Употреба речи наши у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ала су милостиви ти људи, ти ближњи наши!... Најпре ти свуку и кошуљу са слабог тела; а кад се после на њихову прагу смрзнеш, они те покривају — свиленим

Наше је село са Немцима измешано — а Немци су наши питоме нарави, блага разума... Пред нас су излазили с белим крпама, а пред Маџаре, као пред једноверну браћу, са

Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше... Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши! Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...

је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. Наши су Дишкрећани тражили неке рачуне и нека још пређашњим царевима потврђена права.

Данас је Божић, Маро!... Па гледај да ми што лепо отпеваш. Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала. А сад?...“ И она опет тужно зајеца.

Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила...

Али га нисам могао одвратити него сам му и сам помогао у његовоме подузећу... Кад је било пола ноћи, наши у кући већ су давно поспали, у целоме селу нигде једнога гласка да чујеш.

“ „Да платим оче... А кол’ко треба?...“ Архимандрит се накашља и стаде наново мерити Живка: „Ми смо наши, џанум, нећемо да се глобимо... Даћеш, џанум, још једно пет дуката!...

Нећете ми веровати, али зацело је добар човек! Па какву чест има! Боже мој! Боже мој! И наши великаши и турски великаши, сви су се отимали за мог побратима.

— додаде други дебељко, у гарибалдовском шеширу, лица правилног, али одвратног. — То је истина, а ми сви знамо како наши великаши о њима и њима подобнима мисле. — Ми морамо дознати, ми хоћемо да дознамо шта има у тој депеши.

Е, тога су одмах узели за учитеља. Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” нека виче. О злом сажаљеније имати, то је на погибел мирним и добрим људма. Зато право веле наши стари: да је гори јатак од пустахије.

сами себе одваравати, ακουστέον και παρά των εχθρών την αλήθειαν και διορθωτέον, совјетује Плутарх; да слушамо што и наши непријатељи о нами говоре, да се не срдимо, па ако у чем без пристрастија познамо да они имаду право наше недостатке

Разумно наши стари веле: „Кад се Циганин оцари, обеси и свог оца”. А Инглез вели: „Манy ман цлаимс онлy то схоw хис елеватед литтлен

Од истих погрешака од којих су не само наши стари страдали, но и ми богзна колико смо| пути чрез њих злопатили, и опет нећемо да их се чувамо.

Свак поштен и паметан нека расуди: је ли право и разумно зато што су се наши стари за закон мрзили, проклињали и гонили, да и ми то творимо?

За такова наши Србљи обичавају рећи: „Боље да је мртав него што је жив; нашто му таки живот?” А Далматини веле: „Ни за што није него

”| Наравоученије „Муж двоједушан и двојезичан неисправљен во всјех путех својих”. Наши веле: Не да се ухватити ни за реп ни за главу; окреће се као ветрени петао; мења се као месец; други час, друга памет

Која их се сила утопи од нас уплашени!” Онда почну тражити предикатора, ал' њега нејма. Од тада наши зецови живу како су и њихови стари живили, нити већ слушају којекакве лажи.

Зао и пакостан оном је најгори ком је најближи; напоље такога из града и села, да људе не трује! Хоћеш ли знати, веле наши добродјетељни стари, какав је ко: не питај надалеко, гледај само како с комшијама живи.

се вредни показивали, нити су ружну фигуру чинили: незадовољни с тим хотели су, штоно Латини веле, пер фас ет нефас, а наши веле: с богом или с врагом, навише, пак онда што? Осрамотили смо се!

” Кажу наши у Далмацији да се над једним пијаницом упали кућа. Вичу људи споља: „Воду, воду!” А онога изнутра стане вика: „Не

чини нити из злобе нити из лукавства, него из недостатка или из недовољног проницателства ума, а то је исто и незнање. Наши, дакле, прародитељи, у свом првом состојанију безлобија, нити су злобе ни лукавства познавали.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

РУГАЛИЦА О ВИНУ Ако су господи Грцима и Латинима спремали гозбе с оваквим винима, краљеви наши, кукавци нам сињи, доста су их и поштовали Латини! Је ли ово из мочвари захваћено? Слично киши!

С чорбом по прслуку, са шталом у глави, знам ја, винопије, како вам је било! Не може нико ко наши винари од бољега грожђа горе вино!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Зато сам наумио да вам овде напишем: яже видюхъ дюихъ и отцы наши повюдаша ми. У овом мом приповедању не тражите савршенство историописца, ни строги ред догађаја.

Кад сам био јошт мали, причала ми је моја баба Манда, да су се наши стари доселили од црногорске границе из Бирча. Онда је овај крај Србије био готово сасвим пуст, не знам, или је то

Из ’Ерцеговине, као што и сада, непрестано су насељавали ове крајеве. Причала ми је моја баба и то: да је слушала, да наши стари, кад су се из своји’ крајева овамо кренули, да су учинили завет, да се онде стане и населе, где чују вола да без

у Срему врло ретке школе и српске науке, а и сам после видно сам млоге старе свештенике, који су се с науком мало од наши̓ србијански̓ свештеника разликовали. Но сад је већ друкчије с наукама.

Нас је било у селима која су бранковичкој цркви долазила пет попова, но нисмо делили, него наши нуријаши од нас пет кога првог нађу, зову га, те чита молитву или крсти и проче; и сваки попа неће рећи: „Није то моја

истина, није било ново, то је може бити јоште од Косова остало, а може бити да су бивале скупштине јоште и за време наши̓ царева.

Један само бимбаша видински затвори се у цркву, и туче се из цркве, а Срби наши опколе га. Кнез Илија Бирчанин узме једно оделеније војске и са прочим отерају Видинлије до Смедерева, где се затворе

Та је наша војска од пре нашег божићњега поста с мојим оцем у Београду стајала, и град чувала, до наши̓ ускршњи̓ поста, док се Бирчанин с другом војском од Видина вратио, пак су онда кућама сви дошли.

Ону ноћ дође мени писмо од Грбовића, и од наши̓ буљубаша, да су Турци ону ноћ, кад сам ја отишао, побегли из Ваљева; тако ми исто и стриц Јаков пише да су разбили

И тако људи му верују и заиру му донесу, и он оде к Јагодини и к Нишу, покупи крџалије и доведе у Јагодину. А наши не знали да је ту с крџалијама Кучук Алија, и тако ударе на Јагодину и буду разбијени.

” Ја сам често одлазио на Кленак, где је до̓одио обрштер (Андра) Стојићевић и капетан Коста Јовановић, и они су наши добри пријатељи, и Турцима једнако говоре: „Истерајте Фочића, пак мирни будите”.

То је било у ићиндију кад су пошли, баш онај дан кад су наши разбијени, 18. априла. Кад би око 4-5 сати ноћи, али стриц дође.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Ето ме, господине, ето сад! — одазва се Ђуко, па навали на општинаре. — Е нека је за дукат... Људи смо наши, а три цванцика није богзна шта... дајте паре, ето зове ме капетан; похитајте и ви.

— Нису ја!... Намирисали су то они одмах, али су ћутали! А и шта би му?... Зар ти још не знаш ко су наши капетани. Просто, ако му није воља, неће да те чује док му што не тутнеш.

Лупа — рекао би, сад ће врата иставити. Скочи Никола олако бунован и викну. — Ко је то? — Наши смо! — одговори неко споља, а једнако гура у врата. — Који наши? — упита учитељ, промолив се кроз прозор.

Скочи Никола олако бунован и викну. — Ко је то? — Наши смо! — одговори неко споља, а једнако гура у врата. — Који наши? — упита учитељ, промолив се кроз прозор.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Децо! Донесите мало ракије. И заседоше. Принеше им тиквицу тесна грла. Него, да рекнем коју и о томе како су пили наши дедови. Мачва није богата виноградима.

— Па ја бих убио себе кад не бих убио Лазара!... Па оног Ивана!... Ја не знам, али ови су наши деца кад веле: „Опростити му треба!...” Коме?... Зар зликовцу?...

Заврзан је брбљао: — Вала, Станко... опрости... хтедох рећи: харамбашо... волим ти ово што нам ови наши дођоше него бог зна шта. И, чини ми се, највише волим због Сурепа! Ђаво један!... Тако заметне шалу да пукнеш од смеха!

Четири стотине година Србија је рађала робље и измећаре. Ако су што И згрешили наши стари, а ти бар буди благ, па опрости овом колену што диже руку на крвника!... Пустио си да потпаднемо под јарам...

— Бију се! — рече он. — Где? — упита Станко. — Око Али-агиног Салаша. — Ако? — Наши и Турци. — Охо!... Дакле, накупило се устаника. — Богами се добро бију. — Сиђи. У тај пар бахну Дева. — Шта је?

Изби бела бугија, па се онда зачу прасак. И то се деси у шанцу. — Шта ли је оно? — упиташе хајдуци. — Запалише наши турску џебану! — рече Ногић. — Јесте, јесте!... Гледај! — повикаше хајдуци. Направила се читава гужва.

ми се опрости што ћу, рад бољег обавештења, рећи коју у заштиту Мачвана, да бих, с једне стране, побио оно што неки наши историци, у силу бога, хтедоше натурити тим славним борцима-мученицима, а с друге, да бих им могао одати достојну

Ако имаш какве друге бриге, дај да поразмислимо, а тога се остави — рече Зека. — Имам. — Шта желиш? — Желео бих да наши људи и у збеговима подигну овакве кућерке да се бар оно незаробљено робље може склонити од зла времена.

Војводе скочише на ноге. — Шта се ради? — Брука! Први наши меци памет им пореметише. Хтело је прснути куд које. Паше су муку имале док су их примирили.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Све цркве у царству твоје име зборе, И наше велможе и наши васали Гледају те с чежњом и са страхом дворе, Док ти гледаш као паж плашљив и мали, Како једна брига, танка као

Свој хлеб и ловоре залили смо тобом; Молитва и химна, обе су те пуне; Пуне су те наши вапаји и струне; Као Млечни Пути сјајиш нашим добом.

ХЕРЦЕГОВИНА Наши ће им ветри пепео разнети, Спраћемо са стене погане им стопе: Заболи смо копље на великој мети, Сад је пут наш

Ризнице се ваше у ситно расуле — На тврђави сва су отворена врата. Сви наши бунари редом отровани, У кандилу уље, причест у путиру; Кроз наше бедеме сви су пути знани Нашем издајнику и туђему

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Него и јесте чудан био тај дуварски сахат. Права антика, што наши кажу. Био је мало мањи од иконе св. Ђурђа (крсно име поп-Ћирино) са облигатним ружама између цифара, које су арапске

Не ваља, ништа не ваља! Биће, што рекли наши стари, »крвопролитија« неког, биће, биће! Док се они тако разговарају, чаше се непрестано пуне и празне.

Стари наши веле да је дечије срце као восак — можеш правити од њега шта хоћеш —; а ја велим да је и у младих девојака срце као

То је све лепо и красно и фајн, — вели Иђошанин, — али је л’ вам пало на ум шта ће бити ондакана од наши ушију кад овај топ рикне к’о сто магараца; та неће ту остати читава увета одавде све до Иђоша!

Па реко’: кад можеду попови да се тучеду... — Ју, а који попови?! — трже се Пела мајсторица. — Па попови,... ови... наши. — А кога су, рекосте, тукли? — Хе, кога: тога који се неће сигурно пофалити. Бајаги, не знате! Ви не знате!

— Нека га ђаво носи! — вели поп Ћира. — »Паметнији попушта«, веле наши стари. Уздржао сам се, савладао сам мој гњев, и посрамио га својом уздржљивошћу и долготерпљенијем, — а то више, вреди

ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТА Из ње ће читаоци видети да су имали право наши стари кад су рекли ону златну пословицу: »Тешко своме без свога!

Зато буди паметан, — к’о и увек што си био — па не испушћај! Та, знаш како они нас деру кад је неко од наши’ у невољи; кад се, на прилику, жени! Та, волијем поповску крајцару нег’, што кажу, трговачку форинту!

« Ај, је л’ добро диваним? што рек’о наш Нића боктер. Што јест, јест! Право су рекли наши стари: »Тешко своме без свога!« ГЛАВА ДВАДЕСЕТА У њој је описано једно јесење путовање са једном епизодом на чарди.

узицом му прекрпити свој »пинтл«, и продужити свој пут даље све поред дудова, овим истим путем којим данас не сретају наши путници ни живе душе. Пера Тоцилов тера коње и разговара се с њима, јер оба попа ћуте и ни речи не чује иза себе.

Па не знаш шта је горе. — Рђава времена, заиста! — вели поп Спира. — Ја све мислим — вели домаћин — да су криви наши епископи. Нема више оних старих попова, а старих попова нема јер нема више ни оних старих владика.

« Ја сам платио и ту стиву лулу и ту кајгану. Сад тек видим кол’ко су паметни били наши стари кад су рекли: »Чувај се попа«; а ја сам им’о посла с два попа и једним црквењаком! — Е, дакле, ’оћемо л’при...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Па ви не бисте волели те вароши и земље видети? — Аја! Тамо је све тиркиш. — Та и наши дедови су оданде дошли! — И они су били тиркиш, а ми смо сад гебилдет. — А, молим вас, какви су ти Бечлије?

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Важан је то проналазак, не кошта много, ствар неописано корисна. — Траже ми и Французи и Енглези и Талијани, наши савезници, сви чули па ми траже и велике паре дају. Јуре ме свуда.

Емануел Кант умро је 1804. године. Шта су тога дана представљали ваши дедови? Ајд' реците: Шта су онда били наши дедови? Него ви сте таки: не волите ништа, не одушевљавате се ничим, не верујете ниушта.

Африка

кокосова стабла тако висока, да га ја одмах потом видим преко кућа како се он хитро пење уз стабло, не пузајући се као наши дечаци, већ дохватајући га се само стопалама и рукама као мајмуни.

Између колиба је рој голе црне деце измешане са калбасима, са афричким кокошима и неизоставним козама, ситним као наши пси.

ноћ овде није топлија од ове, и чудно је зато да племена нису пронашла никакву одећу која би их заштитила од зиме. Наши бојеви су сасвим модри од хладноће и кашљу без престанка: они спавају између хладњака и уласка у колибу, око нашега

Савана изгледа око нас као засађена. Као да су то наши вођњаци, а трава између тропскога дрвећа личи на високо зрело жито.

