Јакшић, Ђура - ПРОЗА
И мој отац, драги пријатељу, беше у то кобно доба осуђен — на смрт. Али ту пресуду не могоше душмани народа нашега извршити.
Синови народа! Синови слободе!... Вашу браћу потискоше душмани народа нашега: обале Бегеја, Мориша и Тисе црвене се од крви њихове! Книћанин је побеђен, Микло је погинуо!...
Книћанин је побеђен, Микло је погинуо!... Ах, страсна је недеља, изгибе цвет народа нашега!... На те је речи клонуо народ, сузе му се ледише по глатком мермеру, а од груди се мермер стварао.
Обе су ужасне!... У првој влада рат, у другој глад; у првој гонисмо насилнике с огњишта нашега, у другој, положивши оружје, мирно примисмо гладне тиране са далеког запада да ону крв што после жестоких бојева
О, знам те ја, ти, неблагодарни народе! А има ли Србина да те не зна? Векови протекоше како по дубини срца нашега ријеш и сваки корен у њему, из којега би сјајнија будућност изнићи могла, својим оштрим зубима подгризаше!...
Имао сам и ја једнога друга, брата, и више од брата! И њега су са мном душмани народа нашега гонили, и он је страдао за веру и слободу, и он је поред мене у влажној тамници лежао; и ја сам га храбрио, а он је
У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. Али је и то било као с брашном.
том приликом одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега доброга чича-Марка) у мађистрату затворили...
Да, да, ваш глас нема више звука, нема јасноће, баш као што вам и живот беше нејасан; живот ваш беше загонетка нашега столећа, слуга мрачњацима, а господар слободњацима...
Сећам се да су се у мом детињству сви доктори нашега среза узбунили да излече једнога охолог великаша; али никога не беше да га лепом речцом утеши, да му на болове кане
Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт... Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика..
Снâ. Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Хиаа!” Тргне се ови, викне слуге, спопадну сви који мотку а који ајдамак, и измажу здраво нашега појача. Наравоученије Кога к чему природа није створила, нека се у оно не пача.
Истребљујмо, дакле, из рода нашега такове обичаје, не дајмо им нигде међу нами станка ни конака. Друго чему нас учи ова басна ово је: да гди су зли
Неки коваран и злохитар из комшилука пријак некако кроз плот на месечини привреба нашега старине љубовна дела и потајене састанке. Шта би друго подозрео него оно што јест.
И на ови начин, уверени будите да ћете бити дика и слава нашега рода и имена, и тада биће вам пред богом и пред светом светли и пресветли образ, и бићете управ свободни, храбри и
Кад ми од вас ништа не иштемо, не иштите ни ви од нас, прођите се нас и оканите. С.: Не иштете ни нашега благослова? К.
Притом памтимо добро нашега старца; не три, но триста хиљада пандура да нам реку да јаре није јаре него нешто друго, нек иду они својим путем, а
Какова је кротка и слатка Спаситеља нашега наука! „И с п и т а ј т е — вели нам — п и с а н и ј а, о н а с в е д о ч е о м е н и”.
Да ми сви љубимо ови времени живот и ову земљу нашу, која нам је дата за време како участије обиталишта нашега, у томе право имамо и добро творимо, сљедујући врожденом и природном јестества закону.
својствам здрави и просвештени разум за управитеља и пу|теводитеља, пак ћемо онда заисто наћи у њему источник нашега јестественога и наравнога благополучија.
Наравоученије Почти од прве колевке человеческога рода и до садашњега нашега времена, ово исто што нам басна каже да се ласти случило, многима је и људма преко главе прешло.
Ово је мала вешт, коју ја по возможности мојеј милој рода нашега јуности сприопштавам; али ће служити за искру чистога небесне истине огња, која ће с временом многим ученим и
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” Михаљевић, који је мога оца пазио и уважавао, рекне: „А зашто, Алекса, ти нећеш да останеш у нашега цара служби, пак ћеш скоро капетаном ванжирати, а заклео си се да ћеш нашем цару веран бити?
— Међутим и ја се усудим и одем у Ваљево. Сакријем се у једну екмеџиницу, пошаљем пандура Глишу Павића, нашега комшију, да запита оца, смем ли ја до њега доћи. Како мој отац чује да сам ја дошао рекне: „Шта ће он овде?
Кад ујутру (24. јануара 1804. године) ето ти нашега зета Живка Дабића и јошт два Турчина, пријатеља мога оца, са јоште три кмета, и кажу Турци: „Хајде, Јакове, послао нас
— На то се они на мене изрогаче: „Та ми хоћемо да осветимо нашега кнеза а твог оца”. — Ја им на то кажем да ја врло жалим мога оца, „али ако се ми пре подигнемо и завадимо с Турцима,
и писао, јер сам тражио напослетку, ако нам неће друкчије помођи, а оно бар да нам врате онолико војске, колико је нашега фрајкора њему (ћесару) служило, као бајаги да нам зајам врате.
А од Шапца били смо сигурни, јер кад смо Мус-агу испратили и нашега кнеза код кадије оставили, тако смо тврдо уговорили да се они од нас ни ми од њи̓ ништа не бојимо.
” —, и јоште громовитије по трећи пут: „Олмаз! (не може) — рече. „У нашега цара земљу не сме се нико мешати; у нашега цара доста има верни̓ Турака који ће му казати ко буде крив.
” —, и јоште громовитије по трећи пут: „Олмаз! (не може) — рече. „У нашега цара земљу не сме се нико мешати; у нашега цара доста има верни̓ Турака који ће му казати ко буде крив.” Пођемо скуту и одемо.
Везир сказал, и То громко и јаростно: неможно јето бит, ни један краљ у нашега цара земљу мјешати сја не будет; јест — сказал — у нашего султана вјерних мусломан, котори јему правду скажут, когда и
И послали смо Порти све наше рачуне: колико смо преко нашега обичнога данка страшну суму морали дати, које око Бећир-паше и његове босанске војске, које за откуп од Гушанца за
Ми кажемо, да то није у његовој само служби бити, но то је служба целога народа нашега, „јербо је Ђорђе свију нас врховни вожд, а ви њега чувате као један аманет народни; и који одсад не буде у највећој
Турци опколе нашега буљубашу Живка Дабића и писара Карађорђева Јанићију; вас дан на њи̓ јуришали и једва и̓ мрак отме, те се измакну, а
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
1813. ГОДИНА 340 13. РАВЊЕ 344 14. НАЈЕЗДА 348 15. ЉУТА БИТКА 356 16. УЖАС 363 17. ДИВОВИ 370 РЕЧНИК 377 ЈУНАКУ НАШЕГА ДОБА великом Србину НИКОЛИ ТЕСЛИ Деветнаести век плете Ти венац славе.
Не потраја дуго, а ето ти и Крушке. — Па, шта ми радиш, Лако? — Зло, мој ефендија! — А што?... — Од нашега посла ништа! — Како ништа? — Ништа. Девојка неће... — Ха-ха-ха! Па ако неће нека је силом нагнају.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
»Проливајте барем ви, драге сестре Српкиње, сузу жалости над несретним удесом нашега Љубинка; покажите тиме да цените и уважавате пожртвовање за род, а српска вила уписаће му име у читуљу српских
— Ето, ја сврн’о мало! — отпочиње поп Спира разговор. — Видим те у авлији, па рек’о: дај да свратим мало код нашега газда-Петра... А, ти увек вредан! — Па фала... Фала вам, господин-попо, који сте ме се сиромашка сетили.
Па ако је девојка, а она ускочи за момком, па их после једва можеш да натераш да се што пре венчају по обредима нашега благочестија; а ако је момак, он ти се жени из другог ил’ трећег села, па се тамо и венча, а ја останем тако празних
без титли, Сидо) који, управо, не би ни смели држати ни у православној порти, а камоли у туторској канцеларији цркве нашега благочестија! Та већ само је зато заслужио да буде обријан што увлачи унијатске књиге у православне цркве!!
