Употреба речи небо у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Гледао сам поноћ како је по хиљаду запаљених кровова осветљује својим пламеном, који чак до у небо шиба. Видео сам јунакâ. Гледао сам малене српске четице где, као плеву, развеју читаве баталијуне Маџара...

Затим је устао и, наслонивши чело на гвоздене шипке од прозора, дуго је гледао облачно новембарско небо, из којега је ситна и хладна кишица на земљу падала.

1871. СИРОТА БАНАЋАНКА Три дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.

— Учитељу, — рече, — време је да путујемо; ено, погледај тамо истоку, видећеш где се небо бели, скоро ће и да сване.

— рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе... Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Не могући ништа друго, чинила је то што сви слаби творе кад им од силних обида бива: проклиње, и правосудноје небо на освету призивље.

Шчастљив народ којему милостиво небо таковога владјетеља пошље! Но тада је управ шчастљив и достојан имати га кад га љуби како о ц а, радо слуша и повинује

wорлд гаин а релисх оф трутх анд виртуе, wхицх аре то маке ус хаппy ин тхе неxт: Состојаније блаженства, што ми зовемо небо, неће бити способно дејствовати у они умови који нису приучени за то; ми морамо у овоме свету добити један вкус истине

Ова се љута и проклета дела онде творе гди нејма добрих закона ни управљенија. Људи! Људи! Хоћете ли кадгод на небо погледати и помислити да је бог над вами, који вас гледа и види, и који ће вам судити?

Али ваља да знаш да су та птица они исти људи који тобож веле да би ради небо заслужити, а сасвим су к земљи прилепљени, нити би је кад ради испред очију изгубити”.

Говори данас, говори сутра, докле ти га у један мах истом нестане. Рабини пишу да је жив на небо однесен био; већ што му драго, куд је год он однесен, али њега између прочих нестане.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ЗВЕЗДА ПУТНИЦА 1. Да ли те ико на крају пута чека? Је ли ти небо празно без човека? Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима?

Док богови из облака, из грашка, ковиља, из лепих ката, с мувама и винским мушицама, беже, у напуштено небо, које пламти, певајући ујахују команданти. Од топова и петлова грлатији, од кобила које јашу гузатији.

А стално су нам за петама, у стопу нас прате, свињци, кокошињци и земунице! Молимо да нам се небо отвори, да нас прими, да нас озаре Богојавлења, Благовести, Преображења, Вазнесења, Васкрс, а шапе и канџе доњега

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Те ноћи, кад смо се тукли на Ваљеву, видили смо с брда сво небо црвено на Руднику који је Карађорђе и Јанко Катић запалио, и то кад види наша војска, врло се охрабри; а тако су исто

” Устаде и генерал, опази димове — у небо опрли — од десет кућа, пак се окрете на оне Турке, изврати кожу и повика: ,,Ви једне кесеџије, ви једни бунтовници

Ветра ни најмање нема да дува, но из доље дигао се пламен у ведро небо, и кад високо дим као дебео столљ изађе, онда се рашири облак од дима на подобије амбреле, и озго ̓лад начини.

) Испитуј виновника, а не осуждавај сама Чернаго Георгија. у тако крајњем недоуменију помислим: небо високо, земља тврда, а од Цесарије Турци воду затворили, бегати се нема куда а бранити се не можемо.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

БОЈ НА МИШАРУ 276 4. „НА МИР” 286 5. СВАДБА 294 6. ОБИЧАН ДОГАЂАЈ 299 7. ЖИЖАК СЕ ГАСИ 304 8. НАТУШТЕНО НЕБО 310 9. ОЧАЈНА БОРБА 317 10. ЗБЕГ 325 11. МАЛО ВЕДРИНЕ 335 12. 1813. ГОДИНА 340 13. РАВЊЕ 344 14. НАЈЕЗДА 348 15.

Испаде Лазар из његових руку као неки трупац и бречи о ледину, а он оста дупке... Диже се дуга у небо. Што је Станко сад урадио, било је јуначки. Све живо, и мушко и женско, потрча му и обасу га хвалом... Лазар се диже.

Нешто зашушта иза њега... Тело му прожма језа... Заустави дах, напреже уво и — не чу ништа!... Погледа нада се... небо се осуло звездама; а оне звезде гледе га хладно и подругљиво као очи уходине, који је пронашао кривца, па се прави да

— Јест, убићу га... као муву!... Да пирнем, нестаће га!... Сад ми је мањи од мрава, а лакши од паперка! И погледа у небо, па се стаде заклињати богу, звездама и плавом небу да ће убити Лазара...

Поздрави га и кажи му да је од данас за десет година мој!... Да бежи у свет, да бежи у земљу, па небо — наћи ћу га!... Ја се смирити нећу док се трипут његовом главом не котурнем!...

Нека му бог да живота и здравља... Господе!... Ти му буди пријатељ!... Ти му буди разговор!... И погледа на небо. Једна звезда прелете преко плавог неба, па се чак тамо негде угаси... Она прошапута: — За грм, друже!...

Ови горски вуци играху се као деца или као мали мачићи. Њихова мрка лица посташе ведра и весела као небо... Ко би их сад видео, заклео би се да ни један од њих мрава није згазио, а овамо сваки је имао бар по једно убиство

Али се небо затворило!... Молише се богу. Али је бог ћутао... Ни наде им не даде. Окреташе се лудима. Али их људи презреше.

Станко се загледао у небо. Месец, прилично окрњен, уздизао се лагано све више и више. Станко га је гледао, па му дођоше неке чудне мисли.

Пролазећи поред куће Алексине, видеше га пред кућом гологлав где стоји; дигао главу па се загледао у небо, а ветар се игра са његовим седим власима. Кмет Јова затресе тужно главом. — Боље би било да је умро! — Боље!

Дизао је Турчина у девето небо. — Красан човек! Сладак човек! Ето, Маринко! Ти знаш колико смо ми на Маринка викали.

Сравни све то с Црном Баром, па диже Крушку у небо. Онда поче говорити о Лазаревој кривици: — Да је то био други који Турчин — тешко твоме Лазару!... Мислиш марио би он!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ПРВА: ПЕСМЕ СУНЦА Пријатељима Алекси Шантићу и Атанасији Шоли СЕНКЕ ПО ВОДИ ЗАЛАЗАК СУНЦА Још бакрено небо распаљено сија, Сва река крвава од вечерњег жара; Још подмукли пожар као да избија Иза црне шуме старих четинара.

Негде у даљини чује се да хукти Воденички точак промукнутим гласом; Дим и пламен ждеру небо које букти, А водено цвеће спава над таласом. Опет једно вече...

ПОЗНАНСТВО Када је познах, небо беше мутно, Врти су мрели с болним нестрпљењем; Јесење воде шумиле злослутно, И све очајно журило за мрењем.

Гола, она чека; а поглед, пун жуди, Вапије у небо, и страда, и моли! И док стидно око у небеса блуди, Чежњом дрхћу прса и удови голи.

Тако ноћ пролази тихо, једнолико, Ветар месечином засипа и веје; Спи небо и земља; и не дозна нико Ту паганску љубав сред мртве алеје.

НОВЕМБАР Раширило се у немој висини Јесење небо, оловно и празно. Поља су пуста; врх ледина њиних Силази вече досадно и мразно.

— Сама врба стоји... САТ Дан болестан, мутан, небо непрозирно. Над безбојном водом мир вечерњи беше. Часовник невидљив негде изби мирно: Тад потоње руже лагано

Мир. Задњи је талас дошао до хриди, Запљуснуо сетно и умро крај жала. Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом. Небо пепељасто. И копно и вода Кô да ноћас дишу неким чудним болом, Тиха туга веје са далеког свода...

А гроб: о, да ли свити? СУСРЕТ Једне се ноћи беше срела, На једној зрачној стази, Душа у небо што се пела, и ангел што на свет слази.

ЛИРИКА 1943 ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ Знам да си скривен у морима сјања. Али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути, А у нама је твој глас од постања.

ЗВЕЗДЕ Кад небо засја прво вече, Чу се глас звезде с видокруга: — Ја сјам за срећне, једна рече. — А ја за бедне, каже друга.

Први пут небо ту засијало На људску срећу и на болове; Ходисмо туд где све је клијало, Само Бог и ја кроз те долове...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Око нас шума и чисте стазе. Као да чујем Лабу, и детао негде кљуца, и у ушима ми зуји, и ја гледам горе и видим само небо и њу! Сав свет је она, и она сав свет!

