Употреба речи нашу у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити... Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...

Чивут је сав дрхтао од стрâ. Тек кад је изишао на сокак, онда се осврте, погледа још једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде...

Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: „Ти си палио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...

„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!... Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“.

Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да је сахрани. Кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољно око себе.

Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су унесрећили нашу Кикинду“. „Знам ја тог Марка“, рече један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ „Кад је похарао протину кућу...

и донде отист; а право да ти кажем, зато сам ти и дошао да као и ја видим каква ви је слава, да ли је у чему надмашила нашу у Мутници, што је у Светој Петци проводимо“.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Не учимо, дакле, децу нашу измалена мекости, сластољубију и лености, но мужеству, воздержанију и трудољубију. Свему је свету познато какви су

Ону исту животињу коју кољемо за храну нашу ваља је клати колико се брже и лакше може, да се задуго не мучи. Ко је немилостив к скоту, немилостив ће бити и к

Ми, већ стари, сами себе не можемо тако ласно побољшати како можемо нашу децу. Ова, која јошт нису сасвим навикла ни злу ни добру, у најспособнијем су времену кад на зло, на лукавство, на

Предрага добрим срцам имена, кад ћете сву власт нашу над људма примити? Кад нестане међу њима варварства и невјежества и злобе.

Бити добродјетељним како би хотели и како знамо да су многи били, то често, за слабост нашу, није у нашој власти, али љубити и у другима разум и богољубна дела, њима желиш уподобити се, за тим чезнути и

” Али мал' не заборависмо нашу басну. Но топола ми је крива, и на ови ме разговор навукла с своји милиони које с кором својом храни; но ово| ће свак

Слатка, благородна добродјетељи! Ти оживљавај срца наша и одушевљавај душу нашу, да смо благодарни један другому и сви скупа вечному Творцу, с овим свештеним сродством соједињени и овде благополучно

Да ми сви љубимо ови времени живот и ову земљу нашу, која нам је дата за време како участије обиталишта нашега, у томе право имамо и добро творимо, сљедујући врожденом и

„За децу” — рећи ће ми ко — „таке ствари пишеш?” Баш и навластито за децу нашу предрагу, зашто сва садашња деца бићеду скоро људи; а ако не почну из детињства разумно мислити после неће моћи.

Није ли нам милостиви Творац даровао ово неколико дана живљења на славу своју, на сладост и радост нашу? Инат за тврдоглавство и упорство!

Ништа! Ово сви знамо, и нико о том не сумња. Није ли дакле паметније и боље: разумно и добродјетелно, на нашу времену и вечну ползу, славу и благополучије ово неколико година провести, него на времено и вечно бешчестије, срамоту

Ја сам различне нације желио и искао познати, а навластито нашу славеносерпску од Баната до Албаније. У Сербији, у Босни, у Славонији, у Далмацији и Херцеговини, свуда је у сељани

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

нам се убуђало, чорба прокисла; раж нам се затравила, коса увашљивила, вино се усирћетило, сирће изветрило. Нашу свећу гасе, жетву пале. Ми смо у мастионицу Савину песак усули, од таковског грма кашике издељали.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

разговора од сваке руке, најпосле рекнем ја осталим кнезовима: ,Не би ли добро било да предложимо везиру, и обрекнемо нашу војску у помоћ дати му? Кад Видинлије на њега пођу, да и̓ дочекамо и разбијемо, пак ми опет нашим кућама да идемо.

Мој отац дође у Ваљево баш на нашу Чисту Среду 1794. године, она четири Турчина оду и заседну сат од Ваљева у шуму крај пута којим се он мора вратити.

боље има да спрема у торбе, да се бега у шуму, а да се ману запевке, које одма и учине и оно вече одма сви побегнемо у нашу планину Посово, и тамо сву своју фамилију сакријемо, и почнемо мислити шта ћемо даље радити. Кад ујутру (24.

Међутим пукне глас за Црнога Ђорђа, да је баш у нашу Себичну Недељу са дружином дошао и запалио турски хан у Орашцу и почео кавгу с Турцима, и туче где и год нађе.

Ја ону исту ноћ 26. фебруара стигнем у нашу војску у Грабовицу један сат до Ваљева, и одма одвојим најбољи̓ 200 момака и са Луком из Кутишице пошљем стрицу на

Сад или је боље одржати Турцима реч, а нашу браћу оставити да се сами туку, или је боље реч погазити а браћи у помоћ притећи?

Напунимо, помажући и ја тобџији, топ. Али шта ћемо сад? Топ гледи управо из стране у нашу војску; ето сад невоље! Нема се чим да закопа, да се кундак спусти и топ у Турке подигне. Но невоља изиђе на ум.

) Кад везир с конака од Бели̓ Вода пође, ми изведемо нашу војску вртаљ сата од камене Цареве Ћуприје у поље, ставимо је око пута у две параде око 12 фати у далеко, поставимо

” Пођем опет скуту, пољубим и рекнем: „Јошт и ово те народ поздравио и љуби ти скут: да на ту нашу погодбу и уговор зовнеш или ти, или ми да зовнемо једнога од немачкога двора човека, да нам буде сведок уговора, па

Кад седнемо опет у чамац, онда се сетимо како смо паметни: идемо у Русију, а изађосмо међу Турке! Видимо нашу памет; али су Турци јошт луђи, зашто нас не питају куда ћемо. Повичемо на возаре да брже возе да измакнемо.

Чиновници нађу нам мајсторе, раскопају кола и поправе што је фалило. Натоваримо опет нашу богажњу и дођемо у Каменец Подолски. Велики кнез Константин егзерцира солдате на плацу.

Затим мени се даде на смеј; а поможе ми у смеју и Протић, док већ и они шалу нашу окабулише, и мало затим усташе те пођемо својим путем и млого смо се целим путем томе смејали, и чини ми се, да сам се

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Не ме питај, море, несрећа! — Кака несрећа? — 'Ајдуци, курјаци, несрећа! Дошо земан да погинемо сос нашу стоку. — А где то, Трпко? — упита Веља и грохотом се насмеја. — Ето горе у Космају!

Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси: — Зашто ме, снахо, не послушаш? Што не пређеш у нашу кућу? Видиш ли, јадна не била, да не можеш изићи накрај с том дечицом!... Куд ћеш, јаднице, пре?

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Сву ће те исећи ако му се успротивиш!... А он је рекао Ивану да дође сутра навече!... Зар ћеш ти срамотити нашу кућу и његову реч?... Немој, ћери, тако ти моје хране којом сам те одранила!... Па, дете моје, така је твоја судбина!..

Јуначки, браћо, да очувамо образ и светињу дома нашег, чељад нашу, те да нашу чисту српску крв не окаља крв поганичка и душманска! Јуначки, децо божја, да очувамо светињу олтара божјег!

Јуначки, браћо, да очувамо образ и светињу дома нашег, чељад нашу, те да нашу чисту српску крв не окаља крв поганичка и душманска! Јуначки, децо божја, да очувамо светињу олтара божјег!

9. ОЧАЈНА БОРБА — „Ко ти ископа око?” — „Брат”. — „Зато је тако дубоко!” Ништа лепше не карактерише нашу љуту борбу у првом устанку од ове пословице народне.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

У њеним зеницама горе широке ватре као пожар у којем је непријатељ спржио сву нашу жетву од Шаса до Гамаре. Њено тело се повија од кључева крви као река Атарис која је пуна змија.

Над твојим царством мрак се шири, Ветрови црни дувају: Сад нашу савест бране жбири, Лупежи благо чувају. („Американски Србобран“, 30.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Каже: „Виде ли ти, сека-Соко, нашу лимунацију!” Па онда је почео, каже мама, ситно, ситно да се смеје, док му нису удариле сузе и док није почео сасвим

Према овоме је ништа оно кад ми је стриц умро. Неколико пута улазио је наш отац у нашу собу. Био је сав знојав. Раздрљио џемадан, распучио кошуљу па му се виде густе црне длаке на грудима.

” И онда чисто бежи из собе. Али „још ово”, ,још ово”, уђе ти он, чини ми се, пети пут у нашу собу, а тако око три сахата по поноћи. — Дај! — вели мајци, а дошао у лицу као земља.

— да си ти жив и здрав! — Марице! — Митре! — Шта ти то велиш, Марице? — Велим: да бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми бити ниједно гладни док си ти међ' нама!

Не дам ја самих твојих руку за сав капитал Параносов, па да је још онолики! — Па ћемо опет стећи кућу! — Извешћемо нашу децу на пут — каже мати. — Па ме неће мртвога клети... Откад их нисам видео! — Ходи да их видиш!

Али се ниједна не обесели томе гласу. Смејаше се, истина, али им смех не иде од срца. — Није она за нашу кућу! — Једна намигуша! — Море то, ал' мазница, да те бог сачува! — Све би нас завадила!

То онај што смо га летос замомчили? — Тај! — Велиш, ону Бурмазовићеву вижљу? — Ја! — Аноку? — Њу! — Није она за нашу кућу! — Није, и ја велим! Али он, прости ме, занео се баш зорли. Прича ми Велинка да је синоћ нешто ружно чинио.

Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али се опет деси нешто што промијени наше рачуне. Те ноћи дође у нашу окружну варош владика. Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.

Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село. Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп. Погледа око себе: — Гдје је икона? Ми му показасмо. — Метните ми овдје!

— поче загушљиво и преста. Мени помрче свест. Ама јесам ли ја будала? — питах се. Куд сам загазио? Дођосмо пред нашу кућу и ћутећки прођосмо је.

Она одмах скочи и отпоче свирати. Ја нисам слушао, мислио сам на наш разговор, онда одох у нашу земљу, онда уђох у своје Ваљево, па у своју кућицу. Тамо је било све тако тихо и тако пријатно.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

нотарош кад тера кера — обично после асентирунга — не може без њега; одмах: »Дај Совру — вели — дај, дај десну руку нашу«, вели господин нотарош, па му залепи пола десетице на шешир, а Совра дува за ону другу полутину к’о бесан.

Василија, па дошао и стао пред њега и замолио га да га покрсти и преведе у нашу православну веру, — не би се заиста више зачудио поп Спира него сад кад је ово чуо.

А ја баш сад мало час с мојим попом разговарам, па кажем баш: »Ју, боже, ала да се ’оће нешто, на нашу срећу, сетити па да нам дођу мало. Чисто ми глува и пуста кућа без њих!« Па седите!

Шта да се потуца којегде? Ваљда код оног Швабе да руча што му је куварица Чифутка, како кажу! Што баш у нашу недељу да тамо руча, да једе леб с кимом и друга чифуцка јела?!

— А то вино, — упаде му гђа Сида у реч, — решио се мој супруг да отвори кад узудајемо нашу Јýцу; па о њеним сватовима нека се потроши.

— А, он!... Не мора... — Може, је ли, коју ’оће? — Може ако хоће и нашу Жужу... Мани ме да спавам. — Ал’ баш је неће узети! О боже, боже!

Она му нешто говори, а све гледа овамо на нашу капију — баш лепо сам видила кроз избијен чвор на капији — а он се само смеши.

— Да шта ти мислиш!? Целог боговетног дана лупа оно проклето решето и тера плеву све на нашу страну; не можеш к’о човек изаћи на сокак од прашине.

Тако ти кажи, каже, да сам је поздравила!« Умал’ сироту нашу Ержу, ни криву ни дужну, није истукла. — Но, то ми се допада!

« а то је, знаш, нишанила на нашу Меланију... »нек причува ону њену Генофефу«, каже, »док је нису спевали паори у шору!« — Охо!

— Право кажете — потврђује гђа Сока. — Јест, бо’ме! Па опет људ’ма све нешто тесно док су живи! Гледам баш нашу господу парохе, поп-Ћиру и поп-Спиру само; тхе, а шта ћете! Једно, што кажу, тесно, а друго бесно!...

Изгледам к’о да су мене тукли, а не господин-Ћиру! — Та је л’ истина, бога вам, то што сам отоич чула за нашу господу парохе. — Од кога слатка? — Та од гђе натарошевице. Њој је г. супруг њен Кипра све из акта прочит’о каже она.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Такве једне ноћи, кад се, сем те кише и густог мрака, ништа није видело закуцаше на нашу капију ноћни чувари. Умро који од тих просјака, божјака.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Зато примите овај изражај од мене, а вама стоји кад год ’оћете приступ у нашу кућу. Остајем са почитанијем Јулка Нерић Кад је ово писмо прочитао, Љуба није знао на чему је.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Е није тако, Душо. Мајка сам. Мајчином је срцу лакше овако. Пренећу јунака код нас. Ми имамо нашу гробницу, и ту ћемо, кад Бог рекне, лежати скупа. Она друга баба, огреѕѕе, и сама иде у Врховну Команду.