Африка
Наши бојеви су сасвим модри од хладноће и кашљу без престанка: они спавају између хладњака и уласка у колибу, око нашега прага, збијени као овце, трпећи исто толико хладноћу колико и страх што треба да проведу ноћ у крају по коме само
Африка унела у себе и показала ми своје било, кроз које бије крв врућа и тамна; своје срце, чији облик није као нашега срца, већ је мрачно и тешко, теже од њене земље и болније и непријатељскије од њеног неба.
Али вредност ствари на духовним теразијама нашега живота не зависи само од њене спољне, практичне вредности, и уступање једног јастука када је то уступање доказ
Рекао бих чак да су они предели били обојени, с друге стране нашег погледа, по пламеној основи нашега узбуђења, љубопитства, и чежњи да видимо и да сазнамо.
Теодосије - ЖИТИЈА
и подвизи у пустињи са оцем, и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светога оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српскога, што је испричао преподобни Доментијан, јеромонах манастира званога
Сад опет, када смо дошли, од наших руку сакристе нашега господара, и једнако се понашате својевољно. Шта вам сад паде на памет: да нам се наругате?
Учини с нама милост, узевши свете и мироточиве мошти светога и преподобнога оца нашега, и сам смиловавши се на нас, из туђе земље к нама их у своје отачаство принеси, да би се молитвама вашим светим
Диван беше видети од Бога људима, а мислим и анђелима, пренос светих моштију свога преподобнога оца нашега, дивнији од преноса старога Израиља, јер не беше из ропства египатског и са погребатељима, простом децом, него беше
И тако с великом чашћу станом стајући и уздижући се, ношаху га као другога Јакова и новог патријарха Израиља оца нашега Симеона, синови и синови синова са свештеницима заједно и са свима благороднима, и спроведоше га ка спремљеном гробу
Јер ево, молитве и милостиње и сва остала добра оца нашега узиђоше у сећање пред Бога, и према добрима примио је добра од њега, као што видите ово данас како га пред свима вама
дати већу када приликом васкрсења буде давао награду, увера вајући нас тиме Бог да и ми, видевши од Бога почасти оца нашега, будемо равнатељи добрим делима његовим, којима Богу угоди и Бог га прослави.
Зато и ја, скрушени, све вас по телу ми у Господу сроднике молим: угледајмо се на дела оца нашега, која видесте — веру истиниту, правду и суд, смерност и кротост, љубав према ближњима, милосрђе ка ништима, милост ка
А Бог мира и љубави молитвама светога оца нашега нека буде са свима вама и нама. Амин.“ Самодржац и сви благородни чувши ову страшну поуку, са сузама приклањаху
самодржац дивио и говорио: — Благословен је Господ, Бог Израиљев, јер посети и избави народ свој и подиже рог спасења нашега, овога светога господина мојега и брата, у дому оца мојега Симеона раба својега, да даде познање спасења нама народу
раба својега, да даде познање спасења нама народу своме, на отпуштење грехова наших милосрђа ради и милости Бога нашега!
не остави мене на радост непријатељу мојему, молитвама пречисте твоје Матере и приснодеве Марије, и светога оца нашега, твојега угодника Симеона, којим си нам показао да познамо тебе, исти нити живот; молитвама његовим погледај на мене
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
РИНА: Ах, то не, не бих желела узнемиравати га. Не сме он ни слутити да ја знам. У томе и лежи хармонија нашега брака, што једно друго не узнемиравамо. МИЛЕ: Онда ти не остаје ништа друго до стрпљење. РИНА: Стрпљење!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
, 1985, с. 17—18) — Колико у славском колачу зрнаца, онолико било у нашега брата домаћина: оваца, јагањаца, а највише жутица (дуката) и мушке дјеце! (Влајинац, М., 1975, с.
„У нашијем је народнијем пјесмама за нас најдрагоценија чистота и сладост нашега језика: кад би књижевници наши то познавали, онда они не би кварили и грдили највећу драгоценост свога народа, свој
26. ⁷ Ђорђевић, Т. Р., Деца у веровањима и обичајима нашега народа, Библиотека Централног хигијенског завода, Бсоград 1941, с. ИИИ.
Џ., Златна грана, том 1, БИГЗ, Београд 1977, с. 29. ² Ђорђевић, Т. Р., Деца у обичајима и веровањима нашега народа, Библиотека ЦХЗ, Београд 1941, с. 15. ³ Миодраговић, Ј., Народна педагогија у Срба, издање Задужбине Ил. М.
, Обичаји и веровања из Сириначке Жупе, СЕЗ, 32, СКА, Београд 1923. Ђорђевић, Т. Р., Деца у веровањима и обичајима нашега народа, Библиотека ЦХЗ, Београд 1941. Ђорђевић, Т. Р., „Кувада“, Наш народни живот, 4, Просвета, Београд 1984.
Матавуљ, Симо - УСКОК
ти, љубавни и болећи пријатељу, јер виђу да те текнуло у срце наше јадовање и ето с нама заплака, прије но што окуси нашега хљеба! То ти, божја ти вјера, никад заборавити нећемо!... Дајте ракију!
— дода смијући се Јоке. Милица се наже, пољуби братанића и рече: — А, ваистину, и да учи књизи нашега Драгића, да буде знавен, као Саво Марков или као гувернадур!
Сав је изврешетан зрнима, али му је бог дао вијека, па је имао и лијека. И овога брата нашега Стијепа Мркова, као што видиш, грдно су пушке иштетиле; ето му избиле око и осакатиле руку, и, ја мним, још га на
— Није ли преко двадесет година међу нама живио онај Долћи и без перчина и без нашега руха!? Па шта му је фалило? Лијеп човјек и мудар и учеван и стиман бјеше! — Ко то бјеше? — запита Јанко.
Од нашега племена изабраше два Петровића, гувернадура, кнеза Драга и мене. Пети дан након тога кретоше се галије и ми на њима, бо
— Је ли удата? — Јест, има двије године, за мога најбољег пријатеља, који је сад судија у једној вароши, близу нашега села.
Онамо приме то за готово, те све владике руске саставе једно грдно писмо против нашега владике, и то писмо пошаљу по ђенералу Ивелићу.
Радоје бјеше као најбољи Цуца, а бјеше још од најбољих пријатеља нашега кнеза. Једном у боју кнез га је изнио рањена, а бјеше сила људска, ништа мањи од кнеза! Има и пјесма о томе!
, па се гроф Јâн у час преобрази у Јанка Јоковића Његуша. Чини се човјеку да чита какав заплетен и невјероватан роман нашега Видаковића! — У свему томе, господине војводо, нема какве моје заслуге — рече Јанко.
— Чувах стоку у страни више нашега села, па заспах. Кад се пробудих, а оно стока отишла на њихово поље. Потекох онамо и опазих Илију Драгова под дубом,
Прије него што сједоше да једу, у дворишту Мргуда Шутова узаври пјесма. Стане рече: — Тамо су већ све дјевојке из нашега и још из три браства, осјем силне родбине Шутовића по женској крви! Бијели свијет!
— Е, биће лакше црној Стани Сердаревој! Види се да је судба била! А сад помози, боже! Дај, боже, да изнесемо нашега мртваца! Ти си млађи и јачи, теби глава! Хајд, у име божје!
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
да се често запитамо: живимо ли то свој, или нечији туђи век, и нисмо ли, ипак, давно некад, обишли сва места нашега живота, дотакли све границе мишљења и осећања, па сада, са већом или мањом срећом, само препознајемо симболе те тајне
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
владавина Петра Великог, — »цара московског«, кога народна песма почиње величати, »самодржца всем православним«, »цара нашега«, како веле српски записи из тога доба — нашле су велика одјека међу Србима и пробудиле им велике наде.
