Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Бија детић од петнајст година, Секо с оцем силнога Турчина; Он се рани и паде са коња, И та реч му беше најпотоња: „Чу ли, сине, својега бабајка, Де потражи Жеравицу Рајка, Кажи њему, све му прашта Раде.
Четир бега и пет љути ага Саломила ова пуста снага, А другима мањим јунацима Што дохака и броја не има. Најпотоња што бијаше мука, Беше синак Нетен-бегов Нука; Јединца га мајка је имала, На војску га стара не пустила.
Када таки под мачем му зевне: Млоге л' српске мајке ј' ојадио, Млоге л' Србе преваром згубио, А најгрђа беше најпотоња, Де погибе Милош и Радоња.
Врат' се назад, врати, мрки вуче, Не бој ми се, тај те не утуче! То је била најпотоња мука, На самрти задрктала с' рука, Ишчупала траве нешто мало, Али сада свега је нестало: Душа оде, мртво лежи
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
И у боју код бијеле куле олова ми токе изломише, а у раздвој боја крвавога, најпотоња која пуче турска — џефердара држах пред очима — престриже га, остала му пуста, (плаче) по ремику, кâ да трска бјеше!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
латински, носећи под пазухом гомилу књига; за овијем момче неко, сухоњаво, жута лица штапљући се крстом од дрвета, а најпотоња ступаше нека госпођа, и она гојазна, шарено одјевена. Дјевојка прва угледа ту гомилу, јер им се кораци не чујаху.
Може им бити!“ „Што не дође мајка ти, Спасоје?... Њој је најближе, а она је најпотоња из ове куће поведена“, запита Јока неког згодног црномањастог момка. „Богами, право ћу ти казати, нагонио сам је.