израза, колико срца, душе, племенитости, поноса, страсти, свега великог у оној што тако с осећањем оживљава и за небо везује наш орган слуха. Ја се чудим да јој још тог вечера нисам пао пред ноге, да јој нисам казао...

Из њених очију теку два млаза суза. Оне беху управљене на свеца и на небо. Тамо горе беше нешто што је она видела; тамо њен Бог ког је она гледала и који је њу гледао.

Ноћ је била у бога дивота! Небо се сија, месец се цакли, ваздух свеж — нигде се ништа не миче. Онда видех бáбу како се надвири над прозор од момачке

Сунце се беше расплинуло у далекој прекосавској равници, и само још поврх места где га је нестало пружаху се у небо дугачке, светле беличасте зраке, као да је отуд са запада помолио неко грдну шаку са раширеним и нагоре окренутим

Он баци преда се капу са поклонима и као луд погледа у небо, као да одозго чека одговора. — Хајдемо-те одавде! — рече капетаница. — Овде је несрећа, а ми...

Ал' ја вам кажем, пазите што сам вам и синоћ казао: „Ко је и у чем увреди бог га убио!” *** Људи! Истина је да се и небо неких пута чисто осмешкује и радује.

Шта сам ја згријешио богу, да ми не дате под моје старе дане живјети? Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра-прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице и дати рачуна о своме стаду?

па тако склопљене руке положи на сто. Заврати се мало на клупицу а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо. — Природу! — рече он замишљено. — Да! Тој сам се мисли и сам поклонио! Велика је то књига!

Кад се опет примакосмо, чусмо поново пушке у нашем селу и видјесмо како се црвени небо. — У село! У село! — чу се са свих страна. И све груну опет Зебићевим шором. Кроз село лете људи и вичу: „Ватра!

Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо. Шљеме бјеше све у пламену. Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.

кроз иглене уши”, „потока суза и уздисаја” дубоки кô артески бунар и дугачких кô Трифко јекмегџија, „жарких очију као небо” (разуме се италијанско), час плавих, час црних кô... уосталом, лажем.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Једном речи, није украо само оно што је о небо било обешено. Од кућевног лопова — говорила је гђа Перса, — тешко сачувати.

како је узео једном паору плуг из руку, па сам он оре, а паор Шваба диг’о руке, а упро свој благодарни телећи поглед у небо, па вели: »О, боже, овакога монарха дај да получи свака нација!

А она, смеје се, боже, смеје, па забацила главу, па све баца ноге и шора ногама по земљи, па дигла нос у небо, мислиш: Венус је, нико к’о она! Ху!

Ситна киша сипи, сипи поваздан, од јутра до мрака, и целу ноћ бије монотоно у прозоре, и ујутру опет осване облачно небо, киша и блато; и видиш само покисле кокоши пред кућом и чавке на грању, и врапце чујеш под стрехом како џакују.

кликтање ждралова, и они нас остављају као лажни пријатељи у несрећи, и бегају од ових суморних дана, и траже ведрије небо и блаже поднебље. Само ће несташни и безобразни врапци остати и после Митровадана у својим, летошњим, квартирима.

И млада беше дивна. Плаве очи као небо ђурђевскога дана, а поглед јој свечан и диван као данашњи сватовски дан. И док су рођаке још нешто шушкале и опремале

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

То Мица рече као из шале, али Алка осећа. — Опет сам од тебе богатија, а у рангу смо близу. — Као небо од земље! Ти, Алка, кад би се строго узело, још ти не пристоји шешир носити.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Саборна црква, као неки прав старац, уздизала се мрачна и достојанствена. Цело је небо било узбуђено. А у свем овом поднебљу видела се и осећала једна чудна, непојмљива снага која се буди, прикупља,

Тамо пред својим шатором, испружен на трави, лежао је Јуришић и гледао у небо. На његовом белом и болесном лицу дрхтале су сетно паучине брига. Нешто се догађало у њему.

Он грчевито стукну корак назад и пренеражен, ужаснут као да се руши небо застаде укочено, мртвачки. Онда неколико тренутака настаде дубока, страховита тишина, па се он ухвати за главу, и

А на пољу грозна оморина и мрачно, на олују натуштено небо мучило се над фронтом. У менажи, под хладњаком од осушеног грана, раскопчани и зајапурени, препирали су се официри, па

грана, раскопчани и зајапурени, препирали су се официри, па се пргавили до беснила што се више, горе над њима, небо мрачило и мучило.

Је ли? Па ће сунце... — Љубљена моја! А на пољу небо је тихо плакало и кад кад вриснуо би ветар, те се дрвеће тужно и аветно повијало тамо-амо.

Београд расте; расте Београд; гле како Београд ужасно расте! Београд небо пара И сви врхови осцилирају. Ах сви, ено, ено сви, без разлике, врхови осцилирају.

Бојим се, јер, ето, пред мојим пренераженим духом руши се и последња вера у сигурно. О земљо, као и небо, тајно вечна, јел' близу доиста твој крај? Гледао сам те кад тријумфујеш.

Африка

Велика Кола била су све ближе на хоризонту; са друге стране, појављивао се Јужни Крст. То беше сасвим друго небо. Тога јутра сам без шлема прешао преко сунчаног простора, а већ сам по подне имао и главобољу и кијавицу; опомена да

Изиђосмо на кров: лимунаде и лед. Док смо разговарали, небо се стаде облачити и неколико далеких муња објавише олују.

Сваки њин покрет представља једну хармонију. Њине речи одлећу у тихо небо као птице. Све су улице пуне црних шетача, сањалачки насмешених.

До пред подне скоро небо је тешко, сумрачно, од силних испарења; над водом врела и загушна пара као у купатилима. Ова убиствена светлост

која у Европи траје по читав сат и на северу недељама за време заласка, овде се као у магновењу сручила низ тропско небо. Ја сам се хтео дивити јединственој револуцији светлости и сенки, цепаних крвљу, на своду, кад већ наступи сасвим ноћ.

својим устима, својим очима и у свом срцу као и сви црнци што су је осећали око мене; као земља која је натопљена њом, небо које је тако често мутно од ње.

Мало пале пото–пото, пун расцветаних лотоса и ненифара; девојке и младе жене траже неко биље међ цвећем. Небо је љубичасто и сурвава се косим таласима на нас. Грдна ларма инсеката.

КРАЉ ПЕБЕЊАНИ УЗ ПЕСМУ И ИГРУ У НОЋИ. СА ЦРНИМ НОСАЧИМА КРОЗ САВАНУ ЗВЕРИЊА, ЈЕДНО ДРУГО УЗБУДЉИВО НЕБО НАД НАМА Тако стижемо у Ђавалу. Кампман, пусте колибе; ноћ над селом.

тихим куцањем у дрвене дирке балофона; у сунчано победничко јутро он бије у бубањ од чије се дубоке песме размиче небо. Главни свирач, ради поздрава и дара, савија се и свира код самих мојих ногу.

Сад могу рећи да предели које сам видео на њеним брзацима, предели, небо и створови такође, били су можда најлепши што сам икада видео.

У шест и четврт имамо јединствен залазак сунца, нагао и успламтео. Велики пламени језици пењу се уз небо, запаљујући га скоро до зенита, а онда се одједном све црвенило враћа оданде, сливајући се као крв.

Једино су небо и светлост савршено свежи и нови; и утолико пре то оштро расветљење онога што је прошло изгледа још чудније и невероват

Црњански, Милош - Сеобе 2

Појаве се лети и неки свилени чадори, палме, али све је то само омама људских очију, фатаморгана ваздуха и облака. Небо се после, опет, спусти на ту празну земљу као плава завеса.

Тамо су непрегледне зелене утрине, Бегеј, врбаци који су запупели и процвали, плаво небо. Њему се чинило да у мислима осећа како трава зелени, како дрвеће пупи, како се небо плави.

Њему се чинило да у мислима осећа како трава зелени, како дрвеће пупи, како се небо плави. Желео је да се још једном по тој трави вози, да буде жив са пролећем у тој својој самоћи.

Кад је испразнио шаку кукуруза, почео је да им стреса дувана и смејао се живини, зачуђеној чиме је небо храни. Вели: не ваља то што Павле ради. Павле је паметнији, али не би требало да казује све, о тој својој Росији.

Све у круг, да излуде по барама. Неће знати да кажу јесам ли спреда, здесна, слева. Док се само небо оспе звезда коњокрадица. Ја сам човек сеновит, Шокице, не бој се, али што кажеш за женидбу, ко ће мене за женика?