Доситеј у народним обичајима гледа доказе наше заосталости, трагове нашега варварства и хоће да их неповратно уништи; романтичари у њима гледају свете остатке прошлости, највише изразе народне
га је називао »сербским Сократом« и »чрезвичајним Сербином«; »преславни первопросветитељ славено-сербскаго рода нашега«, вели Глигорије Трлајић; »сребровласи мили Обрадовић«, пише Лукијан Мушицки; »велики Доситеј«, назива га Михаило
то, по савету Доситеја Обрадовића, издао »за ползу« свом народу, и да би показао »многа својства, силе и краснорјечија нашега сербскаго језика«.
Он је остао тип кабинетског књижевника нашега код кога се увелико јавља сентиментална разнеженост и пасторалност с краја XВИИИ века, али који, пишући на туђем
дух, са ретком способношћу да види слабе и смешне стране код људи, он је успео да врло лепо прикаже поједине стране нашега живота.
мисли, него му је мало жао што још простије српски не пишете, јер он мисли да на свијету нема љепшега језика од нашега народнога...
Његошев Горски вијенац постао заједничко дело и српске и хрватске књижевности, једна књига која везује обе књижевности нашега језика.
Целом свом раду Бан поставља за задатак: »развој свијести и моралности нашега народа, као и његов углед пред свијетом«.
је образац патриотске историје, и утицала је на буђење свести кад широких слојева народних и на историјско васпитање нашега романтичарског нараштаја. ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ ЖИВОТ.
вели Вук Караџић, поштенији, паметнији и просвјештенији од свију народа које сам ја до данас виђао, а виша класа нашега народа онаква је као што је њено воспитаније...
Ту је, како сам вели, на своју »велику и незаборављену жалост познао, да има на свијету још и више наука осим нашега псалтира и часослова«.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Куда ћеш, де, побогу си брат, у бијели свијет, гдје нема ни Босне, ни свог села, ни нашега говора, ни мајке краве, ни шљивине гране. Није друге него тући се овдје, па јал надбити ове наше, јал опет некако ...
— Чуј, Видаче, би л се ти до вечерас могао постарати за овога нашега госта? Греота је да мали другар гладује. Сад и Видак развуче своје широко лице, као да су га не знам како похвалили.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Из тога трже ме вика на Спасену, младу, виту, црномањасту и Топлу жену нашега комшије, који је одмах после свадбе отишао у Турску да шије чакшире, пошто то код нас већ нестаје.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад се орлетица смирила, онда јој тичићи рекоше: — Мајко, ми би теби казали за нашега избавитеља, ако нам обећаш да га нећеш прогутати. Она им сад обећа. Они се размакну, а Марко се извуче испод њих.
Кад он то чује, рече му: — Остани, брате, у нас. Ето, до нашега крсног имена нема три дана, па ако буде истина, да ти дам јабуку. Он остане онде до крсног имена.
љутине рече: — Вала, попе, баш хоћу с тобом да посадим виноград, па шта буде, и ако ме још и овђе превариш, онда од нашега ортаклука нема ништа. И тако посаде виноград.
то чуше господа дубровачка, завичу кириџији: — Ти кириџија, ајде код нашега кнеза да те упише у књигу: нека ти иде од Дубровника док си жив сваке године два кабла соли.
пунано корито на претек, а никакве користи кући не чиниш но штету; а ја сиромах, који чувам и кућу и главу и имање нашега господара, у корито не могу ни привирити, него кад-и-кад по коју голу кост оглођем, па сву драгу ноћ по киши и по
Кад поглеђим твоје лице, тил би рећи нисмо. Него знаш шта, врнимо се ваље натраг, па кад дођемо близу нашега села, зваћемо жене, па ако су Иве и Стипе код куће, онда нам не преостаје друге него окренути у били свит.
Туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву, те сам му ја дала оно
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Чујеш, Соко, немој се шалити с балом. СОФИЈА: Иди, бога ти, зар ћемо ми бити осим свију људи. Кажи, која је кућа од нашега реда, која није дала бал; па само нас да проносе људи? МАКСИМ: Али ја нећу, разумеш ли?
НЕША: Е, па нису све помрле, фала Богу, а нису се све ни покондириле, као ови полетарци. Наћи ћеш доста нашега реда. СТАНИЈА: Па Београд јошт није сасвим потонуо. НЕША: Фала Богу, дојњи крај јошт је читав.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
износе његове стручне квалификације, заслуге за народ и стратешке концепције а ла Клаузевиц, везане за ослобођење нашега главног града, стоји, између осталог, црно на бело, да сам“ ...
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Поваздан дрема. А и кад гледа и зене шири из оба ока — чанак му вири. БОЛЕСНИК НА ТРИ СПРАТА Нашега старог доктора Јана телефон зове с Калемегдана: „Докторе драги, хитно је врло, имамо госта, боли га грло!
У дворишту ломача се пали, букте свеске попут сува грања, бурно пламте домаћи задаци, огледала нашега незнања. Збогом школо, збогом гимназијо, луд је био и ко те учио!
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ПРОКА: Молим те, Агатоне, ја сам баш јуче прочитао закон, а питао сам и нашега кмета-правника и још неке адвокате, који долазе у општину, и сви ми они кажу да нигде у закону не пише да се тестамент
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Нигде се не види жив створ. Језиву тишину прекида удаљена топовска паљба. Командир нам тек тада објасни циљ нашега пута. Једна наша дивизија прешла је реку Саву на другоме месту и продрла у Срем. Они су сада у висини Чеврнтије.
Ама да ме ране само!... Шта бих радио?... А угледаће ме сигурно, јер тек ваљда не постоји неки зид иза нашега фронта. И све више увиђам у какав сам глуп положај запао, и не својом грешком...
А рафал непријатељски постепено се приближавао. Издржали су пешаци и ову неман, али су желели да чују само и пуцањ нашега топа. И да виде да се бар неко стара о њима у овој мрачној и страшној ноћи.
После подне стигосмо у Младеновац. На улазу сретосмо војнике из прве батерије нашега пука, који причају да им је на Космају заробљена батерија, и да је доста војника изгинуло. Служба релеја је завршена..
За непуних десет дана изгинуло их је готово половина. Причају како су сада путовали неким службеним послом... Из нашега места све што гамиже отишло је у рат. Остао је ћопави син онога бакалина преко пута цркве и, веле, паре је направио.
Веле да је баш сада прошла једна композиција у којој су били војници нашега пука, и одоше ка Београду. Наиђе и друга, и ми познадосмо војнике.
— Од оне батерије па десно разместиће се батерије нашега пука — говорио је командант командирима батерија. На коси, у близини оне батерије, куљну земља измешана са димом И
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
»Он је казао!« беше најјачи доказ и оних у Грчкој у старо време и нашега Максима данас што је из Сирогојна. И овај бедни Максим из Сирогојна, Среза златиборског, Округа ужичког, беше
На срећу човек натрапа, а несрећа га сама вија. А код нашега Срете, јунака ове приповетке, било баш обратно; њега сама срећа потерала па га вија, па му пуне шаке среће!
И ко је данас срећнији био од нашега Сретена при погледу на све ово!? Да нешто није свршио препарандију него богословију, јамачно би се сада послужио
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ДРАГИМ ПОКОЈНИЦИМА Верујем да негде ван нашега круга, Ван граница земље кржљаве и сиве, Под вечитим сјајем непрегледних дуга, Ваше драге душе као некад живе.
У свађи је прошло пола дана, У помирењу мучном, пола ноћи. И бежао сам из нашега стана Тражећи мира у пољској самоћи. Но то је било само кратко време, Не постадосмо туђи једно другом, И гледасмо се
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
КНЕЗ ЈАНКО Дану, Вуче, што оно збораше за нашега Бана Милоњића? Је ли чегрст каква међу вама? ВУК МАНДУШИЋ Није, брате, ништа међу нама, но му нешто око снахе
СЕРДАР РАДОЊА Гледај чуда, што је јадни човјек! Ми се досад ништа не сјећасмо најбољега нашега војводе. А ђê био Драшко Поповићу? СЕРДАР ВУКОТА Ходио је до у Млетке Драшко.
