Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
облаке, наслагане на облаке, кроз хладно кишно сивило и мрак (како се смркло, тако је и захладило), кроз коју је небеску кључаоницу онај закаснели сунчев зрак на оних неколико усамљених кућа, на оном далеком планинском превоју, пао?
Африка
изложи кожу светлости звезда, месеца, па да се разуме откуд онолико несвесно огорчење код тропскога белца на велику небеску звезду од које у ствари све живи.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
под левом сисом До птице бритве у том камену У туту тутину у легло празнине У гладне маказе почетка и почетка У небеску материцу знам ли је ја Семе ти и сок и сјај И таму и тачку на крају мог живота И све на свету 7 Шта је с мојим
Матавуљ, Симо - УСКОК
Кад сунце грану, све што бјеше крштено прекрсти се и призва небеску силу у помоћ, највише ријечима: „Сунце на помол, господ бог на помоћ!“ Па се свијет поче згледати.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
При том понављачи — Понекад назреш у ваздуху, лети, Небеску ружу која милост зрачи — И то је знак, ал основа се сети: Винчанско писмо, жиг у иловачи. (2—3.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
СЕНТАНДРЕЈА, ІРІЅ ФЛОРЕНТІНА Помирисала си цвет перунике Затворила се у небеску круницу И заћутала В. Попа: Сентандреја Гледам ли те зракопловну, валну, у гирланди јесенске фасаде, или слику
Заправо грм си који с низине брда надрасте, скупив у крошњу одежду земску, небеску ношњу. Пазуха Твоја отаве две су. Множи рукавце руку ти река.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
И опет се, обоје, успињу У светлу небеску пустињу. (Орлу је живети најмилије У дворима Громовника Илије.) И пошто није гладан, Он по сто пута на дан Змију
ЈУН Месец је пун као кљун. Искри се сребро у одблеску. Једна звезда седа у чун И тоне у даљ плаву, небеску. Трачак искоса, пао у жбун, Колико да осветли нотну свеску Попца што свира: јун! јун! јун!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
много раније, сећа се, па толико пута је мислио о томе, баш тамо код оног забрана на коси, сада, наравно не личи на небеску капију, као онда, гледан на месечини од Мораве. Шта је читао на том распусту?
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
слепи гуцлар, старац, једном годишње, у августу, кад се звезде отварају, сам истера своја кола и коње у ноћ, под небеску пустињу, и онда пева тужбалицу коју нико никада неће забележити. ДОДАТАК. Средином јуна 1817.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
АНЂЕО ТУГЕ Са распуштеном косом, под венцем од љубичица, Спустивши блеђану главу на звучну сребрну лиру, Ја видим небеску слику. Са покиданих жица, Последњи акорд звони. Божанска нека туга светли се са њеног лица, И она сузе рони.
Ако је твој Бог хтео да будеш Земаљски цветник рајских цветова, Унео ти је небеску прегршт У врело срце пре свих векова! Треба л' да рађаш, зашто се бринеш? Он ће послати Духа с далека, Да цвет потера..
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Забезекнуто посматраху ученици ту величанствену небеску појаву, а Питагора им рече: „Видите ли њен савршен геометриски облик?
Он, учитељ је рекао“. Он их остави да још неко време посматрају ту, њима несхватљиву, небеску појаву, а тада им рече: „Време је да пођемо кући, иначе ћемо покиснути до голе коже“. Они се дигоше и пођоше низ брег.
Тиме је Хипархос открио једну врло важну небеску појаву, која доби касније назив прецесије равнодневица. Но на славу тог открића имају своје право и поменута два
своје право и поменута два претходника Хипархова, јер без њиховог каталога звезда не би Хипархос могао да примети ту небеску појаву.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
поетском сугестивношћу, као у овим стиховима из песме „Сентандреја“: Помирисала си цвет перунике Затворила се у небеску круницу И заћутала.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Аранђелове главе управо у тренутку кад се он, стојећи иза Дафининог ковчега, сећа њеног погледа који - већ преточен у небеску модрину - одозго сија: „Њене очи биле су му још у памети.
Петровић, Растко - АФРИКА
изложи кожу светлости звезда, месеца, па да се разуме откуд онолико несвесно огорчење код тропскога белца на велику небеску звезду од које у ствари све живи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Е, добро... Не знате шта је даље било. Дакле, наљутио се Бог на земљу, повукао сву небеску полицију и рекао: нека се туку, не би ли им најзад дошла памет!... Уграбе ту прилику Срби, и кидну са Крфа.
Свежи поветарац пирка. А сунце залази лагано иза Доброг Поља, као да нам показује пут... Некада су тамо биле бачије. Небеску тишину нарушавало је само блејање оваца и јагањаца, и чула се јека звонаца. Сада влада тамо грозна пустош.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
око Јајца, а на другој страни све се више и више уздиже округли, црвени мјесец, пробијајући се кроз танку бледуњаву, небеску модрину. У тренутку се облише дебели млазеви страховитог водопада као крв црвеном свјетлошћу.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
АНЂЕО ТУГЕ Са распуштеном косом, под венцем од љубичица, Спустивши блеђану главу на звучну, сребрну лиру, Ја видим небеску слику. Са покиданих жица Последњи акорд звони. Божанска нека туга светли се са њеног лица И она сузе рони.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
сада да смо и раван Земљиног екватора раширили далеко, далеко изван наше Земље - онда ће та раван пресецати привидну небеску куглу по једноме кругу који се зове небески екватор.
Коперник је, као оно Мојсије, видео издалека обећану земљу, а Галилеји нас је у њу увео. Он је својим догледом разбио небеску кристалну сферу, а Земљи је наредио да сиђе са престола на који су је поставили и да се задовољи скромном улогом
1825 године публиковао је Лаплас своје велико дело у пет дебелих томова са којим је, на темељу Њутнове науке, изградио небеску механику као самосталну научну дисциплину.
, ја пођох у Београд да на његовом Универзитету предајем рационалну механику, теориску физику и небеску механику и да на тим темељима сазидам једну нову науку. ХХИІІ ПРВО НАУЧНО ДЕЛО И ЊЕГОВ ПОСТАНАК.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
их вином Ослободила из жара седам гугутки Отпојала са њима седам вечерњи Помирисала си цвет перунике Затворила се у небеску круницу И заћутала (1950—1971) САВИН ИЗВОР Мој залудни ходу На Савину воду (Српска народна
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Руке орача и руке у морнара Показују златну небеску жегу под тамном кожом свеца. Крило галеба још на мирис таласа заудара И руке Богородичине увек чувају целов месеца.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Да је бацио удицу могао ју је у часу ухватити. Али, не осврће се момак, не гледа. Зна: ко звезду небеску у срце прими — душу је своју изгубио! Али, сопствене га очи не слушају!
Нико није сазнао зашто. Је ли овога пута исти случај? — Добро би било да не напушташ небеску башту! — рече Велика Звездана Мајка, али Звезда није могла да прихвати њен савет. — Морам да је напустим, мајко!
Затим закључа небеску башту. — Шта ли је са Звездом? — питао се Чобанин и свирао тако нежно да је лишће с врба капало, а месечина се као