Изнад тих, барокних, зграда, у даљини, небо је било плаво, ниско, топло, оловно. Егзерциришта су била празна, пожутела, спржена, а трска у води, око барутана,

Бачка се, затим, у Павловом причању, вртела, око њега, као да лети. Сад се чинила, стрмоглав, небо пуно звезда, сад као море дубоких, мирисних, трава, сад као бескрајна пешчара.

Цео један народ желео је да оде, од таквог хришћанства, у даљину. Небо је, међутим, изнад Табана, било затреперило. На дну стрме улице указаше се тешка, црна, путничка, кола.

Имала је обичај да протресе косу, као да јој смета. А пела се у кола као анђели, који иду у небо, на лествама. На Исаковичевом путу у Росију, тај човек, и та жена, и та ћерка, били су за Павла случајност, али као

Као на дну неке алеје, на дну тих крчевина, плавело се небо, а на њему се белели облачићи, као стадо јагањаца. Божич је на том пропланку био стигао троја кола својих познаника.

Кад би се у Хртковцима пробудио, и изишао под звездано, јутарње, небо, његови белци дотрчали би му, а пропињали би се, пред њим, као неки водоскок, у висину.

А да туп удар ногу одјекује, и напољу, у земљу, у небо, у Вијену! Исакович је био примљен, по други пут, у аудијенцију, код грофа Кајзерлинга, у подне, двадесет и првог јула

Теодосије - ЖИТИЈА

Ови, дакле, у високим горама настањени с јеленима, небо као цркву, а Христа у души изображена гледајући, колибе тесне травом украшене имађаху, у којима трпљаху, шумом дрвећа

завесама, и свима светим сасудима, и свима часним изванредним стварима, тако да је сваки који ју је видео мислио да је небо на земљи, и говорио: „Господе, вазљубих красоту дома твојега“, освети оне који те љубе и оне који овај дом украшавају

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Уз ове моралне, главна је духовна особина Бокеља разборитости и духовна ведрина. „Небо је над Боком готово увијек плаво, јасно и чисто, као и душа њених синова.“ (С. Накићеновић, Насеља ИX).

Већим делом године небо је јасно и ведро. Ова је природа оставила дубок траг на људима који у њој живе. Потиштене чифчије знају имена

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Мјесец се на то само лукаво смјешкао, па су се старци наљутили на ту његову дрскост и ријешили да се попну на небо и да га измлате.

тренутка пролетје преко неба једна звијезда падалица тако да се мишу учинило да је истегнути мачак загребао шапом само небо. Због тога он опрезно напомену: — Молим те, лакше мало с тим твојим ноктима, страх ме је!

А кад би нека од њих задријемала, она би се омакла и разрогачених очију клизнула низ глатко небо. Тек мало послије видјели бисмо је како се поново опрезно пење иза тамног уснулог бријега.

Тек сам улетио у њу, а већ ми на другом крају вири глава! Врло забринут, Крушкотрес баци поглед на звјездано небо, али како је мјесец већ био зашао, он се још више препаде.

Око поноћи, добро поднапити, чича Тришо и крчмар Винко ријешили су да се попну на небо и да виде зашто то нема мјесеца.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

повратила се 13 Не шали се чудо Сакрило си нож под мараму Прекорачило црту подметнуло ногу Покварило си игру Небо да ми се преврне Сунце да ми главу разбије Крпице да ми се растуре Не шали се чудо с чудом Врати ми моје крпице Ја

једни другима САН БЕЛУТКА Рука се из земље јавила У ваздух хитнула белутак Где је белутак На земљу се није вратио На небо се није попео Шта је с белутком Јесу ли га висине појеле Је ли се у птицу претворио Ено белутка Остао је тврдоглав у

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Да није за време рата одлетела у небо, послала би свој извештај људима, анђелима и ђаволима и јеврејска синагога. Ћутање синагоге погоди ме као ударац

Била је то дечја песма и била је лепа. Изнад јабланова више није било сунца и небо је било зелено као јабука, а на реку се спуштала хладноћа пуна светлих мириса биљки које расту.

живе и мртве Тисе, мочварама и трскама, Караново је изгледало као да лебди у ваздуху окачено торњевима својих цркава у небо и подупрто чопором кућа које се збијаху око њих.

градове Волфганга Борхерта и видех их наново изграђене, фабричке димњаке како се дижу као стиснуте људске песнице у небо, затим шине како иду још даље, до Холандије и Данске, до Норвешке и Шведске, у сусрет Ескимима и поларној плавој

Месец се као у филмовима из Индије полако и декоративно пењао у небо. Сад је већ лично на големи црвени диск хитнут ка звездама.

Било је у њему прича о карановским ноћима кад ти се чини да небо, звезде, месец и све постоји само зато што ти постојиш; о стрепњи да ћемо сусрете морати да кријемо; о неправедности

Били су то тренуци спокоја какав сам осећао само у води. Лежећи на леђима гледао сам жуту ружу сунца како окреће небо око себе, и обале с мирисом врбака у наручју.

Лежали смо на леђима и посматрали небо изнад себе. Било је прозирно плаво са оним ситним облацима налик на таласање реке у зору, тамо у висини.

Био је то тих И врућ почетак лета, тако тих и тако врућ да вам се чинило да небо попут неког невидљивог сунђера упија све звуке у себе. То је постепено почињало да ме избацује из коже.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Око педесет година стар, средњег стаса, сув, лице округло, нос „на небо вопијушчи“, уста увек на смеј готова, очи ситне, зелене, лице увек на иронију или шалу готово.

Сад га опет заокупи армицијаш, моли га, моли га и Чамча, те једва га преклоне. Ноћ лепа, ведро небо, кочијаши све чувају, а има штале за коње.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Катарине Сијенске, стигматизоване и загледане у небо, Комесар је најпосле престао да виче. Викао је доста цео дан и мислио је да је време да то препусти бискупу.

Кад се погледају сва поља у месечини? Сва она брда у даљини... град, кровови... тамо облаци... сазвежђа... то небо пуно светлости? Кад се пред свим тим ућути? Је ли и онда као да пролазимо безумно... без смисла...

– Ух, да се мост не сруши – помисли, или да му пртљаг можда не оде у реку? Па затим, упивши погледом влажно небо што се било наоблачило, заузда, брижан, коња и упита капетана Пишчевича, који је јахао крај њега: „Что значи при

Кад се преврну чун, зидине Београдскога града, над водом, извртоше се и, за часак, у очима му остаде само небо. Затим, један трен, протицала му је под очима река, али невероватно широка, какву је никад не виде са лађа, са обалама

Чинило му се, простртом на једном ћилиму, да не треба да се миче, јер по њему још теку обе обале, тршчаци, небо и његова кућа, што као да се разлива.

Тако је, на земљаној пећи, крај њене постеље, осетио као да се узноси на небо. Ни за тренутак није се сетио брата, ни за тренутак не изиђоше му пред очи њена деца.

Нико то неће сазнати. Био је уверен да ће и она ћутати. Опојна нека радост се јави у њему. Вода, тршчак, песак, небо, све је то било далеко. Па и тај Земун, који је желео да све сазна, и њен муж који се можда неће ни вратити.

За један трен, она виде, бледо, јутарње небо напољу, део крова и једну грану, затим се узана светлост одшкринутих врата, на зиду, опет сузи и затвори у мраку.

Штавише, и другоме, ма коме. Цео огроман сутон видео се кроз прозор, и, на водама разливеним, хладно, сиво небо. Река је била мутна и жута, пуна блата, а врбаци, што беху већ кренули да пупе, били су премрзли последњих, изненада

Ова нова земља, сва зелена и хладна, тамних шума, са пропланцима над којима је небо треперило као дубоко, провидно језеро, била је са свих страна пробијена ваздухом, и привремено, сасвим истисла из душе

је опет настајала густа шума, горе у планини, а за њом, као огромне камените завесе, стење, врхови, врлетне зидине. Небо је над њима дуго, скоро до поноћи, остајало светло, засуто бледим, али крупним звездама, што су пред зору постајале

Заборавив за тренутак и где је и куд иду, загледан у високе зидове стена, над којима се сјало небо сасвим бистро и сасвим бледоплаво, Вук Исакович се беше смирио, заједно са људима свога Славонско‑подунавског полка.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Љубавна жудња, изговорена шапатом под окриљем тамне ноћи делује моћно: „Мрак мрачи, пут пуца, небо јечи, земља звечи, стреха њишче, вода хучи, гора пучи.

“ А затим: „Нити мрак мрачи, нити пут пуца, нити небо јечи, нити земља звечи, нити стреха њишче, нити вода хучи нити гора пучи, већ мој драги Н.