Никад Наташице! Не постоје више две душе: твоја и моја. Неко тајанствено ткиво исплело је свега једну: нашу душу. Никад Наташице! Јесам ли био безуман онда кад сам те вређао? Ја, свакако, не знађах шта сам говорио.

Африка

Умирујем га, јер у овоме случају то би значило бацити га ајкулама. Црнац ипак срећом чује нашу препирку. Сумња да се тако што може и догодити, размишља један тренутак, и као да продужава да прети, виче кондуктеру:

Или је изненадан сусрет (са човеком који има истовремено: и мисао што схвата наше осећање, као и осећање које појми нашу мисао; који, са другог краја живота, коме ми тек идемо, пружа нам насмешено и пријатељски руку), такво исто чудо,

По неколико заједно, водећи пригушени разговор између себе, сакупљају се постепено играчице; на нашу велику радост све јединствено младе, лепе и мускулозне.

Они су одбијали да се дигну, иако су иначе по природи похлепни. Н. мисли да не желе нашу вечеру, већ и што је примање ње унеколико прећутан пристанак на даље путовање. Зато он виче на њих.

товаре их на главе и одлазе у ноћ. Не буне се што ће још ићи; од тренутка кад су примили нашу вечеру, пристали су да наставе пут.

Они имају нешто што грдно личи на нашу колевку; у то стане сва одећа, све посуђе, сва живина, а равнотежу тога на глави не мора чак ни рука придржавати.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Ајс! Ти ћеш у нашу кућу! Ајс! У кућу, Исаковича! Павле је, доцније, често, причао тај једини сан братенцима. Али тек онда кад је тај сан

Ради он чрезвичајне послове, добро! Не путује он у Росију, без памети. Позлатиће он, дуж мора Адријанског, нашу свету, православну, цркву! Павле му добаци да владика Василије продаје народ у росијску војску. Да за Росију гину!

Исакович све нешто тражи по ваздуху, све нешто трчкара по небу. Оптужује царства за нашу худу људску судбину. Напушта војску и све мисли да му је неки Гарсули крив. Ништа нам Гарсуле и кирасири не могу.

Можеш ли избројати? Идосмо са аустријским ђенералима, баболичним, да Сервију нашу вратимо, па изидосмо, па опет уђосмо, па опет изидосмо. Лажу нас и варају! Треба мрети, кажу, за Христа.

Теодосије - ЖИТИЈА

„И ако овим, мили мој, утешиш срце моје, многе почасти од нас даром и љубављу примићеш; ако ли ппезпеш нашу молбу, знај да ћемо ти место љубави бити противници.

Ја то сведочим. И сви у Господу снабдесмо живот наш, и нашу земљу нерасуту од противничких нападаја сачувасмо. Спасли смо се, уздајући се не на лук или мишицу, велим, него вером

својим молитвама ка Господу све нас: децу твоју у Господу и по телу рођену ти, земљу нашу и цркву, за које си се трудио. А преподобни старац, изливше многе..

као оном који добро дели, јер у свему беше извршилац јеванђелских речи, и нарочито се ових веома срамио, када Бог кори нашу неситост и говори: „Када у туђем не бисте верни, ко ће вам дати ваше?

Дошавши у свој шатор, подигавши к Богу своје преподобне руке, из дубине душе молећи се и помоћ просећи, рече: „Помоћ нашу држи, Господе, јер осим тебе помоћника у скрбима немамо!

освећење, или опет због неке мржње да цар и патријарх држе цркву; расудивши о свима овим невољама и хотећи устројити нашу западну цркву слободном од свега овога и у Богу самовласном и ничим неподложним источној цркви, призивавши у овоме

Иди Богом, чуван и у миру својој кући. Брату твојему и мојему Стефану краљу српском јави нашу истиниту љубав, и не заборављај да се молиш за нас, да твоје учење остане у нама и да га Бог до краја делом сврши.

Бога, који је брзо ускорио његову жељу да му принесе и да храну, и говораше својим ученицима: — Ево, Бог испуни нашу жељу, и спремивши постави нам храну без труда.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

То је последица васпитања, чак и васпитања у турским школама у Цариграду. Познавали су у главним цртама нашу народну историју и били су потпуно свесни тога да су поисламљени Срби. Нови дух је почео да прожима њихову свест.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ЉУБОМИР: Одиста, свему се другом човек пре могао надати. СПАСОЈЕ: Ја сам веровао у нашу победу, јер сам увек ценио ону народну мудрост, да правда мора на крају крајева победити.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- упитао ме један техничар из фабрике друга директора, мог очуха. - Могао би да дођеш у нашу фабрику преко лета. Увек се нађе некакав посао и некакав хонорарчић, знаш?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Нећу на две феле да се у кући крсти. — Може се и томе помоћи. — Како? — Да пређе на нашу веру. — Онда је сасвим друго. Шамика лакше одане. — Позвала ме да их посетим.

— Као ја православан. — Врло ме учтиво примио, ал’ смета му вера. — Ваљда не дâ да кћи на нашу веру пређе? — Не дâ. — А ја би’ то хтео. — Од чега је опет то? — То је ред, једна вера у кући!

— Од чега је опет то? — То је ред, једна вера у кући! — Хоћеш ли пристати на то да она не прими нашу веру? Зато се опет можемо слагати. — Искрено ти кажем, као отац, није ми мило, али и то ћу прегорети.

и Пеште — даљина само две миље — у свом животу толико миља прешао, да је с тим могао као Кук целу земљу нашу унаокруг отпутовати и натраг се вратити. А што је потрошио, тај трошак би довољан био за то светско путовање.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Ум ваш не потребуе от мене праздних речи. Отдавајте чест Императорки царствујушчој. Ничто менше, чувајте у души тиху нашу надежду: сладост православља.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

То није случајно. Очигледно да овом упечатљивом и чудесном сликом детета на мајчиној сиси, загонетка усмерава нашу пажњу тамо где би ваљало тражити прави одговор на питање: Ко је и каква је природа тог сићушној људског бића?

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

А била је тек 1943! Свакога јутра одлазио сам на нашу реку и чекао савезнике да се искрцају. Река је била плитка и у њој су живели пуноглавци.

Плашили смо се за нашу малу сестру и питали једни друге шта ће најпре учинити када се после два дана и две ноћи вожње нађе на станици Гаре де

Матавуљ, Симо - УСКОК

Је ли што боље? Је ли се грдни народ оразумио? — Ваистину, видим, чуо си за бруку и грдило и истрагу нашу? — Чух. Но ми причај, молим ти се! — Зло ми причање, Марко!

— Је ли? — учини на то старац. — А да ко јадо, пресуђује у нашу земљу? — Крст! ваистину! — потврди млади човјек. — Сила, ваистину! — рече кнез.

Хај’те и ви, снахе, својим путем и кажите у браства ко нам ускочи. Рако шапну попу: — Осим свега, ово је и за ону нашу договорну работу таман како треба, баш по божјој вољи! — Дај боже! — рече поп и кренуше се сви.

И ја ето у оволикој пометњи заборавих, а звах силне званице, који ништа не знају за ову нашу нову жалост! Но те молим, Јошо, љубави ти, отиди до те црне куће Сердареве, те призови њеколико момчади и реци им у

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

(Отиде.) МАТИ: Нисам ли ја срећна мати! УГЛЕД 6. ОТАЦ, ПРЕЂАШЊЕ МАТИ: Јеси ли и ти чуо каква се срећа појавила за нашу Јулку? ОТАЦ: Каква? МАТИ: Марић оће да је узме. ОТАЦ: Којешта! МАТИ: Ако је теби којешта, није мени.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

ИИИ Вучо је преусмерио нашу дечју поезију. Пукотине су се појавиле у самом схватању васпитавања детета, за које је дечја песма, на посредан или

Педесетак лирских прича, записа и скица што их је до сада написао унеле су један особит, изузетан звук у нашу приповедачку прозу.

педесетих година, у тренутку кад је на позорницу ступао један нови књижевни нараштај, који ће у великој мери обележити нашу послератну књижевност.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Бацимо очи на најпознију повјесницу нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као

МИЛЧИКА: Мами, и ја ћу да ступим у то друштво. ЗЕЛЕНИЋКА: Свака која има чувства народности мора, и ступиће радо у нашу средину. А јошт докле видите план! НАНЧИКА: Он мора добар бити како је од вас.

(Одлазе.) 4. ЖУТИЛОВ И НАНЧИКА СТУПЕ ЖУТИЛОВ: Но, шта си хтела отоич казати? НАНЧИКА: Ову нашу просе. ЖУТИЛОВ: Милчи? НАНЧИКА: Ја сам одавно смотрила гди један често пролази поред пенџера и увек баца очи горе.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

књига, историчар, физичар, виноградар, песник, састављач календара, — он је за неких тридесет година испуњавао нашу оскудну књижевност, у доба када су се писци могли на прсте избројати и када су се књижевна дела тек с времена на време

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— А виде ли, Кајо, ону животињу, како се навадила на нашу печеницу? ’Оће крканлука! — Коју? — запита Каја, која је уморна од рада целога дана већ готово заспала била.

неког времена слушајући совјете наших заједничких непријатеља, завидљиваца којекаквих, којима је цјел била да помути нашу брачну срећу и фамилијаран живот. Овим ја сада позивам речену моју супругу Катарину, тј.

најмногобројнији сталеж, забрањујући му да се скупља и држи среске зборове — него је водио људе на касапницу, на браћу нашу, која само другим језиком говоре!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ни под каквим изговором у нашу кућу није се смјела унијети пушка: ни пуна, ни празна, ни покварена, ни растављена. Од погледа на термометар дјед је

На Михољдан, крсну славу нашу, Петрак је освитао код наше куће, свечан и обријан, и здравио се с дједом : — Побратиме Раде, да нам буде срећан

— Цртам коња, зар не видиш. — Коња? — Па да, зар не личи? Дјед погледа нашу Миму, једну стару мирну кобилу, која је пасла ниже појате, и разочарано рече: — Па то је кобила.

Од тога дана дјед Раде некако намрзну нашу стару кобилу. Без разлога се издирао на њу, увијек му је нешто сметала, а кад би је стриц Ниџо узео у заштиту, старац

Носи у торби коњску икону, срам га било, старога човјека. РАДЕ С БРДАРА Скоро сваке године, у прољеће, нашу би кућу протресао један изузетан догађај: долазак новог најменика.

Истина, има у кући сирочади без оца, нашло се и дуга, а плијесан бриге, оне старачке и удовичке, већ се увлачи у нашу стару пространу дрвењару, осјетиш је по мирису. Има, значи, у кући неких кутака који „не раде“, непровјетрених.

Посљедњи најменик кога је дјед примио против стричеве воље био је неки Раде с Брдара. Упао је у нашу кућу једном око подне, бјежећи пред прољетњим пљуском, и чим је прекорачио праг, у прозоре и по крову запрашта као да

Тих дана, дједу за утјеху, а нама, дјеци, на радост, донијеће ти ђаво у нашу кућу брадатог иконописца скитницу и, заједно с њим, просјака инвалида Станка Веселицу с његовом дрвеном ногом.

Дан-два касније ето ти пред нашу кућу жандарма. Водили су истрагу о Дрмогаћи, па се нешто, уз пут, сјетише и мене. — А гдје вам је оно момче које је

Кад сљедеће јесени, као и обично, самарџија Петрак стиже на нашу славу, Михољдан, он и дјед просто се помамише око слијепог коња.

Нисмо ми издали нашу свету Енобе, него не можемо без Грмеча, па бог. „ Тако мудрује некакво, вјечито безбрижно, четно спадало, а неиспавани

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

(Улази бег Пинторовић) МАЈКА ХАСАНАГИНА: Чуо си, беже, за нашу несрећу? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Од кога је, бољем се нисам ни надао. Јеси ли спремна? ХАСАНАГИНИЦА: Како „спремна”?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

ступиш, прво опробаш камен да ли је он доста сталан, па онда занихав се, и уздигнувши главу, лако као срна, скочиш на нашу страну. — Ах! Ево ме! — велиш стајући преда ме — шта си ме звао, а? — Мајка те зове!

