Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Како су пуне редом бездане, И како кобни гласи ћутања. ПЕСМА Ноћ је наједном пала црна, Као под крилом гаврановим. Беле ће руже с оштрог трна Да плану рано с даном новим.
Ноћас ће најзад пасти киша. Југ црн и сева; но, наједном, Дажд пређе преко виногради... И блисну према селу бедном Крвава, страшна, звезда глади.
Смех, клицање, жагор од хиљаде маска. И затим, наједном, једна тренут тиха: То домино (песник) госпођама ласка С две-три љупке строфе и фриволна стиха. Жагор.
Наличио је на пут који води у други свет. Наједном се зачу шум, ход. На малим алпијским колима на којима се носи храна, били су упрегнути човек и пас.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
прозор, најпре га је поразила, па је као неко што је очевидац док се на његове очи руши кућа сазидана до самога крова, наједном обамро у некој страшној, укоченој и малаксалој узетости, док се постепено није повратио да осети једну једину страст:
Из тих очију била је нека чудна свежина и гледајући у њих Јуришић је наједном имао осећање неког свежег простора са дивним језером усред шуме. — Дакле, друже? — Да, кад се мора онда драге воље!
У оној тесној, неизветреној соби он се осећао мучно, али чим помисли да сад иде у широк, чист простор разгали се наједном. Брзо је облачио униформу.
у у жар, Христић је, опијен неком мистичном милином у чудној органској успомени утисака што му прођоше кроз све жиле, наједном стао осећати нешто као бесан и неиздржљив насртај пожуде.
И сети се како му је мало час, у сред оног урнебеса и ужаса наједном дошло да бега ма где а без обзира на све могуће последице.
И тек ту, тачно на том излазу из вагона, дође му наједном да се напрегне и усправи, па да оном скупљеном брижном али поноситом свету, који га тако мило и са дивљењем посматра,
Али дочекана ватром, онако изнемогла, по колебаше се, застадоше, па наједном окренуше назад. Официри штаба кад ово видеше скаменише се, па онда забринуто подигоше догледе онамо на вис, по коме
Несигуран је, јер је ту доле под мојим ногама. И ето, и незнајући и ненамерно ја га наједном могу уништити; њега, тај мали свет, који не зна не слути и не осећа да неко огромно јачи стоји над њим, нити сања у
Па наједном пљусак и све се стаде купати у брзим и мутним потоцима, који су се рушили са свих страна. И њему се учини да га ти брзи
“ И онако зверски згрчен, стегнутих зуба и песница... он јурну међу онај свет, али у сред оне гужве наједном заборави шта је хтео. У истом тренутку жена с човеком испод руке нађоше се пред њим.
модроцрних вена на челу и слепоочницама Јуришић је читао, шкргутао зубима, грцао, стезао песнице до бола и грчио се. Наједном он се журно усправи, искези и појури кући. „Данас, сутра, сместа... Дајте реч Алексију Јуришићу... чујмо... чујмо...
под собе белио се од ситно исецкане артије по којој је он газио, пљувао, трљао, смејући се, привиђајући, плашећи се. Наједном се грозно тргао и задрхтао. Неко је куцао на његова врата.
Теодосије - ЖИТИЈА
— Ниједан од њих није могао пустити НИ гласа, ни речи; и да отац није био прихваћен, наједном хтеде пасти. А када је дошао старац к себи, многим сузама обливаше жељену свету главу љубљенога сина, грлећи је,
који су били с њим у цркви, и док су појали установљено за спомен светога, молећи му од Бога олакшања и места покоја, наједном се црква благодаћу Светога Духа као неким благовоним ароматима испуни, насладивши све душом и срцем, и учини све
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Језичне и етничке особине које смо навели као својствене Бугарима не јављају се наједном источно од поменуте границе. Има пространих области где српске и бугарске особине продиру једне у друге и стапају се,
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Нисам почео, јер то би било изношење тајни оне куће. Наједном заглушен сопственом крвљу схватих да ниједна од тих кућа није моја.
