Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Такав је Петар Чобанин: вјечити најменик, старац без игде икога свог. Навикао од луди и на добро и на зло, он се најзад повукао од њих у своју стварност и
). Изгледа да је од куће и њезине чељади зависило у шта ће се најменик преобратити. Тамо гдје сви у фамилији вичу и кућу на главу дижу, провиче се најзад и најменик.
Тамо гдје сви у фамилији вичу и кућу на главу дижу, провиче се најзад и најменик. Ако су чељад гладних очију и брза на кашици, прохитриће се и туњав најменик, јер ваља му жив остати.
Ако су чељад гладних очију и брза на кашици, прохитриће се и туњав најменик, јер ваља му жив остати. Гдје у кући, опет, младо женско тражи себи ђавола, ту ће се најзад и најзадње најменичко
(Раде с Брдара) Овде, просто, имамо језгровиту дефиницију одреднице најменик; Вук би је, такву каква је, унео у свој Рјечник.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Нарочито се много говоркало о млину, јер је најменик по читав дан остајао тамо, а често би и преноћио. Ко ће први дохаберити дједу о свему томе, није се знало.
Има, значи, у кући неких кутака који „не раде“, непровјетрених. Нема ко, нема снаге, не стиже се. Дође нови најменик, а то сваком у кући донесе неку промјену и сад ти се ваља њој прилагођаваш.
Најлакше је дјечурлији. Њима је најменик увијек занимљив, па још ако зна причати и воли се играти, ето ти љепоте у бога.
Изгледа да је од куће и њезине чељади често зависило у шта ће се најменик преобратити. Тамо гдје сви у фамилији вичу и кућу на главу дижу, провиче се најзад и најменик.
Тамо гдје сви у фамилији вичу и кућу на главу дижу, провиче се најзад и најменик. Ако су чељад гладних очију и брза на кашици, прохитриће се и туњав најменик, јер ваља му жив остати.
Ако су чељад гладних очију и брза на кашици, прохитриће се и туњав најменик, јер ваља му жив остати. Гдје у кући, опет, младо женско тражи себи ђавола, ту ће се чак и најзадње најменичко блејало
Ипак, његова ријеч, иако казана тихо и ненаметљиво, била је пресудна. Најменик је тада обично приман, јер кад већ ствар стигне до дједа, погодба је готова, он ионако нема срца да кога одбије.
Посљедњи најменик кога је дјед примио против стричеве воље био је неки Раде с Брдара. Упао је у нашу кућу једном око подне, бјежећи пред
— А код кога си сад? — Ни код кога, тражим газду. — Богами, баш нама треба најменик — живну дјед — Овај наш одлази за који дан. Ем си јака момчина, ем си Раде, мој имењак, баш добро.
— љубоморно шишти запостављени Ниџо. — Е, јест набавио кићеног синовца, нема шта. Поче најменик залазити и у дједов собичак, иако је то био кутак гдје је малоко имао посла и гдје се без велике потребе није
Сјутрадан он га узе на претрес. — Имењаче, дедер се прекрсти. Најменик замота некакву шару између чела и трбуха, да је крст — вала није, чак ни шокачки. — Шта ти је то, кукавче?
— А знаш ли макар како се зове божји син? — Богами, ја нијесам ни чуо да бог има дјеце — извали најменик с таквим искреним чуђењем да би чак и најокорелији жандарм повјеровао како се у селу овога мацана још није чуло да је