е чу ли, кнеже: „Њиног“ Радоша? ВУКСАН: Да вратиш, кнеже, ону твоју реч Којомно си га прогнао.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Дај ми кажи, тако ти царског крува, а видим паметан си и учеван си: би ли се икако, икако могô од тог нашег краља и књаза истесати макар један осредњи цар, јер смо се ми, Србови, одавно зажелели царева.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

нису океани страни, Ни гробови старих умрлих столећа; Мирни смо на гозби у светској дворани И кад небрат пије мирис нашег цвећа.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ВИЋА: То је срамота, да једна госпођица, ћерка нашег старешине... КАПЕТАН (наставља): Изгрди тог истог старешину. ВИЋА: То је друго. КАПЕТАН: Зашто друго?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

века. Виталан и делотворан све до нашег времена, живи и десетерачки стих, састављен од десет слогова, најраспрострањенији - епски, са цезуром после четвртог

Претпоставке нашег романтизма јесу: Вукова језичка реформа, народна поезија и европски утицаји, а ти утицаји били су различити: немачка

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Као и код других народа (‹Индијаца, Грка, Римљана, Талијана, Немаца, Лужичких Срба) в. Софрић, 60 ид), и код нашег народа в. има изванредну апотропајску моћ. Против вампира употребљује се в.

Као и код других народа (‹Софрић, 83; Марзелл, Дие хеіміѕцхе Пфланзенwелт, 1922, 106 ид›), тако се и код нашег народа детелина са четири листа сматра да доноси срећу: с помоћу ње може се отворити свака брава (ЗНЖОЈС, 7, 1902,

Стара к. дрвета код нашег су народа па злу гласу (упор. Софрић, 143). Али је к. у старој религији, извесно, имала бољи углед и чак уживала

КУПУС Кохлкраут (браѕѕіца олерацеа). Купус. К. је једна од најглавнијих намирница нашег народа (в. нпр. Вук, Посл., 6552: »Турци веле: тарана је храна, А каури: купус и сланина«; упор.

И те младице зову се бадњак (Беговић, 89 и 96). Према веровањима нашег народа, л. је и дрво мудрости, знања. »Није три пута око л. састављен« (Вук, Посл.

и метну га на детиње срце па га попију (Караџић, 3, 1901, 193). Луч Кіенхолз (таеда). Луч. Л. је код нашег народа у великом поштовању, »готово исто као и восак« (СЕЗ, 32, 1925, 376).

Отуда се десило да се, по разним крејевима нашег народа (нпр. у источној Србији и Црној Гори), од ш. сече бадњак (СЕЗ, 19, 70; Караџић, 2, 1900, 150).

На везу са култом предака указује и то што се код нашег народа п. највише употребљава у гатањима и врачањима о Бадњем дану и Божићу.

Чајкановић, у Култу дрвета и биљака код старих Срба, објашњава ову појаву потпуније: »Према старинским схватањима и нашег народа и других народа, дрвета и биљке могу бити — мада то нису увек — сеновите, то јест, оне припадају или каквој

Ћипико, Иво - Пауци

Немојте споменути ни ви нашег српскога, кад будете наздравили народу! Љубав за љубав! —А ти им вјерујеш? — тихо одврати отац Дионисије и погледа

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. ДОРОТЕЈ Димитрије Свега се сећам, нарочито нашег првог сусрета. Све је онда било тако необично: и тај дан, и он, и Мртваја вир.

Рече да се упутио онамо по заповести епископа моравичког Евсавија. Упита ме и за нашег игумана Макарија. Одговорих да је игуман тешко болестан.

Не знам како је нањушио за несрећу нашег властелина. То ваљда и није била никад нека нарочита тајна, како смо ми понекад склони да верујемо.

Имало је за читаву војску нашег господара краља Стефана Уроша Другог Милутина Немањића. Веровали смо да ће нам сачувати главе.

Она стрела која би процепила мантију ранила би у само срце Божијег сина, господа нашег Исуса Христа, његове апостоле и мученике који су јој подарили достојанство.

Зар то неће бити доказ нашег страха пред судбином и наше неверице у добру вољу и намере Господа. Зар ми сумњамо у потпору Свевишњег?

То су отпадници од вере православне. Богумили. Незнабошци. Они који верују у све друго само не у Господа нашег Исуса Христа. Они који улазе у наше храмове на коњима, охоло и бахато, а не понизно и богобојажљиво.