ИГУМАН СТЕФАН Чуј, народе, сви скините капе! Хоћу спомен да чиним душама витезовах нашега народа; данас ће им најмилије бити, од Косова нигда као данас. СВАК СКИДА КАПУ И СМИЈУ СЕ.
ЂАЧЕ УЗИМА КЊИГУ. ЂАЧЕ (чита) „Кнез Никола и сви Дупиљани поздрављамо нашега владику! Пишемо ти што је код нас било. Како чусмо што би на Цетињу, покласмо се с нашијем Турцима.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Казуј како је било!“ викну Владика. „Ја чувах браве, Господару, у страни више нашега села, па заспах. Кад се пробудих, али стока отишла пут Бајичке границе.
“ „А који је то зли рукодавалац, који се огријеши о сиротама и о удовици?“ „Исти из нашега браства, неки Иво Лукин. Но је и он невоља и нејелица, Господару, нема нигђе ништа, право ваља рећи!
Све јаде што поднесосмо од нашега дјетињства па до твога поласка, да је те све јаде збити уједно, они би били ништа према онима које трпим откако примих
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
То је највиши вид народног непосредног казивања, — право беседништво нашега народа. Као што је то случај и код народних песама, и код здравица имамо чест појав општих места.
— Зато што ни ја нијесам никому пријатељ. 3. О ТУРЦИМА 1 Питала шћер оца: — Који оно људи прођоше сад испод нашега села? — Шути, ћерце, нијесу оно људи но Турци.
Дува ветар! Дува ветар! Дува преко свега и свачега, док не подува нашега Н... сам богодан! ОД УЈЕДА ЗМИЈЕ Пољуби змија змију, роком дневи и роком ноћи; роком бога господа.
“ 2. ЉУДИМА Рђавој ткаљи Нова ткаља, нова натра, Цака! цака! три дин лакат! „Правичном“ кадији У нашега каде Два тега имаде: Једним мери мени, Другим мери теби, А обадва меће, Када мери себи!
У здравље његове сваке добре среће! — Да бог да и милост божија; што смо поменули нашега брата домаћина: господин га Бог помогао, а у напредак помакао!
Помиловао бог вас род ришћански, а најбоље нас који смо овђе данас. За здравље оба брата домаћина, и нашега и вашега. Весеље им ово сретно и честито било!
Вазда се састај али и вазда се љубили. И за здравље оба племена, и нашега и вашем. Да бог да да наше и ваше племе буде племенито, надалеко гласито, од рода родно, а од бога сретко и честито!
— И здрав си ми, брате! За здравље нашега кола и поља! Да бог да да нам коло води, а поље роди, поље нам родило вином и пшеницом, наше коло мушком дјечицом,
(Клинац у потковици) 126 — У кући се само гради? (Пукотине) 127 — У наше баке стаклене очице? (Наочаре) 128 — У нашега солдата дудук од злата, ко год му приступи, дудук му пољуби? (Крчаг с водом) 129 — У огњу гори, огња се не боји?
(Паук) 167 — У зраху бијело, кад на тле падне — жуто? (Јаје) 168 — У нашега вранца триста покроваца? (Перје на ћурану) 169 — У нашега солдата сва кошуља од злата?
(Јаје) 168 — У нашега вранца триста покроваца? (Перје на ћурану) 169 — У нашега солдата сва кошуља од злата? (Муха златица) 170 — у тамној клијети везе и танку гајту плете?
Ево од нашега доброга брата, старога свата, једна лепа част, дванаест стуба белих погача: шарене су, писане су, везене су!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно
133. У нас коза јакача, јака сина родила и унука манита. 134. У наше бабе кожне очи. 135. У нашега бијелца девет покроваца, и опет му се ребра виде. 136. У нашег ћаће реснате гаће. 137. У пете нишани, у нос згађа.
” Кад он то чује, рече му: „Остани, брате, у нас, ето до нашега крсног имена нема три дана; па ако буде истина, да ти дам јабуку.” Он остане онде до крснога имена.
је с великом радости како ради чистога народног језика тако и ради народнијех мисли у овој струци умотворине народа нашега.
Мјесто овијех приповиједака мислио сам сад штампати обичаје, или управо рећи живот народа нашега, али сам ово за сад одгодио, да бих које љетос у Србији које преко пријатеља својијех из другијех крајева о томе још
је с великом радости како ради чистога народнога језика тако и ради народнијех мисли у овој струци умотворине нрода нашега.
љутине рече: „Вала, попе, баш хоћу још с тобом да посадим виноград, па шта буде, и ако ме још и овђе превариш, онда од нашега ортаклука нема ништа. И тако посаде виноград.
туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
ко од братије у њему, покренут демонским искушењем, да је крив не само божаственом телу и крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Богоматери Госпођи нашој Доброчинитељки, него и под анатемом да буде, као што рече божаствени апостол,
— спутавамо га силом Оца и Сина и Светога Духа и проклињемо да не припадне телу Светоме и крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Богомајци Владичици нашој Доброчинитељки, и под анатемом да буде, као што рече божаствени апостол, и
Овде, дакле, да нема области нико, ни епископ, ни други ко. Ову заповест дајем вам од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и од Пресвете Владичице наше Госпође Богородице Доброчинитељке, да не буде овде игуман постављен по неком
(Ис. 1, 19-20) А вама, синови моји љубљени мир вам буди од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Дух Божији да почива на вама, крепећи и покривајући вас од свих видљивих и невидљивих непријатеља и
А ви међу собом правду и љубав имајући, милостиње не заборављајте. И ,благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светог Духа нека буде са свима вама! Амин!'“ (ИИ Кор.
И СВЕТОГА СИМЕОНА СТУДЕНИЦЕ, КИР СПИРИДОНУ, ИЗ СВЕТОГА ГРАДА ЈЕРУСАЛИМА Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Како можемо друг другу угодити, тихо, мирно и љубезно између себе живовати и дне житија нашега, колико је могуће, облекчати и усладити, поташтићу се изјаснити.
Време је живота нашега један минут, једно тренуће ока и једно ништа, а по смрти чека нас вечност. Само последњи родови суде право и без
А за истину, која је сама злато ума нашега, не старамо се толико. Што је ко испочетка чуо, при оном остаје; не дамо себи труда за истражити и распознати праве
Мој мајстор имао је свој дућан у кућам’ господара Јове Муцула. Ови, частећи једанпут нашега тадашњега епископа Георгија Поповича, ја, имајући познанство с слугама дома, помешао сам се с њима.
Како нас упазе с торбом на леђи, познаду да смо странски људи; љубопитни за сазнати узрок нашега странствованија, заповеде нас звати к себи. Пењући се горе, пришапће ми Ника да ја одговарам на оно што буду питали.
Знаш да све за тим стоји. Кад братија наша познаду једанпут чистоту нашега намеренија и нашу верну к њима љубов, добровољно наша представљенија и совете примају; и, што је више, ако у чему као
мени не може бити ни радосније ни драже колико то што ви желите, не само вами него, кад би могуће било, свим земнаго нашега круга садашњим и будуштим житељем соопштити и приподати.
Ово ми предложеније мило буде и пођем сутрадан с Атанасијем видити какав је то ту нашега епископа колегијум (зашто нас зову Вла[х]е). Дођемо ту.
Како је мени мило било од исти[х] Албанеза чути да говоре: „Ко Сербијом облада, тога ћемо и ми за нашега владетеља признати, зашто серпски краљи и наши су били.