Кампман, пусте колибе; ноћ над селом. Док наши црнци развијају постеље, док нам кувари спремају вечеру, идемо у посету краљу Пебењанију.

сто; али је све, почевши од овог црначког пива, па до кокоши, пиринча, прелива, и оних кус–куса што ће јести наши црнци, тако страшно љуто да ме ниједан чај не може да поврати. Н.

Ми се налазимо између два грдна канариса пуна воде, којом се користим да сваки час загњурим главу. Наши црнци леже крај ствари које су носили, и по њима се види да немају никако воле да иду дале; не што би били уморни, но

Предео је био бескрајан, а наша кола на њему: мала покварена играчка. Шофер је радио на расклопљеној машини а сви наши црнци били су око њега. Либанац, блед од хладноће и туге, држао је руке у џеповима и врат у ременима.

За то време говори пословно, гласно као наши свештеници. Одсеца главу и точи крв на камен. Безглава кокош одлета онда далеко између нас, трза се, баца по земљи.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

и званије своје пренебрегао, лако би (да не кажем „извјесно“) до нужде и леба жељкати дошао, О чем нас не само наши, него и код сами Енглеза списатељи, као Бутлер, који је, при свем класицитету свога дивног сочиненија Худибрас, управо

Црњански, Милош - Сеобе 2

Нећу ја да будем први Исакович што писа, па порече. Нису такви били ни наши стари! Идем, па шта буде! Аха! Аха!“ Ђурђе се био исправио и хтеде да нешто каже, али само одмахну руком и поче лулу

Затим се поче пипати око пиштоља и опсова: „Петре! Је ли? Како оно беше по закону њихову? Зар наши Хртковци нису митровачко властелинство? Зар сме Гарсули да га тера хусарима, без суда? Је л’ за нас нема закона?

Да су те селидбе велике несреће. Да не треба напуштати аустријско царство, где сродници наши, и преци наши, почивајут, по тамницама, и у гробљу. Ускоро ће нама боље бити.

Да су те селидбе велике несреће. Да не треба напуштати аустријско царство, где сродници наши, и преци наши, почивајут, по тамницама, и у гробљу. Ускоро ће нама боље бити.

А кад се росијска империја појави, на Адријанском мору, сви ће се наши крвници сакрити, у мишју рупу. Кад је Исакович изишао из те кафане, са Агагијанијаном, био је већ мрак, дубок, на

И преосвећени је мјасо јео. Не треба – поручивао је Будиму – селити се у Росију и напуштати ово царство, где преци наши и сродници почивајут, на гробљу, и у аресту!

Зашто, каже, кукају толико? Па није Трифун ни први, ни последњи, муж, који је жену отпустио. Тако су радили и наши стари, кад брак није ваљао. Што се они у то петљају? Варвара је сматрала да су чести порођаји криви свему.

Зашто да се иде још даље? Далеко. Нису важне територије, него народ који, и ту, и тамо, станује. Наши станују са обе стране.

Па чак кажу, неверни смо, издаћемо! Ми смо, Ђурђе, чудо невиђено! Наши мру на Рајни, у Ломбардији, у Шлезији, где их смрзнуте сахрањују.

Свуд је лепо, где је лепо друштво. Тамо где су наши јолдаши, тамо је добро. Ма где то било. Ма у ком царству. Павле му онда добаци, да треба да се јави Божичу.

Каткад се људска бића и наши рођени тако мењају, као што се измене годишња доба, у пролеће, и у зиму. Нађеш шипак, тамо, где си ружу очекивао.

Ђурђе је понова покри. „Многи наши, видиш ли, и овде, у Росији, хлеба лишајутсја, на снегу и зими, за жену своју и децу. А ти кукаш!

Теодосије - ЖИТИЈА

нас земља се наша безакоњима најшим оскврни, и убијена постаде крвљу, и у плен иноплеменицима падосмо, и непријатељи наши исмејаше нас, и нашом мржњом постадосмо презир и поруга онима који су око нас.

И тада ће као горки тужиоци стати против нас греси наши, обличујући нас, и страшно ће се сваки на тој страшној расправи испитивати, где није могуће лажју сакрити истину или

А ако уздајући се у њега чинимо оно што је њему угодно, наши непријатељи неће моћи учинити никакво зло против нас. „Јер Вишњега си“, рече, „положио као своје уточиште, неће прићи

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

деле „Руменлија“ (то ће рећи Македонију и друге области које су некада припадале Византији), „равна Шумадија“ и „наши Арнаутлук“.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Четвртог дана сишао сам у Кертнер не бих ли у оним кафанама где увраћају наши могао да се видим с ким. Нисам никога нашао, али су о зиду висили београдски дневни листови.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Да видимо где су наши путници. ВИИ Кад су путници отпутовали, ударише косо преко два Дунава, па су дошли у Вац. Ту се мало одморише, па

Знаш, као што сам ти већ казао, шљахтец је немеш, па Пољаци мађарске шљахтеце воле; и они гуле рају, као год и наши у Мађарској; један занат им је, па ће онда одма’ и тебе позвати на ручак. Хоћеш доћи?

— Право кажеш, Јово, све ће бити, само нас неће бити. — Опет ти кажем, Софро, да су наши дани избројани. Кречар дигне чашу и куца се. Господар Софра куца се и испије, па одједаред почне горко плакати.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

„У нашијем је народнијем пјесмама за нас најдрагоценија чистота и сладост нашега језика: кад би књижевници наши то познавали, онда они не би кварили и грдили највећу драгоценост свога народа, свој народни језик, него би се трудили

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

У њој су наши први стихови, у њој смо вежбали својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записано неко

Ковали смо лудачке планове како да се домогнемо Европе, смишљали начине да нас примети, али док су наши вршњаци правили чуда по свету, родни град нас је још држао у дечјем вртићу , у некој врсти продуженог боравка.

Сетите се само кућа у којима сте становали и оних плеснивих ходника у којима сте се опраштали. Наши први пољупци имају укус пепела, накисели воњ трулих зидова са којих се цеди обојена влага.

међу ознојеним сељанкама умотаним у дебела сукна, под пуцкетавим пламеновима воштаница што су се топиле брзо као и наши дани, слали смо безброј разгледница доказујући да је Сарајево једини град на свету, и да је заточеништво на које нас

Закопчавали су ужурбано преосталу дугмад на блузама. —Ви се нећете љутити ако наши ђаци присуствују прављењу царских мрвица... — рече шеф сале.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Што не кажете просто: шта траже Црногорци? Ивановић му одговори: — То нијесу Црногорци, него наши поданици, из ових горњих крајева!

— Није! — одсјече Крцун. — Одмах иза дубровачког је далмација, ђе је ходио и стрико драго, кад’но наши пођоше с Русима на Корчулу! Далмацију од Лике дијели планина Велебит.

— Опрости, господине, што те одмах не нудим да сједнеш — рече кнез. — Не може се, док се не сврше наши обичаји на вечерашњи вече! А то ће бити одмах! Својима викну: — Милице, дај видјела!

Ово су ти наши обичаји навече Божића. Овако ти је свуђ кроз Црну Гору, па и по Приморју, по Херцеговини, по Босни, по свој Србији и

Тијем си ми, занаго, ближи срцу!... дакле, као што рекох, оно су ти све обичаји наши, али у мене је то половно, прешно, као мимогред, јер смо коротни, како ми кажемо...

Ми смо ти, дакле, ускоци, као што је сва Црна Гора. Кад су наши стари овамо ускочили била су само два братства, Ераковићи и Рајчевићи, народ од два брата, од Ерака и Рајича.

Три дана гонили су их наши и Руси и отму им све земљиште између Цавтата и дубровника и узеше једну заставу и око двије стотине пушака.

Нас се рани и изгибе око стотину. Владика је предњачио, и сви су се наши главари добро поднијели, али тога крвавог дана изнијеше ногу пред другима и мудром управом одвојише: Саво Марков

Ми западосмо по развалинама кућâ, ближе граду, и не дадосмо никоме изван! Истину хоћу да кажем, наши су харали, орили и палили и без потребе и преко заповијести владичине да се то не чини.

Кад и владика потврди тај глас, узмутише се наши и Приморци, те их преко половина отиде кућама! — Не разумијем! — рече Јанко. — Је ли владика то наредио?

? — Има то у књигама, ђедо! — рекоше му. — А да ли ће наши бојеви бити у књигама? — запита Мирко. — Ето, Јанко, када те бог послао и кад си толико учеван и знаш језике, па да

Е, тога истога архимандрита слали су владика и наши главари у Русију, још за вријеме цара Павла, да однесе цару молбу да даје владици њеку помоћ, нашто је, као што знаш,

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА: Жива била, снао! ОТАЦ: Послужи, Јулка, наши гости слабо пију. ПРОВОДАЏИЈА: Стиде се, то јест, ха, ха, ха! (Девојка понуди проводаџију.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Иако нам је стигао из обожаване Европе, наши читаоци на роман нису обратили велику пажњу. Из европске културе нас много више занимају немачки аутомобили, енглески

Е-ех, само је одраслима дано оно што је најлепше на свијету. (Наши гоне јазавце) Сећање на драга лица и чежња за неповратним пламен је који загрева Ћопићеву лирску причу.

Узео си јазавцима њихов кукавни залогај. (Наши гоне јазавце) А сеоски дечачић , који поваздан лута уз речицу , дете препуштено себи , гледа ухваћену рибицу како се

економичног писања, и, кад је реч о васпитној тенденцији, има нешто више, суптилније циљеве од оних којима робују наши педагози. Вреди се, стога, пажљиво позабавити његовим невеликим, али занимљивим делом.

Иза ње смо ми, наше њиве родне, облаци нашег неба, наше самоуправљање, наши резултати и бројке... ... У Крагујевцу граду Србије, била сам ти на гробу ђаче..

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Докле се год будемо само хвалили, слабости и погрешке прикривали, у повјесници учили колико је ко од предака наши јуначки глава одрубио, а не и гди је с пута сишао, донде ћемо рамати и ни за длаку нећемо бити бољи; јер простаци и

НАНЧИКА: Из драге воље. ЛЕПРШИЋ: Свака кокарда коју из ваше руке примимо, биће нам штит против непријатеља наши. НАНЧИКА: Но ја видим у сваког готово по једну кокарду; зар оћете да носите по две?

ЛЕПРШИЋ: Видите, господо моја, како је жалосно наше стање било у Маџарској. Кад су наши преци овамо прешли, имали су своје сопствене барјаке и своје сопствене боје; но мало-помало све се заборавило и

НАЂ: Слуга, господо. Како сте? ШЕРБУЛИЋ: Ево се разговарамо како лудују наши Србљи. НАЂ: Заиста лудују. (Извади новине.

МИЛЧИКА: Али да нисмо у непријатељству, јелте да су врло учтиви? НАНЧИКА: То је истина. МИЛЧИКА: Наши младићи никад не уму тако кур да праве. НАНЧИКА. Они су мало дрвенасти.

ЖУТИЛОВ: Код Алибунара су се жестоко тукли. Маџара је пало небројено, али су наши морали ретерирати. ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа, само ако је много Маџара пало. ЖУТИЛОВ: Пало и је, те се броја не зна.

Шта је Маџара ту изгинуло, кажу да је за преповест. Све су им топове били отели. Но како се то догоди, догоди, тек наши ретерирају и оставе им све топове. ЗЕЛЕНИЋКА: Издајство! ЖУТИЛОВ: Кажу, но ко ће то знати?

НАНЧИКА: Већ уредила сам. Само кад би се више такови позатварало. ЖУТИЛОВ: Ови су наши несреће. НАНЧИКА: Онај Фриц кажу да је богат. ЖУТИЛОВ: Тај је већ уређен. НАНЧИКА: Шта је с Чивутима?

ЛЕПРШИЋ: Није добро; кваре нам одборе. ЖУТИЛОВ: Ко сме дирнути у народну зеницу? ЛЕПРШИЋ: Наши пријатељи. Ни барјаке нам не трпе. ЖУТИЛОВ: Већ за барјаке може и проћи, али у одбор дирати, што је Србину најсветије.

СМРДИЋ: Тај Рус као да на пужевима иде. ШЕРБУЛИЋ: Видим ја, од нас неће бити ништа. СМРДИЋ: Наши су кукавице; оћеду војводину, оћеду ово, оћеду оно, а кад тамо — мућак!

ГАВРИЛОВИЋ: Како који. СМРДИЋ: Они зар нису пљачкали и зла чинили? ГАВРИЛОВИЋ: Јесу, али наши нису гледали који је крив, него који је богат. ШЕРБУЛИЋ: Нека памте кад је била српска војводина!

ГАВРИЛОВИЋ: Кад бих вас о противном уверио?... Али ево наши земљака. Нешто је Лепршић весео. 7. ЖУТИЛОВ, НАНЧИКА, МИЛИЧИКА И ЛЕПРШИЋ СТУПЕ, ПРЕЂАШЊИ НАНЧИКА (Лепршићу): Па

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Школе су ретке и слабе, и неписменост је општа. И сви наши писци на крају XВИИИ века констатују ту запуштеност простога народа, и наглашују потребу да се благодети просвете

Стихови су у такозваном »пољском тринаестерцу«, којим ће се најрадије служити наши песници XВИИИ века. То је стих од тринаест слогова, са цезуром после седмога слога, и са строфама од два стиха са

зна за житија владалаца и архиепископа српских од архиепископа Данила, којим се он обилно користи, али му нису познати наши најважнији извори: дела св.

Сви ранији историчари наши, Димитрије Давидовић, Милован Видаковић, Александар Ивачковић, др Данило Медаковић, наслањали су се на ту књигу и

разума (који неодложно мора служити за основ свију човечанских знања), упадају у оно што Немци зову: швермерај, а наши: парење и покретање ума...

«, — наши романтичари, напротив, нападали су на »ладан разум«, растапали се у тим »швермерајима«, маштањима и сањаријама, и »на

— Прођимо се већ једанпут неуместног употребљавања митологије, ако не желимо да нам производи наши на одећу од сами закрпа разне боје и материје састављену, наличе.

Његов циљ је био у народу пробудити: »топло чувство и достојну памет спрам наши исторични хероја, спрам свију славни дела наши прародитеља.