Она је ретко ишла другима, како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу коју је већ цео свет гледао. Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек

на раме мотику, у десну руку узе дете, а у леву неки суд, чини ми се с јелом, и упути се мени, пролазом, да изиђеш на нашу капију.

Месец сија као растопљено олово. Сенке велике, мрке, таласају се и шире. Са свадбе, кроз нашу башту, допире мрка, жута светлост, испрекидана и изломљена од грања и лишћа док до нас допре.

— Овамо, — говори им он и показује на нашу кућу. — И у овој се кући песма поје. За мајку не знам како је изашла преда њ у кујну, само мени знам да срце стаде.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Оно што Бог допушта и хоће, то ми нећемо! О, наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискавати од други(х) оно исто које кад други од нас изискавали, велика би нам се неправда

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

припев нам је он; и да му није духа мед нама, помолили би молитвом се том покојних душа цару задушном нек волан прими нашу старину, нек дарује предусретан му дар, од небескога гусле јавора.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Пошто поједоше, мали као ђаво нађе нешто женско па рече: — Није право да ми нашу краљицу једемо. — Какву краљицу, ено краљице гдје спава! — рече му отац. Затим поново почеше јести и разговарати се.

— рече му отац. Затим поново почеше јести и разговарати се. Опет мали рече: — Није право да ми нашу краљицу једемо. Отац му се окрену па му удари шамар и рече: — Што толико дробељаш, та видиш где краљица спава.

Опа сад оде кући, па чим се састане с човјеком рече му: — Чујеш, човјече, ја хоћу да закољеш нашу Миленку. — Не будали, луда женска главо, — вели јој човјек.

Сјутрадан каже отац дечку: — Чујеш, дијете, нашу Миленку морамо још данас убити. — Па добро, — вели дечко — убити, убити; него знаш што је, пусти ти то мени; ја ћу с

вели му отац — па је уби како ти год драго, кад ти срце и душа подносе, ја и онако не бих могао дићи своје руке на ту нашу хранитељицу.

Али сад да ти кажемо нашу невољу, у којој, као наш ортак, мораћеш нам од данас помагати. Дакле чуј ти нас. Овдје у овој шуми има ти неко чудо од

Ти си видио нашу јакост, али шта је то према јакости тога чуднога старца? С толиком нашом снагом нијесмо му ипак кадри ништа учинити.

за тебе и за славу твоју, па те молимо да нам, бога ради, поможеш, јер је дошао огњевити змај па тражи да му дамо кћер нашу и са њом све царство наше; ми смо му на мегдан слали заточенике наше, али их он шале губљаше; сад помагај па ишти што

Пригријала врућина, вољани боже, да погоре жетеоци! Онда ја викнем: „Камо што не доведете овђе ону нашу кобилу што је два дни дуга а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека начини хлад по њиви.

Држ'те га! рече оној двојици — пак му удрите дегенека по табанима, да запамти циганска трага кад је нашу ливаду харао. И Турчин и раја послушају спахију, те му добро потираше табане, а Циганин од муке зашкрипа зубима.

потурчио, као ругајући се и силећи рече му: — Богу вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан јунак и одабра нашу турску вјеру и, турске ми вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је од кад ја знам било.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Без памети људи и не иду на бал. МАКСИМ: Шта си ти? Јеси ли ти грофица или бароница? Не гледаш нашу сиротињу. СОФИЈА: Чујеш, Максо, ти имаш деце; морамо живити с људма. Да како мислиш девојку удати?

КУМ: Ћути, куме, сад ћемо дознати која је добра. Чули сте ваљда, како је стигло писмо на нашу власт од неког неименованог, и сто дуката, да се ово као награда даде оној у вароши нашој, за коју се осведочи да је

ДОКТОР: О, све Швабе, који немачким духом дишу, треба удаљити као кугу, да не трују бар младеж нашу. Ја да могу, попео би се на највеће клипе, оборио би купе на црквама, жертвовао би све перле књажества, само кад би

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Персида, Стеване, куд вас је враг однео. Персида, ти! СРЕТА: Ха, ха, ха! Гледај ти ње, гди је малко налик на нашу госпођу, оће и она да дигне нос. Море, да знам да си као она, сад би те као печурку смождио.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

И то! Она је, наиме, сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од хартије да њима маше.

На пример, када је председник Западне Амулије, Батиш-Хасан-Коки-Петл Беј, последњи пут посетио нашу земљу, бакута је викнула насред Теразија: „Живело вековно пријатељство наших народа са народом суседне Западне Амулије!

И то! Она је, наиме, сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од хартије да њима маше.

На пример, када је председник Западне Амулије, Батиш-Хасан-Коки-Петл Беј, последњи пут посетио нашу земљу, бакута је викнула насред Теразија: „Живело вековно пријатељство наших народа са народом суседне Западне Амулије!

Ево како! Првог дана после рата, кажу, неки даса у кожном капуту до земље упадне у нашу кућу и извређа мога деду на мртво име што има одвојено купатило, а посебно WЦ.

Узмимо, на пример, да је неко гледао ову нашу филмчугу, могао би се заклети да ... Е, зини да ти кажем! Међутим, то људи чине углавном из навике.

Једанпут, било је то, мислим, при крају трећег разреда, у нашу школу стиже телевизија. У ствари, стигао је само један момак, неки максималан тип, на часну реч — чист геније!

Од овчара преко Каблара до писца и књижевника. Овај значајни роман, са многим аутобиографским елементима, обогаћује нашу уметност једним новим видом: наивном прозом!

— Можда ће бити нека мушкарчина? — долива маман бензин на ватру. — Мушкарчина? Само нек покуша да малтретира нашу Ану: видеће већ свог бога! Стварно, а где ми је онај пиштољ? — У клавиру — каже маман — где би другде био?

— Њега, на часну реч! — Ти си стварно луд! — И јесам, али ни он неће злостављати нашу девојчицу. То нек одмах избије себи из главе! — Па добро, а како ти уопште замишљаш њеног мужа?

XИИИ, у којој се догодило много тога, и коју ће критичари с правом сматрати најуспелифим поглављем ове хронике О Ани, нашу главну јунакињу покушавају да излече од љубави према Мишелину одвајајући од уста и шаљући је у бели свет.

Питам се само шта раде ти експерти Уједињених нација! Да сам на њиховом месту и да имам толику ловуџу, откупила бих нашу фамилију и ставила је под стаклено звоно, ради изучавања. Бог свети зна шта би све ту испливало на површину!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Па шта ће он код нас? МИТА: Он жели свој ауфвартунг учинити. ЈЕЛИЦА: Нашу препоруку на господина барона, ми ћемо то за чест примити. МИТА (поклони се и отиде).

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ прекиде Ловац настали мук и скиде лук. „А ја се спремам, од бриге венем, кроз кућу нашу да море скренем, да пустим, тако, таласе веће, да збришу смеће!“ — То Морепловац прогунђа мрк и чупну брк.

„Нека слава прати заставу нашу! Платиће рибе јутрошњу пашу!“ Широко поље росом се купа, бисерје трепти, сунчана киша.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Смањиваћемо се да бисмо били као зрно или семе, да из нас нешто исклија. да савладамо нашу непотребну огромност. Спусти се ниже од својих уста сам собом се потопи и дави не зна се дно куда се спушта дрво у

1972-3. ТО СЛОВО 1. Док иде испред нас длан који нас води и гледа милује нашу влас излази из рамена светли на поласку у свет и одмах каже: стој човек мора да се сећа док удариш дланом о длан

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ВИДА: Давао је, боме, и капом и шаком. МИЋА: Можете мислити какав је то губитак за нашу породицу. АГАТОН: Губитак, него! САРКА (Гини која се заплакала): Доста, бога ти, прија-Гино, са тим твојим плачем.

СИМКА: Ију, зар ванбрачно дете па род?! ПРОКА: Она је срамота за нашу фамилију. ГИНА: Требало би сви да је презиремо. ВИДА: Што се мене тиче, ја ћу окренути главу кад је сретнем.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Као да је хтео рећи: па би се све сручило на нашу главу. Нареднику су поигравали мускули на вилицама. Затим је потпоручник наредио да се изврши запрезање батерије.

— Војници!... Видели сте како је непријатељ покушао да оскврнави нашу земљу. У победоносном ходу, царска војска убијала је жене, старце и нејаку децу.

У победоносном ходу, царска војска убијала је жене, старце и нејаку децу. Али кад је закорачила дубље у нашу земљу и наишла на мушку снагу и ваше снажне мишице, избачена је на ђубре, где има да се распадне.

официр, вртео нешто главом, опет погледао кроз цев, постављао напред војнике и мерио, хотећи на силу да докаже нашу кривицу.

Војници се измешали па не могу да пронађу јединице, а многи покушавају и да пређу на нашу обалу. Неки официри из штаба дивизије пређоше тамо не би ли они умирили војнике и ставили им на знање да ће сваки бити

Али се прибра и поче тихим гласом: — Чули сте и видели сте... Непријатељ је заробио пук и по пешадије и ону нашу батерију. Сада, он поседа обалу. Наредите да се одмах ископају заклони за људе н будно осматрајте мост.

Војници отворили уста и слушају, па ужагреним очима гледају мишицу Траилову, као да ће из ње сад потећи млаз воде... Нашу жељу прекиде нова команда, те војници искочише код топова.

Онда појурише отвору, да би се што пре искористио кратак интервал. Међутим, непријатељ као да је погађао нашу намеру, и кад војници опалише први метак, одмах затим, изнад глава њихових свитну шрапнел. Полетеше у заклон.

Виком у оној бари ми смо открили нашу намеру. А основно начело стратегије јесте тајност. — Подигао је тада значајно прст и погледао важно све редом.

Сада су почели да траже и нашу батерију. Кроз задње прозорче видимо како се војници у међувремену паљбе укопавају. На десној страни од нас кркљало

Прилепљени за земљу, наши пешаци су бесомучно гађали, док је непријатељска артиљерија тукла ураганском ватром нашу позадину и село, те се торањ из темеља тресао.

Али зато ми разарамо њихове ровове, да бисмо заштитили нашу пешадију. Гледамо како каре у галопу довлаче муницију...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Него ти њима први покажи зубе. Је с’ вид’о нашу учитељку како је жустра!... Тако је то, братићу мој !... Зубе ти лолама! А гле, немаш душека!

Заборавио сам да се ваш посао не сме прекидати. Ја, знате, научио на нашу канцеларију, где врата не мирују ни пет минута.

Иду тако, а пашчад залајаше. »Као цигани !« рече отац и насмеја се. »Даће Бог, па ћемо до године у нашу кућу« одговори мати, стежући њену ручицу...

— Хајдемо... хајдемо у нашу школу... Тамо ћу све казати... Она пође за њим без устезања, не покушавајући да ослободи своју руку, коју је Гојко

— Хо, брате... Овај ми шврћа вели: оженио се наш Гојко и прича ваздан тамо... Дај, вељу, да видим нашу »млâду« како изгледа као муж, говори Влајко, здравећи се са Гојком и гледајући га озго са висине, са сенком подсмеха

О, да знаш како ми је тешко што ми те отимају, а ја... ја не умем да те сачувам. Само гледам нашу пропаст и страдам, горко страдам... Душице, чујеш ли ме, кажи само једну реч... Кажи да хоћеш, па да се кренемо одмах..

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

па му говорила: “Расти, расти, малени Јоване Расти, расти, да голем порастеш: Да отмемо цару царевину, Царевину, нашу дедовину.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ДАРА: Онда хајде, кад си толико запела! Али да знаш да нећу дозволити да ичије емоције доведу у питање нашу акцију, па ни твоје! (Одлазе према реци. Из куће се појављују Јелисавета и Василије.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Наш Бог је крв. Завејаше горе мећаве снега, Несташе шуме, брда и стене. Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв. Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв.

Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол. Не дај да наше душе падну и наставе љубав нашу јадну, наш горак несрећан загрљај, нек буде свему у теби и мени гроб и крај. ПОД КРКОМ Лежим под јарболом белим.

Стигла је у нашу кафану (Цаффé „Меинл“), у близини торња Св. Стефана, за време партије билијара. Занимљиво је да нам је та вест

Тек октобра све утоне у блато. Са светом из ког сам био дошао, везу је одржавала пуковска кујна, коју је за нашу чету држао четни наредник Јовановић, за кога се шушкало да има јавну кућу у Кикинди.