њима преко свога врата, спустих их низ рамена и груди до бутина и колена, осећајући свуда младо, нестрпљиво месо. Наједном, а да заправо не знам ни зашто, био сам срећан што постојим, што постоји овај насип, ова пруга на њему, мочвара испод
- а у томе „иди” било је нешто тамно и жубораво, готово налик на тугу. Наједном ме је, не знам због чега, било стид. - Ако треба да идем, ићи ћемо заједно! - рекао сам и тако смо пошли по Рашиду.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Једак и зелен, стајао је крај мртвог тела, све док није почео да се стреса и да сузи. Наједном у кући братовљевој, учинило му се да је свему томе само он крив, његова подла пожуда за телом своје снахе, његов
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“) Када се дотле здраво, весело и живахно дете, наједном без икаквог разлога, сневесели и постане плачљиво, зловољно, злојешно и болешљиво — то је сигурно од урока, каже се у
И тада, у сучељавању са несвакидашњом тешкоћом он се наједном преображава, и својом довитљивошћу или уз помоћ малих магичних помагача (мрави, голубови), односно помоћу чаробних
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
природа, хиљадуротка, љуто прокуне и у души им запали порочне маште; за оне који дуго, ћутке, гутају горчину, када наједном из њих груне отрованих речи лава; за људе некада топле и кротке кад злом превазиђу и себичњаке; за прегарања и
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Сам ју је, прилично невешто, и илустровао. Поставши, наједном, свестан своје изузетности, Зајац-хвалисавац једног дана радосно поскочи И целом свету објави што не рече дотле
У друштву са Репићем, Глодачем и Скакачем, Дугоушко гули кору младе јабуке. Пошто се загледао у неодређеном правцу, наједном се нађе сам у воћњаку. Појури према шуми, седне на снег, да би се прибрао и сетио где му је кућа. „Изгубио сам се!
течан, дрхтав, са узлетима и посрнућима народног кола, тако срећно озвучен целом дужином фразе, у другом делу књиге наједном стане да шепа. Да не дуљим. Добри песници Ерићева кова одликују се, између осталог, и некритичношћу према себи.
Милићевић, Вук - Беспуће
Миланове очи сјале су и лутале по таваницама и кад се наједном њихове очи сретоше, њему се језик заплете, причање поста сметено и збуњено и нагло се заврши, готово прекиде.
врата; зачује се још једном испод прозора његово кашљање или како одздравља својим погрјешним нагласком, и све се то наједном изгуби и у кућу се враћа стари мир.
брује, појачане одјеком, хор женских гласова у заносу пење се у небо и слама се о старинске, непробојне зидове, и наједном зашути, и онда се несигурно котрљају латинске ријечи свештеника са јектичавим гласом.
Она се враћала натраг у самостан, нерасположена, и заборављала брзо на то у гомили другарица, рада, церемонија. Наједном је опазила неку промјену, а да није знала шта се је догодило; часне сестре биле су према њој усиљене, као по дужности,
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Мамуза рибу и лулу чачка. „Пожури, соме, чека те мачка!“ Наједном Тоша допаде трком, у крило чичи лупи ко врећа. „Помагај, стари, ако си другар, долази, ево, најезда псећа!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Коњи су били нешто узнемирени, чуло се трупкање ногу и рзање. Наједном зачух команду: — Код коња! — Прими! — викнуше војници сложно углас и одјекну једновремено: шљап, шљап.
— Где бих на друго место, него овде. — Погледасмо се, па ми наједном паде на памет: — Да ниси ти случајно намигнуо својим земљацима?
“ Онда су шесторне запреге прилазиле својим возовима и настало је запрезање. Наједном се пољана зацрнела од топова н коња.
Јеси ли замислио? — онда пљуцне, превуче руком преко образа и обухвати подбрадак. — Замисли... — Па тек наједном: — Рудни, терај дешњака, животињо једна, шта дремаш! Ах, морам да га шкартирам... Овај, шта хтедох... а — ја!
са набијеном капом на очи и забаченим рукама позади, стајао је непомичан, док су војници журно прилазили у строј... Наједном као да се прену. Заврте главом, мљасну устима као да неком нешто псује, и заурла из баса: — Мечке једне!...