циљ је био у народу пробудити: »топло чувство и достојну памет спрам наши исторични хероја, спрам свију славни дела наши прародитеља.

У европском романтизму нарочито је цветала лирска поезија и драма. Исти случај био је у српској књижевности. Наши романтичари су у првом реду и изнад свега песници, и то песници вреле, реторичне, емфатичне лирске поезије.

1849. дао је ново, проширено издање. 1900. изишло је ново, допуњено издање. ОПИСИВАЊЕ НАРОДНИХ ОБИЧАЈА. — Наши писци XВИИИ века, са рационалистичким и козмополитским идеалом свога века, са тежњом ка просветном изједначивању свију

»Док се не почне, писао је он нешто доцније, српска граматика учити по школама, ништа неће бити од наши списатеља.« 1814. изишла је у Бечу Писменица сербскога језика, по говору простога народа написана.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

»Делиграда«, за који су нам, како је Јова читао у никим новинама, сами Енглези давали пет лађа и десет шлепова, али наши нису хтели ни да чују за то. »А Јенглезима мерак на »Делиград« због жестоке јапије његове!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

ЈАДИ) 282 ДВА КАМЕНА 284 (ТА НАПИ СЕ) 288 УСПОМЕНЕ СТАРОГ ЈУНАКА 289 (БОЛЕСНИКОВА ТУЖБА) 291 (ДЕ СУ НАШИ ДИВНИ ЦАРИ?

Он се лати неке врећетине, За њу кажу била је велика, Ал' ниједан не вели колика, Само кажу да та света врећа Од наши је била млого већа, Још предиво неко чудновато, Једни гвожђе, једни веле злато, Али ништа, било макар како,

Сваки братски бранио је свога, И сам Рајко у бој се нагнао, И он ране у руку допао — То су, брате, то су јади наши, Али ево и твоји и наши.

је свога, И сам Рајко у бој се нагнао, И он ране у руку допао — То су, брате, то су јади наши, Али ево и твоји и наши.

Слушај, слушај, је л ме когод звао? Она, она — брже, што сам стао? (ДЕ СУ НАШИ ДИВНИ ЦАРИ?) Де су наши дивни цари? — У гробу. Де су крали господари? — У гробу.

Слушај, слушај, је л ме когод звао? Она, она — брже, што сам стао? (ДЕ СУ НАШИ ДИВНИ ЦАРИ?) Де су наши дивни цари? — У гробу. Де су крали господари? — У гробу. Де је наша госпоштина, Она пуста царевина? — У гробу.

— У гробу. Де су крали господари? — У гробу. Де је наша госпоштина, Она пуста царевина? — У гробу. А ти наши сиви тићи, Југовићи, Обилићи — Да ли и њи клета смрти За навеки у гроб спрти?

О њеног онда ока кра(с)ни сјаји, У срце кад си падô моје! О слатки, слатки наши загрљаји, Живота мога красно доба моје, На небо с њом си од мене отишло, На твоје место лоше ми је сишло. 17.

И сунце грану, ал' не грану нама, Већ грану брдим', грану долинама, Где наши чили јунаци се баве. Да л' сунце њи је угледало здраве?

Но љуто се млада заговори, Ваљало је да сам већ на двори. Збогом остај... Но кад отле пођеш, Немој наши двора да мимођеш.

То су, брате, то су јади наши, Али ето и твоји и наши. Побисмо се и Турке узбисмо И својштину своју одбранисмо, Само Цвету, само злато твоје

То су, брате, то су јади наши, Али ето и твоји и наши. Побисмо се и Турке узбисмо И својштину своју одбранисмо, Само Цвету, само злато твоје Уграби нам клети Радивоје...

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Ама, какви контра! Све су то ови наши разни бенаши и ходалице. Неко крпи самаре, неко калајише тепсије, неко ... — А не би се ту могао испилити какав

Примише га чак и наши укућани, наравно, госту иза леђа. Једино је мој дјед, с наглашеним поштовањем, у свакој прилици помињао камарата само

Неки се наши гости због тога, накнадно, чак и увриједише. Толики кумови, пријатељи и достови, а стари Раде отишао да с парипом

Да је казао бијел парип, хајде де. Као и све коморџије овога свијета, и ови наши интенданти имају развијену машту и оно тајанствено, благородно шесто чуло које им помаже да намиришу „предстојећу“

Кад пропада душманска сила и држава, што да се и ја не овајдим. — Немој ти да те ухвате наши борци, јер си обрао бостан. Знаш, ваљда, да је пљачка забрањена.

Паљба све више јача и згушњава се око посљедњих упоришта опкољеног центра. Јасно се види, бију то они више него наши. Свака од великих утврђених зграда претворила се у задахтан усташки бункер.

— Оно су они наши несрећници прену се водник из чијег су вода били бјегунци. — Богами сам и ја одмах познао Гојков митраљез — чисто се

— Чујете ли како се рђе под борбом пробијају, тако им и треба. — Богами, под борбом. Наши су то, еј, Грмечлије! — убаци неко с поносом. — Какви наши? Банда! Дабогда сви изгинули, издај ници једни!

— Богами, под борбом. Наши су то, еј, Грмечлије! — убаци неко с поносом. — Какви наши? Банда! Дабогда сви изгинули, издај ници једни! — Ма како можеш тако говорити?

је ћутао, печалан и сплашен, па ће ти се истом огласити, потихо, да други не би чули: — Куме Перајица, хоће ли се наши пробити? — Хоће, душо, знам ја Гојкића. На првом застанку, момчуљак опет подиже очи на гаравог заштитника.

Имају, значи, наши везу и с другим теренима, и с бригадама, а непријатељ је цурикнуо назад, у градове и бункере. На заравањку, повише

— Охо-хо, алај нагарише наши! — опет се џлитну Хусо као да је сјео на осињак. — Шта велиш, војниче, јес видио овога шидета, мајка ти пјевала!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Све је било по старом и дани су ишли, текли једно за другим брзо, неосетно, ти наши млади дани испуњени срећом и безбрижношћу. Само су се наше куће сваког лета све више угибале и губиле у зеленилу.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Ја сам се овђе, око ови ђекоји мали, толико мучио да би наши ђекоји списатељи могли готово читав роман написати“... А једном, упоређујући с радом на народним песмама: ...

Ови му се сад кажу, и један рече да се зове Таригора, а други Кривигреда. Кад су се тако познали ови наши јунаци, онда ће Таригора и Кривигреда запитати Марка: — Збиља, побратиме, не питамо те јеси ли нам штогод јаки, јер

Ми нијесмо чули, ма ето одоздо уз поље трче и наши пси, ваљда и они носе гласове од мира. КАКВЕ СУ ДЛАКЕ ОНАКВЕ СУ И ЋУДИ Једном се договоре пси те огласе рат вуцима.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ја сам од благородне фамилије, и из далека. Отац ми је врло строг био и зато се. наши поступци нису никако сложити могли.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Мала је покупила страшне речи, а? Јер, уопште узевши, наши су клинци, знате, потпуно без ловијановића. Узмимо другу могућност!

сам си видео: био си испод стола, лепо си могао да видиш — уфуравају ми у кућу, иако се нису најавили телефоном, као, наши смо, срдачни, гостољубиви и све, и одмах започињу причу против Швеђана, као, хладни су, као, нигде, море нема ове

И тако све до комунизма, када ће, по речима моје историчарке, сваки дан бити празник! Следећег дана дознајемо да наши суседи на спрату штрајкују глађу. Лепо их видимо како, тетурајући од слабости, изгиљавају на шљаку.

Смешно је и помислити, зар не, да ће за двеста година и ови наши данашњи предмети красити супер-модерне станчуге неких малограђана.

“ или нешто тако! Једноставно срамота! А ви, видим, живите у сасвим другом времену и то је добро, ја то поздрављам ... Наши напори су, дакле, уродили плодом.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Догоди се једанпут битка с Турцима, наши изгубе и почну бежати. Сви би билн поватани, али Голи Син врати се натраг, улети међ Турке и самог великог везира

На то они дођу у замешатељство, а наши се охрабре и све до једног потуку. Сад цар дозове Голог Сина, пољуби га пред свом војском, даде му села и учини га

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Пази ђавољег ђака! Где ли су керови наши, па да ми пољем нагаре сликарско глупо магаре!“ Тако, мажући слике, грдне сам беде допао, тако код вола, зеца,

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— А против кога ћете у рат? — Против Белмонтехе. — Само против Белмонтехе? — О, то су наши крвни непријатељи. — Али и они су у организацији! — Разуме се, они кажу да су организовани!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

7 О витези српски, пепелишта тавна Походиће тада наши милиуни, Место тужних звона хориће се трубе И наши плотуни. НА ПРОСЛАВУ КОСОВСКЕ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ Као Христос на

7 О витези српски, пепелишта тавна Походиће тада наши милиуни, Место тужних звона хориће се трубе И наши плотуни. НА ПРОСЛАВУ КОСОВСКЕ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ Као Христос на Голготи, Кад га Јуде разапеше, Векове је Србин

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Ту је и Раковица. Месец их држи одостраг а свака се радује да падне у тај понор јер наши су понори дивни у њима се питају Словени за здравље и за правду и ко ће кад да се роди и да л су довољно јужни они

*** Престају наша немања говори збор чиновника престају наши дугови међународној банци о радости! престају наше издаје обустављају се балканске кланице да л је то могуће?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ГИНА: То му никад нећемо опростити! САРКА: Па добро, пријатељ-Агатоне, зар наши закони признају ванбрачну децу? Ја знам да су ванбрачна деца онако нешто узгредно... онако, како да кажем...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Јер сваки тај пуцањ доноси можда смрт и људи сада у самртноме ропцу умиру. Свеједно, наши или њихови, тек људи су. А ми идемо баш тамо... Мучно је стање ишчекивања.

А около су стајали, као каква почасна стража, наши војници са пушкама. Необично нам изгледа она униформа, коју сада први пут видимо.

Са те баш стране допирали су пуцњи. Не знамо да ли то гађају наши или њихови топови, тек земља је дрхтала. Људи се невољно окрећу, сећају се родног краја и тишине домаћег огњишта.

Ба-у, ба-у... одјекује са врха планине. Срце подрхтава... Да ли нас виде?... А можда су тамо наши. Није ипак пријатно. Иако је припекло сунце, ледена страва прожима тело.

Аустријанци се подигоше, неки узмичу, хтели би да беже, али пристигоше и остали, те се измешаше сиве и плаве блузе. Наши им војници прилазе као да их претресају. На једној страни почеше да их сврставају. Некима скидају обућу...

На једној страни почеше да их сврставају. Некима скидају обућу... Позади ровова сакупљају се наши војници и гурају нешто у своје торбе. Сигурно су наишли на магацин хране. На томе простору су они суверени господари.

Осећао се задах свеже крви и тешка успарина дизала се из влажне земље. Неко је јечао међу гомилом лешева и наши војници извукоше рањеника са пребијеном ногом, да се видела гола кост зглавка.

Али пуцњи наједном престадоше и зачусмо како хучи мотор аероплана. Сетисмо се да су њега гађали наши пешаци. — Богами! — ману главом Траило.

Са мучним и тмурним расположењем стигосмо опет у село Велики Бошњак. Ту смо дознали да су наши заузели Шабац. — Таман ми пристигнемо, а непријатељ побегне — трља задовољно руке Милан.

бежи један војник у плавој униформи, можда је још једини живи сведок непријатељске погибије и једини гласоноша. Наши војници га угледаше и припуцаше.

У даљини се чују пуцњи, све чешће и брже. Свакако су наишла непријатељска појачања те су наши застали. Подне превалило. Мост још није готов. Војници леже на обали и спавају.

Покушали су да се врате на родну груду, али им се испречила ова одвратна река, и наши им запретили смртном казном ако покушају још дале назад...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Све то навлачи жива човека на бескрајне сањарије. Наши путници наиђоше на оборену кладу на самој обали, па, готово не споразумевајући се, поседаше на њу.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 41. Вита, вита јело Узвиј горе гране Да наши јунаци Не поломе перје! 42. Ови двори паунови, А пенџери ђинђерови, Ту ми седи младо момче Накићено, наређено,

Чија л’ сеја међу њима бити?“ Братац сеји тијо одговара: “Сејо моја, буди ми весела! Наши ће и двори дочекати, Наша мајка даром даривати, А ја ћу и вином напојити, Ти ћеш, сејо, међу њима бити.“ 56.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Иланча је горела, и кућа попина је горела. Попа су спасли наши кумови, Ђуђини, који су га бацили у шарагље и прошли кроз Иланчу, са људским главама, на вилама.

Кад је поп Мита угледао скитницу, свог сина, хтео је да га посече косом којом је косио жито. Једва су га спасли наши наполичари и моја добра, мала, нежна, баба Јула.

Тек сад, кад сам се са Ријеке вратио, упознао сам, и изнутра, сеоску кућу, и колибу. Наши наполичари, који су били наши осиромашили рођаци, вукли су ме са собом и кад ору, и кад копају, и кад жњу.

Тек сад, кад сам се са Ријеке вратио, упознао сам, и изнутра, сеоску кућу, и колибу. Наши наполичари, који су били наши осиромашили рођаци, вукли су ме са собом и кад ору, и кад копају, и кад жњу. А показали су ми и село.

Руси су, на Злота Липи, праштали живот, доброћудно, онима које би у шумама заробили. Међутим, кад су неки наши официри и наредници (Миxицх, Бацхманн) почели да их убијају и после дизања руку и Руси су почели да убијају оне које

У шајкачи. Наиме, као што рекох, многи наши другови, Србијанци, дошли су на Универзитет, у војничкој, похабаној, униформи, и носили су на глави шајкачу.

Долазило је и до немилих сцена, због тога, на улици. Неки наши другови, најпосле, који нису скидали шајкачу, а нису поздрављали били су одведени у Управу града и похапшени.

На Универзитету, са гомиле цигаља, огорчени говорници, предлагали су сад да се нападне Управа града и наши другови ослободе силом. Полицију је чувао читав вод жандарма.

Полицију је чувао читав вод жандарма. Неко је тамо, међутим, тог дана, био паметнији, и наши се другови ускоро појавише међу нама, ношени на рукама, слободни, са шајкачама на глави.