На једном пуковском свештенику први пут видим и кокарду нашу. После неколико дана распада се Аустрија, као у театру.

Како рекох, у ону нашу стару београдску лудницу, у којој су по три лудака трпали на два кревета. Међутим, после једног привременог, тоталног

То је био рефрен из моје песме Гардиста и три питања. Било би занимљиво, једном, скупити податке о томе како је на нашу омладину утицало школовање у иностранству. Ја не мислим, добро.

сам неколико фраза о томе како у Петровим пејсажима има један зрак сунца далматинског, који се кроз боје сјаји, и како нашу земљу, најпосле, један сликар, наш, монументално види, па сам се поклонио публици, и, кроз задња врата, брзо, нашао,

Загатили смо улицу. Тадашњи председник Владе, Стојан Протић, одбио је да нашу резолуцију прими, али је пристао да саслуша нашег говорника, који је имао наше жеље да изложи.

Још је та кула „ебурнеа“, моћна, као станице бежичног брзојава. Већину тих напада на најновију, нашу, поезију, води бедна глупост малих средина. Баш је „популарност“ наше књижевности била узрок да је била тако устајала.

Не мећемо све то у приправљене калупе. Опет једном пуштамо да на нашу форму утичу форме космичких облика: облака, цветова, река, потока.

Видео сам још Месец, сјајан, па се и нехотице осмехнух. Он је свуд исти, јер је мртвац. Осетих сву нашу немоћ, сву своју тугу. „Суматра“, прошаптах, са извесном афектацијом.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас, децу нашу. Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад ногом ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су велика дела намењена тој

листови, у својој шашавости, измишљају разне неистине и протурају кроза свет обеспокојавајуће гласове како је у нашу земљу допутовао неки странац од својих шесет година који, како ти зврндови веле, није никад био ни министар, ни

да се и у будуће не би дешавале овакве немиле појаве, које могу бити од врло крупних злих последица по нашу милу отаџбину, то вам наређујем да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону

Према овоме налазимо да реч ,дозволити' није наша и да је треба као штетну по нашу нацију избацити.” Истим начином долази објашњење и речи „нужно”, и долазе до истог закључка.

због доласка Вашег на управу земаљску, јер је сваки тврдо убеђен да сте Ви са вашим друговима једини у стању да земљу нашу изведете из ових мучних и тешких прилика, из ове беде у коју је бацише рђавим и непатриотским радом Ваши претходници.

Министар председник иступи један корак још напред и отпоче: — Врли странче, твој долазак у нашу земљу историја ће забележити златним словима, јер тај знаменити долазак чини епоху у нашем државном животу; твој

Ето где стоји, а потегне озго ћерамида, ћок у главу, па уби на место!” Пошле ме у нашу сеоску бакалницу, која је била одмах пред кућом, да купим што за пет пара, соли или бибера, па ће ми успут дати савете

она тројица што су били за каву) и молим за наређење шта дале да предузмем у овако важним и судбоносним приликама по нашу земљу.” Начелник је одмах, после тако крупних услуга што је учинио земљи и управи земаљској, добио одликовање и класу.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Радовао сам се што ћу бити на чаМарковом комишању. То је најбољи газда у другом селу, које спада у нашу општину. Код њега је свакад најбоље комишање, јер се слегне више од по села, па плане сав кукуруз за ноћ.

Таман они са овцом готови, кад ето ти Јована са пилићима (за нашу грешну душу). Уредише и њих и све приставише... Разгорела се жеравица, па већ готово поцрвенела од жесне ватре.

Капетан се још који пут љутне, повикне, па се полагано навикне на нашу тишину и наш рад, те му после и не пада на ум да што мења. Тако смо после и с њим много лепо живели.

Ви, његови савременици, нисте умели да цените и чувате најдрагоценије благо, којим је промисао даровао нашу земљу. Ви сте га избацивали из највишег просветног завода, а ми данас, за све што ћете видети, имамо да благодаримо

— Оне исте задаће, које смо имале ми у XИX веку сад имају они, и баве се истим пословима, који су некада спадали у нашу дужност. — Та није могуће! Зар они подижу и чувају децу? — И пеленају их, и кувају, перу, шију, преду, плету и т. д.

У том приђе из других кола и Милош Ђукин, који престави младом пару нашу Јулу и Кају, које стајаху непомичне, бледе као крпа и једва уздржаваху дубок уздах, који им пође из груди.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ИВКОВИЋ: Ама, све ја то знам, али сам рачунао много више на тебе. Тебе је, је ли, инат довео у нашу партију? ЈОВИЦА: Јесте, то признајем.

сјајно манифестовали, оправдаћеш једино радом твојим у скупштини, радом који на првом месту треба да посведочи твоју и нашу љубав према отаџбини! Живео! Живео! НАРОД: Живео! Живео! Живео! (Музика свира један краћи марш.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Скоро је премештен. И ми ћемо одатле, баш од његова доласка, и почети нашу приповетку. Чим је стигао у село, скинуо ствари с кола и ушао у школску зграду, одмах је имао пуно узрока да се љути.

— Молим! — продужује ћир Ђорђе љутито и одлучно, тоном као кад неко држи диктанто. — Ми, учитељу, да си гледамо нашу послу, а онизи там’ што су, нек си га гледе своју послу! Тој ти је, ете, сав мој поздрав и честитање од мен’!

Шта се нас тичу они тамо?! Нека се они наређују како знају, и како им је ћеф; а ми овде ваља да гледамо нашу муку и невољу! Море, под носом нам беда, а ми зијамо по белом свету!! — Тако је! — прихватише сви сем Сретена.

и раздраганим Прудељем, не могаху сјајем својим конкурисати оној светлости којом наши свесни Прудељци осветлише ову нашу засада још републиканско-монархијску планету.

— У нашу веру нема тако нешто! — рече ћир Ђорђе Јелесију шпекуланту до себе, гледајући загрљени пар. Цигани засвираше, а Мића

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

А кад је реч о тескоби и о очају, Те су ствари недавно приспеле у нашу домају... У пећини су односи били грубљи али и здравији Него што су данас, у Југославији — Крапинац је свог

патријархата, Ситни кајишар, шкрти Цинцар Који би мајку продо за динар, Нудио је бабе за малу своту, На заједничку нашу срамоту!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

плодишта јегуља за Европу, и после четири дана брзог путовања, без икаквог успутног задржавања, приспели смо у Пемпол, нашу полазну тачку.

ручицу од резервних челичних врата која би се у тренутку превукла преко разбијеног прозора и спречила продирање воде у нашу куглу, али срећом до тога овога пута није дошло«.

Ево где беже и ајкуле, узнемирене хуком и буком на површини, и таласима који већ допиру и до нас и љуљају нашу посматрачницу.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

мученији војујут чеда твоја вазљубљена, кнез Стефан и Влк, проси подати им се от Бога помошти, приди убо на помошт нашу идеже аште јеси.

у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од Бога помоћ, дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да си.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

СЕТНА ПЕСМА Дошло је време кад нам коса седи, И наша чула постепено грубе. Стојимо тако скрушени и бледи Док нашу старост објављују трубе.

О знам то добро, стари огањ да је Нестао, да га неће бити више. Но нашу љубав нема ко да збрише: Она се мења, али увек траје. Сад нам је љубав отмена и чедна, Ко месечином прожета.

Зар ви, драге душе, без сузе у оку, Без бола, гледате судбу нашу круту, Очајања наше и беду дубоку, И лутања дуга на краткоме путу, Ил̓ вас тамо горе грубе неке силе Стегле, и не

И сва природа и њезина блага, И све вештине што човеку годе, Кроз душу нашу пролазе, без трага, Ко тамне сенке преко мутне воде.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Већ је у крв она прекупата стопут твоју, а стотину нашу! Виђи посла цара опакога, кога ђаво о свачему учи: „Црну Гору покорит не могу ма никако да је сасвим моја; с њима

КНЕЗ ЈАНКО Јошт нијесам лијепо казао око шта се на станак покласмо. — Утркмисмо Вука с капетаном. Знате нашу момчад озринићку: ђе год дођу, свуд замећу шалу.

СЕРДАР ЈАНКО Ја сам ноћас био у сватове и са булом женио Богдана; у цркву је нашу покрстисмо, покрстисмо, па их привјенчасмо. ТУРЦИ ЈЕДАН ЗА ДРУГИЈЕМ СВИ ОДОШЕ, ЉУТО СЈЕТНИ.

О јунаштву ту не бјеше збора. Него бјеху к себи домамили, домамили па их похватали, јадну нашу браћу соколове, Далматинце и храбре Хрвате; па бродове њима напунили и тиска' их у свијет бијели, те довукуј благо из

А немаше јошт двадест годинах. И што ћу ви крити, Црногорци, живо ми је срце покосио и нашу је земљу оцрнио! ВУК ТОМАНОВИЋ Он не бјеше но само настао, — Црногорца већ бјеше свакога он готова претекâ

СВИ ГЛАВАРИ Кажуј, бабо, рашта си лагала, ал' на нашу душу под камење! Није шала што си учинила: помутила три мучна племена и крваву сабљу извадила!

По Црмници Турке исјекосмо и град Бесац с земљом изравнисмо. Сад ти нема у нашу нахију обиљежја од турскога уха до трупине али развалине ВЛАДИКА ДАНИЛО ПЛАЧЕ, А ИГУМАН СЕ СТЕФАН СМИЈЕ.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Зна тетка шта ми Софка воли, па је тетка за њу ово спремила. И много да ми поздравиш Софку, Софкицу нашу. Тетка од када је није видела. И кроз дан, два, ако уграбим прилику, гледаћу да дођем и да је видим“...

— Миленија, Миленија. Не затварај сасвим врата, мори. Остави их мало, да би могли да гледамо нашу снашкицу... А Миленија, у инат, испред носа им свом снагом затвара врата, грдећи их: — Хајд! Не досађујете!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Не знам шта би даље... Пред зору пренух се мало, па опет затљах, и виђех јасно, нâ, као на дану нашу војску. Идемо преко Конавала, као оно онда кад посмо на Дубровник. Господар пред нама на бијелу коњу, као оно онда.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Јок, валај! — У зли час се оженио! — Јесам, валај. — Игра мечка пред чичином кућом, — Доћи ће и пред нашу. — Како тамо, бако? — Како коме драго. — Како ти је име? — Ислам. — Тако сам ти и сам.

— Богу је свеједно: или звонило на вашу или на нашу цркву, пошто су обје његове. 3 Питали Бошњака кад се вратио из Херцеговине: — Има ли онамо земље?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Пригријала врућина, вољани Боже! да погоре жетеоци. Онда ја викнем: Камо што не доведете овђе ону нашу кобилу, што је два дни дуга, а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека начини лад по њиви.

У том се још на већу нашу несрећу смркне са свијем, и тако тумарајући овамо онамо, док један од нас срећом набаса на једну пећину и повиче:

је отац отвори и извади из ње златан ланац, они се сви удиве, па старија браћа скоче нањ, готово да га убију: „Ти ћеш нашу кућу оборити, ти си то негде украо.

Пригријала врућина, вољани Боже! да погоре жетеоци. Онда ја викнем: Камо што не доведете овђе ону нашу кобилу што је два дни дуга а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека начини хлад по њиви.

потурчио, као ругајући се и силећи се рече му: „Богу вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан јунак и одабра нашу Турску вјеру, и Турске ми вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је од кад ја знам било.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

“ (Јн. 19, 15) и „Крв његова на нас и на децу нашу!“ (Мт. 27, 25) Јер многим знојем и трудом обнови се ово запустело место и сврши се.

Добро знам и уздам се у Христа истинитога Бога нашег и у његову Пресвету Матер Богородицу, заступницу нашу и поборницу, да ћете се неповређени увек сачувати.

(Флб. 4, 8-9) Браћо, време се приближава, (І Кор. 7, 29) сећајте се душе ваше и нашу смерност не заборављајте у молитвама вашим!

“ (Јн. 19, 15) и „Крв његова на нас и на децу нашу!“ (Мт. 27, 25); да се приброји њима. Јер он је трипут јадан и трипут проклет, ма ко био ако преступи ову заповест.