И о томе кад ће ко бити позван, када ће престати његов овоземаљски живот. Ми нисмо ту да би из нашег краја изгонили блудне душе, нити ми можемо мењати одлуку Свевишњег о томе кад ће кога позвати к себи.

Даћемо вам уместо нашег путоказа слободу да сами изаберете куда ћете се запутити. Нема више ни витештва, ни достојанства, ни отмености, ни

Читаве три четвртине писма биле су потребне краљевом писару да поређа све титуле нашег владара. „Стефан Урош, краљ свих српских земаља и Приморја“... „Христољубиви, богобојажљиви краљ, самодржац...

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

То беше предзнак, да ће скоро доћи Растанка нашег нежељени час, Кô дим, кô магла да ће радост проћи, И небо да ће раставити нас...

Ја сам знао: Туга и радост - све је сан. И док сам слатки санак снивô, С гордошћу ја сам очекивô Растанка нашег тужни дан. Тако побожно факир пада.

1888. ОПРОШТАЈ СА ШАЈКАШКОМ Равна шајкаша поља, остајте збогом и даље, Растанка нашег куца последњи, ево, час... Син мрачних рудничких гора искрени поздрав вам шаље: Небо нек чува вас!

У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Јер што поглед види спрам светлости сјајне, И све што се косне нашег будног слуха, То је спољни додир ове вечне тајне, И општење њено и људскога духа.

И тавни спомен среће зле Жалости сузу спрема, И тајном речју збори све: Јакшића овде нема! Парнаса нашег Тиртеј сêд, Главаша песник драги, Увелих дана тавни рêд У санак прима благи.

- на доброме хату, Кад би се врлине цениле по врату. 8. Ето ту су деца нашег бурног века, Почевши од момка до зрела човека. И сва она група, што тумара сада, Радује се нешто и нечем се нада.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Могу се, дакле, поуздати у њега па, не лутајући и не распитујући се, стићи до главног циља нашег путовања. На левој обали реке, опет висок зид са широком капијом кроз коју улазимо у свештени део вароши.

Он ми је, како изгледа, дошао сад баш у сусрет. Посредством нашег Министарства иностраних послова достављено ми је једно високо грчко одликовање које се носи око врата.

Измеримо ли у том тренутку угао што га чине праве уперене из нашег ока према Сунцу односно Месецу, онда нам тај угао даје и однос страница оног троугла.

Главна тачка тога састанка биће реформа нашег старог Јулијанског Календара. И наша црква добила је такав позив и саопштила га Краљевској Влади.

Ту ми господин Министар прочита позив Васељенског Патријарха, који нам може омогућити излаз из нашег тешког положаја.

Јер ако се у Цариграду проведе таква реформа нашег старог календара да његови свеци падну у исте дане када и свеци грегоријанског, онда је наше календарско питање

„Мени, као историчару, додао је господин Министар, познат је цео историјат нашег календарског питања, па, знам да о њему има да каже главну реч астрономска наука.

На њој љубазан дочек чиновништва нашег овдашњег посланства. Ауто нас води у наш хотел у Пери, означен звездицом у Бедекеру.

у пространа каруца, где је поред кочијаша заузео, са великим достојанством, своје место богато униформисани каваз нашег посланства.

Прво нас је наш посланик претставио као изасланике наше цркве и државе, затим су измењени, између Његове Светости и нашег митрополита, официелни поздравни говори на грчком језику, па се онда прешло на неусиљени разговор на француском.

Ту експедитивност омогућила ми је сарадња, знање и искуство мога драгог митрополита, а и нашег доброг посланика. У чврстој заједници и сложној сарадњи са њима двојицом, савладасмо све препреке, формалне, политичке

секретар, архиграматеус Светога Синода, неколико листића од оне пергаментске хартије на каквој су исписане одлуке нашег конгреса, као успомену на тај историски догађај. На тим листовима исписаћу, да би била сасвим у стилу, и моју причу.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

За то га зови, питај. И њега, деду, попа нашега, духовника нашег, за свашта зови, за свашта питај, јер он то све зна. А сада и ја идем. (Спази послужење): А, ја! Дај, Стано!

Примате ли? ХАЏИ РИСТА Што Бог преко нашег духовника нареди, не да примамо, него смо и благодарни. ХАЏИЈЕ Благодарни смо, дедо!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Каже, туга јој је да се потсећа на кућу нашег оца... Знам и ја, Нано, не говори она истину; њу је срамота од тебе... Могу ја и сама да путујем, ако ме пустиш.

Чујем да и професоре збуњује. Знам да ће бити човек, и нека буде, зато сам га и узела. Али нећу да буде бољи од нашег детета! Не дам! Не дам му више српску пару, ако и то мора бити!...