И колико већма време живота нашега пролази и ишчезава, толико се ви боље и бећма помлађујете, процветавате, расплођавате, у саму вечност корење своје
Ево, дакле, онај тајни прејестествени начин Мелхиседеков и самога преблагословенога спаситеља нашега, чрез који хлеб и вино всевишњему богу на чисту приношава се жертву кад се с љубовију даје и прима.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Зато га је ђенерал нашега реда зва у Рим и приказа с(ветом) о(цу) папи Клименту, и учинили су му млого почасти, али је у повратку, путујући из
дај, ћако, јере сам се ја прикрâ кад су се разговарали, па сам чуја ди говоре да је вино по другим селима скупље од нашега, а слабије од нашега. Још рекоше да би се у наше могло усути трећи дија воде!“ — Та-а-ко, тако!
се ја прикрâ кад су се разговарали, па сам чуја ди говоре да је вино по другим селима скупље од нашега, а слабије од нашега. Још рекоше да би се у наше могло усути трећи дија воде!“ — Та-а-ко, тако! А-ну, амо, оди амо, од’, од’, од’!
Ово је „Цвит кршћански’ крипости“ нашега ученога фра-Јеролима Алатовића. Штиј овај либар, синко, дан и ноћ, и ладај се по њему, зарад спасења душе своје. Амен!
— Прије дванајс година убија сам једнога човика. Убија сам га из пушке насрид пута између града и нашега села. То је било у зору. Нико није видија. И данас се мисли да га је нико други убија...
Тешто најпосли, тобоже ће ти фалити невиста! Све ће се за тобом мамити кад будеш на парокији. — А бегенишеш нашега дијака? — рече један напити прековођанин који у тај мах изађе, те бјеше чуо њезине пошљедње ријечи.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
У свађи нам је прошло пола дана; У помирењу мучном пола ноћи. И бежао сам из нашега стана, Тражећи мира у пољској самоћи.
Попа, Васко - КОРА
вреба 2 Ево то је то непозвано Страно присуство ево га Језа је на пучини чаја у шољи Рђа што се хвата На рубовима нашега смеха Змија склупчана у дну огледала Да ли ћу моћи да те склоним Из твога лица у моје Ево га трећа је сенка У нашој
усне Које враћам Твоме врату Ово ми је месечина Коју скидам Са рамена твојих Изгубили смо се У непрегледним шумама Нашега састанка У длановима мојим Залазе и свићу Јабучице твоје У грлу твоме Пале се и гасе Звезде моје плахе Пронашли смо
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Дозволи нам милостиво да ти у знак нашег признања предамо, као дар, ову највећу рибу нашега данашњег лова“. Грилус прими вешто у своје руке рибу, која се жестоко копрцала.
Таквим начином скрнави се геометрија која треба да се бави само вечним и нетелесним сликама нашега разума“. Платон је наставио разлагање о свом систему идеализма, а Аристотелес је гутао и упамтио сваку његову реч.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Седма батерија, у којој је млади поручник Милорад Гавриловић био водник, налазила се од дужег времена у саставу нашега пука.
— Е па све је у реду — задовољава се Икета. Или тек запита чувара државне игле: — А како Ви цените нашега зета Драгојла који је у џаковима носио крајцаре?
8 Идући овако брзо и скакавачки за животом и доживљајима Улије нашега Бакуће, ми мало-помало догурасмо и до ратова. Догурасмо ми, додуше, и како-тако, до оне крваве „Ђурђевке“ коју смо
Чинило ми се да би се циљ нашега пута постигао сасвим брзо ако то допустим, па ме је и од тога почео обузимати неисказани страх.
Били смо стигли до станице која се налазила на самој половини нашега пута. Ја се брзо прибрах, а мала Светлана, још сањива, гледала је збуњено чао у мене час у старог кочијаша, који се
и као снег белим кућама, из чијих су димњака струјали они бели, прави и мирни димови што су преслатки у дражи огњишта нашега села, које смо с љубављу гледали.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Ако све извире из физиса, из стварности нашега тијела, из материје нашега свијета, по чему је важније, по чему је вредније оно што тај физис и та материја производе
Ако све извире из физиса, из стварности нашега тијела, из материје нашега свијета, по чему је важније, по чему је вредније оно што тај физис и та материја производе и у свијет нашег
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог оца нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом... По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају.
— говораше апотекар пред Јанковом пивницом својим присним »пријатељима, партнерима, суграђанима и осталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек егзистира, од пресуднијега, тако рећи...
да се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, макар из заклона, оних наших песама, да се напијем хладне воде са нашега студенца... — Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...
— Начини једну од овога. — Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику. А јес’ чуо за нашега Панту? — Јок. Шта је било. — Ништ’. Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији. Хо мај...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад се орлетица смирила, онда јој тичићи рекоше: — Мајко, ми би теби казали за нашега избавитеља, ако нам обећаш да га нећеш прогутати. Она им сад, обећа. Они се размакну, а Марко се извуче испод њих.
рече: — Вала, попе, баш хоћу још с тобом да посадим виноград, па шта буде, и ако ме још и овђе превариш, онда од нашега ортаклука нема ништа. И тако посаде виноград.
Кад он то чује, рече му: — Остани, брате, у нас, ето до нашега крсног имена нема три дана; па ако буде истина, да ти дам јабуку. Он остане онде до крснога имена.
Лажу људи и свак други ко говори да смо ми најстрашивији на овом свијету; јер виђесте ли како поскакаше жабе у воду од нашега страха!
Туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву, те сам му ја дала оно
Ћипико, Иво - Приповетке
—Уклонићу га и спалићу га... Нећу трпјети идолатрије, — закључи парох и униђе у собу. — Спалићете нашега старога свеца...нашега завитника?! — повика за њим Жижица. А, нећете, побога!
Нећу трпјети идолатрије, — закључи парох и униђе у собу. — Спалићете нашега старога свеца...нашега завитника?! — повика за њим Жижица. А, нећете, побога!
Насами приупита Букало Жижицу; није чисто вјеровао. —Ча, мисли спалити баш нашега светога Спиридиуна? —Његов кип... —То је ка и њега... —А ставиће на отар нови кип...
—Биће како ви говорите, — прекиде пароха изненада Жижица, — ма ми нећемо пустити нашега старога свеца. — И, уозбиљивши се, смишљено надода: Да би' ја и хтија, неће мали пук!...
Ни ноћас не могу се уздржат!... — Имају правицу, кад сте пустили покопат нашега старога свеца, — одговори жена, и уједљиво настави: — Ча ћете ви стари, младићи се веселе новому свецу ча је млад ка и
Павле се приближи: —Цвијето, сјећаш ли се нашега гоњења? —Било па прошло!.. . —А да наставимо.... —Нема од тога користи... —А ми се милујемо!
— Нека их,— одговори Марко, не испуствши цуре из руке, ми гледамо нашега посла! — Не, Марко, —моли стара Стана. — Ја их познам, старија сам... Љути су као љути пси... Лако кавгу заметну...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
мислим да не треба посебно наглашавати какав је утицај имала и данас још има психоанализа у целокупноме систему идеја нашега времена и посебно у уметничкокњижевној сфери.
периферије окренула према језичким јединицама, клишеима, обрасцима који свакодневно ткају између наших уста и нашега уха.
пити, а између њих је та рујна будућност која се сипа и пије, па је она рујна зато што подразумева рујно вино из нашега десетерачког културног памћења.
овој просторији Удружења српских писаца, плод једне доста дуге, кратковиде колико и опаке сепарације, унутрашње деобе нашега културног простора.
руковет песама – што је можда случајно, можда и не – сва потиче из записа које је Иван Јастребов, тај велики пријатељ нашега народа, крајем прошлог века објавио у Петрограду.
“ Место које нас занима гласи: „Ту лежи криза наше књиге. У расности, у осећању наше средине, нашега менталитета, наше евразијске психологије и јужнословенске егзалтације.
