Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Сви повукоше душу у се, те се чуло како млаз шиче. „Вра-Наћвар“ утолико извадио њеки лист, па стаде читати. Чагљина примивши од снахе пун бардак, устаде и скиде капу.
Тако их је црква крстила, али по народном крштењу зваху се: Пирија, Тетка, Наћвар, Блитвар, Дувало, Срдар, Вртиреп, Жвалоња.
“ Послије вечере Наћвар зовну Балегана: — А, Грго, а ди је оно моје дите? Вире ми, ја га и заборавија бија. Је ли галијотâ шта?
Е, е „нова нева свака је ваљана!“ доведи га посли к меника. Балеган одведе Бакоњу у средњи тријем, гдје је Наћвар имао своје двије собе као и сви остали фратари.
дави ли се и он пуром као ми! Је ли киснуло данас моје злато? Је ли се обикâ у манастирини? Како ли га пази стриц Наћвар? Кнез је погледа зачуђено. — А шта си издрељија те очурине у мене!? Зар ја не смим спомињати своје дите?
Али, јопет, ради како знаш. Оћеш да те изујем? Нећеш, велиш! Па ти, по овоме вримену, оклен доклен. Валај, ни вра-Наћвар нема срца! И шаље те ради губавог Кење! Ма шта то може бити, дите?! Цигурно ника велика ствар.
потанко сву истину, само прећута да је отео од Кења оних пет крунаша, и још измисли да му је обећао других пет, које Наћвар одмах даде, похваливши Бакоњу. Послије ручка син испрати оца до воза.
— Да ниси доватâ карте на тавулину или орлође? — Боже сачувај, дуовниче! — Таа-ко. Свакога боговетнога јутра Наћвар би изређао сва та питања, а Бакоња увијек једнако одговараше.
Фра-Дувало је противно тврдио. Пирија и Наћвар бијаху мишљења Дувалова, а остали пристајаху уз Тетку. Сваки се напрезао да се сјети каквијех ријечи из светијех
— Па би ли ти умија тимарити коње? — пита Наћвар. — Ја? Је ли? Бик, богме, ја... — А како те зову? — пита гвардијан. — Мене, је ли? Зову ме Грго... — Чеговић?
— А зашто не? — рече Срдар. — Шта нам смета што је суклата! Оваки и јесу баш за службу добри. И Наћвар и гвардијан мишљаху као и Срдар.
— Ајде, прођи се предикања! — прекиде Мачак, па крену пут мађупнице. — Шта да га ту катекижаш, кад сам зна да би га Наћвар отира кад би дозна! Бујас удари петом у врата, која се отворише. Од силне свјетлости заблијештише ђацима очи.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Издубили смо у стени две простране одаје, истесали од храстовине врата, полице, прозоре, кревете, трпезу, троношце и наћвар. Насули смо стазе према Белом потоку и извору. Осушили доста печурака, зечјег меса и рибе.