“¹³³ Са истим уверењем и жељом да се демони уплаше и одагнају, изговара се и следећа веома сугестивна басма: „Крст на небо, крст на земљу, крст на свакојак зглоб. Анђео на срце, а вук на траг. Лек тражио, врачку нашао.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

О ХИЈЕРАРХИЈИ У областима царства нашег све небо звездано, сваки ватрени престо, и небулоза што бескрај плави, до најмањег огња је пресликано.

сливови Лаба и Вардара, све слане с ливада и са њива, сви глечери што их има Шара, леденице под стрехом ниске, све небо сиње, сви пљускови који се за суше окореле земље сете, сви поводњи у дане југа, наручја свих јаруга, све сузе

Ако огањ плаха киша омете, значи, небо га гледа без љутње, јер је некада спасао дете из набујале воде мутне. О ОЛТАРУ У олтар да не улазе жене Ни трудне, ни

ЗА СЛУГУ ЈЕРНЕЈА Тражим помиловање за слугу Јернеја који откако расте трава и небо огроздом звезда роди узалудно тражи своја права.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Повезане међусобно жицом, ове тетке данашњих телевизијских антена имале су задатак да премреже небо и ухвате гласове ветра, кад налете изнад кровова.

Оне пролазе кроз таван затрпан старим стварима, кроз напукле црепове обрасле маховином, а онда се пењу у небо. Он слуша гласове који стижу ниоткуд, избављајући га из кухиње. То је мали сањар чији је поглед окренут унутра.

На врху брда авион се чуо много боље него у долини. Изишли су из кухиње и погледали у небо, које је постало готово љубичасто од врелине. – Ово је онај у три... — рече калуђерица другој сестри.

Бел Ами узима девојку за руку и одвлачи је до средине собе. Небо прелази из тамног у сиво и ружичасто. Девојка се кокетно отима — не сувише.

На таваници су били насликани ружичасти анђели. Строп је био препун њихових дебељушкастих стражњица. Одводили су у небо Марију Терезију. Кућа је раније припадала неком немачком бирошу, кога је у ово румунско село довела Марија Терезија.

Па је власник куће дао да се на таваници наслика како она одлази равно у небо. Да се захвали. По соби су пијукали тек излежени пилићи. Једна старица их је гонила, вичући: »Иш, ђаво ти срећу понио!

уз раме као некад, ознојени, задихани и заиграни, одсутни за све друго сем за мали комад глога који звижди кроз зимско небо, све даље и даље према хоризонту. – Кус пијетао — пиле довијека...

Његова слика са шестим три разредом, где сви дечаци гледају према фотографу, у школском дворишту — само он пиљи у небо, правећи се оргиналан. Фотографија извесне Ване, нека њена писма. Није важно.

Матавуљ, Симо - УСКОК

ИИ Тога дана иза подне застуди и небо се наоблачи. Тада се кренуше из Котора: кнез Драго, његов пристав, његових пет браственика и њихове три женске, а

Што се већма пењаху, небо бјеше све већма натуштено и као да се спушташе. Озго, са Крсца, из дубодолинâ и склопова, који се спуштају међу

Напољу бјеше цибрин а и снијег већ шкрипаше под њиховијем ногама. Небо бијаше ведро и звијезде весело трептијаху. Сутрадан све три женске из кнежеве куће отидоше у цркву.

У предњој згради бјеше бољих ћелија, али владика од младости бјеше навикао на ту. У ходнику застаде мало гледајући небо: бјеше чивитасто, а звијезде, крупне, трепераху живијем сјајем. — Дивна зимња ноћ! — рече владика.

— Какво је вријеме, Мило? — запита старац. — Студно, господару, али је небо ведро! На здравље ти, господару, Нова година, да бог дâ! — И с тобом, Мило, дај боже!

Кад сунце стиже до пола неба, један се пробуди, сједе и, онако траповијесан, погледа по дружини, па на небо, па се прекрсти и устаде. Бјеше Марко Јокашев.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Паде клупче, — земља се потресе. Старац кресну, — море се осуши. Баба кину, — небо се провали. То су већ обрасци слободне, радосне неразумности: смисао и циљ песме су у самој игри, а изван ње, чини

е, што ће рећи поетске критеријуме лепог и доброг, и бити увек спреман да повлађује жељама: Знао је он и колико је небо далеко од земље, и одакле се може дохватити до мјесеца, и куда тече вода.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Но то је ништа. ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа? Кад Србин славну побједу одржи, то је ништа? О, небо! СМРДИЋ: Има важнији новина. ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа нема важнијега од српске побједе. СМРДИЋ: Пала Пешта. СВИ: Шта, шта?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

њега »маснице«, остаци божја бича када је шибао земљу због њених црних дела; злато је пак жути гној у тим масницама. Небо је »угнута стопа Господа Бога«. Месец је, по потреби, жута турска сабља и »обруч круне света«.

Милићевић, Вук - Беспуће

Кад је изишао на перон, вече је било угодно и свјеже; облаци се били сасвим изгубили; небо било прошарано звијездама.

И кад је сио у саонице, како је резала зима, како је шибао вјетар, сух и хладан, по простору који се смрзао. Небо је било залеђено и сиво.

лежао је у хладовини у башти, под једном старом трешњом са испуцаним деблом и гледао кроз грање у бјеличасто плаво небо; од Уне ударао лак вјетар и доносио оштар и јак мирис воде и буркање валова; негдје у даљини сијао се један срп воде;

њега пржи суша и изгара припека, да хлепти као спржена поља за једном кишом, да излијеће пред кућу и да дуго погледа у небо, глатко, плаво и без облака, са којега се просипа огањ.

као брата или пријатеља, с уживањем га прати како расте као и његово срце у грудима, како мало по мало прекрива небо, како се примиче, прилази, спушта.

ликовима игра одбљесак од безбројних свијећа, оргуље брује, појачане одјеком, хор женских гласова у заносу пење се у небо и слама се о старинске, непробојне зидове, и наједном зашути, и онда се несигурно котрљају латинске ријечи свештеника

ГЛАВА СЕДМА Облаци замрачише небо и застрше планине; просуше се јесенске кише, и Уна се замути, набуја и прели се преко својих обала, напунише се јаруге

Он провођаше дане гледајући на прозор у сиво небо и слушајући успављиво и мирно падање кише; после ручка разговараше с Иреном док је она радила неки ручни посао,

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

и долина, А путнику душа плану, Па закликта од милина: „Ој сунашце што разгониш Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо штоно рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо штоно гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо што се сјајиш Пуна

(1843, 25. нов.) ЦИЦ! Ал' се небо осмеива, Ал' се река плави, А рибарче у чун снива Јасно кô на јави. Он итнуо удичицу, Рибицу је стекô, Метнуо

(1843, 25. дек.) МОЛИТВА Месец јасни, звезда јато, И сунашце умиљато, Зору што нам небо шара, А и муњу што га пара, И ту силну грома буку, И олује страшну фуку Ти сатвори, вељи Боже, Ко овако јоште

красоте, Гледну тамо реку ту широку, Гледну, брате, гору превисоку, Ја како се крај реке повила, Како клета под небо с' узвила, Камен пусти камен је нагнао, За облаке рујне се ватао, Кô да оће на љубавна недра Да небеса земља

Камен пусти камен је нагнао, За облаке рујне се ватао, Кô да оће на љубавна недра Да небеса земља свуче ведра, А небо се дивно запламтило Па красоте своје истурило, Пламти небо као живи пламен, Пламти небо, а пламти и камен, Пламти

да оће на љубавна недра Да небеса земља свуче ведра, А небо се дивно запламтило Па красоте своје истурило, Пламти небо као живи пламен, Пламти небо, а пламти и камен, Пламти извор и поносна река — Заигра се срце у менека: Реко, горо,

земља свуче ведра, А небо се дивно запламтило Па красоте своје истурило, Пламти небо као живи пламен, Пламти небо, а пламти и камен, Пламти извор и поносна река — Заигра се срце у менека: Реко, горо, небо пуно жара, Ој вечери,

као живи пламен, Пламти небо, а пламти и камен, Пламти извор и поносна река — Заигра се срце у менека: Реко, горо, небо пуно жара, Ој вечери, де је теби пара!

али се не мако, Плану срце баш у живи пламен, Опет оста као станац камен, Сретном сузом засузило око, Боже вели, о небо високо — Кажу Бога тамо на небеси, Ал' се небо украј мене деси, Било небо, ал' за доба мало, Постајало па г' одма

оста као станац камен, Сретном сузом засузило око, Боже вели, о небо високо — Кажу Бога тамо на небеси, Ал' се небо украј мене деси, Било небо, ал' за доба мало, Постајало па г' одма нестало, Бог га даде — де сте грозне сузе?