— Куш!... Ни речи да нисам чуо! — загрме из баса потпоручник Александар... Војници занемеше наједном. Само звецкају ланци и коњи ржу. Али тада засвира „повечерје“.
Било их је са пребијеним рукама или ногама, у неких су завоји крвавили и сви су имали подједнако паћенички израз... Наједном, војници почеше притрчавати једним колима, онда су застајали неми, погледајући за колима очигледно збуњени и
— Чекај, бато, док ти зафијуче над главом. Тада ћу те питам!... Наједном, људи заћуташе... Испред једног дрвета, поред пута, налазио се у седећем ставу леш аустријског војника.
— Стани! — грмну потпоручник. — Господин потпоручник — поздрави Танасије и несвесно устукну још један корак, па наједном замуче и уздиже рамена.
Стрељачки строј, поравнан као на вежбалишту, сручи се наједном иза брега. Трже ме отегнути узвик: — Марррш, марррш! — Окретох се и видех како војници четврте батерије извлаче
Од узбуђења дрхтале ми руке. Али командир и Александар нису, срећом, ни обраћали пажњу на мене. Наједном претрнух... Пуцањ... други, више њих. Дах ми стаде. На левом крилу војници полегаше усред оне ливаде. Али не пуцају...
Од некоје стране учесташе појединачни пуцњи, митраљез поче да пара... Груну још један плотун, наједном учесташе пуцњи, још брже, као да ври, као да кључа, и прасак се расу по ширини. — Ено, ено га непријатељски ров!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
конац измећарство - служба, помоћ Јаглук - дугуљасти рубац (марама) од финог веза (памучног платна) извезен златом наједном углу јазиџија - писар јаран - друг, пријатељ; драган јектати - пуштати јек, звук из себе, оглашавати се, одазивати
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
А као муња дотле је ишао. Наједном, тролејбус се укочио, Троле се извиле ко крива слова, — А онда је даље прошишао ...
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Падају звезде усред ноћи беле, Падају тол’ко; и, наједном, преста... И ветар пева поезију смрти. А кобне жеље умираху редом, Очајне, страшне, у прозорју бледом, С падањем
Висине бледе ћуте, Јесењи сумрак рâни; Листови свели жуте. Лепи, несрећни дани. БОЛЕСНО ПРОЛЕЋЕ Нестало, наједном, зиме даха злога, Пролистале гране сваког младог шиба; Цвет осуо круне новог, белог глога, Ветрић свежу траву
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Чу одскакање лопте о бетон, радосни смех победника, па љутњу пораженог. А онда, наједном, као да је с неба пала, улете лопта кроз прозор. Дечак, који је трчао за њом, чучну и загледа се у дубину.
Изнад високих, крупних цветова летеле су плаве птице налик крупним плавим лептирима, али шум крила није се чуо. Наједном, једна од њих слете јој на раме и рече: — Ја сам твој врабац!
3апрепашћени, нису се ни макли да је зауставе. Тек на мразној, снежној стази она застаде и плесну дланом о длан. Наједном, као на договорени знак, малено јато поче да се пење увис.
— Па, то је златна лубеница! — Дечак-капљица појури према њој. Али лубеница, наједном, подскочи и поче се котрљати низ брдо. На њој је јашила старица Рибља Глава и смејала се: — Стигни ме ако можеш!
У истом часу мали чистач осети како се враћа у свој прави лик, а на раменима расту му крила. Пећина се, наједном, отвори и он полете. Високо! Више! Летео је све више, док не опази како се низ брег котрља златна лубеница са старицом.
Дечак испружи руку да дохвати лубеницу, али златне лубенице, наједном, нестаде. Уместо ње појави се на води златни обруч.
— Па добро, бићеш, али под условом да никад не слажеш и ником не нанесеш зло! — Златна краба поче, наједном, да се смањује и тоне у воду.
Свакога трена на земљи их је било све више, блештали су као сребрне куглице. Наједном, учини му се да се мичу, да из њих искачу некаква сићушна, светла створења. Чак им је чуо и пискуставе, танке гласове.
Једном у години буди цвет! — стари чаробњак подиже палицу, а шаранчић осети како постаје прозрачан и лаган. Река се, наједном, раствори и он излете, а за њим излете читаво јато рибица претворених у водене цветове.