Успављивало ме је то да је све сад тако необично, и живот, и те огромне даљине у њему. Куд све нису стигли наши боли, шта све нисмо, у туђини, уморни, помиловали! Не само ја, и он, него и толики други. Хиљаде, милиони!

Ја мирно идем за гомилом сенки које су туда пролазиле у оваква зимска јутра. Наши ђаци су се увек враћали у зору кући.

Ја, мада сам цивилизован, као и остали наши књижевници, и не бих преврнуо чашу на дворском ручку, ипак, гледам ове мокре, огромне контуре са много мање дивљења.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај

је то доказивање кад он вели да је стара граница с јужне стране ишла северно од града Крадије; а то је непоштење; јер наши непријатељи онда могу с мирном савешћу полагати право на земљиште до више Крадије.

Сви наши официри и мисле да би то најбољи начин био, али они неће да о стварима мало дубље и свестраније размисле. Прво и прво,

Ваше, како ми изгледа по свему, мишљење о овим стварима није оригинално; тако, на жалост, мисле и наши официри и наша војска; али ми, чланови данашњег кабинета, гледамо на ствар много дубље, трезвеније!

Посланик се насмеја и додаде: — Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад била. Ми на томе, видите, радимо.

— Живот су наши стари жртвовали за ову земљу, а ми се још предомишљамо да ли за њу само част своју да жртвујемо! — узвикнуо је један

— Мислите, дуже ће трајати? — На сваки начин. Такав је посао. — Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи! — рече министар финансија. — Сметњи? — рече странац уплашено.

— Да се споразумемо, браћо! — поче Колб. — Мене су, истина, јахали често наши великодостојници још пре десет година, и ударали бичем, па нисам јаукао, али опет може бити да има још заслужнијих

И заслужио је љубав народну. Слушам те хвале на све стране, па се тек и у мени пробуди јуначка крв српска. И наши су стари јунаци, и они су умирали на колу за слободу; и ми имамо јуначку прошлост и Косово.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Историја није забележила време кад је закопано наше место. Али месно предање гласи, да су и наши чукун-дедови били највреднији и најпослушнији народ на свету.

Ми смо одрасли у извесним околностима, па смо желели да у тим истим околностима одрасту и наши праунуци. Ето, на пример — калдрма.

Ето, на пример — калдрма. Не знамо ко је први поплочао наше улице, али ни наши дедови, па ни ми не изменисмо ни једног камена на њима. Истина, јесмо се понекад и шалили тим.

Овај приђе и саже се ка болеснику... — Какво је ово друштво?... Откуд наши овде... и ти? – прошапта он. — Жени се Стојковић... наш друг, сећаш се,- одговори официр гласно и осврте се.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

” ЈЕВРЕМ: Које ствари? ЈОВИЦА: Па о политици ми говори човек. ЈЕВРЕМ: А што не стоје добро? ЈОВИЦА: Вели: „Они наши у Београду канда не би хтели више да им Илић буде посланик”. ЈЕВРЕМ (као бајаги изненађен): Е, бога ти, како то?

Драги грађани и наши бирачи! (Ушепртља се и тура руку у леви џеп где напипа црвене плакате; тура затим у десни џеп и напипа Ивковићев говор.

МЛАДЕН (наставља): Пред кафаном код „Уједињења” свира музика, точи се пиво, пије се... ЈЕВРЕМ: Јесу ли то наши што пију? МЛАДЕН: Наши. ЈЕВРЕМ (више себи): Опет рачун! МЛАДЕН:...

ЈЕВРЕМ: Јесу ли то наши што пију? МЛАДЕН: Наши. ЈЕВРЕМ (више себи): Опет рачун! МЛАДЕН:... А у земљу, пред кафаном побијен велики барјак, па чим прође крај кафане

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану. Био је помало, што наши кажу, кафански човек, и то већ поодавно.

— Јок! У камариле ја не идем! Моја нога неће тамо крочити! Ја остајем уз народ; наши се путеви деле! — Сад... твоја воља, учитељу! — вели Милисав.

Очима као да веле: »Знамо се; наши смо!« А Жика ће мрднути главом па запитати: »Има ли, учо, штогод и јопет да потпишем?

немају (на вељу жалост Сретину, а на срамоту овога века) право гласа, оне имају права да се интересују, да бар, како наши кажу, кроз плот гледају ту политичку борбу, имају, накратко, права да се грде.

А међутим увек је то тако кад се опака Ерида, божица кавге, настани у ком месту и кад се страсти, што рекли наши стари, »узволнују«. И шта ти све није било.

на слику Смрт цара Максимилијана и хтеде да зине и да запита учитеља зашто се шокачки попови брију а не носе браду као наши, — а утом стиже пошта у механу. Сретен скочи одмах и полети ка пандурском јанџику где су новине стајале.

је посуто било небо над свесним и раздраганим Прудељем, не могаху сјајем својим конкурисати оној светлости којом наши свесни Прудељци осветлише ову нашу засада још републиканско-монархијску планету.

Читаво пламено море око механе и суднице, које су обе под једним кровом. Прва лимунација од Косова! — рекли би наши новинари.

Није нужно ни спомињати да је ревизор најгоре прошао; изгрдио га је тако да га, што наши кажу, ни пас с маслом не би појео.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Узбуђење је било у толико јаче што смо знали да је та реконструкција успела тек пре које године и да су тек наши савременици могли решити вековну загонетку и проблем који се постављао од најстаријих времена.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Како су мирни сви наши пејзажи, И пуни сете у вечерње часе, Као да душа патничке нам расе По њима блуди и утехе тражи.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

КОЛО Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе; забацише владу и државу, за правило

СЕРДАР ИВАН Што би ово те јошт не дођоше Озринићи, наши крајичници? А без њих се пословат не може; наједно се боље разбирамо.

се поосмјехну принцип, распита ме за наше крајеве, и шћах рећи љуби Црногорце, јер спомену све редом бојеве ђе су наши помогли Млеткама.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Не дај ме, слатка била. Не дај ме, јер ови ме наши сву... — и показивала је на готово гола прса и изгужване футе и јелеке.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

14 НЕМИР 17 АЛИЛУЈА 19 НАШИ ПЕЈЗАЖИ 20 У КОЛЕВЦИ СНА 21 ЈУЛСКО ВЕЧЕ 23 СВЕТКОВИНА 25 ЊЕН ОДЛАЗАК 28 СА СВОЈИМА 30 СЕНКЕ 37 ТИШИНА 38 БОЛЕСНО

Сада смо мирни: прошла је олуја... Алилуја! Алилуја! НАШИ ПЕЈЗАЖИ Сиво јутро. Магла се свуд слêже. Снег светлуца; стазе завејане. На све стране мрачна зима стеже.

Наше душе наши су пејзажи. У КОЛЕВЦИ СНА Кад сунце зађе, и покривач плави Звездане ноћи, вече топлог јуна Падне по пољу и врх

О, како труну бедни дани наши У општој влази што и мене таче, При посртању напора и воље, Сумраку нада. Али очај наш ће Велике буне бити плодно

Преци ће се наши из гробова дићи За последњу борбу! Док се диже пара Из просуте крви, даље ћемо ићи; Водиће нас сенка великога Цара,

Доносе их редом с далеких равница Оборене мачем, у борби и лому. Носила се нижу. Препланула лица, Наши пали борци враћају се дому. Црна маса света око њих се тиска, У сумрак, кроз светлост светиљака белу.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ викну неко. Сви наврли к вратима те одигли пут неба главе: утоли граја, да би чуо муху да прозуји. „А ха! дома наши, дома!“ викну сад неко иза њих, ама викну такијем гласом да им је свима у ушима зазвонило. Сви се обрнуше.

Старац (по сјединама, а ни по чем другом) трену очима, па опет викну као и попријед: „А ха! дома наши, дома!“ али још јаче но пријед тако да се сви насмијаше.

Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако! Нећемо да свијет рече: ’гле јунака и јунаковића сердара Пеја Грубанова, како не може да се

а вина и ракије и осталијех потркушица, донијеће се из Приморја, ако је што у ћеси; ако си обеспарио, зајмиће ти наши, па да би што и залагали; а за пренос пак, најлакше, јер и онако многи силазе у град пред тај дан!

ха ко је момак!... У час се сукобише наши и њихови...“ „Богме, Господару, у мал’ не би Косово“, настави Јован. „Измијенисмо неколико метака, кад ти стиже, да

„Тако је, тако!“ потврдише остали. „Е-е-е“, настави сердар, ваљајући очима наоколо, јер се сумњаше, „не бјеху то наши људи, нити Турци, но некакви чудни, црни војници. Не знам шта би даље...

Ја му се примакох па рекох: ’Господаре, није добро што су наши овако размакнути! Ако удари Вранцуз с бока, погибосмо!...’ Он ми се насмија. Његова сребрна брада заигра и у лицу сину.

У њој се поминаху сви српски светитељи — а има их ље низ! — па сви наши жупани, краљеви, цареви, деспоти, којијех је такођер повелика бројаница.

„Чуде се е је све пусто око њих“, рече Милица. „Ама ко ће то бити?“ запита сердар, упутивши се к вратима. „Нијесу наши људи... Два лацманина!“ одговори Стана. Кад то чуше сви потекоше к вратима. Сердар им оде у сусрет.

Било их је, вели, тридесет и три а нашијех двадесет. Три су, вели, жива умакла, а тридесет их наши посјекоше. Сам бег Адумовић, соко сиви, посјече шесторо влашади!

„Која те срећа доноси, Ђуко? Јеси ли знала да смо овде?“ упита Милић. „Знала, богме! Казивали ми јутрос наки наши људи. Ха!“ рече баба, показујући на мртве, „ти ће момци да чувају без измјене стражу за Заслапу. Јадни!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Празна торбица. 7 Питала Циганка мужа: — Чији су ово силни коњи? — Наши. — А ко ову силу оседла? — Богме, сваки свога.

У плећу страна од крста вазда се нагла бројила, а поље турско; но видиш ли ове барјаке испод раскршћа? Ово су наши, а турски се ни један не види, и то је знак да ће више мртвих глава турских но наши’ бити.

Ово су наши, а турски се ни један не види, и то је знак да ће више мртвих глава турских но наши’ бити. Једна ме цигла биљега коју у плећу гледам мало уплашила: види се један гроб који ми испод палца остаде кад

— Ма откуда ти знаш? — Чуо сам када сте изабирали новога сердара и војводу пред војском на Косову, пак рекоше наши стари: ко од нас докаже да је у свом вијеку учинио какво јунаштво, њих ћемо два одабрати.

— Од Косова нијесмо никад, јер међу нама и њима није кавге големе ни бивало, јер наши стари изгинуше, јер прегнуше, а ми живимо да трпимо. 4 ДВИЈЕ МЕГДАНЏИЈЕ — Јеси ли ти из Дрине?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ „Зло и наопако“ одговори сељанин. „Причају, господару, наши стари да су чули од својијех прађедова, кад је Христос по земљи ходао, да је ходио за њим свети Петар и носио врећу

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Богоносни и преподобни и преблажени оци наши, целом свету светила, земаљски анђели и небески људи, испрва од предања Светога Духа навикавши иноковати и благодаћу

архиепископ УКАЗ ЗА ДРЖАЊЕ ПСАЛТИРА УКАЗ ОНОМЕ КО ЋЕ ДРЖАТИ ОВАЈ ПСАЛТИР Богоносни и преблажени и преподобни оци наши, целог света светила, земаљски анђели, небески људи, научени испрва иночаствовати предањем Светога Духа, и благодаћу

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

да чловек у младости, не обзирући се нимало на своје недостатке и несовршенства, жели само и говори: „Камо срећа да су наши стари паметнији били!” У тридесет година возраста почиње сумњати да није Ни сам доста паметан био.

Препоручићу спомињању и благодарности наши[х] унука имена добри[х] и милостиви[х] благодетеља који изволе помоћи да издам на штампу како ову књигу, тако и што

Ја сам остарио с[а] свакојаки калуђери, с Јерусалимци, са Синајци, са Светогорци и с овима који се на[х]оде у наши вилајети — најмања им је старост светиња; људи су како год и ми, једу, пију и раде да стеку новаца, као и други који

ползујемо; а то је наша архијерејска највећа дужност, на сваком месту и у свако време ползу браће наше и млађи[х] наши[х] искати.

Јања кулунџија: „Господине, ако то чују наши гречески архијереји да мударствујеш, [х]оће те проклети.” Епископ: „Неће, Јањо мој, они који су паметни и који правду

премудре и человекољубне цесаре и цесарице производи чешће на свет, који ће сву Европу, Сербију, Босну и Херцеговину, наши[х] стари[х] мило отечество, Болгарију, Грецију и остале божјем рају подобне земље од тиранства, глупости и варварства

” Зил[отиј]: „Као какав ревнитељ [х]оћеш да ти говорим? Ти знаш да наши прави ревнитељи хоће и изискују да народ вавек као под уларом остаје, да слепо следује и верује све што му се каже.

Зашто да не дрзнемо и да се не усудимо полезније неполезнијему претпочитавати? Докле ће сродни наши у старој простоти лежати и из своје простоте и неразумија таковим урежденијам начални[х] своји[х], која на саму

„Што сам ти ја крив? Тако су свети оци установили.” Иди ти збогом! То није нимало паметно. Да наши архијереји што таково данас установе, кажи по души, би ли им ко рекао да су паметни?

А кад су нами туђи благодетељи тако пријатни и драги, колико већма морају нам бити наши? И, зато, с тим нами ништа није задовљесотворено ни поможено да и[х] ми сами познајемо, помињемо и љубимо; то је нами

Албанеза чути да говоре: „Ко Сербијом облада, тога ћемо и ми за нашега владетеља признати, зашто серпски краљи и наши су били.” Недалеко од Хормова на[х]оде се нека прекрасна поља која Албанези не зову другојаче него „Лепажита.

Одавде опет у Венецију к Аћиму Жарковићу, првому од наши[х] трговаца у Скрадину, који је пре мене отишао био за искати од сената дозвољеније да ми је слободно коју годину ту

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Кâ што су вридни били сви наши мисници, двадесет и три до тебе, тако ће и након тебе! А ти писме пиваш и молитве диваниш.