сузом засузило око, Боже вели, о небо високо — Кажу Бога тамо на небеси, Ал' се небо украј мене деси, Било небо, ал' за доба мало, Постајало па г' одма нестало, Бог га даде — де сте грозне сузе? Бог га даде, ал' зашто га узе?

Препадо се, зној ме проби ладан, Све с' окрену, мал' не падо јадан, Оде небо, а земљица клону, Ја кâ у гроб са небеса тону, — Ох да јади дуже потрајали, Би ми давно раку већ копали.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег. Над нама разгорено небо најављује близину најтајанственијег путника, мјесеца.

Други нађе крадљивца, здипи тај и кућевно и комшијско, све што није за небо приковано. Набаса когод и на изјелицу, ноге би испод себе појео, а нашим првим комшијама сваког прољећа однекле

божје цвијеће у прољеће, а не згољне препредењаке и мацане, који само ждракају шта би се дало придићи и што није за небо чврсто приковано. И баш међу таквима нашао је мој дјед свога камарата, Дану Десницу.

Маштајући уз пут о смрти и о другом животу, калајџија је закључивао да је и сȃмо небо по свој прилици начињено од чистог бакра. Од чега би другог, вреднијег, и било.

— Та не би људи џабе псовали небо калајисано да ту нешто нема. Од бакра је, наравно. Кад је оно, у првом свјетском рату, исцрпљена Аустрија заређала да

Сад је пред човјеком само пусто блиједо небо одсликано у мирној води пространог вјештачког језера. По његовим ивицама, непотребно удвојени и сувишни, окренути

За трен ока над бабом опусти милолико љетње небо. Остаде над главом само плехната плавичаста купола с истртим докрајченим мјесецом. Шта ћемо сад?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

тако чио, свеж, лак, да бих могао да се утркујем а да пода мном земља тутњи, да кличем гледајући у сјајно, модро небо; да ме опија и заноси свеже зеленило и да ме истински раздрага шевина и славујева песма из грмља.

румен, а хладовина већ преду зима маха над жегом; кад из топле земље бије сувота и драж; кад зелено и чисто модро небо срце драга и пуни га опојним, раздраганим миљем — тога дана изиђох из собе саломљен од силне ватре и узбуђења.

шарене се обешене женске „стајаће“ халине о гранама већ оголелог дрвећа, одјекују пуцњи пушака, усклици, довикивање. Небо је сиво, тмуро. Брда и брегови црне се и непомично оцртавају. Цела је земља влажна и мрка.

А Томча на греди, што штрчи из кућна темеља, сео баш испод фењера. Гологлав, гледа у мутно небо, месец, и слуша из собе игру, песму, крике и веселе, које тек сада, када он изиђе, поче у свој својој силини.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

У пештанској тамници, 1872. ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ ПОД ПРОЗОРОМ Поглéдô сам у небо, у месец, звездице, у прозор и у тебе однета невице; млад месец метô венац, кô млада невеста, млад месец тебе гледи па

Силних жеља полетело јато да с висине изгледује злато, о небо се жеље приковале, место звезда на мене су сјале, а највећом од тих жеља клети' придела је нојца вео бледи, бледи вео

Тај осмејак пусти, кад га је видело небо први пут, чисто га гледам де од милина раствори груди сјајне, де изли на тебе љубавни благослов, најплеменитије племе

да пропаднем у земљу од љуте срамоте са твоје грехоте? Ил' у небо да скачем? У небо? Та ту је тек најропскије блаженство блажених робова, највећа самовоља — Бог! А небо?

да пропаднем у земљу од љуте срамоте са твоје грехоте? Ил' у небо да скачем? У небо? Та ту је тек најропскије блаженство блажених робова, највећа самовоља — Бог! А небо?

Ил' у небо да скачем? У небо? Та ту је тек најропскије блаженство блажених робова, највећа самовоља — Бог! А небо? Небо је само угнута стопа господа бога, њоме да згњечи самртног роба до последњег дроба.

Ил' у небо да скачем? У небо? Та ту је тек најропскије блаженство блажених робова, највећа самовоља — Бог! А небо? Небо је само угнута стопа господа бога, њоме да згњечи самртног роба до последњег дроба.

на станцу прикован, те не мож' сила мисли врелије стеновито да чело прелије, да разаспе по земљи благослов, а у небо да дигне потоп нов, и борбу правде, борбу поноса, прот силе саме, прот Олимпоса!

И Зеј већ Види слободан свој плен, разнето небо, Олимп потопљен, и себе сама милост просећа, већ ледне вале кô да осећа, — потресло га је, задрхтô је кроз, у колених

СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ (при погребу, на венцу, 1901) Дух му се давно у небо отео, нашим се славно споменом одео. Одусто јадну тамницу уску: грудве нек падну на духову љуску.

големо гледа, и сунца, и посред, леда векове траје, побратим кама, од смрти живећ, од јада сама, огромним грањем у небо ниче, кô преклињући свет-мучениче дижу му с' руке, огранци голи, рекô би вишњег преклиње, моли, ил' ветар само сухим

Самсон је певô. Певô је земљу, певô је небо, народ и бога, славу и срам: јунаштва свога минула дела, дивоту мушку дивскога тела, пребујне косе срезани

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Кад то чу ови младић, отрча пут онога мјеста ђе му је старац балоту бацио, док наједанпут рекао би паде небо на земљу, завикаше с хиљаду страна, он се обрне да види ко је, кад не види никога, па се препаде и окамени се.

Идући још даље опази трећега чоека, који у небо гледаше, и упита га што у небо гледа и шта од туда изгледа, а овај му каже да је бацио џилит у небо, „и ево — рече, —

Идући још даље опази трећега чоека, који у небо гледаше, и упита га што у небо гледа и шта од туда изгледа, а овај му каже да је бацио џилит у небо, „и ево — рече, — три сахата га чекам да падне,

чоека, који у небо гледаше, и упита га што у небо гледа и шта од туда изгледа, а овај му каже да је бацио џилит у небо, „и ево — рече, — три сахата га чекам да падне, па га не има“.

Онда царски зет позове оног што је бацио џилит у небо и три сахата чекао да падне па га још нема, те овај угледа бабу па потегне џилитом у облаке те бабу у прси, баба мртва

Виноград понесе диван род. Све се село чудило роду. Кад је било по Светом Илији на десет дана, а небо се над виноградом страшно наоблачи. Почеше да севају муње и пуцају громови, а градушка тек што се није просула.

Намах се отвори Косово. Грме топови, море, небо се пролама, сијевају сабље, звече ханџари, јече рањеници, — све огрезе у крв.

А он им онда каже: — Казујте гдје су очи мојега господара! Куне се вилинска царица да није то она учинила, свлачи небо и земљу, али он не да ни опепелити.

Кад дођем кући, а то ми се родио отац, па мене пошљу богу по водицу. Сад ја почнем мислити како ћу се попети на небо, док ми падне на ум оно моје просо што се просуло у море.

Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто па узрасло до неба; те ја уз њега хајде на небо. Кад се горе попнем, а то моје просо узрело па га бог пожњео и умијесио од њега хљеб па удробио у вруће млијеко, те

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

(Отиде.) МАНОЈЛО (крсти се): О! О! О! да чудна човека! ИСАЈЛО: Јесам ли ти казао? МАНОЈЛО: Оће да ме пење у небо. Куку, мајко, шта нећу јошт доживити! ИСАЈЛО: Такви су доктори! Јеси ли видио како српски говори?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СРЕТА: А шта ћу ја да рекнем? ПЕРСИДА: А ја? СУЛТАНА: Сви сте ви невини. То је зар тако небо хотело да искусим оно што нисам нигда ни помислити могла.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

капљицама, о томе како закон Простога пада не противуречи лепоти Покушаја да млаз из шкољке додирне звезду, Утиснуту у небо као слово у слог. Шта ли смо овде некад оставили у залог, Што сада нам се нуди као благослов и плач?