Трчао је, и трчао Ферфелин, падао, дизао се, опет трчао пружајући руке ка златној птици, а онда је, наједном, ишчезао као да је у земљу утонуо. Ко зна: можда је и њега замео ветар? А можда још и сад трчи ловећу златну птицу?
Да тебе није било, никад се не бих ослободила! — животиња, наједном, збаци са себе жабљу кожу и пред згранутим принцом указа се белолика девојка црвене косе, тако малена да му је једва
Не дотичи ниједан док сâм не падне на земљу. Тада пажљиво гледај и откриће ти се... Црвенокоса, наједном нестаде, а са руба неба јави се црвена звезда: — Не оклевај, већ пођи!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Вишњић је стигао до на крај песме и, по муку у којем је постојао само његов глас, знао да је освојио и те моћне, наједном омекле и осветљене Турке.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
опрезно прозорчету Николине земунице и угледах га опруженог на пољском кревету, покривеног шињелом, са капом на очима. Наједном он се грчевито прући, крикну, пробуди и звераше, али ме не спази.
И наједном, нешто неизрециво свето, као да се нов, дубок, дотле скривен живот муњевито пробуди, ја осетих како све у мени процвета
И заиста, како сам склопио очи, обузима ме занос тако као да ћу сместа заспати. Али наједном, док тонем у оном мрачном заносу и пред сном који тек што се није сасвим утврдио, појављује се однекуд нешто фино као
А ова радост као да се пренесе и на њу, јер и њено лице одаде наједном таку срећу, да сам помислио: како и она, само ми није јасно било зашто, тога часа доживљује најлепши моменат живота.
И кад ја, тако ухваћен, онај исти спремљени израз, хтедох управити њој, она се наједном и на мој ужас прекрсти са одвратношћу. Она беше видела све. У том тренутку, тај крст ове жене освести ме до ужаса.
Срце ми тако снажно залупа да ме заболи, ум ми се помрачи, а глава занесе, кад наједном угледах правог правцатог лептира, баш истог онаквог каквог сам замишљао у глави, где махнито облеће око моје лампе,
“ Ето тако је она говорила, па су се Јаћиму густе веђе наједном намрштиле, а то ће бити услед спомена оног предавања непријатељу, те му се као намах грижња савести или тако нешто
И заиста, кад врло узрујани жагор наједном проже све присутне, како оне на прозорима начичкане, тако и шарене лесе на тротоарима укопане, кад настаде опште
“ И пре свију, пошто се наједном заједно са женом из другога у први ред прогурао, загрме Јаћим оно исто четворократно: „Здраво! Здраво! Здраво! Здраво!
Сав је Јаћим у ватри, као да је целога живота био спутан па га наједном одрешили, очи су му помамне, пуне громовске снаге, очи лавовске што као муње блистају од узбуђења.
За тебе сам Албанију савладао.“ Грми тако Јаћим и јауче да се до неба чује, кад наједном угледа Куманово, и кад угледа Јаћим ово Куманово и младиће како жестоко корачају, и као да хоће ону земљу ногама да
А кад самоме себи Јаћим постави питање о томе: по чему је он то наједном постао велики човек, у његовој свести понова све потамни, па се на тој тами одједанпут заблисташе само ова слова:
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
) Како то да се од једне сличне трице све те наше осјећајне конструкције и надградње наједном спласну у ништа? Живот љубави је живот маслачка!
Прекинуо сам писање и стајао иза стакла гледајући у уски простор с насадима између два павиљона. Наједном затутњи аутомобил и устави се пред улазом у зграду. Црн, улаштен, испупчен кров сјајио се на сунцу.
— То није баш сасвим тачно — одвратила би Ерна сигурним гласом. Дошло би ми наједном да се насмијем, да растјерам руком, да јој задигнем косу на потиљку, да је пољубим у врат.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
У двору пак цар се дивио златној јабуци, миловао ју, шта није све радио с њом, кад наједном запази у јабуке обичан кличак. Све у јабуке од сувога злата, а само кличак као у сваке друге.