Дакле, нека се личи кога боли овом светом свром, кâ ти вра-Брне, кâ и они наши сви прошли дуовници! Дакле: алвундандара, живија наш дични вра-Брне! — Живија! — узвикнуше Јерковићи.

— Оћемо да изабереш од наши дитића који буде најдостојнији! — рече Ркалина. — Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља!

Од стрица Бакоња би отишао ка своме заштитнику Балегану, да „струни росу са срца“, како кажу наши. Иначе, по обичају, ђачки доручак бијаше комад хљеба.

— Баш није лоше да се ове будалаштине разгласе! — рече он фра-Тетки насамо. — Наши се људи више боје једнога мртвога неголи стотине живи.

Ја сам само тија рећи да лупежи нису могли одјавити животињу на видној ноћи прико наши жупа, између наши кметова, то нису никако могли учинити без руке помоћи из куће!

Ја сам само тија рећи да лупежи нису могли одјавити животињу на видној ноћи прико наши жупа, између наши кметова, то нису никако могли учинити без руке помоћи из куће!

А кад вељу „домаћа рука“ не мислим само ово наши пет-шест слугу, него мислим и најближе приковођане!... Вирујте ви мени да међу онима што сад трче за фра-Јаковом низ

— запита шапућући Бакоња. — Мучи, несритно дите! — одговори му, такође лагано, Балеган. — Наши људи вирују да нико не може дигнути присветога осим редовникâ, зато не ваља да то чују... Ајте, браћо, ајте!

Држи своје, брате!... Али јопет, боже ми опрости, милији су ми него наши!... Харамбаша поче: — Чусмо, дуовници, и разабрасмо за све што се догодило.

“ Кâ да ће вас човик очима оплинити? И ви, најпослин, немате дирита да тирате људе одавлен, ово је комунско, ово су наши стари подигли. — Ма који: ви? — пита Бакоња. — Сви среда.

Ђакон оборене главе и готово дршћући изрече испред врата: — Молитвама свети отаца наши, господине Исукрсте, помилуј нас!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

МИ СТИЖЕМО ПАДОМ Усијана авет стакла и бетона Кружи нам над главом: трепте наши живци. Ми гледамо једни у друге као кривци. Лежи градски август на срцу као тона.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части. Сви су наши вратови напред повијени. И тањи су од траве.

— Рекао сам ти све и ћути! — Шта ћеш, господине... Нисмо ти ми београдски кочијаши. Наши путници воле да причају. Брже им време прође. Путеви су лоши... и он, таљигаш, зна Аћимову крв.

И каква је то Аћимова крв?... Крупне речи, а сељачки изговор. Политичка хајдучија, да, то су наши политичари. И он. Не, не, и пре Француске је то знао. Само, као родитеља га волим. Његова политика... заседа и галама.

— виче старац стојећи на каси. Официр се окреће и командује: — Вод у стрелце! Пушке на готовс! — Војници, синови наши, на кога пушке нишаните? Зар на сељаке, Србе, поштене грађане што бране своја права, зар на своју браћу и очеве?

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Не дирајте их! — узвикнули су дечаци са острва. То су наши лептири! Али група дечака из града, бројнија и моћнија, није се заустављала. — Баш нас брига! — смејали су се.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

- Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавит'? - Никад! Моје небо, кад ћеш ми заплавит'? - Никад! Моја драга, кад ће наши свати! - Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? - Никад! А.

Па једнога дана кад се Господ јави, Кад орлови наши високо заброде, И са твојих руку пану гвожђа тврда: Да побједну химну слушам с твојих брда, И да с тобом славим дан

Ми верујемо! и стиснутих пести, Са руку наших ланце ћемо стрести! В. Петровић ЦЛXВИИ ЗАРОБЉЕНОЈ БРАЋИ Стари снови наши нису били варка: На Српскоме Југу нема више роба; Пренула је снага Милоша и Марка, Васкрсао Србин из Косовског Гроба!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

изрази своје чувствовање, зато знаке различите дава, различита тјелодвиженија, умна чувства да објелодани; но сви наши слаби изговори и сва наша слаба чувствовања, спрам онога што би шћели казат, нијемо су сплетно нарјечије и

Попа, Васко - КОРА

цигарету пали 9 Отровни зелени Часови марширају Преко нашег чела Путујемо из тела Ћутањем које вуку Погледи наши луди Између очних капака Стежем ти наги поглед Бол у њему да здробим 10 Како дугмадима овим Тучаним да

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Он је прави израз свега бивовања. Говор бројева је виши и савршенији но говор нашег језика. Сви остали наши појмови су нејасни и нестални, а бројеви су вечни, нестворени, непролазни, непокретни“.

“ „Па знаш ваљда? Написао је једну значајну геометриску расправу“, рече Калимахос. „Тако бар веле наши геометричари“, додаје Теокритос. „Наши геометричари!“, викну бесно Зенодотос.

„Тако бар веле наши геометричари“, додаје Теокритос. „Наши геометричари!“, викну бесно Зенодотос. „Они су овај наш дом муза претворили у бакалницу. - Значајна расправа!

мене, ја бих се рађе запитао да ли сам ја њих достојан, јер су ти поузданици: Талес Милећанин, Еудоксос Книђанин и наши Александријци Аристил и Тимохарис“.

Улазна врата нашег стана запечатише, а мене стрпаше у тамницу, а затим на улицу. Сви наши пријатељи разбегоше се. Остадох без хлеба и крова над главом.

„Лагранж је био један од првих који ме посетише када се поново уселих у свој стан. После њега дођоше и остали наши пријатељи. А затим дођоше и нови.

„Чујете ли, драги докторе, то цвркутање? То су ти наши малишани!“ „О, драга гопођо, дечји смех је најлепша музика; само Моцартова може се са њоме мерити.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

кад пронађе: — Ево, молим те, чуј шта сам рекао: „Ми се данас бијемо и гинемо да би срећније живели будући нараштаји; наши су очеви чинили то исто да би створили што боље услове за живот нама; њихови су се очеви борили и страдали да би

Остављајући их, веровао сам да је са њима свршено, да наша огњишта више не постоје и да су наши драги изгорели у земаљском паклу.

Старци, та велика деца, бришу очи и погледају у нас: „Само кад ово доживесмо. Живили наши ослободиоци.“ Бронзани војници, у колони двојних редова, труде се да корачају по такту своје музике, али прихватајући

Ево сеците ме где сам најтањи, ако тако не буде. — Еј, брате, па ти сасвим не знаш шта говориш. Ваљда знају ови наши шта раде. То су паметни људи, неће тебе питати. — Ама они јесу паметни људи.

— било је, да ви ш, и силом. — Е баш вам тако и треба. Ми наши, бајаги једна крв, па нас гледате ко Турке, ко најгоре душмане, а кад Шваба притегне, ви се после сигурно кајете што

А ми се играли, над нашим главама високо лете шарени змајеви, поред дућана пролазе наши несташни другови чујемо њихово весело клицање, маме нас, задиркују.

и како смо искрено молили доброга Бога да се он упали, да изгори, сасвим да изгори и да га нестане, па да слободни као наши другови који га немају, који га никада нису имали, излетимо на бурно игралиште код чесме.

очи кажеш, уместо да ми као ратнику човеку и супругу законскоме признаш, и опанке, ако тражим, да ми вадаш; као што су наши славни дедови Турцима вадали и господарима својим ласкали. Гледај ти, вели, ње, шта она зна, шта ми она ту нагважда!

Здраво, соколи наши!“ Што се самога Јаћима тиче, констатујемо овде: да се, тога момента, по његовом лицу као прели; нека врста нарочитога

и Словенке, те се просто не зна која је ношња лепша од друге, а Јаћим сместа помисли: „Ево, вели, и ово су ти овде све наши, чиста наша крв, али од нас подалеко живе и станују, те им треба показати и доказати да смо ми овде у Београду људи,

па му се оно уздржано узбуђење јасно на лицу распознајте: „Наша фајта“, примећује он више за себе, „знамо се ми, наши смо ми, не бринем ја за њих, челик је то живи“; да понова зајаукне Сплиту, Котору или Дубровнику: „Море наше, сунце

„По начелу сам био бакалин, али сам и друго радио.“ — „Мило ми је“, каже Митар, „видим, вели, сви смо наши, а ја сам ти друштвен човек, и кад видим да сам међу људима, готов сам сит да се исплачем.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Оне живе у добрим сусједским односима. И наизмјенице се јављају, огласују се из дубине — наша вјечита попудбина и наши стални сапутници, од почетка до краја. Њихов наизмјенични двопјев јесте предиво нашег живота.

Њен образ је оно што људским дјелима даје препланулу боју зрелости. Сви наши напори, сва наша дјела само су видови борбе против смрти, само луди покушаји обмане, очајна настојања да се она

Опростио сам се с баком на прагу и пошао уз човјека који ми је носио ковчеге. Наши кораци увеличано су одјекивали о плочник пусте улице.

Једна дубока и сасвим једноставна истина о људима, која, као таква, не може бити ни лијепа ни ружна. Наши осјећаји љубави, свих могућих врста, наши осјећаји привржености, оданости, захвалности, удивљења, и тако даље и тако

Наши осјећаји љубави, свих могућих врста, наши осјећаји привржености, оданости, захвалности, удивљења, и тако даље и тако даље, далеко од тога да би били увијек

— А што је с Петром? Он је један од негдашњих кога се најчешће сјетим. Чудно како се с временом модифицирају наши унутрашњи односи! Толико пута зажелио сам да му пишем. Али, наравно, нисам.

(Понекад нас наши успјеси знаду да растуже не мање него наши неуспјеси.) Тужно овако — тужно онако! И сâм сам (ето опет једне од мојих

(Понекад нас наши успјеси знаду да растуже не мање него наши неуспјеси.) Тужно овако — тужно онако! И сâм сам (ето опет једне од мојих унутрашњих контрадикција!

се темељи на простој и основној истини да наше жеље увијек премашују бар за један степен оно што можемо да добијемо, а наши захтјеви према другима бар за један степен оно што они могу да нам даду. — Не, Долорес.

Организам схваћен као нешто што је уједно и ми и нешто одвојено и више од нас. Наша јетра, наша цријева, наши бубрези, плућа и све оно друго што иначе сачињава наш организам у дословном, вулгарном смислу те ријечи, некако су се

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све. Нису наши доктори скупи као ваши. Писар га прекиде: — Хајде, продужи посао. — Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.

Прави горски цар!... Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена... Једна брука, па то ти је!... Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...

Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему. Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега ?... — Хе, побро !...

— Јово, јеси ли ти ? — запита он полугласно, кад се они из кукуруза приближише. — Ми смо, наши смо... — убрза Јово с одговором, видевши пружену пушку.

— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и притворновеселим гласом. — Знаш... они наши. — А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама?

Није му ни првина, не бој се! — Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? — Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. — Шта велиш ти : кад би се ’нако знаш...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Ови му се сад кажу, и један рече да се зове Таригора, а други Кривигреда. Кад су се тако познали ови наши јунаци, онда ће Таригора и Кривигреда запитати Марка: — Збиља, побратиме, не питамо те јеси ли нам штогод јаки, јер

ПОПОВИ НОСЕ КЛОБУК НА ТРИ ЋОШЕ Питао један сељак у Далмацији свога попа: — Дум Иване, ма кажи ми, мисе ти, зашто ви наши попови носите клобуке на три ћоше, а не на двије као ришћански?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ИМЕНА 176 ПОГРЕБ 177 ЖИВОТ 179 ПОСЕТА 181 ПОГЛЕД 185 ИЗ КЊИГЕ “РЕЧИ” 188 НОЋ ЉУБАВИ 190 УВОД У ЛЕГЕНДУ “ЛЕПОТА” 191 НАШИ ДАНИ 193 ПОВРАТАК 196 ЦРНА КРИЛА 198 ПРВИ ПОЉУБАЦ 200 РОБ 204 ЗАДОВОЉСТВО 207 ТАЈНА 210 НОВИ ДАНИ 212 ПРОЛЕЋНА

Они спавају, ти наши синови, У својој крви, безбрижни к'о тићи, Заборављени к'о мртви кринови, И поносити к'о стари племићи.

Плету се венци за јунаке многе, Дижу се ситни, устају незвани; Али ви, дивни, без руке и ноге, Бићете наши јунаци незнани.

1910. НАШИ ДАНИ Развило се црно време опадања, Набујао шљам и разврат и пороци, Подиг'о се трули задах пропадања, Умрли су сви

све јазбине и канали, На високо подигли се сутерени, Сви подмукли, сви проклети и сви мали Постали су данас наши суверени. Прогледале све јазбине и канали.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

задржим, мада невољно, на утисцима из моје младости и на околностима и догађајима који су одређивали моју каријеру. Наши први покушаји су потпуно инстинктивни, подстакнути маштом, живом и недисциплинованом.

Демонстрације и експерименти које су повремено вршили наши наставници су ме очарали и несумњиво су били снажан подстрек мом изумитељству.

од плуте по површини воде, аутомати који су погрешно схватили резултујућу силу спољњих импулса као слободну вољу. Наши покрети и друге радње служе очувању живота и мада изгледа да смо потпуно независни једни од других, ми смо спојени

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Мора да јује привукао и забављао мој црвени фес који је вирио са високог седишта иза мазги. Кад год би се наши погледи укрстили, поздрављао сам је на уобичајени балкански начин, а такав поздрав она није никада видела пре тога у

”То су били велики уметници”, - говорио је он, - ”а наши глумци су у односу на њих ситна риба. А и ми сви смо ситна риба!

Ево у чему је та идеја: наши, амерички колеџи и универзитети морали би прослављати дане посвећене успоменама на оне људе које Максвел назива оцима

Па шта онда раде ти наши универзитети? Они раде свој посао, као у некој првокласној школи, али о таквом раду мишљења су подељена.

Рекао сам Крокеру једном приликом: - Наши топови су мали и малобројни; људи иза топова мораће знатно да порасту ако се жели да овај Одсек има значајног удела у

Али је искуство, стечено том приликом, вредело неколико пута више од те своте. Наши слушаоци су били пословни људи и адвокати.

Велики циљеви и тежње личили су ми на балоне којима се деца играју. Мислио сам да су наши нерви ти конци за које деца држе лебдеће балоне пред нашим очима.

