Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« одговори му поп Ћира. — »Фала богу, све је добро!« додао је поп Спира задовољно. Али што је најчудније, оба се попа не растадоше на излазу из епископије, него заједно продужише пут у разговору и објашњавању неком...
Африка
Вуије има колекцију најчудније измешаних преисторијских, феничанских и црначких перла. Он о свакоме зрну зна легенде. Скупљање је тешко јер се
И, оно што је најчудније, ја сам у исто време био бескрајно горд на те своје сузе. Ја сам свршио у Абиџану све своје послове и спремио своје
Црњански, Милош - Сеобе 2
Гарсули, у том сну, поново васкрсну, па и његова кола пођоше према Бечу. А што је било најчудније, као што је, много штошта, чудно, и у људском животу, и Павле се са Гарсулијем возио. Гарсули је био весео.
Јецала је гласно и понављала да је он крмак, простак, сељачина. Што је било најчудније, Павле се смејао и њеном плачу и њеним ударцима.
Сваки би јој то био веровао. Имала је неку, непролазну младост тела. А била је позната лепотица. Што је најчудније, све док Божичку није упознала, није ту врсту женске љубави знала, нити желела.
Иначе мушка љубав не траје ни три дана. Варвара је све то слушала, као да су у некој крчми. Што је било најчудније, та супруга, тог човека, чинила се потпуно сретна.
Једва су је одатле плачући извукли. Није престајала да вришти. Оно, што је било најчудније, у тој, доцнијој, причи, у Росији, све је виде, тако, како је причао, да је у Токају видео.
Павлу се чинило да су, тако, стајали, дуго, непомично. А што је било најчудније, смех се, у предсобљу, орио. У идућем тренутку, врата, десно, отворише се и Павле виде како уђе човек, дебео, крупан,
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Тамо, у шупи, они смрде као ђаволи, али она не да ни једног да испечемо, а што је најчудније стари јој при том повлађује. Пре пола године из кавеза су нестала два.
као свргнути краљ, а онда смо га, из оне собице горе, још читав сат слушали како говори о хормонима и жлездама. Најчудније у свему томе било је то што онима двема ни на памет није пало да је школа завршена и да нема задатака за сутра.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Кам му легâ на срце витешко; Сву ноћ јунак спавао је мирно, Санак луди мозга му не дирно, Ал' зато је баш му најчудније, Што му срце тако празно бије. „Та куд ће се, Боже, то денути? Да л' ћу јунак данас погинути?“...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
да буде оно што од сваке њене другарице бива, и што треба да буде. Али, што је најчудније, кад год је мислила о томе: све то увек као да се скупљало, врзло око тога Ите.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
о прозорима из шеснаестог столећа, које ће ми, сутрадан, показати, и спомињу Вобана, који је рекао да је та кула најчудније дело људске руке.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
“ Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда шта све то има да значи. Што је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
И што је најчудније: док чита који одељак, он га тако лепо разуме и зна као и своју математику, али чим пређе неколико одељака, већ изгуби
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Као тајанствени и нестварни, од најчудније испреплетених кристалнобелих корала, невидљивих у бескрајним дубинама морскога дна, посути тако ињем, бљештали су
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
(Што је најчудније, због тог „еуклидовског” понекад сам и од других сматран за круто реална човјека. А ја сам слијегао раменима: добро!
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Они су вероватно моје најчудније и необјашњиво искуство. Обично су се појављивали када сам био у некој опасности или невољи или када сам био врло
Петровић, Растко - АФРИКА
Вуије има колекцију најчудније измешаних преисторијских, феничанских и црначких перла. Он о свакоме зрну зна легенде. Скупљање је тешко јер се
И, оно што је најчудније, ја сам у исто време био бескрајно горд на те своје сузе. Ја сам свршио у Абиџану све своје послове и спремио своје
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Вечито ради, вечито штеди, броји, сабира, мој рад оцењује, и, што је најчудније, вечито се нечега одриче. Без икакве потребе. Као да то од ње тражи, не знам, неко божанство, неко страшило...
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— упита Ник Ћулибрк. — Тешко да јесу — посумња Стриц. Немирни Ђоко Потрк, коме су се по глави вјечито врзмале најчудније мисли, одједном се нешто присјети: — А шта ће бити ако су они јутрос отишли у школу да се предају?