има довршен облик; Зато је онај мудри неимар Пантеона Пробио куполу кружно, на самом врху, да би Кроз отвор сишло небо у светлости, у пљуску, По својој осовини, да видљив буде знак; Зато је протомајстор љубави, и он мудар У својој

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

поћи за руком, па ће се једне суботе увече појавити тако маскиране пред светом, али, мислим, они бели зидови кеја, оно небо, оне клошаријане, оћу да кажем, и све остало што уз то фура, некако ће ми недостајати док их будем гледала како

Корачали смо преко неке као ливаде, право кроз ону већ класичну реченицу „небо је било без звезда“. Заиста је било. У трави пронађох два свица. Закачили смо их на своје џемперишке.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Звек оружја: Коцељева. Од урока глог ме чува. Пршти фитиљ: Свилеува. Са црквице крстић сева. Плане небо: Коцељева. КОВАЧИЦА, ОПОВО Плаче дете попово. Чешљан памук, олово: Ковачица, Опово.

Огласе струне трзај ужице: много је збиље, грозе, хроптања. Засветли небо и прхну птице кроз јасну сузу у бела сјања. У зрелој јези сурога иња цвати ми, цвати Роѕа цаніна.

“ По пуклом слуху још ми цвиле чавли. В Језера сува - небо измакнуто. За тугин брег ми црно сунце седне. (Због сваке речи покајем се љуто.

) У првој труби чујем фрулу седме и у ме има да се збије, зграца, аждајин тутањ, налет скакаваца. Језера сува - небо измакнуто. Нутрину крпим - гушим се од људи: у мутљаг-телу она дршће, луди, а прашник њен се жути изасуто.

Да савест смирим, гукнуло би вече а радост била и мртвòрођенче. Језера сува - небо измакнуто. СУБОТА І Зелена, жива, Субота је кристал: уз зверку звер је, женица уз мужа, уз крда стада.

Зрнима грожђа небо се кити. Дишите са мном - бићете сити. Творчева школа лако се учи. Прост је алфабет: Слово је једно, срезано,

) Ниси ли појас новога Ноја, пламена дуго заветних боја? Погубној градњи небо је сврха: не стеже смола горди Вавилон не кући кућу језичка збрка, речник пометњи, двојства небином.

) Хитри јахачи Апокалипсе смирују коње. - Лозице, виј се! Вијуго златна лàганих мисли: небо је софра, земља је лежај, мекотан, топал. (Били па свисли грехови тешки.

Гргољи пољем божур-кланица. Празни се Месец: шупља му здела. Чије сам небо, чија травица? пита се Кyћа изнад пепела.

ИИИ Хеј, исток класа! - Ми смо Стамбол град, где слаб је мужјак и жировит храст. Зар небо није звездан рукосад, над Златним рогом зденут срмен пласт?

Док шуме беру громове колаче, а небо шушти с тепсијом у Сави, разуме род ми шумови шта значе, шта сјај са Дрине кад се с Цера плави, а шта тишина кад

и да заседнем за неки од столова између оних бреза и погледам, из те мале пустоши, преко кафанског крова у београдско небо. Један јаблан ушиљеног мача само што се не забоде у пун месец.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: И ја то исто ћутећи бештетигујем. АЛЕКСА: О, небо, о, судбино! Како су путови твоји недостижими! Одбацио сам више од три стотине партија, дошо сам у ово мјесто, гди

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Шумом се шуља лукави Ћосо, мудријаш тешки, нема му мјере. На вису расте чаробно просо, уза њ се дјечак на небо вере, док једна коза, погледај биједе, стабљику проса безбрижно једе. Бездана ево ко поноћ сушта.

нејаке штити, крвнике гази, тражећи правду под земљу слази, разбија браве, отвара стијене ил се за тајном под небо крене.

„Куда ли ноге његове језде! Висине воли, небо и звијезде, како га није у ноћи страх? Морам га тући, ту друге није!

Овамо брзо, руку ми дај!“ Трже се Мјесец, баке се плаши, сада ће мисли, почети бој, па брзим скоком низ небо праши, а за њим сипа звјездани рој.

“ Ћоса ће нато: „Главом и брадом станујем, друже, под Буква-градом. Служим се меком простирком травом, покривач небо имам над главом. Стан ми је, можда, помало тијесан, ал ја вам нисам одвише бијесан.“ Цвокоће Брко у мрклој тами.

Напетог једра барчица јури, у сусрет киши, олуји, бури, прамцем капљице праше. Небо се мрачи у руху мрком, олуја силна долази трком.

Ваздан га тражи весели друг, иште му неки прастари дуг. Пови се врба, заигра листом, откри се небо сиво, долети чапља и прва капља, пред Жућом блесну живо. Трже се ловац као од гује: „Спасавај кожу, ето олује!

Пође и деда, запет ко пушка, хоће да види цвета ли крушка. Плави се небо ко шатор сведен, одјури зима на север леден, а наврх горе, у сами мрак, сину још једном чудновати зрак: остатак

“ Ждерко се трже, погрби леђа, у небо зирну оком. „Ево и дана, враг је у торби, бјежати ваља скоком!“ То рече, врећу на леђа врже, па јурну њивом што

— Месече друже, путниче вечни, одоше наше скитње. У сутон често у небо гледа, тужно му сјаје зене. — Облаче, пловиш у незнан модру, лакше, причекај мене!

У том и зора расцвета руже источним небом, освита знаци, небо се жари, искочи сунце, блиставе стреле кроз врбик баци. Мачак је очи дремљиве утрȏ: „Побогу Жућо, свануло јутро!

Некад је небо тужно и црно, ноћна пустиња права. Знадем и зашто, то ћу ти рећи: уморни ковач спава. Понекад само просине мјесец

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Хвала, господине, и довиђења. — Довиђења и хвала вама. — Добар провод. Небо је сасвим покривено. Киша наставља истим капљама. Таласи који се одбијају о чамац шаљу нам воду нештедице.

Не жалим више ништа. Живим само својим ћелијицама, само ћелијицама. Као биљка. Муња која суво ошину небо показа одједном све обале језера до највећих прецизности.

И показа читав ред брда и Монт Паланкинос који као да својим зидовима држи небо. Сва природа би оштра и плава као умрла усна. Једна звезда паде чим се поврати мрак.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

По пољима травним разлеже се јека, Одјекује небо и гора далека. И кроз тихе равни поточић кривуда, А песме и свирке разлежу се свуда...

Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво. Фркће окисо коњиц и журно у село граби, И већ пред собом видим убоги и стари дом: На прагу старица стоји и мокру

Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво. Сиво суморно небо... Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхане

Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво. Сиво суморно небо... Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхане ветром, по земљи гранчице

То беше предзнак, да ће скоро доћи Растанка нашег нежељени час, К'о дим, к'о магла да ће радост проћи, И небо да ће раставити нас...

ВИ НА ВАРДАРУ Суро, вечито стење гордо се у небо диже, Над урвинама тавним орли се с облаком боре; А доле, са страшним шумом, Вардар се пени и стиже, И пада, кроз уске

ВЕКОВНИ СТРАЖАР Код просека древног града, Где с тутњавом Вардар стиже, К'о огромне развалине. Под небо се стење диже. На висове стења тога Не достижу живи људи, Ту једино дивља коза Кроз урвине мрачне блуди.

Све што данас духом дише То молитве шаље сад; Са молитвом поздравља га Роб и госа, стар и млад. Ал' кога ће небо чути, То зависи и од нас: Снажној вољи, ведрој руци, Изостати неће спас! Мила децо!

СВЕТИ САВА Над атонским храмом, још у давно време, Подиже се бура усред ноћи неме. И док мрачним крилом за небо се хвата, Неко живо лупну у храстова врата. — Игуман се диже. На уласку самом Стајало је момче, увијено тамом.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

којем се мало хлеба претворило у многа и светла тела Или да сам само протрчао преко поља пре но што се смркло небо изнад Голготе Нисам био на свадби у Кани нити сам сведок васкрсења зато се одричем сваког хтења и надам се још мало

На то и небо хоће да покаже неке велике речи и почне да пати од увеличања плавет постаје масна као кожа кита и слова небеског

и огњиште и гази по иверју док се следи неки већ мисле на момачко вече други се пењу на планинска седла и хоће у небо заједно са женом па шта буде огањ плавет ил звездана стакла нико их не слуша ко ће у нестанку још ред да прави

— стаје пред Адама овај му једва отвара врата и осорно пресреће горштака: шта мислиш да си много важан да цело небо чита литературу хајде покажи позивницу ципеле обриши ниси у овој републици битан нити је овде обећана земља за

је словенске крви доста си се одевала у разне коже Монгола и Рима и северних лађа сад ће се моје дете попети на небо да суди сопствене ватре ћеш добити натраг у крљушти лица кад подигнеш своја крила испод којих су убице 1000

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

неких батерија и хоризонт би нашироко засветлео у правилним размацима времена, затим још жешће, да је изгледало као да небо гори. Ишли смо журно баш у томе правцу. Осећали смо да се ближи одсудан час. Можда ујутру, можда сутра. Тамо већ гину.