Мислио сам да су наши нерви ти конци за које деца држе лебдеће балоне пред нашим очима. Када се конци прекину, наши циљеви и тежње, као дечји балони, брзо нестају са видика.

најстарији бирач у месту, устаде, упери своје тамне наочаре у правцу мене и обрати ми се од прилике овако: - Наши путеви су таман онолико добри колико су увек били.

наочаре у правцу мене и обрати ми се од прилике овако: - Наши путеви су таман онолико добри колико су увек били. Наши преци су нас учили како да их одржавамо и они су нам довољно добри.

је етар, електронска физика даје загонетан одговор, али нас је ова загонетка одвела на споредан пут изванредне лепоте. Наши чувени физичари Мајкелсон и Морлин су данас два више позната имена у свету физичких наука, него што су Кастор и Полукс

Ћипико, Иво - Приповетке

—Слабо... стока тек што се држи... Но свеједно, — рече живље, — само да сте ми ви живо и здраво! А знајте, зборе наши да неће бити зла, већ ће вас домало пустити.

Жижица у путу опази да га жена прати и окрене се према њој. — 'Ајде ти дома, ја ћу доћи!... Ово су наши, мушки посли! — Како сте сви вредни! . . Биће како он хтеде, одврати она с увјерењем и поврати се.

— Мучи, жено, то су наши мушки посли! — прекиде сањив пошљедњу Здраво, Марија Жижица и утрне свијећу. ДАНГУБА Пун мјесец с ведра неба разлива

Преварио сам се!... Ето, к'о мишљах: гради се наша, 'ришћажка црква, биће на управи наши људи... Уто заплаче домаћиново дете; домаћица пожури да га успава, па, пошто умуче, утрне лампу.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Они који књижевност пишу, наши писци, а можда још више они који књижевност проучавају, дужни су данас као ретко када да нам сабиру делове памћења, и

не оспоравају књижевне зналце чија имена с поштовањем помињем, али зато ближе осветљавају ствар до које нам је стало. Наши тумачи књижевности, наиме, стари и новији, а редом од Скерлића, Бранка Лазаревића, Исидоре Секулић, Милана

Тако се ми, на пример, искрено чудимо кад први пут видимо како наши непосредни словенски суседи, Бугари, при потврђивању климају главом леводесно, а не горедоле, а они се подједнако чуде

Индивидуална иновација подвргава се колективном оверавању. Наши народни певачи обично одбијају да су они сами нешто ново саздали, него су то, кажу, од старијих наследили и запамтили.

Занимљиво је да наши научници новог поколења тада пишу узорним књижевним језиком, као и књижевници, књижевни критичари и теоретичари.

рецимо, драга поглавито појављује као мртва драга, него код Пандуровића завршава у хладној гробљанској стилизацији. Наши историчари књижевности сводили су и своде ове појаве – као да их тиме објашњавају – на песимизам, што је заправо

Главни јунак приповетке „Пустињак и меденица“ (1921), који казује о свом животу још док су се наши словенски преци покрштавали, на самом се крају канда трза иза сна, јер се обрео у савременом граду: „Налазио сам се на

На њу су, двадесетих година, и наши песници усредсређивали своју пажњу, најпре у програмским текстовима, односно манифестима, а онда и у песмама.

у модерној поезији могло би да се замисли као непрекидно такмичење у језичкоме стваралаштву (у том су такмичењу неки наши савремени песници тако далеко отишли да више ни сами не знају где се заправо налазе).

Овде је Мишић, чини ми се, више но други наши поратни критичари био свестан већ истакнуте шизме у природноме језику и поезији која се од времена романтизма до наших

Али се не општи само са савременицима. У нашем језику с нама говоре и наши умрли преци: у њему су оставили трагове свога искуства.

било у приповедачево име – да бар делимично разоткријем у заборав већ потонуло модел старе варошке културе у којој су наши преци живели.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ПЕРА: Зна извесно! Али ипак, ја сам хтео први то да му јавим. Ал' можда не зна, а сви кажу да су наши позвани да саставе нову владу. ЖИВКА (пријатно изненађена): Наши? ПЕРА: Да, наши, а ја бих хтео то да му јавим.

Ал' можда не зна, а сви кажу да су наши позвани да саставе нову владу. ЖИВКА (пријатно изненађена): Наши? ПЕРА: Да, наши, а ја бих хтео то да му јавим. ЧЕДА: А ви у „наше” рачунате...? ПЕРА: Па „наши”!...

Ал' можда не зна, а сви кажу да су наши позвани да саставе нову владу. ЖИВКА (пријатно изненађена): Наши? ПЕРА: Да, наши, а ја бих хтео то да му јавим. ЧЕДА: А ви у „наше” рачунате...? ПЕРА: Па „наши”!...

ПЕРА: Да, наши, а ја бих хтео то да му јавим. ЧЕДА: А ви у „наше” рачунате...? ПЕРА: Па „наши”!... Господин Стевановић је већ отишао у Двор. ЖИВКА: Стевановић?... ПЕРА: Ја сам га својим очима видео.

Само вас молим, кад дође господин Поповић, кажите му да сам ја први дошао и донео вест да ће наши образовати кабинет. ЧЕДА: Рећи ћемо!

ЖИВКА: Гле сад! Место и ти да се радујеш, а ти још питаш. Рако! Рако! ЧЕДА: Чему да се радујем?... ЖИВКА: „Наши”! Јеси ли чуо шта каже човек: „наши”! ЧЕДА: Ама кој' човек? ЖИВКА: Па овај...

Рако! Рако! ЧЕДА: Чему да се радујем?... ЖИВКА: „Наши”! Јеси ли чуо шта каже човек: „наши”! ЧЕДА: Ама кој' човек? ЖИВКА: Па овај... ЧЕДА: Пера писар из административног одељења.

ЧЕДА: Ама кој' човек? ЖИВКА: Па овај... ЧЕДА: Пера писар из административног одељења. За њега су „наши” сви који образују кабинет. Он то, извесно, свакоме тако јавља. ЖИВКА: Али каже човек: Стевановић отишао у Двор.

ЖИВКА: А он? ПЕРА: И он се мени јавио. ЖИВКА: А не знате зашто је отишао у Двор? ПЕРА: Како не знам: сви су наши позвани. ЖИВКА: И мислите да би се то могло још данас свршити? ПЕРА: Како још данас, још сад.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Мучни су, буљугбаша, ови наши сабори: не зна ракија шта хоће кадија... Буљугбаша се тргнуо од ових речи и заустио нешто да одговори, али ончас мало

Вукашиновић од задовољства сам шчепа од слуге кондир С вином и пружи га Дуруту, молећи га да потегне „као некад наши стари“... Па му и то би мало.

— Хе!... добро је ово да видимо — процеди поп дружини кроз ноћну слоту — нејунаци су наши сусједи, кумови и побратими кад се царства мијењају!... Ето, ни на оваквој ноћи не отварају. Видите ли чудо?!..

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

На нама је много рана; Те су ране наши труди. Издајнике штедели смо — Јер имамо ближих груди. Вежбали смо мушке страсти — С којим’ срећник кукољ треби —

»Српске Илустроване Новине« 1881. ОБРАЗ Јест’, у Црној Гори на коју се радо Подругљиво смеше наши „просветници“ У земљи двобоја (из пиштоља празних), Земљи проневера, свакидањих крађа — Да, међ’ Црногорци, које

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ПРЕДСЛОВИЈЕ Шта су ови наши списатељи наумили? (чује се глас у друштву, гди се карте деле, или чаше цеце, или се уз музику игра).

бог да јој душу опрости, у венчаној аљини саранила, а од капе јој и сад сребрна дугмета на свечаној ћурдији носим, али наши млађи све оће да светле, да су пред светом обучени, макар у кући проје не имали. ЕВИЦА: Мој Василије није такав.

Верујте ми, ви ћете велику параду с отим учинити. ФЕМА: Морам и једног коња из Париза бештеловати, зашто ови наши нису за тај посао. Јуче сам ктела једног пробирати, али то је прави гурбијан био.

ФЕМА: Ја моју кћер не дам. РУЖИЧИЋ: Бићете преврашчени у блато као Лицијанци. САРА: Ха, ха, ха! Ја мислим да се наши заљубљени нећеју посвађати. РУЖИЧИЋ: Розичич остает при свеоему претпријатију постојан.

Краков, Станислав - КРИЛА

Прве звезде на небу се замаглиле. — Уништавају Швабе писма. — Није Швабе него наши... — Пролетери свију земаља, уједините се... — Пст, пст... Коритом пресушеног потока чуо се топот коња.

Шуме и јаруге оживеше, и стаде нешто кроз њих промицати. Светлуцали су бајонети и шлемови. — Наши, наши, — закликташе промукли гласови. Све гушћи редови избијају из јаруга и шума.

Шуме и јаруге оживеше, и стаде нешто кроз њих промицати. Светлуцали су бајонети и шлемови. — Наши, наши, — закликташе промукли гласови. Све гушћи редови избијају из јаруга и шума.

Виде се крај топова и кара војничке прилике како се сагибају и додају нешто. Грми топ за топом. — Крећу се наши, наши... искачу из ровова... закликташе одједном гласови војника.

Виде се крај топова и кара војничке прилике како се сагибају и додају нешто. Грми топ за топом. — Крећу се наши, наши... искачу из ровова... закликташе одједном гласови војника.

Капетан најближе чете је до њега. Мучи и њега све ово. Шта се то дешава горе? Да ли су одбијени наши? Први пут им телефон јави да је Кајмакчалан пао.

И ађутант сам не зна, али ипак поверљиво прича: — Под контра—нападом наши се повукли: изгледа да су нам чак и наше полазне ровове узели... — А да ли ћемо, душко, и ми сада у напад?

Беле бразде се множиле, дужиле, укрштале. Земља је била пуна белих мравињака. То су били наши. Шуме су биле збијене и црниле се. Беле стене мешале се са белим рововима.

Петровић, Растко - АФРИКА

кокосова стабла тако висока, да га ја одмах потом видим преко кућа како се он хитро пење уз стабло, не пузајући се као наши дечаци, већ дохватајући га се само стопалама и рукама као мајмуни.

Између колиба је рој голе црне деце измешане са калбасима, са афричким кокошима и неизоставним козама, ситним као наши пси.

ноћ овде није топлија од ове, и чудно је зато да племена нису пронашла никакву одећу која би их заштитила од зиме. Наши бојеви су сасвим модри од хладноће и кашљу без престанка: они спавају између хладњака и уласка у колибу, око нашега

Савана изгледа око нас као засађена. Као да су то наши вођњаци, а трава између тропскога дрвећа личи на високо зрело жито.

Кампман, пусте колибе; ноћ над селом. Док наши црнци развијају постеље, док нам кувари спремају вечеру, идемо у посету краљу Пебењанију.

сто; али је све, почевши од овог црначког пива, па до кокоши, пиринча, прелива, и оних кус–куса што ће јести наши црнци, тако страшно љуто да ме ниједан чај не може да поврати. Н.

Ми се налазимо између два грдна канариса пуна воде, којом се користим да сваки час загњурим главу. Наши црнци леже крај ствари које су носили, и по њима се види да немају никако воле да иду дале; не што би били уморни, но

Предео је био бескрајан, а наша кола на њему: мала покварена играчка. Шофер је радио на расклопљеној машини а сви наши црнци били су око њега. Либанац, блед од хладноће и туге, држао је руке у џеповима и врат у ременима.

За то време говори пословно, гласно као наши свештеници. Одсеца главу и точи крв на камен. Безглава кокош одлета онда далеко између нас, трза се, баца по земљи.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

знаш!... Пст!, неко као да долази!... ВУК (иза бине виче): Овамоте! Хеј!... Овамо се види ватра! Бих се заклео да су наши! РАДАК: То је Вук. (Виче.) Овамо, Вуче!... Амо слободно, На невољи те чека побратим, Са живом жељом да те угледа.

СТАНА: А ја ћу, опет, На дугом путу брижно смишљати Каквим ћу смехом јаук пратити; Те кад се споје наши гласови, У буни ће се земља трзати; Мислиће да је црни пакао, Те престо руши царства подземног.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

У Алексинцу се штаб смести у кућу трговца Манојловића. Увече дође доста опширно извешће о данашњој борби. Наши су били изненађени тур ским нападима и Турци су одмах заузели неке наше предње положаје; затим су продужили нападаје

и старати се да превале преко малога Јастрепца (планина на нашој граници, више Алексинца, на левој обали Мораве). Наши губитци прилични — артиљерија се одликовала. И тако, Али-Сајиб је стао ногом на српску земљу.

За ланцем се примицала и артиљерија, старајући се да се што ближе прикучи нашим положајима. Наши се беху прибрали око тешичких шанчева и одатле су се бранили.

— Али не стоји ни добро, је л' те? — Управо овако стоји: Турци се помало помичу напред али наши не одступају; између бојних линија све је мање растојање, али наши не узмичу.

овако стоји: Турци се помало помичу напред али наши не одступају; између бојних линија све је мање растојање, али наши не узмичу.

Нађох сасвим измењене положаје: Турци су се јако помакли напред, наши јако стукнули, но борба је још трајала. Пушке су гроктале као са неком злобом и пакошћу.

Тако прекидање паљбе увек је или врло радостан или врло жалостан знак — знак да или Турци или наши измичу. Пауза није дуго трајала, наскоро се зачу правилна плотунска пуцњава са одмереним темпом.

— Сигурно Турци, рече један грађанин, који је стајао до мене те посматрао борбу. — Богме биће да одступају наши, тутњава се приближава с турске стране нашој — рече један војник.

Но наскоро све постаде јасно. Из Тешице почеше избијати у вис црна клупчад густога дима — дакле наши одступају! И док их Турци гоне плотунском ватром, Черкези већ пале села...

И док их Турци гоне плотунском ватром, Черкези већ пале села... Наскоро престадоше и плотуни; наши су измакли из домашаја турске пушчане ватре.

Затим не прође ни десет минута, па се тек одједаред врло близу до нас просу јака пушчана ватра, и ми зачусмо где наши вичу: ура! ура! То пуца батаљон кнегиње Наталије — али на кога? Ура! ура! пр.. пр.. пр.. пр...