гледано, утицај ишао једносмерно од немачког ка српскоме језику, могло би се помислити да је широка употреба нашега лепо настала под утицајем немачког језика.
данашњем погледу скривено – зависи од језичкога памћења, које се као колективна, општекултурна меморија разликује од нашега индивидуалног памћења.
заправо добри и не сасвим ексклузивни примери за чисту и у суштини посувраћену поетску конструкцију, коју је поезија нашега века донела као новину.
У том смислу ни систем нашега језика није више за нас, захваљујући песнику, она на почетку помињана јабука. Мада делимично и у комађу, јер је
нагона“) да се иза призора у циклусима „Игре“ и „Кост кости“, налазе скривени архетипски призори: да из дубина нашега колективног памћења долазе обертонови који ове призоре значењски „сенче“ и „тумаче“ као судбинске, поновљиве човекове
Васко Попа се међу модерним песницима нашега језика издваја и по томе што се на изразит и на изразито особен начин користи таквим сликовним супстратом: његове
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
у Кини, али је право чудо што се то исто дешава и код нас и то у највишим круговима нашег друштва, у дому једнога нашега мандарина”. (Говори.) Е, ово, јест, ово му не ваља. ЖИВКА: Не ваља, дабоме да не ваља.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
по печалби од мора до мора и далеко преко Дунава, носећи у мекој тугованки носталгију за родним кршем као нико из нашега племена.
— Јесам, прото, и не мучи ме више ради закона нашега, цркава и манастира!... Прота му додао још једном крст на целивање, пољубио га у чело, наредио му да клекне, покрио
— Хоћемо, хоћемо. Ради нас, јер се ја нећу никада потурчити, а ти ћеш вавијек остати ни то ни ово. Ради нашега ђетета... Помисли: зар има боле вјере од наше?
какве даје само она наша верига горска од Новога Брда до Сухога Рудишта, само извори Бинч–Мораве и класичнога Лаба нашега.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Но сећам се дана — Еј, младости мила! — Кад ’но су нам руковања Најтоплија била. Из нашега доба У старије бежим И поменак, лепи цветак, Уздисајем свȅжим.
Ја те, Рачки, по први пут видех, Та ономад на Ђивову тлу, Кад слависмо нашега Омира И дизасмо помену му стуб. Моји друзи крчише ми пута, — „Оно ј’ Рачки! Састани се с њим!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
путеве између крајности: између минерала у коме никада није ноћ, где сунце не залази, где је симетрија стална, и нашега срца Оне расту ван јаве па нам се онда јаве Чине паралелним прошлост и будућност и старају се да не буде више мртве
љубав ИИИ Ту све почиње ако у њима заиста има прилагођене светлости (Тамо где не посредују између нас и нашега сунца пустиња је) Оне стварају свет пре његове очигледности пре првога дана Цветају птице на гранама људи од глине
Петровић, Растко - АФРИКА
Наши бојеви су сасвим модри од хладноће и кашљу без престанка: они спавају између хладњака и уласка у колибу, око нашега прага, збијени као овце, трпећи исто толико хладноћу колико и страх што треба да проведу ноћ у крају по коме само
Африка унела у себе и показала ми своје било, кроз које бије крв врућа и тамна; своје срце, чији облик није као нашега срца, већ је мрачно и тешко, теже од њене земље и болније и непријатељскије од њеног неба.
Али вредност ствари на духовним теразијама нашега живота не зависи само од њене спољне, практичне вредности, и уступање једног јастука када је то уступање доказ
Рекао бих чак да су они предели били обојени, с друге стране нашег погледа, по пламеној основи нашега узбуђења, љубопитства, и чежњи да видимо и да сазнамо.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
могу и удвојити, јер између Зајечара и Видина и између Књажевца и Ниша имају Турци јаку посаду и не морају се бојати нашега нападаја, те Али-Сајиб може са овом војском прећи Мораву код Хиша на Мрамору, па окренути друмом на Грамаду, сјединити
крајње лево крило алексиначке обранбене линије, где је стајао потпуковник Малиновски с 5 батаљона, и Катун с нашега фронта, где је стајао мајор јода Петровић са 4 батаљона и једним ескадроном.
Е нема нигде нашега попа Јове. Тај је гинуо за сиротињу. Сад нема таквих попова... — Говорећи ово, једнако је оправљао кола.
Стрељачки ланци искривудани и повијени стајали су један спрам другога и пушкарали се врло живо. И иза нашега и иза турскога стрељачког ланца виделе су се сабијене колоне, где су прилегле земљи и заклониле се за какав шумарак
Они не само да су стајали с нашега левога бока, већ скоро читав сат места иза наших леђа. Ако су то Турци и ако имају ту какво појаче одељење, они би се
Све је то било до 9 часова у јутру. Дакле за два-три часа сви су данашњи планови нашега ђенералног штаба покварени, цве наше намере оцyјећене; целе се ноћи спремало и рачунало, а сад су за један часак
Један турски куршум погоди у бајонет нашега војника и престриже га као ножницама. На три четврти часа после првога јyпиша учине Турци други, и то много живље и
Јуриш је био ужасан и очајан. С левог и десног крила Турци су сипали у шанац унакрсну ватру. Док су све силе нашега шанчића биле напрегнуте да одбију овај напад с фронта од виса, нама се спремала катастрофа с деснога бока.
После нашега одласка из шанца, Турци су учинили још три главна јуриша. Последњи јуриш извршили су Арнаути, и догонили су се до под
ду, ду, ду... једна удари улево, друга удесно, а трећа посред нашега ланца. Гранатска парчад жалосно фијукаше, а два Црногорца, улево од мене само це прокривише као рањени лавови и
Држали смо се тако скоро пô сата, ма да нам турски картеч није давао ока отворити... Наједанпут с нашега левога бока, с оне стране где је граф Кановњицин био заметнуо борбу, запишташе турске трубе да сва гора одјекну.
Читава историја нашега ускрснућа као државе сведочи да је АустроУгарска нашем подизању вазда стављала препреке и с планом му сметала.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
„Далеко је, високо је, — Сто година дугих прође, Докле њена светла зрака До нашега ока дође.“ „Ми видимо звезду ову, Видимо је како трепти, А ње можда давно није, — Верујеш ли? — Верујем ти!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Да бих био сигурнији, прођем кроз ров и саопштим то исто и војницима. Ватра је била замукла целом дужином нашега рова. Али Бугари су још увек пуцали. У почетку учестано, потом и они све ређе, док се најзад не ућуташе.
А место плеха исекли смо неколико кутија конзерви. У заповести је даље био изложен план нашега напада. У првом борбеном реду биће први батаљон.
— Ево нас, друже, у земљи Србији! — стаде испред мене капетан Живојин, командир једне чете нашега пука. Онако раздраган лупи ме шаком по левом рамену. Мени излетеше светлаци пред очи.
Размишљајући о томе сада, чудим се како хладно остависмо нашега друга. Као да је тамо остала нека животиња. А до малопре био је у нашем друштву.
Место ме не држи. Људи упрли очи у Бојовића, као да од њега очекују спас. Јер они још немају јасну слику нашега положаја, нити знају шта их тамо очекује. Бојовић баци цигарету, и обрати им се прибраним гласом: — Војници!
„После вас ни риба водом није могла да прође“ — говорио ми је. Али командант нашега пука, који се налазио негде позади, наређује да се пређе по сваку цену.
Јест, бато, то наређује командант пука. Али сад узимају реч војници и веле: „Ми нашега командира не напуштамо. Он нас води још из Србије. Ако њега повучете у позадину, одосмо и ми.
А дужност је висока етичка појава којом је прожета велика већина нашега народа. То је присна увиђавност једног члана према другом, или према друштвеној заједници.