Једнога дана изиђе царевић на прошетњу крај мора, иза једне шуме, кад наједном али ти иде по мору брод и на броду отворен прозор, а на прозору цура.
Сад пријеђу преко мора и отиду даље. Наједном срете их гвоздена планина, која се свезала с небом и земљом. Сад царев син пита: — Шта ћемо?
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ту сам дуго био И дрхтао тако без гласа и моћи: На зид руку ставих побожно и ти'о, Не могах је дићи, не умедох поћи. Наједном се тргох. К'о да неко иде? Мис'о моју прели крв ми узрујана. Ја бежати почех. Да л' ме когод виде?
боли што их љубав даје, Силнији него онај што их носи, Силни и моћни док човека траје: Она нас рађа, ал' она и коси. Наједном заста. Месец беше тајно Обиш'о таму и стада далека Облака црних; к'о ропац очајно Усклик се оте: “Она мене чека!
Ћипико, Иво - Приповетке
Застали су онде као уклесани: нити се мичу нити о себи гласа дају... Наједном ветар плахо ду'ну и подиже хартију и друго смеће. Оно шушти и котрља се док се негде у заклоницу не увуче и смири.
Лепо приђе с њим преко даске, хтеде згодно да закрене међу свет, али је наједном угледа онај морнар и упита за биљет. Она се часом збуни, али одмах се смисли и као да није њен посао, крене напред.
Судац их посматра, замислио се и — пише. Наједном полиже главу и упита Спасоја: —Можда га нијеси на мртву убио? —Јесам! — одговори он. — Виђу га мртва!
ваљаће ти, — одговара Спасоје, и очито жали оца. —А како мајка? — сјети се наједном млађи, и стидљиво обори очи и маче се с мјеста. Држи се и — одговори отац, замишљен.
Сви су тога часа мислили на њихова негдашњега слугу Спасоја, који се бијаше отраг неколико година иселио у Америку. Наједном му паде на памет да се жени, па бијаше писао господару да му пошаље неколико фотографија од нашких дјевојака да себи
Али залуду, радост не може да јој се у душу усели, као да је од ње нешто гони, — а наједном лијепо и устрне. Престаде пошивати, и с иглом у руци загледа се преда се: у памети напокон бијаше се уобличило оно што
С мајком и с њиме проживљела је прво дјетињство. Али се мајка наједном разболи и умрије, а она остаде сирота. Из мрачнога, влажнога стана није знала куда су јој понијели мртву матер, а ни
Свугдје дијете пристајаше за њим, без њега не могаше да се снађе, а то њему додије и наједном науми да је сметне с бриге. Хтједе да је намјести у коју кућу да се служећи прехрани.
Бјаше се старим путем попела све до задње виси, откуд се још море видело. Наједном, прво него ће да заокрене у до, окрете се прама граду; може бити да јој га је било мило, или се сјети свога поочима,
Није знала зашто је наједном обузела жеља да се на сунцу огрије; чисто га ишчекује са слашћу, као да ће јој оно донијети оно о чему је ноћас
— и живље погледа дјевојку, као да му је она нечему крива. Па наједном разговори се: — Дођи са мном да ти топове покажем, — вели јој, и таре се руком по устима. — Ходи, не страши се!
А када запловише, мисао је носи на отворену пучину и савлада је безразложна сјета, и дође јој да заплаче... Па се наједном трже и пожури у град.
Краков, Станислав - КРИЛА
Тишина која настаде би мучна и тешка. Осећа се да се тамо нешто догодило. Војници узнемирено подижу главе. Наједном ту одмах преко каменитог седла почеше да се помаљају нејасне прилике н да јуре у јаругу.
— Кога ћемо првог? — као да пита ађутанта. Овај чека и ћути. Потом се мајор наједном одлучи: — Брзо, брзо, прва и трећа чета и два митраљеза напред... и ми нападамо. И друге су заповести пале.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Изгледало нам је као да су се збунили, јер су наједном замукли, и на фронту завлада тишина. Покушавао сам сада да се снађем у рову.