Пази Ротшилда! — Павле је нагло изишао из собе. Одједаред је неко врло дрским гласом викнуо за њим: — Гле бившег нашег тандлерчића, претворио се у банкара, човек!

Сви знате да без наравоученија прича не може проћи, и да нам је то леп аманет од нашег Димитрија Обрадовића у калуђерству нареченог Доситеја.

Првенство, ја сам за то лењ, као и моја Тиса... Ко зна ко ће некада у животу бити први из нашег разреда! Можда баш неко ко није одличан ђак. Да се још једаред родим, не бих био одликаш.

Нит једе, нит пије, нит девојке гледа. Сад је ред на Чајновића, на нашег лиричара. Ја га видим, богами почесто, с Нинушком Петровић на вежби, и уверен сам да ће његова прича, или драма — све

ти ја јуче поред баба Фрелиховицине „мушке конфекције”, кад, у дућану цвет госпоја, и оних с кукастим носом, и нашег света. На моје изненађење, и фрау Роза у визити.

Учинила је, додуше, част да међу првим ђацима нашег разреда спомене и тебе и мене, наравно после њеног сина — Владимира ни с резервама није метнула међу прве — а успут је

— Бранко срете господин Јоксима, и с њим настави разговор. — Тешка је ствар сачувати нашег оца од сваког узрујавања, кад нико од нас још не може да га замени у домаћим бригама.

— Ето ти, Павле, парче усмене критике из овог нашег ситног градића! ... И ја тако, колико могу, у предавања своја уплећем мало свога дневника, мало дневника других људи...

О сину Павлову сазнао је Бранко тек кад је детету било две године. — Дали смо му име старог деда Исака, незаборавног нашег пријатеља, мога и маминога. А решили смо, жена и ја, да дете носи презиме материно.

А сад, за растанак после оваквога нашег разговора, да ти кажем још нешто, велику моју утеху: Човек има срца. И у паланци човек има срца.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Откад је овог нашег, као што га видимо, света, пак досад, и докле год људи буде, било је, има и биће моралиста који непрестано на људе

Истина, више од полак су га мољци и мишеви изгризли, али шта маримо ми зато, кад он детинство и сав живот нашег витеза подробно представља.

Може бити да ја грешим што детинска нашег Романа дела мојим читатељма представљам али колико пута совршени људи којешта чине које се само деци пристоји,

Најпосле себе оном поклони у којега је фарба од капута њојзи најповољнија. — Проча чуда што аљине праве наћи ћете код нашег Рабенера.

Кадија видећи уво ровашено, сасвим се згрози, те нашег Романа заповеди у тамницу затворити, док измисли муке које ће на миронарушитеља возложити.

— Но ајдмо повести. С реченом добродетељу, дакле, закључи наша лепотица нашег ироја од беде избавити. Она не метне ни покривало на себе, тврдо уверена да је сви познају, отиде надзиратељу тамнице,

Вама је познато како се Калан пред Александром Великим живота лишио; он је био од нашег реда, и цео узрок његова самоубиства био је што се паштио што скорије у такво сушчество прећи које је способније себи

— Код куће нашег гимнософисте дочекају ји његови самисленици у пуној униформи, и разумевши намеру наше Чимпеприч, с највећим торжеством

А он мени »слуге«, то јест ми, мајстор Глиша, јесмо слуге. Но време је да дођемо к предмету нашег писања. — Први је дакле био: Магарац Валамов, колико знам, један од свију старог и новог завета магараца који је

Љубов је привилегијум на један дан по сто пута свађати се и помиривати се. Љубов је премештај срца нашег у каникуле. Љубов је јаки чемер у шећерном суду. Љубов је јело од воздуха зготовљено.

Љубов је, напослетку, велико и мало писмја О из азбуке живота нашег; сирјеч, заљубљен човек, по мору страсти своје летећи, једнако мало »о« у устма носи: »о, како је лепа; о, како би

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ја се, на пример, сећам биографије једнога нашег заслужног човека, признатога научника, професора Стојана Антића, која је у своје време била сасвим уљудно написана и

За министра војног узели смо нашег друга јеврејске вероисповести, Давида Мешулама. То није било без извесних разлога.

и запета укрштају возови, то и онај други воз има своју тачку и запету и онда ту се сретну две тачке и две запете, од нашег и оног другог воза! — резоновао је Јовица Станковић.