— Ало осматрачница. Једва сам се прибрао и јавио командиру. — Чујете ли ме?... Осматрајте! Позади нашега заклона куљао је дим. — Како га опази? — питао сам војника.
ја те не приморавам, али те саветујем... — Хоћу да идем и ја. — Добро, твоја воља... Да вам изложим сада начин нашега напада. Циљ нам је, дакле, да се неприметно довучемо до њихових ровова, и да бомбама разнесемо њихове топове.
— Сасвим... И ми не идемо од добре воље, већ што морамо. Зауставили смо се иза једне стене да се одморимо. Са нашега лица киптао је зној, а блуза нам била влажна. Чујемо већ јасно и оштар пуцањ изнад наших глава.
Бесконачност! Вечност! Седели смо у једном углу ресторана у Саснажу, нас двоје. Напоменуо сам јој како се ближи час нашега растанка. Ухватила ме је за руку. — Ја то не могу да замислим. Не говорите ми о томе, не говорите, молим вас.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
„Радомире, драги брате,” — Млад Радивој брату збори —, „Сад у камен срце створи, Немој брате, виле да те Са нашега пута сврате!
” Песма је одиста „једна од најсимпатичнијих ствари нашега песника”, „сва изванредно мирна, смерна, кротка, безазлена, као нека божићна песма”, вели за њу Павле Поповић
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
узедох; — Ал’ и ја клањам према истоку И метанијама богобојазним Поглед повраћам свесаздатеља На развалине царства нашега; Али пропасти славе негдашње Црни је ђаво био виновник!... ВЛ. ВАВИЛА: Не греши, сине!...
Безбожницима, мрким вуцима! Рушитељима српске светиње, Слободе свете, цркве Христове, Упропастиоцима царства нашега, Храниоцима рана дубоких, Што их на овима груд’ма несрећним Као аманет сјајне освете За пород чувам срца сломљеног
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Јер нас хвата језа и северац свира Кроз недра, где чама на згариште седа, Јер храмови свети нашега свемира Остали су иза урвина и леда. Опраштајте зато наше речи грубе. Опраштајте клетве и пирујте даље.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Према веровању нашега народа, л. је и средство за изналажење вампира (СЕЗ, 66, 1953, 190 ид и 200). У једној нашој народној песми, коју
Ћипико, Иво - Пауци
„Сигурно”, помисли, „и моје је име неколико пута у њима уписано; више вриједи ова прљава хартија од цијелога нашега села! Зашто смо ми живи? Чудо!
А све што на спас душе урадимо, никакова је жртва прама жртви нашега откупитеља ..... И не гријеши, жено, ни мишљу, ни дјелом!...
погледа по друштву и поче да говори: — Мисао — вели — дошла ми је у памет овога часа у овоме зеленоме одгојку. Нашега свечара могу да присподобим ономе големоме храсту, што га сви у овоме одгојку видимо, — и показа руком на њ, — око
Што они нама желе, дао, брате, њима бог! Особито фратри... А зашто подржавају попа унијатскога, што пазаре са душама нашега народа кад су гладне године!? Да, са неколико варићака кукуруза мисле да ће сви наши превјерити!...
— онога који је крв наше крви, у здравље нашега народа обију вјера! —Добро је! — упада у ријеч газда Јово. —Познато нам је — прослиједи старац — како се наш народ
— Бићеш собом понио силесију новости? Е да, греш из нашега З...! Ма уранио си, још нијесу почеле смокве! —Ти си увијек добре воље, — опази Иво.
— И мртва га бјеше што видјети! — опази Јосо иза причања. — А зашто је хтио проти закону, е да нима силе у нашега краља?! — примјети Цирило. — Није дао на се, а друкчије био је мек к'о дијете, — брани га Јосо.
— Да ми је видјети нашега порезнога пристава! — сјети се доктор. Уживаће да се може у униформи показати. — Мој ће се судац силно знојити, —
кад вам речем да сам сто пути, кад су ми се очи зеленила зажелиле, зажелија навоњат' се мажуране, кадуље и другога нашега цвића, и свакаки' трав'. А пишу ми да луда младост све више бижи од тамо...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Скинем ли мантије и латимо ли се каквог простог посла, сва ће се узвишеност нашега сталежа истопити, људи ће намах разумети како смо сви ми управо тако обични и да је разлика између нас и њих само у
Најпре сам помислио да ће Доротеј своје страшило поставити испред улаза нашега дома не би ли испрепадао или барем обесхрабрио саборишке акрепе, али он на моје упорно запиткивање одврати да је
Пошто није јењавала, Макарије одлучи да пошаље некога у Митровачку пећину не би ли оданде довео, милом или силом, нашега испосника и покајника Никанора. Али, никоме се није ишло.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Одморимо се и прикримо се овде да нас нико не види. На крају ове алеје лежи циљ нашега путовања, а њему се смемо приближити тек када нам издишући пламен на његовом жртвенику дадне знак да су сви световњаци
Али Ваша снага малаксава и, при крају нашега путовања, на седмој кули ја Вас носим у наручју до горње ивице последње рампе, где се заустављамо пред неочекиваним
У тој се улици налази и циљ нашега путовања, славни александриски Музеум. Но, још је рано да пођемо онамо. Прошлу, ведру ноћ употребио је Ератостен, без
Чим оса наше Земље посрне, мењају се небески полови, то јест начин ротације нашега неба, а то нам не може остати неопажено.
Још примих после службе честитке свих учесника моме крсном имену. У гостољубивом дому нашега посланика свечан ручак. Џиновски морски ракови, нежне артичоке, хладан шампањ, „сек“ због сувог режима.
То је врло једноставно, ваља само сваки милиметар нашега модела заменити дужином од двадесет хиљада километара. Двадесет хиљада километара! Колико је то?
Толико управо важи сваки милиметар нашега модела. Извршимо у мислима ту размену, па смо добили јасну слику о величини нашег планетског система.
Ето, ту би доспео модел наше најближе некретнице, а сваки милиметар нашега пута донде важи у стварности двадесет хиљада километара. Дозволите ми, драга пријатељице, да се мало приберем.
Земље од Сунца, како га данас познајемо, а уколико се то отстојање буде тачније познавало, благодарећи новој методи нашега уваженога члана Халеја, утолико ћемо тачније познавати и масе планета.
Оно изгледа, отприлике, овако. Црна плоча нашега Месеца, који је заклонио Сунчев лик, као да лебди, тешка, у простору.
Нисам доспео да Вас на то упозорим, али Ви сте, јамачно, за време нашега лета, видели велике области Европе и Северне Америке дубоко покривене снегом и ледом.
шуме, настањене чудноватијим животињама него оне што се спомињу у нашим бајкама, па се зауставимо на оној тачци нашега пута где је настао први живот.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
За то га зови, питај. И њега, деду, попа нашега, духовника нашег, за свашта зови, за свашта питај, јер он то све зна. А сада и ја идем. (Спази послужење): А, ја!
Улази Стана (са послужавником с пићем и кафом.) СТАНА Ево, ево. Знам зашто ме зовеш. Ево за нашега Сароша. САРОШ (мрачно): Терај комедију. СТАНА (ставља послужавник између Сароша и Ташане. Сарошу): Камо тај дуван?
Чусте ли ви за вашу Ташану и нашега Сароша?«... А како је горе »у меџлис« — усред вароши? — Не смемо ни да привиримо тамо.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
У биографији једног сликара читао сам како је у животу имао тешких неприлика услед сукоба застарелих погледа нашега друштва са његовом узвишеном уметношћу. Ове су неприлике чак имале утицаја и на сам правац рада његовог.
са позоришним шлемом на глави и копљем у руци, у положају Паладе Атине, али су се у њему побунили застарели погледи нашега друштва када ју је једном затекао у положају спартанске краљице Леде а сликара крај ње као лабуда.