Узме се шака земље па се затрпа, или се ашовчетом избаци. На то смо већ навикли. Онда наново легнем. Сан ме хвата... Наједном се нада мном створи нека гужва. Отворих очи. И тада угледах како у ваздуху лебди вијугаво тело неке змије.
Није то само једна планина. Сплет планина. Као да их је неко ваљао, мешао и наједном зауставио, па се планине испеле на грбину једна другој.
Натрчасмо на неко камење. „Трећа чета за мном!“ — чује се кроз хуку глас. Пред нама се наједном створи читав строј Бугара. Лица су им ужасна. Опалих револвером. Двојица сунуше на мене бајонетима. Једног сам оборио.
Предраг настави: — И лево и десно праштале су пушке и чули се јуришни поклици. Пред нама се наједном замагли, црн облак се спусти на врх Кајмакчалана, и поче да се развлачи по падини.
Облаци се спуштају све ниже, видик се губио и наједном утонусмо у таму. Нека хладна струја пређе преко нас и лице нам се ороси.
случајно пао на прљаве ноге, па се та слика веза са представом једнога леша чије су ноге биле исто овако блатњаве, и наједном сам осетио неко узнемирење.
Несвесно сам подавио ноге испод себе, не би ли ишчезла непријатна визија, а с њом и црне слутње. Тада сам се наједном сетио баш оне змије. Као да ме нешто смлати. То мора бити неко пред сказање. Хладан ме зној проби.
Он загледа у пушку, затим као да нешто премишља, и тек је наједном баци изван рова, као нешто неупотребљиво и непотребно. Онда се диже: — Куда? — запитао сам га. — Идем да нађем другу.
Пушке су држали „на готовс“ и откочене. Кретали смо се благом узвишицом, и пред нама се наједном, кроз маглу, указа сплет бодљикавих жица.
Ми смо остали у близини иза једнога повећег камена. Наједном припуцаше пушке и око нас запрпори. Ми се прибисмо на земљу. Ту су, дакле.
Војници падали. Граната избаци нечији труп из воде. Угледао сам командира друге чете... Он наједном паде ничице... Војници су застали неодлучни. Други легли... По песку прпоре куршуми као кишне капи на мирној води.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Знам ја Змијање, знам ја ћуд нашије' планина и ове наше зле'уде, врлетне земље: све то потајно и подмукло режи! Наједном се ненадано задрмаше у врховима јеле и оморике јаче, силније, а јака се и бучна мећава диже, као да се цијела планина
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
То мукотрпан, друзи, за вас неме, шапатом висинама казујем благу реч. СИВИ ТРЕНУТАК И наједном засиви, као прегорело је све, а све живи. Друже у тајни, чуј, мукотрпно се ово срце мимо све језе отисне.
Ћипико, Иво - Пауци
А њихови обгрљени животи горе и у ватри се троше... Раде се наједном трже, вели јој: . — Што дрхтиш испод руке ми као лист на трепетљици?
Још од јуче сјећање на Машу из детињег доба сазријеваше, — и заметак што га у себи носијаше, разви се наједном и букти пламеном страсти, и надјача стид и стрепњу.
Очи му се уставише на смежураној кожи око слијепих очију и на отпуштеним брцима: учини му се да се наједном постарао. Илија Радин поглед осјетио на себи, па да сина осоколи, вели: — Ни бриге те, Раде!
ухвати за дебелу руку и поглади је, једнако га гледајући у очи, под утиском њена погледа долази мекши и, очито дирнут наједном испод наочара набухле мутне очи оживу и његова рука диже се и клоне на њено раме. А слуга, подучен, излази из куће.
— и оде. Родитељи остадоше замишљени, као да о нечему премшпљају. Стара наједном изнебуха упита Илију: —Што мислиш, кад ће се повратити? —Тек је пошао, — одврати мирно Илија.
Ходајући нађе се наједном у једној тијесној, прљавој улици; сјети се да ту наставају „грјешнице”, како их варошани зову.
још се може... Пада ли, пада... и учеста снијег. Али подноћ наједном сасу пушавица, као брашном из пуне вреће .. . Но све ништа, да не духну вјетар: студен бије у образ као ледом...