ти.., а уз то се једнако мешао грохот пушака: тррр! Дође извешће од Тешице да су наши наишли на ушанчене Турке код тешичке ћуприје и да су се одмах побили, али Турци имају добар шанац, а бију и са околних

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

— Пољупци су врели, — Ал’ смрт ладна чека; Кад нас једном зграби, Па у ништа маши, Пољупци ће живет’ У Ђулићи наши. ЛИВ „Знаш ли, драги, онај санак, Што се зими расцветао? Знаш ли, драги, онај данак, Што је дивно мирисао?

Стајасмо неми код мртваца близу, — Болови наши онесвеснули су; Обамрло срце, претрнули ваји, Следиле се сузе, смрзли уздисаји.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

У оваквој ноћи људи се несвесно збијају у гомиле, као крдо оваца. Чујем где неко иза мојих леђа говори: „Сигурно наши врше напад.“ „Какав напад!... Зар би нас онда вукли по овој ноћи. По паљби рекао бих да наши беже.“ Куршуми учесташе.

“ „Какав напад!... Зар би нас онда вукли по овој ноћи. По паљби рекао бих да наши беже.“ Куршуми учесташе. Страховао сам да ме не лупи у главу. На друго место где хоће. У рату се гине... Јест...

Било се мало разданило кад смо се зауставили на једној падини. По пуцњави пушака увидели смо да су горе на врху брега наши пешаци, а ми смо се налазили испод њих, у мртвоме углу.

Била је то она ноћ када су наши одступали са врха Кајмакчалана и дошли на почетни део оне ближе вертикалне пречаге. — Дакле, на почетку?

Они су чули да се нешто одиграва у нашим рововима. Њихов командир мислио је да су наши напуштали ровове. Међутим, овај потпоручник је доказивао да је извршена само смена. Али...

Ни бог господ не може да их размрси. Оне ноћи када су ударили Бугари, наши су се под борбом повлачили. Ту није било јединства команде.

Упутили смо даље људе да донесу артиљеријску муницију и још истога дана, пред вече, грунуше наши рововци. Петнаестог септембра увече ситуација је била оваква: шест чета нашег седмог пука смениле су делове

Бедем од онога наслаганог камена летео је као прашина, заједно са деловима људских тела. Наши стрелци из рова нишане. Бугари претрчавају, хтели би да се склоне. Гранате туку у гомилу.

Четници већ пуне пушке и намичу на леђа ранчеве. Из бугарских ровова излете један обузет безумним страхом. Наши припуцаше. Он диже руке увис и паде. Убиствени замах челика наше артиљерије издиже људе као талас. Неки се усправљао.

Отуда сунуше на нас бајонети... Ми прилегосмо с ове стране. „Предајте се!“... Ура! Ура! Уре! — Вичу и наши и Бугари. Мој добровољац кресну бомбу, и само је пребаци преко насипа. Грр-у! Полете камење. Готово ме затрпа.

Грр-у! Полете камење. Готово ме затрпа. Чују се јауци. Мигољим да се извучем. Онако збуњен, гледам унезверено, где су наши. Мрак ми је пао на очи. Неко прескочи преко мене. Познадох га по шлему, те сам потрчао насумице за њим.

„Читав сам, читав!“ — сену ми кроз главу. — Јесте ли ви то, господин поручник? — пита ме неко задихано. — Где су наши? — Ту су. — Напред, напред! Нађосмо се у групи наших, који су заостали, не знајући више куда ће...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Одиста, у њој су се наши књижевници превијали у правим мукама: језика нису имали. Заправо, а што је далеко горе, имали су чак два језика којима

А наши песници у знатноме делу предбранковске епохе једва да су имали у рукама инструменат поузданији од волапика, и не само П

У своме крајње незавидном и тешком положају наши песници предбранковске епохе тешко су се сналазили, још теже одлучивали.

Стари песници наши нису тако лако могли одбацити старе речи: каткада су им тако добродошле, из метричких, музичких разлога, каткада опет

Говорили су њиме, писали, крај свега, прави, једини наши тадашњи песници. Наталожило се, прво око осећања и мисли изречених у тим старим текстовима, па онда некако и у речима

(Тачно онако као и наши турцизми, преостали из једне сасвим друкчије културе.) Њена улога је данас естетска: жив је литерарни елеменат стила,

У Темишвару се тада певала песма која хвали Саву Вуковића, кандидата банатског: ...Брат-Мађари, Наши парничари, Нек' га чују И нека признаду Како Србљи По мађарски знаду.

То није нарочито много; али није нипошто ни за потцењивање. Треба читати те песме са љубављу. Наши стари живели су њима, у њима и од њих.

Мрзи Србље и што је год том имену славно, Одвраћа се серцем од нас и клевеће јавно. Њој су [наши] обичаји (има злих навада!

Начини су наши груби, сурови нам прави, Крупан језик, ко га збори, хоће да г' удави. Она воли инородним, рода се свог стиди, И, да

Истини другови наши туже, За гласом чезну серпскога варвита! Више се пењи славе на лествицу. Препона тму тих љутих сеци, К дверма

Било би веома корисно када би наши музиколози подробно испитали, уколико је то данас уопште могуће, да ли је Флемингова композиција Хорацијеве песме

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Добра вече, ктитори и приложници сија свјатија обитељи и всего мира! — Бог добро дао, оци наши ду'овни! — одазваше се сви и поскакаше на ноге. — Ракијо мајко! — прошапта неко у мраку.

— Стој, не сијеци! Стојте, браћо, не сијеците, јер ово могу бити и наши људи — сину мени нешто кроз главу. — Па, браћо, и јесмо ваши ако сте Србови — одговара један, а цепти на њему ођећа

капетанина! Збиља, да то није капетан с Кадине Воде? — Ама, какав капетан, какви наши, крст вам, 'оћу рећи шиљак џамијски! — завитла Белемез 'анџарином! — Не сијеци, Белемезе, ја сам...

Зато је синове и послô, код толики' наши' школа, у ту вашу школу, терезијанска што се зове, па кад та дјеца, мајчин сине, поприме вашу учевину, по'ватају ваше

Писарчић: Јест. Давид: Па како ће бити мој? Е, моје дијете, да је ово наш цар, ја би' од радости заплакô. Наши цареви, штоно веле, бише и преминуше. Него сам начукнô да ми, Србови, имамо једног краља и једног књаза.

Уистину, чини ми се да ову стару и изнемоглу престоницу наши владалаца тишти некаква тешка, немила туробност и страшно проклетство минулих, са'рањених поколења.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Жика „отишао у срез”. ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад, шта ће у срез? ВИЋА: Није отишао, него напио се јуче, а наши чиновници, кад се ко напије па не дође цео дан у канцеларију, кажу обично „отишао у срез”.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Чаршија се затвори. Наши, остали, почеше да траже турске куће богатих Турака, и да се под њихово окриље стављају, осигурају се од напада,

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

ПШЕНИЦА Wеізен (трітіцум вулгаре). Пшеница; »жито«. Реч је прасловенска. Наши преци познавали су је, можда, још у преисторијско доба (грчки σιτον = наше »жито«?). У религији п.

Ћипико, Иво - Пауци

? Да, са неколико варићака кукуруза мисле да ће сви наши превјерити!... — Ви увијек једно, — опази млади калуђер, побојавши се да, напит, отац Дионисије не помути слоге...

— Не мари што смо политички противници; башка је то, а башка су наши интереси... Нећу доћи сјутра на дражбу, радите како знате... али, не заборавите да рука руку пере...

Свијет се молио богу, да се смилује. — Ако и јесу наши гриси велики, — јадаху се старци, — неће нас бог посве сатрти!...

Боже мој, да ми је само знат' ко ће по њему млатит'. Бидни наши труди! — закључи и стаде га опет смијех. Уто и жупник изиђе из цркве.

„Да је дам оном гладном Талијану, ча је доша' из врага да се наји наши труди?!” гунђаше он и носијаше рибу у град. Увече момчад долажаше у крчму да види шјор Антонија.

— То је права иронија! Баш данас сам добио писмо од једнога мога сумјешћанина. Пише да није ни тамо добро, а ови наши селе к'о луди.. А ваља, да селе! . — Да што ће овдје поцркнути од глади! Имали би сви ићи!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Била је дакле мркла ноћ, али срећом наши стражари су били будни. Неко од њих је чуо шум корака по кршу и отискивање каменица.

Тако су разбојници долазили одоздо уз лестве, а да их наши не примете, све док се њихови густи обриси не би пресуљали преко ивице назубљеног зида и док не би, дивљачки вриштећи,

Читаве протекле недеље разбојници су нападали јужни бедем. Увек око поноћи. Гинули су као муве, али гинули су и наши. На осветљавање бедема најпре смо утрошили сву сламу и дрва, а онда смо почели да бацамо у ватру и сено.

Већ сам огуглао. Најпре сам се грозио при погледу на те несрећнике што леже у роју мува. После сам навикао. И наши имају неприлика са погинулим.

Видим и овога и даље мирног и спокојног. Наши јадни капци никако да се склопе, вазда се изнова отварају у нади да ће једном угледати призор достојан душе.

што су се за један тренутак увукли у зидове манастира, али који су отуд били хитно избачени, а само то очишћење наши ће приказати као велику победу саме цркве. Добро је оно што је корисно.

браћу да би помогао оним који су дошли да нас харају и пале, да силују наше сестре, кољу нашу децу и руше оно што су наши преци и преци наших предака градили у зноју лица свога.

Јер, све се овде тако подесно поређало: и греси наши многи, и гнев божији, и игуманова болест. Може рећи: ја сам ту, браћо, једини ја знам камо се ваља запутити, следите

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

7. О витези српски, пепелишта тавна Походиће тада наши милијуни, Место тужних звона хориће се трубе И наши плотуни. 1889.

7. О витези српски, пепелишта тавна Походиће тада наши милијуни, Место тужних звона хориће се трубе И наши плотуни. 1889. СВЕТИ САВА Ко удара тако позно у дубини ноћног мира На капији затвореној светогорског манастира?

И Сарду, Зола и Феље Јутрос су код њега били, После је и Греви дошô И шампањ заједно пили. Не могу чланови наши Да му се надиве сити, У Академији ће сутра Свечана седница бити. „Академија наука“ 1887.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

“ - „То ме, дражајши, ни најмање не чуди. Ни други наши филозофи нису увидели и правилно оценили од колике је важности систематско посматрање небеских појава.

Препричавајући Вам их, ја бих их поново проживео. Но, ове године, наши се путови разилазе. Ви путујете Вашој сестри у Норвешку, а ја не могу за Вама. Морам остати у својој земљи.

Већ су прве седнице конгреса, а још више наши неофициелни састанци и разговори, показали неподељено мишљење свих учесника да разлику од тринаест дана, која постоји

Довршили сте онај посао који су некад почели наши свети оци, први христијани и апостоли. Та зар не пише у деветнаестој глави дјела апостолских: „А многи сабраше књиге и

Али у тим интимним просторијама не станује нико више. Наши стари су помрли, а мене и мог брата одвео позив на другу страну.

Увече, кад су се наши кочијаши враћали са пољских послова, смели смо да узјашимо уморне коње, сем две кобиле које то нису трпеле да

Кад сврших десету годину, морадох поћи у Осек, у средњу школу. На дан мог одласка скупише се у дворишту сви наши млађи, трговачки помоћници, кочијаши, винограџије, кравар, циглар, подрумар и остала служинчад да се опросте од младог

Уз свирку и певање кренула је та поворка у Даљ, докле је требало више од сат хода. Ми, домаћини и наши гости, кренусмо доцније.

Сигурно је да ни Лаплас ни Фехнер немају право. Наше животне функције, а нарочито наши осећаји и наше мисли, нису такве природе да би се могли свести на кретање слободних честица. Али, то је споредна ствар.

Мој предлог је прихваћен и проширен у том смислу да ту посету у антику завршимо савременом гозбом. Наши аутомобили натоварени су са свиме што гладном и жедном треба, и рано изјутра пођосмо из Кавадара овамо.

Наш воз убрзава свој лет, одмакли смо се већ 500 километара од Земљине површине. Обузима нас осећај лакоће, наши покрети су живљи и слободнији, па нам се чини да бисмо и ми могли полетети.

Ово последње осећамо већ и сувише јасно. Наши покрети постали су плашљиви, а гести светитељски. Неопрезан покрет ноге бацио би нас до таванице, и зато је ова, за

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ТАШАНА Па где и од кога научи толике песме? САРОШ Па ту, у берберници. И наши и ваши трезни долазе да се брију само пред велике празнике, а у остале дане већином пијани су; или се ту опију,

И не научивши занат, због мог певања, почеше сви наши бегови да ме воде на весеља, бекријања, као и ваши богаташи. Нисам имао за шта да се бринем.

Бегови га опколили и на коњима одјурили с њим. Не могосмо да их стигнемо. Ови наши брдски коњи ситни, а њихови хатови, па ни пушком да их догнамо. Одведоше Сароша у Куманово. ХАЏИ РИСТА Бре, бре!

па наша (показује на капиџик) буде затворена, да могу овде да уђем и кроз капиџик одем кући, да ме и не опазе наши. (Одлази.) Улази Мирон са Арсенијем, клисаром. МИРОН већ обневидео од старости.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Кад се путник вратио, имао је шта да прича: „Много Мађара! Нисам знао да их је толико у тој њиховој Пешти. Наши се држе и не даду, а опет им није ни лако. Говоре српски, на пример, а заносе. Па и мој Риста као мало заноси.

— Е, кад вас господар штеди, ја ћу да вам кажем. Кола су јака, а возе вас коњи, а не кола, а коњи су наши и млади и јаки.

Али жупник! Море, ја теби, и свима, одавно говорим да су швапски попови лисице! Оно, знаш, право је рећи да и наши нису бољи. Мој прота и твој жупник, свеједно. Учени људи, добри људи, вредни људи, али тек провири лисичји реп...

— Ти дакле остајеш у туђем свету? — Младић се смеши. — То је отаџбина мога оца, па и моја, наш језик и наши обичаји... Сећате се како сте се радовали што ћу говорити француски?

Идеш ли у цркву? Тамо се, у Бога, на крају свега свршавају наши људски јади... Даћу ти од тражене своте колико имам, за онај пречи дуг, а за справе и књиге ме почекај... Немам!