било свима вама, како Бог својим промислом постави мене владати над вама, и у почетку какву примих озлобљену земљу нашу, и помоћу Божијом и Пресвете Владичице наше Богородице, колику моћ имађах, не облених се, нити покоја дадох себи, док

све ово завршисмо, тада нас постиже путни труд и сви се разболесмо и на Божије расуђење остависмо живот наш и смрт нашу, и ко буде од нас жив к вама да се врати, а кога смрт потребује, молитва ваша нека буде са њим.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Знаш да све за тим стоји. Кад братија наша познаду једанпут чистоту нашега намеренија и нашу верну к њима љубов, добровољно наша представљенија и совете примају; и, што је више, ако у чему као људи и погрешимо,

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Ови славни редовник, кад је била велика глад, привеја је млого фамилијах из грчке вире у нашу католичку. Зато га је ђенерал нашега реда зва у Рим и приказа с(ветом) о(цу) папи Клименту, и учинили су му млого

започе: У здравље ваше миле добродошлости, кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа

— Тако је! тако! — заграјаше сви. — Дакле, јево шта је. Малоприје сам рекâ, да ми немамо зле примисли на нашу крв, јер у крви је милос и крипос, а при том богољубнос...

— Јесте ли ви при себи? — рече он. — Ди је она за бедуастог Јозицу! Осим тога, да ли је она за наше село и за нашу кућу! Она је навикла живити у равници, па, борме, и у сваком изобиљу.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Далеки двојниче, близ, из сличне таме, Стару нашу реч ми преко мрака хитни: Како смо под ноћном звездом сами, ситни.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

А власт је каса. Власт је државна тежа од планине. На што нагази — то нестаје. Али сад ја јашем њу, нашу касу и нашу власт. — Старац се пење, пада, сељаци вичу, смеју се, и подижу га на касу.

А власт је каса. Власт је државна тежа од планине. На што нагази — то нестаје. Али сад ја јашем њу, нашу касу и нашу власт. — Старац се пење, пада, сељаци вичу, смеју се, и подижу га на касу.

Ћуте. Аћим се колеба: како да почне разговор? Није пијан. Зна, а не радује се. Није његово. — Ово је велики дан за нашу кућу, ово је празник, сине — пружи му руку да је пољуби.

Служим тебе И твоју кућу, ни гроша нисам украо, песму сам ти спевао, гласам те, хоћу да погинем за тебе и нашу странку... — Шта тражиш? — угледа Ђорђа, како још увек седи на степеницама, и настави да јаше према њему.

Србијицу је нашу тада тресло златно лудило. Ћакну и мене, и ја ти се, Адаме, дадох у трагање за златом. Двадесет година сам рударио по

Ова јесен највише ће њему родити. А све за твоје добро, Адаме. По мом предсказању, Аћим неће дуго, и нек не брине, нашу тајну нећу одати. То што је између мене и њега остало, нико неће сазнати. Много је страшно и крваво било.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Свикни на одмор под теретом уза! Истина једна и сама ће доћи! Зови се Љубав! и нас само пјевај, И нашу младост безбрижно и ти'о: У једном срцу цио свемир има, У једној сузи има живот цио!

- Ми сви сад знамо: хоћемо слободе, И да смо своји у рођеној кући; И пре но што нам мач срца прободе О вољу нашу он ће крто пући! Ми верујемо! и стиснутих пести, Са руку наших ланце ћемо стрести! В.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

У човјека искра беспредјелног ума твога огледа се св'јетла, ка свод један од твоје палате што с' огледа у пучину нашу; дан ти свјетлост круне показује, ноћ порфире твоје таинствене, непоњатна чудества дивотах; твар ти слаба дјела не

Будалама кад би вјеровали, поете су покољење лудо. Нашу сферу да ноћ не полази, би л' овако лице неба сјало? Без остријех зубах ледне зиме, би л' топлоте благост познавали?

Бог убио ту беспутну силу која твоје попире законе, која пуни мраком и ужасом наш оризонт и нашу судбину! У ноћ, страшном буром разјечану, сину мени зрака пред очима и глас зачух кано глас ангела: „Ја сам душе

Из њега се луче бесамртне на све стране р'јекама сипаху. Ко кад творац могућијем словом нашу земљу у вјетар развије и у тренућ земни океани кад се проспу сребрним струјама у пропасти бездне мраковите - тако

“ „Сваки вечер - хранитељ ми каже нове, дивне, бесмртне идеје у нашу се сферу свијетљају, и дан сваки неба свештенога нас честита новим наслађењем, нови гласи бесмртне музике наша

Попа, Васко - КОРА

нестаје тама Челичне гране хватају Пролазнике за руке Само непознати димњаци Слободно ходају улицама Просеченим кроз нашу несаницу У олуцима звезде нам труле 6 Бдиш ми у бори између веђа Чекаш да се раздани На моме лицу Воштана ноћ Тек

ми зачуђен листа Сенка из сунца ниче Свет на прагу срца стоји Опет обронцима плавим У глас ти бистри силазим По нашу чаробну

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

причвршћене на прозрачној, кристалној, лопти, сфери која се обрће равномерном брзином око оне осе која, пролазећи кроз нашу Земљу, продире ту сферу код поларне звезде“. „Тако је!“ узвикнуше Питагорини ученици. „Сфера!“ настави Питагора.

Тамо, на истоку, сазнао је да звездано небо нема, као што нам то изгледа, облик свода који је нашу Земљу поклопио, већ да оно обухвата нашу Земљу са свих страна, да има, дакле, облик лопте.

сазнао је да звездано небо нема, као што нам то изгледа, облик свода који је нашу Земљу поклопио, већ да оно обухвата нашу Земљу са свих страна, да има, дакле, облик лопте.

Обративши се и другима, рече Питагора: „Када се вратимо у нашу школу, даћу вам прилику да се рачуном уверите о исправности мојих података“.

позва целу Грчку да оптужи Аристарха због његовог, боговима мрског учења, којим хтеде да свето средиште васионе, нашу Земљу, помери, а звездано небо заустави.

„Па ниси ли ми“, настави Еуристенес, „сам рекао, када се упознасмо, да би радо посетио нашу престоницу? - Ево ти најбоље прилике за то“. Архимедес се збуни. „Не, то сада није могућно“. „Онда идући пут!

- Топло је време, рибе ће се усмрдети, ако до сутра не буду поједене“. „Па добро, Марко. Послужи њима сву нашу братију; рибе су и онако право посно јело“.

Враћање ка античком погледу на свет и живот сломиће моћ католичке цркве и поткопаће нашу хришћанску веру“. Он уздахну, прекрсти се и положи руку на раме свога госта. „Јеси ли, Никола, добар католик?

црна војска, смештена у безбројним манастирима вароши, прати сваки наш корак, посматра сав наш рад и ослушкује сваку нашу реч. На празник Тјелова продефилује кроз улице вароши сва та црна војска, са царским двором на челу“.

Деца се насмејаше и не замерише му његову нехатност. „Кад истеривах“, настави он, „нашу стоку на пашу, ја се чим стигох онамо, задубих у понесене књиге толико да не приметих како ми се стадо разбегло.

Када је пре дванаест година посетио своју сестру, нашу краљицу Марију Антоанету, није пропустио да и нашу Академију наука почасти својом посетом.

Када је пре дванаест година посетио своју сестру, нашу краљицу Марију Антоанету, није пропустио да и нашу Академију наука почасти својом посетом.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

“ „Не, шта ме се тиче њен отац?“ „Части ми — узвикнуо сам одушевљено и гласно да његова сестрица утрча у нашу собу — ја уживам кад човек отме жену, кад је избори. Шта ту ваздан! Ја бих се само тако и женио.

— Ми се тамо угушисмо, извините. И пакети покуљаше. Али док се они размештаху и не обзирући се на нашу нервозну збуњеност и љутњу, врата рапаво зашкрипише па се отворише и једна дебела, раскопчана, знојава и бубуљичава

У том рајском врту, где смо се замишљали непрестано загрљени, ми смо гледали нашу срећу непомућену, непрекидну, апсолутну.

којој смо разговарали уочи његовог венчања, после толико година, обновимо све успомене, претресемо све доживљаје, сву нашу прошлост тако бурну, мученичку, али богме, и јуначку...

За обедом, пред гостима, на улици, у дућану, у колима, свуда, својим погледом страшнијим од свега, сече сваку нашу радост, зауставља сваки наш осмех,: камени сваки наш полет.

Реши се, вели, ајде, немој ту као неки пањ да лежиш, па нити што осећаш, нити љубави какве за ову нашу домовину гајиш, као други патриоти што су, и на домовину своју сву ноћ и дан мисле и на седнице иду патриотске.

Није, брате, ово за нас.“ „Јок“, одговара ми он, „учините ми ту љубав, овде да останемо, дужност нашу партијску да испунимо.

и једни и други, а пушке нам беху о раменима, ми их поскидасмо једновремено, несвесно, као по команди, и на несрећу и нашу и њихову. Пушке плануше и крв се проли.

С турске стране пуцали су и топови, али су артиљеријска зрна њихова била управљена на нашу леву колону, пук потпуковника Милутина Стевановића, који је наступао преко села Сојева.

Још ми дрхти рука на ратном блоку по коме ти пишем ово своје писмо; дрхти ми рука јер ми поглед пада на нашу заставу, што се утврђена на највишој стени Дренка поносито лепрша као да би хтела да каже: Хвала вам, Рудничани што

он завршава: — Браћо, стање је наше акутно, врло акутно, а потенција је наша мала и спонтана, и зато, имајући у виду нашу либерацију, ја предлажем да променимо ову ресторацију.

Да знаш како је он био велики! Жртвујући своје удове, кидајући своје нерве, стварао је он нашу судбину. У том страшном замаху за Победом познаде он највеће висине људскога бола.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И као што увијек бива да нека банална асоцијација надође да нам поквари и на свој неукусни начин уобличи неку нашу непосредну и свјежу импресију, тако ми се и та слика мајке с расплетеном косом стопила с илустрацијом на насловној

Кад је умрла бака, био сам већ далеко у свијету. Једном је у нашу варошицу залутао неки надвојвода од царске куће. Ту је прекинуо путовање ван предвиђеног програма, натјеран морском

Незаштићено, беспомоћно, као презава окрвављена ткива корњаче ишупане из њена оклопа. Кад сан изглади нашу лажну крабуљску нацереност, кад поравна гримасу бора сложених у осмијех, кад попусти грч хотимичности — како ли тад из

Све основне људске ствари извлачимо из дјетињства. А нарочито сву нашу прћију сензибилнога. Такве ствари већина људи по измаку детињства уопће није више способна да научи.

До те мјере, да понекад уздрма и наш физис, угрози и саму нашу егзистенцију. И зар и ти „вањски“ , „објективни” факти у суштини не остварују своју важност и своју значајност по нас

Патња је прешла својом руком по њиховим главама и изгладила им коврче. Глумица која је долазила у нашу кућу звала се Бепина (презимена као да нису имале).

(а у томе сам откривао баш најбитнију црту слабића), претходно асимилирали путем наше психичке измјене ствари у „нашу” вољу.

на љествици успјеха, угледа, власти (а то значи у првом реду власти да другима ограничавамо слободу и намећемо нашу вољу) увјетовано тиме што се претходно и сами потчинимо туђој психичкој присили.

сами себи туђу вољу у рухо наше властите самодисциплине, мудро и без роптања потиснути у скровити мрак душе нашу слободу, да би касније, набубрила и огркнула у том мраку, бујније шикнула напоље, довољно јака да се с осветничком

А познато је да наше најлуђе и најапсурдније мисли дају нашу мјеру једнако тако, или чак и много више него оне најтачније и најразборитије.) За све нас Мато је био ауторитет.

Слушао сам их с оном гримасом сабраности која тако успјешно застире нашу одсутност, гледао у њихова лица, у наборе, у бразде и чворуге које се узастопце мијесе, моделирају, консултирају, па

Они су преблизу да би се њихове ствари могле да уоче, премало егзотични да би заслужили нашу пажњу. Добијам дојам да је то код тебе несвјесно бјежање од нечега што ти је ближе и што те из ближег дира.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! Ђурица поче долазити к себи. — Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Она сад оде кући, па чим се састане с човјеком, рече му: — Чујеш, човјече, ја хоћу да закољеш нашу Миленку. — Не будали, луда женска главо, — вели јој човјек.

