Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
нашег поредовничког млина, која је допрла чак и до дједових ушију и погасила сјај око његовог омиљеног прибјежишта. Најменика само мијењали скоро сваке године, обично о Ђурђевдану, али нам се најчешће дешавало да нам се у службу натандрчи баш
је Вук толико година жандармеријски фељбаба, и то код Швабе, код Аустрије, знаће тај добро и те лоповије око доконих најменика и безобразних жена.
РАДЕ С БРДАРА Скоро сваке године, у прољеће, нашу би кућу протресао један изузетан догађај: долазак новог најменика. Стара газдинска кућа, отанчала послије свјетског рата, проријеђена шпанском грозницом, није се лако предавала.
Па се некако подеси и то да свака кућа прибави своју „фелу“ најменика. Један домаћин увијек налети на свађалицу, па се ту поваздан ронда, богара и виле се потежу.
Намиришу га бене на сто конака. Има најменика који су и у пјесме ушли. Такав је, давно још, био неки Симо Старчевић који се наимао код старијих људи, ожењених
Добијеш тако најменика који је био на ситу и решету, па ти га сад поправљај како знаш. Код једног домаћина научио ово, уз другог заборавио
Око избора и тражења најменика у нашој кући бактали су се дјед и стриц Ниџо, само је из године у годину стричева улога била све видљивија, јер је
— ко крава. До прољећа је дјед научио свог најменика Оченаш и Богородице дјево. Сматрао је да ће му то бити сасвим довољно да се упристојен појави пред лицем драгога бога,