То ти је, што рекли наши стари деспоти, као да си ми „писао једно владање”. Само, баш кад нешто лепо добијем или стекнем, стане преда ме

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Аетаѕ парентум, пеіор авіѕ, туліт ноѕ неqуиореѕ, моx датуроѕ прогеніем вітіоѕіорем (Наши су оцеви гори од дедова били, ми смо од њи, а наша деца јошт гора од нас).

Но шта је то инвокација? (чујем моје читатеље питати, и примечавам да је врло паметно кад списатељи наши, мешајући латинске, немачке, француске и енглеске речи, доказују пред светом да су учени).

Он ободе коња, и као што наши картари громким јуначеством на шервенцл нападају и астал од њиове силе застење, тако нови овај Бурјам устреми се и

Браду је, наравно, имао, јер кад наши садашњи младићи сила на браду и бркове држе, зашто не би он као философ то исто право имао, особито што од стотину

Чимперич: А зар ви нисте ожењени? Гимнософиста: Наши закони забрањују нам донде женити се докле гођ не постигнемо оно на шта смо заклетву положили.

ближњега; може се догодити да је она, коју младом госпојом зовемо, била негда матора девојка; а воопшче вкус је код наши дама у овом тако чудноват да се никакво правило тврдо поставити не може.

опази мазгу Валамову и магарца Муамедовог гди се са Санхо Панзиним живинчетом тако страшно у дишпут пустили, како гођ наши јурати при изобилију вина кад какав вопрос размршују.

опази мазгу Валамову и магарца Муамедовог гди се са Санхо Панзиним живинчетом тако страшно у дишпут пустили, како гођ наши јурати при изобилију вина кад какав вопрос размршују.

Да и ја и ови поштени људи право имамо, мислим да вам не треба спомињати; чули сте јучер разговор наши господара како је неки филозоф дисертацију у шест части издао, да стари Римљани нису стакла имали, нити су могли

Доктор Андрејев је први оштроумно приметио да је то исто много говорење наши девојака и жена за њи, као и за нас саме, нужно и спасително.

Ево, ово је карактер жениалитета код наши млади људи, о којима писано стоји: Еин Фуцхѕ траф еинен Еѕел ан, Херр Еѕел, ѕпрацх ер, једерманн Хäлт ѕіе фüр еин

тона да пред госпојама на колена пада, и своје к њима високопочитаније с већим комплиментирањем него макар каква млади наши гавалера окретаљка изјављује.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Не верујемо очима својим. Изнад наших пешачких ровова стајао је стрељачки строј немачких војника у шлемовима. Наши су сви пешаци били мртви. Из неких шљивика јурили су у трку предњаци својим топовима.

Тешка артиљерија рила је земљу вулканском снагом, и пред несхватљивом навалом челика прскали су наши разређени редови као сапунски мехур. Повремено би блеснуо у грудима расни инат. Неки веле — јунаштво.

„Да се бар њој осветимо“ — говорили су наши пешаци. Али, сузбијени на једној, Немци би продирали на другој страни и морало се хитно одступати.

Сетих се да сам већ за шао у опасан сектор, одакле су наши пешаци одступили. Па куда ћу онда? Почео сам се колебати. Ко може да ме контролише!...

Неко задихано протрча поред мене питајући где је командир. — Господине капетане... Наши су ровови празни. Ево их Немци у винограду. — Пст!... Доста, знам!... Зови ми вође одељења... Осетих жмарце низ леђа.

У два маха су Немци истеривали артиљеријом наше пешаке из ровова, и два пута су наши на јуриш освајали своје ровове.

Било је и пијаних. Прича се да су упали у кућу једнога народнога посланика и све разнели. — Боље је да разнесу наши војници, него да падне Немцима у руке — правдао је неко њихов поступак.

„Знам сигурно, господине капетане“ вели ми он. Мало после врати се. „Сви су наши коњи овде.“ — Ама баш сви? „Сви, господине капетане!“ — Добро — велим ја, и нешто ми лакну. Одем у дивизион...

А њихови артиљеријски официри прегледају дурбинима терен и примају секторе које ће гађати... И наши прости редови знали су да ће нас напасти. Ама сигурно. И пуно пута прилазе војници и питају шта чекамо.

Као да смо изгубили главу! Чујеш, доцније, да су наши хтели да пресеку ово мучно и лажно стане, али савезници нису дали...

Ми смо тукли у гомилу... Бугари су бежали. Опет се враћали. Тада су наши одступили. Потом су се окупљали, вршили противнапад и на бајонет освајали ровове. И тако до вечери.

Могу нам још заћи иза леђа. Али док смо стигли у то проклето село Крупац, наши опет повратили изгубљене положаје, и онда нареде мени да опет изиђем на онај вис... Ах, сад се сетих.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Та у даљине бисмо одлазили, простора гладни, Увек јежни пољана, још гладни, још млади, још јадни. Прадедови наши Словени, крволочни ал' путници, Браћо моја топографски радници.

СЛОВО ЖЕЂИ Мојим пријатељима, хипнистима Браћо моја, друмови су наши бескрајни; Натоварена су велика кола сељачка, Кола велика, па шкрипе отегнуто између шума: Спазих их.

На точак. Нека точак смрви ме, кад крене, Својом великом љубављу за путовањем Нека смрви ме. Друмови су наши бескрајни, Горе су тако тихе, пландишта тако широка, Свих путева за мене љубав је предубока, Сви веле: дођи, дођи,

”Зовем се Селим. Родио се у Босни. Гоним триста оваца. Говорим ови језик, и многи су наши ође у брдима, Ил су у Бруси дућанџије. Од Ливна сам. Десет годишта да пољану нијесам видио, Ни гору око Гламоча.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Коме да судим? Њима или њој? Ако бих њих од ње силом одвукао, у затвор их метнуо? Не иде. Сви су то наши, моји, твоји. А њу? Једанпут је протерах у Турску. И док се дуван не среди, виногради не обраше — лепо, све мирно!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

— Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад! Моја драга, кад ће наши свати? Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? — Никад! 1901. ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА...

И да с тобом гледам на твој Ловћен плави! Па једнога дана, кад се господ јави, Кад орлови наши високо заброде И са твојих рука пану гвожђа тврда, Да побједну химну слушам с твојих брда И да с тобом славим дан

Све тако даље, тамо, до Голготе, И кад нам мушке узмете животе, Гробови наши бориће се с вама! 1907. МОЈА ОТАЏБИНА Не плачем само с болом свога срца Рад' земље ове убоге и голе; Мене све

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

његову историју. Наши преци су морали да издрже страшну борбу са многим завојевачима, у првом реду с Турцима. О томе говоре историјске песме.

Коњ ластавица је полетео, а наши јунаци су се разбегли куд који. Но девојка их је све скупила камџијом, испитала их ко су и откуда, а онда бацила на

Наш народ је вековима био сужањ, наша земља је вековима била непрегледно крваво разбојиште, под сабљом и копитом. Наши преди су вековима размишљали о томе како гавран и вук разликују људску од животињске крви: Ласно ти је крвцу

приликама остајало је само двоје: или се помирити са ропством и пропасти, или се оштрити за борбу и сањати о победи. Наши преци су изабрали друго. Из њиховог огњеног сна израсла је горостасна фигура Марка Краљевића.

И историјски посматрана, битка на Крбавском пољу (1493) представља један од тежих пораза које су наши преци претрпели. „У њој је изгинуо цвет хрватског племства и 10000 војника (од 15000).

— на поробљеној територији (само каткад на суседној аустријској или млетачкој), лети по шумама а зими код јатака. Наши преци одлазили су у хајдуке зато што нису могли да се помире са ропским животом.

У таквом положају наши су преци морали постати свесни тога да само својим хероизмом и самопрегором могу одбранити своје право на живот.

Упоређени с Хомеровим епитетима, наши изгледају прилично сиромашни. Код Хомера су то — махом — сложене речи, које се нису употребљавале у обичном говору:

На тај начин се пореде наши и латински манастири у песми Милош у Латинима, и некадашњи радосни дани и садашњи тужни у песмама: Косовка девојка и

Но по методу описивања наш народни песник, углавном, не разликује се од Хомера. Сви наши описи, били ошпта места или не, могу се — као и Хомерови — поделити у две групе: или су то слике радње (тј.

Ето, видиш, — закључивао је народ певајући овакве песме — наши људи су били јунаци, наши људи су побеђивали туђинце, ми можемо да победимо.

Ето, видиш, — закључивао је народ певајући овакве песме — наши људи су били јунаци, наши људи су побеђивали туђинце, ми можемо да победимо. Тај смисао има херојска прошлост у нашој епској поезији.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Јованче, опет, једва чека кад ће и осталима моћи да повјери шта су открили. — Само док видимо какви су ови наши другови, знају ли тајну чувати — опомиње он Мачка. — Стрицу бих већ и могао казати за пећину. Могу и Вањки и Нику.

два дана, а Ланина златна коса опет ће бљеснути иза катедре у разреду и сви ће чути њен мио гугутав глас: — Како су наши дјечаци? А моје дјевојчице?

— Туку се наши и њемачки авиони! — радосно су повикали дјечаци истрчавајући на баир повише друма. — Сруши наш њемачкога!

Изгледало је као да се сама земља провалила па избацује и рита црно облачје. — Горе наши резервоари нафте и бензина! — мукло рече учитељица стојећи уз ограду дворишта. — Јесу ли то Нијемци запалили?

— Јесу ли то Нијемци запалили? — шапатам упита Јованче зурећи у заковитлане димове. — Не знам, дјецо. Можда су их наши војници бацили у ваздух да не падну у руке непријатељу.

Тамо су наши! ИX Четворица усташа, униформисани и наоружани, стигоше на раскршће и послије кратка договора двојица окренуше према

— Ево, нек види непријатељ да упркос његових бомби наши орлови још увијек лете. Учитељица је сваки дан свраћала у Гај и све се више чудила вредноћи и домишљатости својих

— викну Потрк. Сви су скамењено зурили у правцу одакле се чуо жамор, али им се лица одједном разведрише. — Па то су наши, наши! Кроза шуму су журним кораком долазили Јованче и Лазар Мачак. — Та гдје сте ви већ? — повика Стриц нестрпљиво.

Сви су скамењено зурили у правцу одакле се чуо жамор, али им се лица одједном разведрише. — Па то су наши, наши! Кроза шуму су журним кораком долазили Јованче и Лазар Мачак. — Та гдје сте ви већ? — повика Стриц нестрпљиво.

— Ако се не врати? Као да јој одговара на то њезино тајно питање, Мачак одједном проговори: — Вратиће се опет наши дјечаци, треба у то вјеровати.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПРОЋУ ДУШЕВНИХ НАШИХ НЕПРИЈАТЕЉА, К НАЧЕЛНИКОМ, К ВЛАСТЕМ, К МИРОДРЖНИКОМ МРАКА ОВОГА ВЕКА У наши лети јест труд, А ти, богати, у твојих година отпочивај; У наше године болезан, А ти у твоје весели се.

Мртвим пак у гробу смрдљиво раструњење. То је свима последња издата част. БРЗИ КОЊАНИК А наши зли и добри данци уједно ка и сенка скоро промичу и пролазе нам.

овај привремени пожитак светоподобно и богоугодно би доконали, и правоверну нашу војиштанску господу, — јуначне над наши непријатељи у разбоју да их покаже: да разбијају и прогоне злотворе којино на нас мрзе и злобе нам, носећи се с нами и

То теке мало се саде Указује на нас зло. ПИСМО НА ЛЕДУ Браћи Дрињанима Писмо на леду позадуже траје, Неголи наши срећни и добри данци У миру бораве!

Ето, сваки ови наши виђени судије с новци се могу подмитити, ласком и с мобом одпустити, лица се застидити, од кога ли се препасти и

судила и плашила кано отац милој деци којино никад ако добри ако зли били, никад нас од себе не одбија ни одмеће кано наши отци који су нас изродили, те временом и отисну нас обашка од себе.

Устани, и помози нам да се разиђу врази наши и ишчезну ка дим, те истију кано восак испред силе ватрене.« На трећи дан по пожару паљења им села, стиже под Цариград

уснажити на њине непријатеље и нас ослободити од њихова томљења и налета пакостнога и квара њихова навређивања, и наши ће врло помагати и слободити идући супроћ њима... И свагдар ће уједно војевати с нашима на наше злотворе.

Мерила Божија свуда мере се по наши дели, те овога виси а тога снизује овде ... Тко што чини то свуда и пати! Очима то добро видимо да смо сви једнако

А од кога што може бити нек се к томе држи и о себи провиђа: другог посла нејма, може му бити. Они су наши пастири и њима је дужно за нас Богу се молити и старати им се за наше спасење.

То је ето мога снебивања брига и не могу зла очима гледати што се пери и свака се неправда сплеће. Ама наши су зли и горки греха чемери којино су неизглађено удубљено писати с гвозденим калемом на мрамору камену: не накисна

Овде су сад ти наши глобари допали!« А где је то, како ли, у коме су месту, у какву ли су садар образу и налици ти који су пре нас отишли,

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

могао још онако у лету, у скоку, скрстити ноге и одмах се и посадити прекрштених ногу, као Турчин, и све је то, што би наши стари писци рекли, свршио у једном окатренућу.

Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују! Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!...

А у собу што ће да видим: мој срам!... По дувар, бре брате, све слике, ем девојачке! Ама, рече, не од наши девојчики, веће од ники из бели свет... па... ете... несу, рече, обучене, веће, ете, како саг да ти кажем...

И саг јоште је жив! — Причаше ми неки наши трговци што одише там’ по трговине; нађоше га, хеј-хеј, далеко, там’ на-куде Солун...

) Познаше се ласно. Сећа се све убаво за наш варош!... „Бре, зар такој напраји, Миче?“ Зборе му наши. — „Што ће прајим!“ рече. „К’смет! Веру си, рече, нисам баталија, — ама стадо’, ете, рече, Циганин!

Море, знао сам ја то — говорио је Милисав, опет у кругу својих, у кафаници „Код препеченице“ — да ће то бити оно штоно наши стари рекли: „Појео вук магарца“, чим се то тиче богаташке куће. јер ево, брате слатки, сасвим проста ствар!