Сјутрадан каже отац дечку: — Чујеш, дијете, нашу Миленку морамо још данас убити. — Па добро, вели дечко — убити, убити; него знаш што је, пусти ти то мени; ја ћу с

вели му отац — па је уби како ти год драго, кад ти срце и душа подносе, ја и онако не бих могао дићи своје руке на ту нашу хранитељицу.

Али сад да ти кажемо нашу невољу, у којој, као наш ортак, мораћеш нам од данас помагати. Дакле, чуј ти нас. Овдје у овој шуми има ти неко чудо

Ти си видио нашу јакост, али шта је то према јакости тога чуднога старца. С толиком нашом снагом, нијесмо му ипак кадри ништа учинити.

Пошто поједоше, мали рече: — Није право да ми нашу краљицу једемо. — Какву краљицу, ено краљице гдје спава! — рече му отац.

— рече му отац. Затијем поново почеше јести и разговарати се. Опет мали рече: — Није право да ми нашу краљицу једемо. Отац му се окрену па му удари шамар и рече: — Шта толико дробељаш, та видиш гдје краљица спава!

Пригријала врућина, вољани боже, да погоре жетеоци! Онда ја викнем: „Камо, што не доведете овђе ону нашу кобилу што је два дни дуга а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека начини хлад по њиви!

потурчио, као ругајући се и силећи се рече му: — Богу вала, попе, ево отпаде од вас један ваљатан јунак и одабра нашу турску вјеру и, турске му вјере, такога јунака у наше село данас нема, нити је откад ја знам било.

те прошапти попу на ухо: — Послала ме мама да те питам хоћемо ли заклати једнога интова кнежева те је јутрос уљегао у нашу кућу с нашим интушама, али ћемо га пуштити?

— Што у нашу кућу дође само и добровољно, благословено је, — одговори му полако поп. Дијете отиде весело кући, а сељани наставе

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Дуго ти причам, занесен, у жару, Будућност нашу што се дрско крије, И ону песму о срећноме пару У земљи, куда никад таме није, Где љубав влада, где станују жуди.

И док нашу децу освајали буду Историја нова и слободе звуци, Сећање на срамног и кажњеног Јуду, Ми ћемо спавати са крином у руци.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Радне обавезе и непрекидна бујица утисака која навире у нашу свест кроз сва врата сазнања, чини данашње живљење погибељним у многочему.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Можда би изгледао још старији, да није склопио уговор да за нашу творницу израђује дрвене кутије, а то га је мало освежило и физички и психички.

На нашу срећу постојала је још једна установа која нас је много помагала на почетку, и то у најтежим приликама у овом великом

Ћипико, Иво - Приповетке

—Ја не разумијем кад ми што говори, једнако нешто ђамори... —Шваба је! . —Па, бога ти, што му дадоше да ради нашу цркву? —Ко пита данас како се крсти!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

долази оно што смо одувек и несвесно практиковали, јер увиђамо да културни круг у коме се крећемо и који представља нашу другу природу није ни једино могућ ни природан, него један између више могућих и заснован на конвенцијама колико и сви

Човеку, наиме, тешко пада кад види како нам се поглед на нашу сопствену културу – на било који њен део или на све њене делове скупа узете – мути под притиском дневне

Мислимо, разуме се, на нашу културу, којој је књижевност саставни део. Али код нас, нажалост, досад није испитиван однос између књижевности и

изврсној критици, тврдио да у Бандиту или песнику нема, како каже, „космичког сна који је за неко време био обухватио нашу поезију“.

Хтели смо, наиме, рећи да се руски преводилац мора сваки пут замислити кад на ову нашу реч наиђе, јер из њене околине мора разабрати које значење или који значењски прелив претеже.

Зато и стих, да би за нашу свест постојао, мора имати препознатљив почетак и крај. Кад то узмемо у обзир, постаје нам јасно зашто се у

се у придеву благ – који иначе значи исто што и мек и благ – помера и активира онај значењски садржај који је у ову нашу реч унело хришћанство, а језик је то заувек запамтио: објава оног што нам с оне друге стране долази као стално и вечно

Али они нису порицали ни његов огроман значај за нашу свеукупну књижевну и језичку културу, па и за савремену, модерну: они чине знатан и незаменљив део нашега колективног

Црњански се није придржавао ни књижевних конвенција ни језичке норме. Напротив, нико као он није унео толико новина у нашу синтаксу, нити је ико толико променио интонацију, ритам и темпо наше реченице.

код нас не престаје да поставља једно исто питање: да ли је вукова језичка реформа била корисна или штетна за нашу књижевност и за културу.

Уз сабрана дела, марљиво приређена, овај ће зборник – готово сам сигуран у то – изменити нашу слику о месту и значају које Раде Драинац има у међуратној књижевности, посебно у поезији.

А ми сами нашу традиционалну културу, говорио је Петковић, не само да нисмо добро проучили него јој исправно не приступамо, што је

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Па, напослетку, и преча му је фамилија од државе. ЖИВКА: Ама, зар ти мислиш, бога ти, да ја целу нашу фамилију узмем на врат? ВАСА (вади једну цедуљу): Па и нема нас баш тако много.

ЧЕДА: Не рачунајући што један број читају четворица. ДАРА: А да ли се баш зна да се све то односи на нашу кућу? ЧЕДА: Разуме се да се зна.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Гријех на нас и нашу ђецу, Иво брате и сине!.. Целом снагом својом прућио се испред олтара Иван Војиновић, поклонио се свецима, узео

Али немој да се љутиш. Отишла ти је зла ријеч да си крвник за нашу руку. Тежак ти је и збор и поглед. Чуло се да је за тебе сваки Србин крсто, липово штапче и свиња.

— Може... ти да си здраво н то дијете покрај тебе!... Може, Богдана, на велику срамоту нашу. Виђели смо својим очима... И за име смо чули: од јуче ти је он злосрећник не више Милоје, но Мустафа, син Мухамедов...

се напити, вечерати, па кад зора почне пуцати, ми дијете за руке па преко Илинице на Ибар, а одатле преко Копаоника у нашу Милу Србију!... — Никад!... Каква Србија, женска главо, у причу ти било!...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Шта се нама пати, то ми Срби знамо, Ал’ у патњи нашој поноса имамо, А тај понос не дâ да примимо дара Који браћу нашу хоће да обара.

Покри сваку црну пегу, Застри сваку нашу брљу, Сузби крила вранам’ нашим’, Уз пут стреси коју крљу. Падни, снеже; падни, снеже, По градови и по сели,

“ — „Па ево ме!“ — „Само кад си ту! Морô сам ти опет доћи, ал’ не замери; Моја баба, наспело јој, хтела б’ кућицу, Нашу малу кровињару већ је омрзла.“ „Е па леко, е па лепо!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

плодовима љубав н разум ВАТРА И НИШТА ПЕПЕО НИЈЕ НАСТАО ИЗ ВАТРЕ ВЕЋ ИЗ НАШЕГ ДОДИРА СА ЊОМ И ДЕЛИ НАШУ ПРИРОДУ. ПЕТРУ ЏАЏИЋУ СВЕСТ О ПЕСМИ АЛЕНУ БОСКЕУ Мене ничега више није стид. Клону сунце преко свега.

тело зрачним копљима мириса Које нас заустављају отровом и продужују беланчевином Скупљају нас по свету и хране нашу изнемоглост Из земље закључане пред нашим моћима Ваде неопходна блага из затворене бразде Из црне браве за коју нема

досетка над њима крстари Погрешно узета реч једна чуда ствара Нечитак свет Певамо не бринући за смисао и ред Болест нашу лече поређења смела И тако побеђујемо горчину и јед Док смешан цвет и неопрезна пчела Претварају време у опори мед Не

Петровић, Растко - АФРИКА

Умирујем га, јер у овоме случају то би значило бацити га ајкулама. Црнац ипак срећом чује нашу препирку. Сумња да се тако што може и догодити, размишља један тренутак, и као да продужава да прети, виче кондуктеру:

Или је изненадан сусрет (са човеком који има истовремено: и мисао што схвата наше осећање, као и осећање које појми нашу мисао; који, са другог краја живота, коме ми тек идемо, пружа нам насмешено и пријатељски руку), такво исто чудо,

По неколико заједно, водећи пригушени разговор између себе, сакупљају се постепено играчице; на нашу велику радост све јединствено младе, лепе и мускулозне.

Они су одбијали да се дигну, иако су иначе по природи похлепни. Н. мисли да не желе нашу вечеру, већ и што је примање ње унеколико прећутан пристанак на даље путовање. Зато он виче на њих.

товаре их на главе и одлазе у ноћ. Не буне се што ће још ићи; од тренутка кад су примили нашу вечеру, пристали су да наставе пут.

Они имају нешто што грдно личи на нашу колевку; у то стане сва одећа, све посуђе, сва живина, а равнотежу тога на глави не мора чак ни рука придржавати.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ја почех мало помало да разазнајем наше и турске положаје и замало па сам лепо видео целу нашу и турску бојну линију. Стрељачки ланци искривудани и повијени стајали су један спрам другога и пушкарали се врло живо.

једнако се кретала: видиш тек једну батерију где дојури на какво место, стане, оспе концентрисану ватру на какву нашу батерију или колону, па за по часа опет напусти то место, савије у лево, у десно или напред, па опет отвори ватру на

Наша превремена пуцњава, где смо по незнању пуцали на нашу патролу, опоменула је Турке да буду на опрезу. Мучно ће це што моћи да учини из долине.

Ваша је задаћа да им не дате да сиђу на друм у долину и одсеку нашу војску што се бори под Тешицом. Ма да оне колоне изгледају да су тако близу, њима треба још читав сат док це цпyцте,

многи бегунци из Херцеговине и Босне прелазе на српско земљиште, како се та сиротиња пати и пропада, како Турци на нашу границу итд. Министри су говорили да треба помагати браћи. Тада смо у једној тајној седници одобрили 10.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

— Јер се никад нисмо загрлити смели, Већ смо чежњу ту, љубав нашу сву И у гроб понели. А гробове наше раставила ј’ злоба, Ох, та ја се сећам и мог црног гроба, Где сам дуге ноћи,

Уздисаји нек узнесу Вере наше зрак, То нек буде плаво небо, Нек покрије мрак. Мрачне јаде, ноћцу нашу, Моја душице, Расветлиће с нашег неба Наше звездице. Пољупци ће звезде палит’, — Па шта велиш, је л’?

XXXИВ Смрти, смрти, црна смрти, Ти си дошла по њу, — је ли? Не пресеци, Бога ради, Везу нашу! — А смрт вели: „Ја разумем твоју стрепњу, — Пресекла сам везу многу; Ваша ј’ веза тако јака, Пресећи је ја не

“ Испи чашу, — па је хити И песму је отпевао, — Кô да није ноћас удиљ С гробовима друговао... ЛXИИ Сваку нашу срећу Страшна авет вија; Испод сваког цвета Скривена је змија.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Имало је доста граничара. То су они који су за време мира као будни и опрезни стражари даноноћно чували нашу границу. Њихов поглед и слух развијен је као у дивљачи.

Бог би знао шта ови артиљерци гађају по ноћи. Са једнога узвишења угледасмо и једну нашу батерију. Близу смо положаја. Али нисмо ни стигли до њега, а стиже наређење да се стане. Но, хвала богу!

Около нас као да ври. Бомбе, пушке, митраљези. — Другови, зашли смо у нашу земљу! — допирао је нечији глас. Ја л’ рече!... Маса полете, и као да ме понесе. „Ура! Ура! Ура!

Али Срба тамо није било. Уплаши се свети Петар за нашу судбину. Оде и саопшти Господу. Реше тада да се прати један херувим на земљу и види шта је са нама.

Онда викну: — Сергије Николајевич! Онај официр погледа на нашу страну изненађен. „Фикус“ се сломата са гомиле камења и потрча у сусрет. — Серјожа, Серјожа! Сергије заустави коња.

Запитао сам командира. — Њихова стражарећа одељења излазе ноћу, и бацају бомбе на нашу објавницу. Дању их нема. — Зашто?

Причало би се по целој Моглени како се артиљерац уплашио. Враћајући се, погледао сам у нашу позадину. Учинило ми се као да видим и нашу осматрачницу на Катунцу, и сетио сам се своје земунице...

Враћајући се, погледао сам у нашу позадину. Учинило ми се као да видим и нашу осматрачницу на Катунцу, и сетио сам се своје земунице... А овде је живот стално у смртној опасности.

