Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Хоћемо ли се кренути? — питају вођу. Он устаде без речи. Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност.
— Нема, брајко, ништа без муке, ваља се и промучити, ако мислимо успети одговарају на то најодважнији. Пробише после многих напора трњак и пођоше дале. Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике.
Али, напред се мора. Једног дана се деси нешто важније. Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли.
Још два корака па је вођа до амбиса. у смртном страху, разрогачених очију, стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу.
— Тако изговори онај говорник и коракну два корака напред, те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви. Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге.
Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак дале, то јест мичу се на неки начин са тешким напорима уз кукање и стењање од бола.