И проповједа даље... Али, наједном, опазивши на дну цркве Раду уз Машу, прекиде и полети ка њима. — Живине! Јесам ли наредио да мушки стоје обашка од
И, разговарајући, поп Вране застајкује; на махове гледа некамо неодређено, на махове загледа се у њу и, наједном обгрливши је, вели: — Машо, ја бих с тобом овако до на крај свијета! Би ли ти пошла са мном? Да некамо побјегнемо...
Тешко му је у души... Послије очеве смрти премишљаше често о томе, и пуче му погибија пред очима, али како да се наједном снађе — он, јединац што не вођаше о ничему рачуна, подложан старим навикама у које вјероваше као у самога себе!
Чуди се сам себи, па не средивши прама жељи својих мисли, ухвати га полусан и заспи. У сну нашао се наједном у некаквој жућкастој бари, усред поља.
Жена ћутке диже се за њим и успири ватру. Раде, гледајући у пламен, мекша... и наједном учини му се да се безразложно срди: газда ће бити бољи, примиће новац на рачун, а послије што бог да!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
своје знојење, дисање, ропац, бол који му раздире нутрину, хватао је укоченим прстима за руб покривача, а онда је наједном све то престало, светло је утрнуло у његовим зеницама, престао је мрмор његових неразумљивих речи, усне које су се
Баш сада. Јер први пут, после толико времена, осећам неку лепу, милу благост у души. Горчина је некуда ишчезла, наједном сам измирен са свим и свачим.
над својом судбином која се на моје очи суновраћала у понор пред жестином оптужби, ја се, однекуд, разгалих, би ми наједном смешно, те све окренух на спрдњу. Моја луда природа ми није дала мира.
Но кад је угледала тога мекушца, наједном се преобразила, почела нагло да се кинђурише и њише куковима при ходу, нападно и бестидно.
Нико од вас слепаца не смеде да му погледа у очи и да га запита како то да наједном прездрави, и то тек онда кад ми свршисмо његов посао. Дадара Изјутра, на Митровдан, Андрија поново оде Јелени.
Овај песак греје. Наједном ми више није хладно у извешчалој тежиновој кошуљи. Али шта вреди његово слабачко светлуцање кад наилазе тмурни дани,
шта год покушам да саставим поново се, попут нити његове мреже што светлуца у тами, завије око његових грозних ногу и наједном израсте он као да се ствара из магле и пене.
Пада мрак. Артемије Наједном дуну југ. Снег је нагло копнио, потоци су бујали, ровали обале, носили грање и цркнуту живину, земља је постала
Мудрују, шапатом, као да се плаше: изговоре ли прегласно све ће се наједном распасти. Сабориште ће стоструко појачати њихове речи, вратиће им их изобличене уз кикот, страшни цепајући кикот од
дрекало ће се пробудити у Белој пећини и завриштати, ноћна тама, мекана и топла као материна утроба, раствориће се и наједном ће блеснути светлост да би осветлила исцерене њушке, ужутеле и поцрнеле зубе, крваве очи.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Наједном скочи): Идем, идем. Не могу сâм. Не смем да сам сâм. (Одлази.) КАФЕЏИЈА (виче споља док момак плаче): Овам ти, нестре
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— говорио је командант. — Па се окрете нама. — Хитно одступамо. Са суседног сектора пешадија одступила. — Он се наједном замисли. — Ух... тамо је наша батерија! Да ли су је известили пешаци?
Свеједно који. Дрхтао сам и од свога рођенога даха. Наједном претрнух. Као да чујем неке гласове десно. Прикупио сам дизгине. Коњ се померио. Зауставих га. Да бежим!
А-ха!... —... Утрошак муниције. — Јесам! 3ачух разговор. Ху-ху! — одахнух. Нерви и мускули попустише и наједном прогледах. Преда мном је била батерија. — Где је командир? — запитах једну тамну прилику. — Код првог топа!
— Пст!... Доста, знам!... Зови ми вође одељења... Осетих жмарце низ леђа. Покајах се што сам остао. Али наједном ми паде на памет да ме Немци могу срести на путу и кад сам сâм. Ипак... — Нико да није реч проговорио!...