— запита командир. — Како је са исхраном? — питао сам. — Док нисмо ископали саобраћајницу која води у нашу позадину, било је, богами, тешко. Храну су добијали само ноћу. Сада је већ исхрана редовна.

Елементи су готови. Ниси морао да долазиш због тога. Могао сам комотно и ја одавде... Слушај, да не бисмо одали нашу намеру, ја сада нећу гађати... Чујем, био си у Солуну, као болестан. Ако можеш, дођи данас мало до мене, да ми причаш..

— Наређено ми је да обавим гађање са што мањим бројем метака, да не бисмо одали нашу намеру. Одстојање ћу мерити према великом камену иза кога је онај мерзер. Чекао сам неких четврт сата.

Ах, Боже!... Пропали смо. У први мах нисам могао да разаберем у чему је ствар... Обукао сам се брзо и пошао у нашу војну делегацију. На улицама сам сретао усплахирена лица људи и жена.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

знањем о њему уопште могуће; не допушта дакле ова књига да поплава нашег немара сасвим отплави ову најпоузданије нашу баштину. Других задатака Антологија нема: ни овај сам није незамашан...

Кад свештени огањ нашу утробу подиђе, Серце дотле беспристрасно двојно жели биће; Сва природа измјени се, онемиле људи, Душа сама — но не

Дизати серпску лиру: — На лиру нашу цвећа от сопственог На пољу браног радосном руком там' Јунаци гдено бритким мачи Немање простиру стару славу, Харите

Љубичица, ниска, стидна, Јест у трави једва видна, Витком и на танком струку Наша прса, нашу руку Дичи лала. Никто ружу мож’ узети Њу да трње не освети; „Берите ме безопасно!

во јазики, Проливаја слези; В чуждаго владики Дах сја в власт и стези: Иго возложиша На мја, и вопиша: Стан’ в работу нашу!

Само први стих те песме подсећа на нашу (Нінцѕен пéнзем се дохáнзом, баш као код Токина), али се ништа даље с њом нимало не слаже: то је једна од познијих

је да смо ми ове године на више фундација наше прилоге највећом готовостију приносили, ничим мање опет смо и за нашу Матицу бринули се и трудили да међу прочом браћом последњи не останемо. Позиву пастира нашег, пароха г. Ј.

У тим опстојателствама дамо писмену нашу молбу на магистрат и овај нам наново дозволи, с тим условијем да овом намјереном весељу друго какво име а не бал

била, а мислим да није ни смела бити, да којекаквим фриволним олакшицама за читаоце или можда другим ситним преварама нашу старију поезију представим бољом но што је уистини била.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

БОШКО: Та брзо поче! БОГДАН: Брзо, бога ми, На нашу грдну несрећу. ВУЈО: Али ни Мљечићи не осташе у дугу. — Дужде нам посла те какве дарове: пушака, ножева, џебане — и

КНЕЗ ЂУРЂЕ: И послао је Пет хиљада пламених пушака. РАДОШ: Голем је поклон, кнеже, Сиротињу ће нашу убити. КАП. ЂУРАШКО: И копљем бисмо Турке тобџије, И сабљама им руке секосмо, Којимано су силни тирани Гараве

Ви извршници воље паклене — Пакô је ваш!... А рај је ово мој! Власт ћемо нашу овде делити, На овог прага каму студеном; Па освојите л’...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Једног дана пребаци Симеун штуц пре'о рамена, па ће покојном Партенији: — Свети мој оче, ти чувај ову нашу свету ћабу, а ја одо' у ешкију. Више се, вели, овај зулум не мере трпљети.

и не гледећи на Исаију, јер знам какав је јунак — па онда да скупимо једно пет-шест стотина људи, па да бранимо ову нашу свету ћабу од пртоклети' Агарјана.

Боже мој, Боже чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, Боже ала ви усрећисте нашу земљу! Свијет се лијепо умртвио од некаква добра и милине, па дише.

Судац: Добро је то, Давиде, за нашу царевину. Давид: Е, мој господине, ја сам мислио да си ти паметнији и вјернији своме цару.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Највећу пажњу поклањао је ипак темама из грчке и римске антике, с којима у нашу поезију улазе класичне форме и симболи.

Ћипико, Иво - Пауци

—За колико си погодио? —Петнаест стотина талијера . —Биће...али и вриједи... —Вриједи, по нашу сељачку..... Ми не рачунамо наш труд што у земљу уложимо, опази Раде.

—Та и она је од хришћанскога соја, — опази Раде, — па што јој бијаше? — насмија се Раде. — Сада се по нашу крсти... —А ја ћу по њихову, — прекиде сестра. — Један је бог!

иду њега као човјека, него као сина заједничке нам напаћене домовине, над коју се надвиле црне облачине да је угуше... Нашу истргану домовину можемо упоредити црној кукавици—удовици, рашчешљаних коса, коју свако може да кињи...

— пресјече му ријеч дјевојчица. —Она је остарјела, — одговори мирно газда и настави: — Видиш, ми би могли проводити нашу шалу да нико у кући не зна за ништа... Доћи ћу једне ноћи к теби — говори јој смијући се — престрашићу те...

И маслине настрадаше, кожица им се скорупила; сушиле се, па с реда отпадале. — Ча да гледамо нашу пропаст! — рече напокон Јуре. — Неће ништа остати... Листом ме туга мучи! — И он попође под маслиново стабло.

— Узми, молим те! — навали он, силно потресен. —Узми, друго немам што да ти дам. А дајем ти за нашу љубав, не за друго!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Питаће се: ко су ти људи што тако мирно гледају нашу страшну подивљалу гомилу и тако нехајно слушају нашу дреку. Колико их је, како су наоружани?

Питаће се: ко су ти људи што тако мирно гледају нашу страшну подивљалу гомилу и тако нехајно слушају нашу дреку. Колико их је, како су наоружани? Хоће ли изненада отворити капију и покуљати отуд на нас?

Зар по овој уској стрмој стази? Та сирова војничина! Не мари он за нашу судбину. Не занима га да ли ћемо имати сутра шта да једемо.

Рећи ћу да сам дошао с молбом да ми се помогне око оправке манастира. Не помињући Доротеја, показаћу нашу добру вољу да сукоб изгладимо. То ће бити знак да ми нећемо дизати грају око свега тога.

Напустио је своју браћу да би помогао оним који су дошли да нас харају и пале, да силују наше сестре, кољу нашу децу и руше оно што су наши преци и преци наших предака градили у зноју лица свога.

Доротеј, као што се то од њега очекује, нашу лажну, намештену препирку слуша радознало, али не каже ништа. Прати нас својим пријатним осмехом и зна, све време зна,

Хтео си на свој дан да приредиш забаву, да разгалиш свеце, па си изабрао нас тројицу и нашу долиницу, као ретку мрљу на васцелом земаљском пространству одакле не допиру досадни вапаји и непрестана мољакања.

Корачао сам у нејасној слутњи да ћу нешто наћи. И кад сам већ помишљао да би најбоље било да се вратим у нашу јазбину, где је довољно топло и довољно смрдљиво да ми из костију растера новембарску студен а из носа кисел воњ смрти

Напусти закратко своје плаветне двери и сиђи у ову нашу јазбину. Ако ти се нос одвикао од људског воња па ће ти се у трбуху узбуркати мука од оштрих мириса Доротејевог биља и

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Тужна мисô На љубав нашу и на све Нагонила ме, те сам писô Лакомислене ретке те. Мени је самом јако криво, Зашто се вечно сећам вас.

мином, Промумла кроз зубе нешто, држећи боцу са вином; И одмах после тога, за доказ сопствене свести, Уврсти пијанку нашу под наслов: пријатне вести. Ал' каж'те, богови силни, ви заштитиници мира! Зашто ме ова хука немило мучи и дира?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ето, такву, без утврђеног плана и система, више поверљиву него научну, замишљам нашу преписку. Да ли би Вам се она допала? Време је да завршим.

Доспем ли, на пример, до Алционе, главне звезде Плејада, које наш народ назива Влашићима, ја онако са висине гледам на нашу бедну Земљу кроз духовни доглед који савлађује све даљине.

И једно и друго су производи атмосфере, ваздушног плашта који обавија нашу Земљу и штити је од хладноће простора у којем она лебди.

Ви не можете ока да одвојите, догод се не угаси и последњи сунчев зрак. У полутами продужујемо нашу шетњу а ја Вас водим на лево у алеју засађену високим палмама. Одморимо се и прикримо се овде да нас нико не види.

јер све ране које су му нанесене начинише нам га још дражим, изазивајући, поред милоште, саучешће и удвостручавајући нашу љубав.

И ја помишљам на то да Вам пошаљем некакав леп поклон који би Вас потсећао на нашу посету Александрији. Али ја сам нити сам вештих руку, нити особито довитљив у питањима поклона.

Ни трага! Шта говорим? Зграде нема, али дух александриског Музеума провејава и кроз нашу данашњу науку. XИ ЦАРИГРАД. У ФАНАРУ Цариград Моје перо стоји унезверено и не зна чим да почне.

Разведрава се, варош мења свој натмурени изглед, а ја, чиним то исто и бацам се у велику тоалету за нашу прву официелну посету у Фанару. О овој желим да Вас известим мало опширније но што стоји у дневнику.

Када је наш конгрес, после великих свечаности, отпочео свој рад, ми смо се брзо сложили у томе да нашу календарску реформу ваља ограничити на поменуте три одредбе у којима се хришћански календари разилазе.

„У дому Хипатијином проведосмо двадесет четири срећне године. Али кад нашу драгу господарицу хришћани нападоше на улици, одвукоше у цркву и онде каменоваше, узе нас један њен ученик у свој дом

Моје дуго отсуство и конац школске године нагомилали су ми послове на Универзитету, а сем тога сам хтео да израдим за нашу Академију Наука, још пре њена летњег распуста, опширан извештај о цариградској календарској реформи, и да је у њему

Венера је, о томе нема сумње, тамно тело, које Сунце осветљава као и нашу Земљу. Обилазећи око Сунца ужом путањом но што је Земљина, она се на небу не удаљује од Сунца никад више од 48 степени.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

МИРОН Ето ти! Јутрос, овде, дат је парастос, помен покојнику. Овде, ено тамо, затекао сам њега и њу, твоју и нашу Ташану, у загрљају. (Полази.) Ох, и сада ето помен и леп спомен подиже му она са Сарошем. (Одлази.

И никада она не излази. Ни ја је никад не видим. Хајте. Има само још неко цвеће да узмем и пресадим у нашу башту, па ћемо после код нас, у башти, играти. И љуљаћемо се. Целог дана љуљаћемо се и певати, јер ћемо бити саме.

А и шта ће вама оно овде? Ми ћемо га у нашу башту пресадити. (Слушкињи): А да знаш како је наша башта лепа! А како ли ће још лепша да буде кад и ова друга кућа

Отоич испросипасмо све. ТАШАНА (Арсенију): Иди код Јована у чаршију и кажи да ти за нашу кућу дâ дуван. АРСЕНИЈЕ (полази).

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Али за ваш посао треба удобна своја кућа, треба усавршавање. Уз Јулицу, добили би одмах кућу, ону новију нашу кућу у којој је сад адвокат Јеремић; а добили би и новац да како треба наместите ординацију.

— Смеј. — Наравно! Онда је и врло просто не свирати нашу музику, и нудити новчани прилог. Може му се! Одједаред пецкања пресушише. Све заћута.

Још последњи пут друштво се саби у целину око старог кафанског клавира. — Браћо, да урадимо још једну и последњу нашу „филхармонију” — чу се нечији тобоже весели глас. Реч „последњу”, пресече као нож и охлади. Језа.

Погледајте само ону нашу обичну фрау Розу. Једним пламичком је само још жива, али од животног апетита њеног преостаће још и за Морицова Морица..

— Знаш ли за ону нашу рибу са Самоса: кад је избаце на копно, она се надима, па одједанпут пукне! говори Харисијадес.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Ево, дакле, како стари рукопис нашу повест почиње: У једном селу била је нека девојка, именом Рокса или Роксанда, тако лепа и умиљата да се дивотом целога

— Но бацимо, љубезни моји читатељи, плачевни взор на бедну нашу Аријадну — како јој буде кад се пробуди и њега код себе не напипа? Но она се утеши мислећи да ће се скоро вратити.