Ми журимо у борбу, у смрт... Свесно?... Вољно?... Наше је расположене мрачно као оно црно небо, па бисмо желели да се ноћ продужи и да исто тако и простор корача испред нас.

време овога јуриша, људи спокојно седели у далекој позадини, ћаскали пред кафанама, док су овде молећиво погледали у небо, дрхтали, стрепели, затим голим грудима налетали на бајонете и умирали... Изгледа као да су се мртви ослободили мука.

Затим настави: — Нисам даха имао. Пред очима ми сину нека светлост, очајно се одупрех о дно и наједном угледах небо... У магновењу спазих неки корен од врбе и ја га дохватих. А преко мене су скакали, чуо сам запомагање.

Био је још млак. У мрачној земуници нисмо ни приметили када је нечујно умро. Ипак... погледасмо слободно у небо и зарадовасмо се животу.

Видимо како прилежу. Ах, што не можемо да добацимо и до оне хаубице... Небо се замрачило и муње свитнуше. Тешка олуја, дижући огромне облаке прашине и повијајући дрвета, спусти се над земљом.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Сад се све променило. И како то тако одједном? Тек само налетеше облаци, натушти се небо и просу се страшна бура... Сад јој је и отац друкчији, простији, ништавнији, а некад је мислила да од њега нема

нарочито ради тога и намештен уз брвна, ослања се леђима уз дрво и подиже главу, гледајући кроз баџу плаво слободно небо... Очи му се приковаше уз то чисто плаветнило, и он се занесе, гледајући и мислећи...

пронесе се тихо, нечујно, преко недогледне пучине и растури се тако у висини, па опет над баџом затрепери чисто небо, обасјано благим зрацима. Али је ипак хладно, веома хладно... Снег се бели по околини и оштра студен бије по лицу.

па пљус!... Гојко само осети како се на њега сруши цела кућа, и небо, и све... Као да му неко ишчупа срце и однесе... остаде на том месту само пуста празнина.

Врхови дрвећа засветлише се, пређоше у отворено сјајно зеленило... На истоку се небо зацрвенело, помолио се иза брешчића зажарен, усијан котур, а над њим трепере и прште по плаву своду руменосјајни зраци.

у себи ово силно, разорљиво осећање и предаде му се сва, целом душом својом, не знајући ништа више ни за свет, ни за небо, ни за људе...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Град градила бјела вила Ни на небо, ни на земљи, Но на грану од облака; На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера,

“ 3. Осу се небо звездама, И равно поље овцама. Овцама нема чобана, До једно дете Радоје, И оно лудо заспало.

7. Дјевојка је Сунцу говорила: “Јарко Сунце љепша сам од тебе! Ако ли се томе не вјерујеш, Ти изиђи на то равно небо, Ја ћу изић’ за гору на воду.“ — Када јутро ведро освануло, Излазило на небо Сунашце, А дјевојка за гору на воду.

“ — Када јутро ведро освануло, Излазило на небо Сунашце, А дјевојка за гору на воду. Угледа је лијепо Сунашце, Угледа је кроз јелово грање — Кол’ко се је ашик

“ 10. Саздаде се бела црква, Ни на небо, ни на земљу, На сред небо под небеса. На цркву су до три врата: Једна врата само од злата, Друга врата од истока,

“ 10. Саздаде се бела црква, Ни на небо, ни на земљу, На сред небо под небеса. На цркву су до три врата: Једна врата само од злата, Друга врата од истока, Трећа врата од запада.

На вр’ јеле б’јела вила. У крилу јој огледало; Окреће га, преврће га. Преврну се ведро небо И удари росна киша — ој додо, ој додоле! 45. Удри, удри, ситна киша, Ој додо ле! Мој божоле!

“ Одговара из бостана када: “Што је небо — да ли је лист артије, Што је гора — да су калемови, Што је море — да је црн мурећеп, Пак да пишем три године

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља? Марко се гади буђења и зоре, гробови ћуте, не зборе, у небо диже наш презрив осмех робља. Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину.

ноћу преплићу на руци голе жене, и звуци крвавих накита страшних, тешке свиле и листови прашни, чим пред зору сване, небо ми је росно ко равне пољане, а Месец се над њима сја као срп.

Ја те желим. Руке ми дрхте, ко суве гране, са којих небо јабуке побра. Ја их пружам клецајући улицама малим, теби, прошла у свили или крпи, за сан си добра.

Оне све сенче драго и нежно, и љубе све што се губи, у небо мутно, бескрајно снежно, у снег што сахрањива, кад љуби. Сенка је њина као паучина танка, што дрхти немоћно, меко.

који вам тело жалио истом жалошћу невесело као дух, он га диже у прах медан, провидан, јутарњи, што без трага цело небо рађа језом чистом. ЉУБАВ Већ први пут кад си збацила одело смешан ми беше твој поглед охол.

Осмех би ти разочаран и благ падао са крста, као голуб бео и драг. А да небо загрми и распе камење са путева стрми у девети час. Очи твоје не би дизо криком.

Кад махнем руком, нехотице, нове звезде сину. Тад сјајан, тужан, цео град, личи на моје лице. А да ме виде сви у небо иду, по улици звезда и сребра. Ја стојим распет сам на зиду, а Месец ми благо пробада ребра.

Зато ми небо сво мирно у осмеху изумре. Тих ми је плач а грохотан смех, кад се у зору пробудим први ништа ми није забран, ни грех.

Цео је свет за мене вез пун шара моје крви. Шара без смисла, броја и реда, танких ко изоран црв. Бескрајан као небо надамном не марим шта ће са мном, пун смеха, смрти, стоке и греха, на мени судбином тамном вез везе моја крв.

љубав ће моја помешати, тајно, по свету, све потоке, и зоре, и, спустити на живот, ведро, и бескрајно, и код нас, небо, и сенку Фрушке горе. И, тако, без звука, смех ће мој падати, са небесног лука.

Као нека ноћна стража Рембранта, Темишварци су носили црквено небо, са свећама, на рукама сенатора, фишкала, зеленаша, занатлија, калфи, трговаца и шегрта (све сам „Мали Ђука“).

Црвен, и огроман, као велики балон, надуван, котрља се по обронку брда. Дошао је тако чудан и тако изненада на небо. Ми смо међутим спустили 700 м. ужета. Сад копа мрежа“ – мрмља капетан Вицо – „биће шкампа“!

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

И они би се заједно радовали цвећу и радовали се животу, хвалећи Бога. На земљи у оно време беше вечито лето. Небо је било увек плаво и ведро, па и кад би наилазили облаци, у њима не беше ни муња ни громова, из њих се изливале тихе,

А када су први људи згрешили, све се изменило. Облаци, мрки и страшни као гнев Божји, застирали су небо, у њима су буктале бледе, пакосне муње и рикали громови; из мрких облака рушили се пљускови, као водопад, у дубоким

мноштвом анђела и слушао песму њихову којом су величали дела његова, „Свет, свет, свет је Господ Саваот; пуно је небо и земља славе његове!

Анђео се сажали и врати се. Бог онда пошаље Михаила арханђела, али се и он, ганут молбом земљином, врати на небо без земље. Па и трећи анђео, ког је Бог послао на земљу, врати се на небо и дође пред Господа празних руку.

Па и трећи анђео, ког је Бог послао на земљу, врати се на небо и дође пред Господа празних руку. Тада Бог заповеди Анђелу смрти да сиђе на земљу.

Грешница из Магдале. ГОЛГОТА Мрачно је небо. Месец крвави У поноћноме тиња облаку, Ко тежак уздах шапће у трави Ветар. Голгота спава у мраку.

Месец крвави У поноћноме тиња облаку, Ко тежак уздах шапће у трави Ветар. Голгота спава у мраку. Црно је небо, ни звезде нема— У грозничавом бунилу дрема Планета стара: Грех на њој тешка крила одмара... Тама је пала...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

“ — Ветрић и дале пири с плавих планина које се виде тамо у даљини, а небо ћути. „Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине моје?

Хладна, мрачна ноћ. Ветар јауче кроз оголело грање и чисто сече где дохвати по голој кожи. Небо мрачно, страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице. Нигде живе душе.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

А небо се наткрилило над тим драгоценим морем, чисто као суза, плаво к'о што само оно може бити, весело, к'о што је срце раден

Чујеш жагор код пушнице, која је уз кућу и идеш тамо. Све се стишало и заспало уморним сном, а месец обасјао тамно небо, па се разговара и ашикује са сићаним звездицама, које се застидиле, к'о наше вођевине, па трепере и дршћу....