може видети, ова је Олендорфова метода необично подесна и добра за учење француског језика, а ја се сећам једнога нашег младог дипломате који је по Олендорфу научио француски и који је, приликом једне дипломатске посете, водио овакав

Пошто су ме свестрано прегледали, они поновише мишљење нашег домаћег лекара: „Дајте му и даље лекове које је лекар прописао. Ако се мали озноји, онда је свака опасност прешла!

“ Новинар: Но, па да, то се мора мало дотерати. Ја сам, на пример, ту скоро, описивао смрт једнога нашег политичара, који је при самртним мукама стењао као магарац, али сам ја у опису рекао да је дубоко уздахнуо и на

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Кренули смо из нашег бивака сасвим изненадно. Али задржаше нас неочекивано на пола пута у Ћуприји. Ту се истоварисмо и на једној пољани

На овоме положају Бугари су дошли на јуришно одстојање. Батерија готово иза самог нашег стрељачког рова. Зато је било наређено да се у току ноћи склонимо.

Али Бугари су ипак пуцали. Тактук... так-тук, повремено, за време целога нашег одступања. И само је један коњ рањен. Сутра смо налазили рупе на паоцима точкова и ожиљке на топовима.

На велику радост нашу, међу рањеницима нађосмо и нашег потпоручника Војина са повезаном главом, у шињелу на којем се још познају трагови крви. Лутао је да би нас нашао.

Идем полако поред реке и мислим о томе. С друге стране видим једнога нашег ордонанса где продаје неке нове лаковане чизме.

Прича се да је црногорски генерал простосрдачно узвикнуо, када је видео једнога нашег књижевника: — О, драги пријатељу, ако вама нећу дати самар, ја коме ћу! — и потапшао га по рамену.

— Здраво да си, брате Србине! — ускликну срдачно црногорски командант, с муком се придиже, и поче да цмаче нашег команданта. — А и ти момче, здраво! — и са мном се пољуби.

— А и ти момче, здраво! — и са мном се пољуби. Онда ухвати нашег команданта за руку, и приведе га своме месту... — Шједи на моје мјесто... — Хвала, имам посла, ја сам само хтео...

Једно је плакало, те командант нареди да га ставе на коња једног нашег ордонанса. При врху почеше се ледити шињели. Ветар допире до костију, а снага у људи све више попушта.

Сада је наређено да се сва та деца доведу сутра на друм, испод нашег логора, а ви, као њихов вођа, треба да их спроведете до Крфа и предате тамо некој комисији на острву Виду.

На секцијама тражили смо тај Кајмакчалан и његову коту. — Нема бога Саваота, Бугари морају да беже и са нашег фронта — говорио је раздрагано Лука. — Чекај, побратиме, да видим који је правац нашег наступања...

— Чекај, побратиме, да видим који је правац нашег наступања... Ух, мајку му, опасне су урвине пред нама. — Шта има! — објашњава стручно Лука.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

врелине сунца, О ви плећа гола сад у одмицању бегунца Што кроз све постеље прониже своја курварства: Више го, но мржња нашег одсуства; Не веруј ни сумраку у млаз сунчани аорте.

? Узнемирава ме све то колико И очекивани одговор за после мог последњег даха. Не бој се. И прошлост пре нашег рођења, и историја зависи од нашег избора. Данас је то Француска Револуција а јуче Римска Империја.

Не бој се. И прошлост пре нашег рођења, и историја зависи од нашег избора. Данас је то Француска Револуција а јуче Римска Империја.

запањујући, и од тога тренутка тек преуређујући нас сасвим. А то откровење наилази на нас каткад само у моменту нашег лудила или болести или раздражења и одушевљења итд.

Неискуство ока би га при том потпуно паралисало. Живот духовни дакле неиздвојим од живота нашег физиолошког, и наша вечност ваљда зависећи тиме од нашег живота садашњег: ти и не знаш са колико опасности носиш своје

Живот духовни дакле неиздвојим од живота нашег физиолошког, и наша вечност ваљда зависећи тиме од нашег живота садашњег: ти и не знаш са колико опасности носиш своје вечно бивање у покретима својих руку нпр.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Зар на овом двору има и таквих? Отерајте је да не кужи ваздух нашег срећног Царства... — додала је, а доглавници и саветници збуњено су погледали један другога, али већ сутрадан из двора

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Тако се захваљујући понајвише нивелизаторској улози турског феудализма стварано и створило јединство целокупног нашег народа под Турцима, које се изразило у јединству наше епике.