искоришћујући као моделе краве, козе и ждребад, уверен да на тај начин неће доћи у сукоб нити са застарелим погледима нашега друштва нити пак са љубоморним кројачима. То исто, само мало друкчије, и са једним композитором.
Знао сам и једнога угледнога научника нашега, код којега је бојазан да остави писмене трагове после смрти постала права манија, тако да се одрекао уопште писања и
на челу војске, ми смо слободно смели давати изјаве о мирољубивости својој и не слутећи шта се тамо, у дубини душе нашега министра војног крије.
изнесе један случај међународнога значаја, при коме је један наш поданик тешко страдао, ради чега морамо, угледа нашега ради, прибавити сатисфакцију.
било познато, али је на њега тамо крвнички насрнуо плован домаћин и тамошњи гусани и тако испребијали и раскрвавили нашега плована да се овај са пола репа и полуголе главе једва жив вратио у отаџбину.
“ тј. тражио је да ми за почупано пола репа и нешто мало перја на глави нашега плована очупамо потпуно све гуске суседове.
инсистирао да се гускама осветимо, јер најзад, рекао је он, суседов плован имао је донекле и разлога да нападне нашега, у одбрану своје домаће части, али су се гуске без икаквог нарочитог разлога у ту ствар умешале.
Разуме се да сам те ноћи сањао чудновате снове. Сањао сам као да сам министар, па дохватио нашега окружног начелника, углавио му главу међу колена и бријем га.
Питао сам и бакалина, нашега комшију, пошто сам му претходно објаснио да се петим падежом зове, и он ми рече: — Ја кад вабим куче, ја му кажем:
Ја и дан-данас, после толиког низа година, памтим од речи до речи поједине мудре закључке нашега професора историје. Тако, примера ради, навешћу их неколико, онако како их је он казивао: — Краљ Милутин се четири
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Напомињем ти узгред, да видиш само психологију и праведљивост нашега народа. Овај догађај на друму јако ме је дирнуо, и да ти га баш испричам.
Веле, сигурно је из нашега пука. Улазећи у бивак, натрапају баш на команданта дивизиона... А ти знаш њега... Он је у стању да дигне на ноге целу
— Каква посла, кад је моја момчад на фронту. Уживај само. — Он се спусти прекрштених ногу, вукући и нашега команданта. А наш командант обукао лаковане чизме са високим сарама, па му још и сабља смета.
— Море, никад у цркву није ишао... ... и у свештенику овога пука, нарочито у овим тешким данима нашега страдања, гледам једину утеху. — Честитам! — пружи Живадин руку Момчилу.
Морнари са брода прихватише одмах нашега потпоручника и однеше журно у кабину. За њима оде и капетан Душан. Мало после врати се.
Сува земља брзо нас је издала. Од убрзане пушчане паљбе подиже се облак прашине и откри целу линију нашега рова. Непријатељски артиљерци су осматрали и почеше да нас туку неким тешким оруђем.
Вама је познато да су Бугари извршили пробој нашега фронта тамо лево, негде око Лерина. Како сам слушао, наш је положај тада био очајан.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Али је она једна целина по томе што има једну основну, главну, централну тему: однос нашега народа према поробљивачима према турским феудалцима у првом реду (Латини, Мађари и др.
, тзв. неисторијске песме помажу нам исто толико колико и историјске да упознамо прошлост нашега народа, тј. његову историју.
имају само две-три, али и све остале — ма колико биле испуњене догађајима непознатим историји — верно одражавају стање нашега народа пре и за време турске владавине.
Тако ова песма може да се тумачи само у том случају ако се посматра ван наше историје, без везе са стварним животом нашега народа. Није реч овде просто о пљачки, него о борби и о миру.
“ Проговара љуба Дамјанова: „Свекрвице, мајко Дамјанова, ово ј' рука нашега Дамјана, јера бурму ја познајем, мајко, — бурма са мном на вјенчању била“.
Вели њему Краљевићу Марко: „Зашто, Туре, — да од бога нађеш! — нијеси му ране извидао? Данас бих ти дао агалуке код нашега цара честитога“. Вели њему Туре Мустаф'-ага: „Бе, не лудуј, каурине Марко!
“ Ханџија му право казиваше: „Ој, бога ми, незнани јуначе, Арапин је шћерецу испросио на срамоту у цара нашега, вечерас ће доћи по ђевојку; од његова страха великога ми се тако рано затворамо“.
На поклон ти коласта аздија које данас у свијету није: у нашега ни једнога краља, ни ће бити у цара турскога; носи, зете, те ми се поноси!
Но се Иван љуто узмучио, призва браћу и неке војводе: „Браћо моја, ако бога знате, ну кметујте мене и Милошу за нашега дара из Латина“.
“ Проговори Сењанин Тадија: „Видите ли, моја браћо драга, какова је мука на хајвану? Још је већа мука у Турака кад нашега увате јунака.
дукате покупити војску, нас четири велике дахије начетверо разд’јелити војску, начетверо кô четири брата; поћи ћемо из нашега града кроз нашијех седамн’ест нахија, исјећ ћемо све српске кнезове, све кнезове, српске поглавице, и кметове што су
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Бојим се ногама: нисам на правици постојан, нити у цркви, Бога нашега дому, са страхом тврдо, него често из цркве пропадам и залудње мисли мислим.
Међусобом исто мирствујемо, Ако нас с ругом и подражују који туђоверци с преотимањем нашега добра и из вилајета прогоне, − не со тим да и Бога нам преотети могу и изагнати испод његове му снажне руке, нит се
И све је то на свету постало врло угодно за проводење нашега живота, свуда мери доходно; зна се докле коме допирање и крај, што ли, за колико и докле ли што траје.
скупи бисер, чекано надање свим језиком, просветљивање вилајетско, ганилук наспорен и изливен, што се је излио из уста нашега спаситеља: ослаба брижљивим, одрешење сужњем, избава од греха, подизање палим, лекарство немоћним, надање к бољим, к
Време нашега живота проходи непостојаним неким свагдашњим и брзим походењем сваки [од] нас к своме скончању... Из потаје трчањем
Из потаје трчањем приближава се к нами наша смрт. И време овога нашега живота трчећи пролази и никаква станка ни опоришта нејма у себи.
Каде те зовемо на води, то таки плаваш нам слободу на лађи. Каде пак из лађе нашега тела душа наша изађе и лети горе к теби, ка птица ваздухом, — а ти хитро, с мирном помоћу, с масличном
После тога пак им цар да узму рече сваки по камен у руку, а и сам диже један камен, и рече војски: »Ово је глава нашега праоца, вала нам је початити, што смо и учинили, ама кроштоно је он послушао своју жену и преступио је божију
И доиста, ништа то с другога не згоди се нам него право нашега брата крв личи на нас! И она овде нас доведе да изгинемо сви широм, јер ми смо њему баш тако учинили: он донесе нам
И што се они путем преплашени разговараху међу се? То говораху један к другому: »Хеј, брате, врло смо ми скривили рад нашега брата Јосифа. Он нам се плачно мољаше да га не дирамо, а ми ништа не хајасмо!
А ти ме питаш откуд ја имам воду живу!...« »А еда си ти који боли човек од нашега оца Јакова — рече му, — да бољу воду где имаш?
мрака овога века, напоље одовуд, тамо у вечну помрчину изгониш, пређе неголи док дође оно доби неотходнога нашега борављења у пакленој тамо муци?
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Рушка нек’ си искочи! Каква ми је она тетка!?... А кад буде ништо зорт, ја ћу се тепам и карам заради нашега Манчу, а ви јок! — Ја-гу, што си збори! — кара је Парашкева, а спустила глас мало од страха.
Само на та три места. Наравно да и то није било лако. Није било без неких тешоћа, нарочито код нашега света, који је, на жалост, изостао иза Швајцараца и Американаца (северних, наравно), па још никако неће да увиди и да