« »Ала би се ја једила!« Јошт смо ми срећни, господичне, што се знамо помоћи. Тако нашу Ђулу зовемо ми Јули, или Жили; Мару Мари, Мими и проче; ал’ кукавна Чимпеприч?

Гимнософиста у мисли упуштен, сва ова њена комплиментирања само једним увом слушаше. Он мераше нашу Дулчинеу час Бифоновим, час математичним очима, и по дугом оваковом испитивању и мерењу запита је би ли се она удала.

Он се искашље добро, пак певајући (о Краљевићу Марку и Муси Кесеџији) упути се даље на својој Розинанти. Ја би могао нашу о Роману повест с мојом познатом течношћу продужити кад не би предварително уверен био да од веће части такове

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Све су то ствари које су нашу дечју машту необично занимале, али, морамо признати, и помогле да крај азбуке научимо и цифре и да тако свршимо

Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер она ми је била најближа. Перса је била пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле

сину са села, сећам се да сам прочитао овакав стих: Господе небески, који владаш светом, Милошћу окрепи целу нашу нацију, И помози мени у невољи тешкој, Да научим трећу коњугацију.

Но другачије није могло ни бити, чим су се у нашу љубав увукле лекције. Чак и љубави које се браком свршавају лекције су кадре упропастити, те неће зар моју, кад се зна

3аљубио сам се био у нашу служавку, која је на вази тежила осамдесет кила и која ми је свом том тежином притискала срце.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Тешка времена су настала за нашу земљу. Непријатељ је навалио са свих страна да пороби нашу лепу отаџбину. Привремено је узео један део земље, али име

Тешка времена су настала за нашу земљу. Непријатељ је навалио са свих страна да пороби нашу лепу отаџбину. Привремено је узео један део земље, али име Србиново никад неће уништити.

На велику радост нашу, међу рањеницима нађосмо и нашег потпоручника Војина са повезаном главом, у шињелу на којем се још познају трагови

Другови... 3емља вапије за осветом, породице ваше вас преклињу да их ослободите... Зар да напустимо слободу нашу, и да савијемо добровољно главу под ропским јармом? Никад!... Никада, другови! Ја вас не задржавам. Ко хоће нека иде.

Кажу да је коњ наредника Нешића пао и однела их вода. Сјахасмо, па потрчасмо и ми низ реку, и на радост нашу, видесмо га с коњем на супротној обали. Сав је мокар, и стоји збуњен.

Одатле настаје Албанија. — Све даље вода носи... — размишља потпоручник Драгиша. Прошли смо целу нашу земљу, затим Црну Гору, ево нас и у Албанији.

Поведи војнике и три товарна коња. Идите одмах и јавите му се. Са једне узвишице угледасмо море... нашу наду, наш спас. Мирна и надмена, плавкасто беласаста пучина пустила се унедоглед, са небом се спојила.

Свештеник нас је збуњено гледао. А та забуна његова распаљивала је нашу машту. — То су изузетне прилике! — муцао је поп Момчило. — Наравно!

Када се ми дигосмо, они навалише, па се заглависмо. Потпуковник Петар викну, те се мало успостави ред. Сишли смо у нашу кабину. Али нешто нас је гушило.

Уз нашу лађу пристаде и луксузни моторни чамац, одакле пређоше неки марински официри. Приђе и једна лађица која је требало да

Са огромних дреднота и крстарица зјапе топовске цеви... Нашу пажњу привлаче велики шарени бродови на чијем су трупу насликани неки троугли, правоугаоници или кругови, обојени

— Једва смо и ми дознали. Док смо били још у Србији, заробе пешаци једнога дана неколико Немаца. Доведу их у нашу близину. Међу Немце умеша се и његов посилни Исајло, који по темпераменту личи много на свога газду.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Шта мари! Сад ћемо спустити две-три гранате да видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе; Сад ћемо спустити нашу душу на конопчету да измеримо размак између нас, неба и земље, Сад ћемо покушати и да умремо.

Чудо боже! огромног чуда! Речи нам звижде брже но куршуми; Боже, спаси душу нашу у прашуми! Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле, А око кроз подеротину лица: Учи угласти костур камена и

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Свири, море, и пој, зашто ће те убијем? Ће те закољем, само да те не гледам тако стару и збрчкану. Де, онуј нашу, стару, мекамлијску: како за младост и лепотињу срце гори и изгори...

Брат је брат! Једно млеко смо сисали од нашу слатку мајчицу. И, боље ја, него он! Више у механу — не! Вино — не! Песна — не! Дом, уз огњиште!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Палуба пуна. Руке уздигнуте Поздраве шаљу и рупцима машу. У мноштву овом видим чељад нашу, Наслонили се на перваз па ћуте... Земљаци моји, докле ћете, докле? ''Тамо далеко!

Ја знам: ти само до дна пијеш чашу И крвљу појиш ову груду нашу, Хранећи срце витештвима старим. Ја знам: ти само напајаш се небом, И сваког примаш са сољу и хљебом, Па тебе

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

И да је то доиста био нужан услов и за нашу епску поезију најјасније се види из тога што се она касније, у XИX веку, упоредо са продирањем капитализма и технике,

По једној другој подели, која потиче од Вука Караџића, нашу епику чине песме старијих времена (тј. о догађајима пре хајдучког и ускочког војевања), песме средњих времена (тј.

Прво, њу је изазвала околност да је одлуку о поразу донео један бог. Ако у том погледу упоредимо нашу косовску епопеју са Илијадом, уочићемо следеће: овде су богови пропаст Троје одлучили у четвртом певању, али та је

Сви који су насртали на нашу земљу, сви који су је глобили и пустошили — Турци, Арапи, Латини и остали — нашли су се лицем у лице са срдитим и

је ага злостављао: „Богом брате, Краљевићу Марко, пушти нама агу Бећир-агу, да нас Турци не би погазили, сиротињу нашу цвијелили.“ Тад се Марко у све мисли снађе, пушти врага, нек му није трага. Тешко Србљем ђе им није Марка!

У XИВ и XВ веку Турци су завладали Македонијом, Србијом, Босном, Херцеговином и Црном Гором. Нашу земљу, дакле, они су освајали дуже од једног века. А кад су је најзад заузели, нису могли у њој мирно да владају.

У току тога времена — како се види из бележака страних путника кроз нашу земљу — хајдуци су држали у својој власти огромна пространства и представљали су велику опасност не само за обичне

Ту страшну слику видели су у разна времена турске владавине многи људи који су пролазили кроз нашу земљу. А с времена на време, ван себе од беса, Турци су палили, пустошили, робили и убијали све што би им под руку

То је оно Његошево младо жито коме је вековима долазила жетва пре рока. Иво Сенковић представља нашу младост кроз векове, која је дорастала до коња и до бојна копља — за непрестану борбу.

ако освоје Делиград, освојити „сву нашу Србију“. Више него рана пеку га страдања Србије. Милош Поцерац је јуначка песма за себе.

непосредном и слободном народном речју, наш епски песник је подигао величанствени споменик величини људског срца — нашу јуначку поезију.

Но шта с тим? Ни добар бојни коњ, ни оружје, ни мегдани не потврђују да је нашу епику створила војна аристократија. Добар бојни коњ, оружје и мегдани на истој су цени и код ускока и код српских

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Дјеца су још прије пола сата изишла из школе. — Хајдемо ... Уз пут ћемо се договорити кога ћемо примити у нашу чету.

себи да чита нешто као молитву: — Драги боже, и свети Никола, и свети Панкрације, и свети Акакије, доведите у разред нашу стару учитељицу, госпојицу Лану, а овога Паприку носите куд знате.

субото, и света Богородице Тројеручице, и света Стоногице, носите овога светог Паприку куд год знате, а вратите нам нашу Лану, макар босу, амин! Све узалуд. Стриц отвара очи, а нови учитељ, стоји ли стоји, и мршти обрве.

— кажу и шта су ручале, и шта су видјеле, и шта су чуле. За пола сата све би село сазнало за нашу Тепсију. — Тако је, богами. — Дјевојчице мени требају за нешто друго.

— Па куда онда мислиш? — Смислићу нешто код куће, на тавану. Ја се увијек горе завучем кад нешто смишљам. — Доћи у нашу дружину — предложи му Стриц и све му исприча о Јованчету и о логору Тепсији. Мачку синуше очи.

— запјевуцка момчина. — Ја сам само против млаћења наше дјеце, против оваквог учитеља. Нек они нама врате нашу учитељицу Лану, па неће бити ни буне ни бјежања. — Лану, Лану! — оте се Стрицу. — Ћут, заробљеник! — викну кнез.

Нијемци су напали нашу земљу. Тукли су Београд авионима. Покушала је најзад, тужно и с напором, да се осмјехне на своје замукле ученике.

Нашао је неку шупљу букву, рупу под камењем или... Дјечак одједном протрну. — А да није случајно напипао нашу пећину? Ух, ала би то било...

— Још сјутра ћемо искупити читаву дружину. — Ихај, опет ћемо у нашу чету! — повика Стриц. — Опет у чету, опет! — повесели се Јованче и скочи на ноге. — Устај, идемо тражити Мачка.

Негдје на ивици Гаја чуше се пушке и неразумљиви повици. Лана поблиједи. — Ето их! Гоне некога. — Сакријте се у нашу пећину — промуца Јованче узбуђено. — Какву пећину? — прену се Николетина. — Нашу пећину. Мачкову — објасни Јованче.

Гоне некога. — Сакријте се у нашу пећину — промуца Јованче узбуђено. — Какву пећину? — прену се Николетина. — Нашу пећину. Мачкову — објасни Јованче. — То је Мачак пронашао кад смо се прошле јесени крили од школе.

Изнад заравни на којој је била школа дизао се огроман мрк облак прашине. — Тукао је нашу школу! — промуца он сувих уста.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Ослободи нас од зла пливајућих у ових реках, штоно су воде зле, језичаске и нас прогоне и нашу цркву раде да потопе.

И остали наш овај привремени пожитак светоподобно и богоугодно би доконали, и правоверну нашу војиштанску господу, — јуначне над наши непријатељи у разбоју да их покаже: да разбијају и прогоне злотворе којино на

кагану, што је био велико дигао своје рогове на крстне рогове, и повиси рог христјански, повиси твоју силу и нашу, и како си пређе у мору врејуштому језики из облака горућом каменом крупом потопила, тако и саде проли гњев сина твога

Праведни се гњев божји на нас просу и зло нам дође на нашу главу, те попусти људе, наше злобнике на нас, да нас газе и сатиру, и језичаска Луна са своји рогови избоде нас кроз

И каде добро ово време дао нам је Бог; за нашу храну ово семе чврсто и јакостно: сејања свакога и разликога виђена: пшеницу чисту, јечам, зоб, проју и остало жито

семе чврсто и јакостно: сејања свакога и разликога виђена: пшеницу чисту, јечам, зоб, проју и остало жито прихватно за нашу телесну потребу и животињу, и видимо пољске усталце где раде о том и труде се од рана до рана излазећи на послове, и

МОЛИТВА ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ ВИЛАЈЕТ Родај нам, скрбним, со те лозе вина да пијемо и нашу тугу старостљиву да заборавимо. Знамо те јасну и светлу кано сунце, сјајну једнако на зле и на добре људе.

Уши имаш, послушај мобу нашу, и прегни к нама твоје ухо. Руке имаш, да их пружиш на подавање. Ушла си на весеље твога господина, ама и наше си

Сматрајући нашу гиздаву лепоту Смрдљиву у гробљу, И ви, господо бољари поштени и судије, Поникните онамо, те се узбојте Бога!

Зато Бог видећи му нашу нелагодност двоструко нам доби даде: лето за старање своје хране пољско рађење, а зиму за хузурење у топлих соба нам

Одонуд би чокот и лоза винова, а ми грожђе са шње побрасмо за нашу хвајду. Они тај грозд изгмездише и исцедише га, а хришћани му бистро вино пију.

ево сад, крошто ли нам то Бог даде и постави сваком нам у глави на нашој памети свагдашњега будна на опрезу судца, — нашу свест осећњу?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

!... Е, што је била она Сика турена у песну? За кога се појеше у онуј песну, у онуј рисјанску срамоту нашу? За кога се појеше: за еснафску, ели за чорбаџијску Сику: Зашто, Сике, зашто под чадар да идеш?