Али увек Аустрија и Млечићи закључивали су мир с Турцима не водећи много рачуна о судбини нашег народа, и њему није остајало ништа друго него да у непрекидној борби сам осваја и брани своје право на живот.

Освајачу се много пута морало учинити да ударци на њега падају и из нашег неба, да се и наше планине крећу против њега, баш онако као што песма говори: Ведро беше, те се наоблачи, из облака

Како је приказан у песми Иво Сенковић и ага од Рибника он иде међу два или три најсугестивнија лика нашег херојског песништва.

Али у описивања природе и многих других призора Хомер је далеко изнад нашег народног песника. То, између осталог, показује и слика умирања, која се често срета и код нас и код Хомера.

сведочанство није остало (види фреске и рад Светозара Радојчића О неким заједничким мотивима наше народне песме и нашег старог сликарства у књизи Текстови и фреске), као да неверне љубе није било и пре феудализма (види Фрезерову Златну

има ниједнога од рода својега, који би му био у невољи, ако би му било за невољу; Латини су старе варалице, ујака ће нашег погубити, а незвани ићи не смијемо“.

Баш га овђе у сватов'ма нема, та нема га ни у цара нашег; хајде мало да изостанемо, не би ли га како измамили“. Кад су били до клисуре близу, изосташе до три шићарџије, па

браће Југовића; да видите славну Раваницу у Ресави, ниже Параћина, на студеној р'јеци Раваници, задужбину нашег господара, господара славног кнез-Лазара; и остале српске намастире, да видите, пак да се дивите какови су и колики ли

будит господара мога; јер сам, јадна, зао санак вид'ла: гди полети јато голубова, и пред њима два сокола сива, испред нашег двора господскога; одлетише на Косово равно и падоше међ' Муратов табор, — гди падоше, већ се не дигоше.

сузе низ јуначко лице, а кроз сузе гњевно проговара: „Ој давори, ти Косово равно, шта си данас дочекало тужно, после нашег кнеза честитога, да Арапи сад по теби суде!

Угледаше два пашина сина гди погибе ага од Рибника, пак беседе два пашина сина: „Да душмана жива не пустимо, да ми нашег агу осветимо!

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Дјевојчица подиже према крошњи свој миран поглед и одговори тихо и сасвим пријатељски: — Не, ја волим нашег Стрица. Под буквом узаври још већа граја. — Ехеј, Стриче, воли те, воли те! — Силази доље да те женимо!

Сви се забринуто наређаше око Жујина проваљена скровишта. — Кажем ли ја да се неко шуља око нашег логора — рече тихо Луња. — Одмах ја то осјетим. Све ми се чини као да ме неко шкакља по леђима.

— Ћути ти, заробљениче! — повика кнез Ваљушко. — Добро каже мој брат Стриц — дочека Николетина. — Никад из нашег села нијесу дјеца 6јежакала из школе све док није дошао овај пијанац, који више вири у ракијску боцу нег у књигу.

— Их, зар ти мислиш да бих ја издао нашег Николетину? — бунио се добродушни Стриц. Два дана касније Јованче и Лазар Мачак договорише се да оду до пећине и

Налетио сам само у мраку на пчелињак па сам био мало избоцан. — Охо, ево нашег Лијана! — повикаше дјечаци и потрчаше му у сусрет.

— Ех, да га сад, оваквог, види још неко из нашег села! — пожели у себи Лана. — То би ваљало. Лана није ни слутила да мрког наоружаног момка још неко гледа исто онако

— Ду-ду-ду-ду! — јасно се чује оштар митраљески рафал негдје удесно од бријега Лисине. — Оно је пушкомитраљез нашег Николетине! — весело намигује Лазар Мачак. Сви му вјерују.

— Дјечаци, сјутра ћемо сви у војску — рече Јованче. — Како би било да се послије подне сви искупимо код нашег старог логора и да се опростимо с Прокиним гајем. — Хоћемо, хоћемо! — зовнућемо и Лазар Мачка и Луњу.

Најзад је, сасвим на зачељу друге чете, спазио Јованчета и Стрица. — Ено и нашег харамбаше заједно са Стрицем! — А гдје ли је Николица с приколицом? — упита Луња. — Њега још увијек не видим.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Од свега небеснога одзгор сјања она је без изма да ха! посветлија, са својим окретним мотрењем на ово смутно нашег житка море.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

му, вели, неко каже: „Шта би волео, Милисаве, душе ти, право кажи: ил’ да ти дам један милион, или једну добру кишу за нашег сељака?“... — „Части ми моје, куне се Милисав (стара земљоделско-шумарска крв!