Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Ишао је тако по свијету а вријеме је пролазило, док се најпошље не погоди код једнога богата човјека да му овце чува. Често га је жалост сналазила али се он чуваше да не свира кад је
— не би ли га тиме престравио; војник ни абера, но само свири, ђекад пијуцне и срдито испод очију погледа непознатога. Најпошље непознати дође преда њ и рече му: — Ко си ти? Шта радиш о'ђе?
Магарету или је био товар тежак, шта ли, еле неће да иде. Сељак гура, оно неће; он удри, оно неће па неће! Е, најпошље, он што ће, те комад креча те магарету под реп. Креч опече магаре те оно у трк, а сиромах сељак трчи да се сломије.
Ћипико, Иво - Приповетке
Није имала чему да се чуди; видјела је исту овакву чељад и куле и по другим градовима на које је у путу налегла. Најпошље дође ишчекивани дан: укрцаше се у силан брод с осталим свијетом, у који се бјаше уселила, како се њој чинило, цијела
Помњиво загледа око ноге да се откуда не назре крај новчића. Неко најпошље зовне. Он полако вуче ногу натраг и вели мирно: „Стани, моје је!
Ћипико, Иво - Пауци
Нема снаге да их прати, а они замакоше присјенком зажганих лампи. Дуго је тако стајао. Најпошље се маче и с натегом дотетура до своје куће. Када се је пробудио, бијаше објутрило.