Погледах и на оне људе около, па ми они познати. — Је ли то пета батерија? Познадох их наједном. Сјахао сам с коња и притрчао своме старом командиру. Дуго смо се држали за руке, без иједне речи.
Мислиш да су се распрштали... Боже сачувај!... Само колико да се склоне од ока, па се наједном сакупише, ама као да им неко засвира збор. Сабише се као овце у гомилу. Стрепео сам да их тако не пронађе артиљерија.
Тамо већ чујем прасак пушака... Један топ опали... Нека вика допире из батерије. Ја трчим што брже могу. Наједном се преда мном појави запрегнута хаубичка батерија где силази низ стрму косу.
Онда разгрћу ашовима снег. Неки обавијају копите коњске џаковима, па наново товаре и по двојица вуку коње. Али коњ наједном застане и дрхти. Они чекају да се примири... Дотле други разгрћу снег и копају смрзнуту земљу, те насипају крш.
“ — њему прекипе, окрете се и опали му шамар. И зачудо пешак наједном заћута и заузе став „мирно“. Све чешће застајемо. Хладно је и тупкамо у месту.
Понеки млаз посукља изненадно из неког амбиса, омане преко нас и лице се наједном овлажи. На брковима људи се ухватио лед, а из уста бије густа пара.
Измучени су, тешко дишу и намрштено гледају преда се. Сутон се некако наједном спусти. Сада нам се чини да снег још јаче шкрипи под нашим ногама. Промакосмо поред неких тамних прилика.
Други су гурали одостраг и пазили да топ не склизне. Кретали су се лагано, с камена на камен. Али наједном... Ту сцену никада нећу заборавити. Топ је прелазио преко једне обле залеђене стене.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Је ли прошао тренутак? Или је читаву вечност путовала? Није могла да одреди, кад се, наједном, размаче вода и Седефна ружа затвори очи од прејаке светлости сунца. — Како је крупна! — чу нечији узвик и отвори очи.
»Дошла купина да се свети, значи?« — гледа дечак у жбун и не миче се, кад се, наједном, раскрили жбун, а из њега изађе старац у белом, седа му брада до појаса, пита: — Куда си се упутио, момче?
Док не окајеш своје грехе до њега нећеш стићи! Нити ћеш се маћи одавде, док не одслужиш Господару биља... Старца, наједном, нестаде, а Ведран поче да служи Господара биља али се још увек не досећа чиме је окајање завредио.
Зарадова се дечак, потрча. А пут све стрмији, као да планина бежи у небо. Наједном, нестаде пута и испод дечакових ногу зевну понор.
— А можеш их и бацити, ако ти се прохте! — црног огртача и црне капуљаче, наједном нестаде. Ветар се нагло утиша, а Дрвосеча помисли: »Сад, шта је — ту је!
— рече старац. — Иди и наћи ћеш га! — Где? — викну Дрвосеча и потрча за старцем који је одмицао све брже, док наједном, као да се у ваздух претворио, не нестаде. Дрвосеча обори главу, а из ока му склизне суза.
Падао је и падао, ко зна колико је падао! Наједном, Капљица осети како јој образи постају слани и како је неко вуче у дубину. Од страха она затвори очи.
Хош, хоп! Ко ће брже? Ко веселије? Цуп, цуп! Заборави Капљица и на обећање и на повратак, и на Цвет. Кад, наједном, иза стене, ту где нежно сијају очи морског крина, виде Капљица двојника свог Цвета.
Шта их се тиче пустињски ветар који ваља песак као таласе? Шта мари ако и њих понесе? Капљици се, наједном, учини да с Цветом поново некуд путује, да путу краја нема.. Па и нема!
Када је боље погледа — виде сузу. Суза се, наједном, распрсну и из ње изађе дечак мален и окретан, али тако прозрачан да се могло гледати кроз њега као кроз стакло.
— Сунчева мајка таче женино раме. — Можеш ићи.. — од додира руке Сунчеве мајке жена осети како, наједном, постаје прозрачна и лака.
Пун светлости, облак је и даље стајао ниско над земљом и од њега је све, наједном постало благо и тихо. Узалуд су ветрови покушавали да облак понесу собом.