А ти гледаш у сјајно небо, у онај заносан трепет, па се јединиш са тим високим светилима, чујеш њихов шапат, осећаш како те машта вуче у висину

И ја задремах, па се прућих у комишину. Задахну ме диван мирис шаше, коју набацах на себе, окретох очи у небо, па узех да гледам и да мислим. ...Видим две лепе, сјајне звезде, близу кумовске сламе, стоје једна уз другу.

пепео... Прошло је све!... »Али сутра, шта ћемо сутра?!... И зар баш никаквог изласка нема?«... Небо почиње да се мења. Не може се рећи да је видније, али нека млечна, јаснија боја узима све већи мах.

!... Јутарња хладовина све више стеже, и он поче да се здрхтава. Али му ипак то није падало на памет. Небо побелело, звезде се једва опажају, почиње да пирка јутарњи поветарац, опажа се јасно и магла на реци, — јутро је дошло.

И људи што пролазе улицом, и ђаци што трчкарају пред школом, и небо над њим које се плави и трепери у топлом и нежном зраку, — све је то црно, јадно, ништавно.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Пуне оканице и главе. Тутњи земља, небо се пролама око ћир-Ђорђеве механе; све вришти и кикоће се. А Мића »Официр« (е, баш је несретник!

Даље је повукао паралелу између старе и нове управе. Ону сурвава у пако а ову диже у небо. Повлачи паралелу између једне и друге, и карактерише поједине личности из обе, а том приликом је натрпао сијасет

Мрачна, лепа јесења ноћ, створена за лимунације! Јер смерне, ситне звездице, којима је посуто било небо над свесним и раздраганим Прудељем, не могаху сјајем својим конкурисати оној светлости којом наши свесни Прудељци

оној светлости којом наши свесни Прудељци осветлише ову нашу засада још републиканско-монархијску планету. Небо се већ увелико окитило ситним звездицама, али шта је сва та светлост небеских кандила кад се запалише стара бурад од

— Гукни море, Мићо, једну онаку! — викну му Срета. А Мића поче: Црна земља, Небо плаво; Бразиљанци Задобили право! Кааажи! С-с-ссс! и ту лупи Мића ногом у земљу, лубом о луб а руком о груди, па стаде.

« Високо у плаво небо, звездама окићено, дизаше се дим и лизаше пламен од запаљених буради и мешина. Чуло се за ово бурно весеље надалеко!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Џон Хохохонд изнад свега воли да се напије, Касно у ноћ се враћа, пуца у небо, виче. Кад дође пред кућу — извали пола капије, А престрашени Пепо задрхти као птиче.

Покушаћу, (Нек буде па шта буде): — Чудноват дан За биљке, птице и људе... ИИ Све се изопачило, Небо се наоблачило. Изјутра се до коже свлачило, А у подне се замрачило.

Тек сунце, у светло раздање, Врати му самопоуздање. А небо, плаво ко лан, Потврди да је све био сан. Ал опет, до краја дана, Загледа се у лица знана, И, очију од неспавања

ШТА РАДИ МИШ ПО КИШИ Сручи се пљусак иза куће, И небо пусти киши на вољу. Кроз прозор гледам како скакуће Пољски миш По пустом Пољу.

) И пошто није гладан, Он по сто пута на дан Змију баца са неба Да је сачека тачно где треба. Сад у небо, а сад надоле! (Гледајући, врат сам ушинô, И срце ме, због змије, заболе.) О, страшна орлушино!

Оно нема тетке, ни јетрве, ни тетка, Ни деде, ни прадеде, нити иједног претка. Букти сунце: небо је отворена крлетка! Из ничег ниче трава, зелена четка. Шта је Ништа? Шта Нешто?

неки велики интернат подсећао је депо; Нису се много разликовали ни распознавали; У дворишту су шумеле гране ко небо, бескрајно, лепо. Ноћ кад се спусти без звоњаве и вике, Како спавају трамваји у свом стособном стану?

Све иде по свом реду: небо је књига стара, Облаци што промичу — листови календара. Свеједно да л пршти снег, ил бехар, ил туче лед: Година

тока, Негде између Кнососа и Космоса, У поподневној тишини отока, И мислим — зурећи помало искоса — Док ме плаво небо гледа испод ока: Тај свет је сплет чудесних односа, Чак и реч тугује када је без срока... Ништа се не миче.

Кисло је у гори свако дебло, А он је празним, тужним очима Гледао у црно и ниско небо Као у мрског поочима: „На земљи нешто није добро... Воће... Ко ми је воће обро?

Река пресушила, зноји се двиска, Од летње жеге спаљено брдо, Небо високо, земља ниска, А у души црно и тврдо... Па да је барем букова даска На стоваришту Градског отпада, Лакше би

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

»Али сад се све то већ почиње утишавати. Небо се сигурно разведрава, јер се око нас, кад угасимо светлост рефлектора, ипак понешто види.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ноћи Како се у мојој обновљеној души, Уз веселу песму раздраганих гнезда Док шушти топола и мирише липа И радосно небо месечину сипа, Тајанствено рађа ново јато звезда...

Месец се гаси... Свуда небо сиње, И с голих грана каткад падне иње... Ноћи, ледена ноћи, ја те волим, Као што волим све кржљаве створе Што самрт

Пусти снове! Напред, вранче, немој стати, Не мириши траву, не осећај вир; Награду за труде небо ће ти дати: Мрачну, добру раку, и вечити мир! РОСА ПАДА... Небо је сиво, месец блед, Тишина свуда, мир.

РОСА ПАДА... Небо је сиво, месец блед, Тишина свуда, мир. Не шуми сад платана ред, И не жубори вир. О, чудна ноћ, о, чудан сат, Тајанств

Над нама ће небо трептати у сјају, Грлиће нас благо васељена нема, Лепршнуће крилом у оближњем гају Слепи миш, последњи што се на пут

И тако све је прошло, и ја сада Не могу клети небо ни судбину, Ил̓, с песницама стиснутим, пун јада, Проклети жене или подлост њину.

Прекали се на огњу бола чиста, И подносећи мирно муке ове, Док равнодушно небо сјајем блиста, Препорођена, чекај дане нове!

ЈАСИКА Над крововима небо сиво, А измаглица влажна лута И ко прозрачно меко ткиво Покрива правце мога пута. На оморини људи, звери И биле, све

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови.

Јунаку се чешће путах хоће ведро небо насмијат грохотом. Иван чашом наздрави освете, светим пићем, Богом закршћеним.

За врснијем братом али сином пусти гласи милост утроструче; нађено је драже негубљена; иза туче ведрије је небо, иза туге бистрија је душа, иза плача веселије појеш. Ох, да ми је очима виђети Црна Гора изгуб да намири!

Песницом се нȁда не растеже! Миш у тикви — што је него сужањ? Узду глодат — да се ломе зуби! Небо нема без грома цијену. У фукаре очи од сплачине. Пучина је стока једна грдна — добре душе, кад јој ребра пучу.

Разгледâ сам и све три пећине: ђе се сунце христјанству родило, ђе је небо јасли освештало, ђе су цари небесном младенцу похитали с даром поклонит се.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Све, све то: и ти снови, и ова башта, цвеће, дрвеће, и више ње ово небо, а испод њега, око вароши, они врхови од планина, и сама она, Софка, у исто овако одело обучена, исто овако седећи,

Тада би ђипила. Унезверена изван себе од страха, хватала би Магду за руку и показивала јој на прозор и на небо. — Магдо, видиш ли?

у средини цркве, осети она целу цркву око себе, сву њену ширину, висину, особито њене високе сводове као чак у небо, са почађавелим тамним сликама, све из Страшнога Суда.

кујне са оноликом широком баџом над огњиштем, због које човек никад ноћу није смео ту да уђе, јер се кроз њу видело небо, она поче осећати и оно друго: оно силно, нагомилано сирово богаство по подрумима, шталама и набијеним амбарима.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Док ћутке, мрачне као смртни греси, Црне су сени пратиле ме тако, Брзо и страсно по глувој самоћи; А сетно небо нека нада реси: Пре зоре треба стићи жељеној мети, Пре него новог дана дође варка И живот што ће себи нас узети.

Једна црна јама... Ту ће нам ући жеља и страст свака! Сетно се небо облацима мрачи. Лудост, весеље! Рака! рака! рака! Вај! кога покров покрио је бели! Зар мука није исцрпено врело?

Вај! кога покров покрио је бели! Зар мука није исцрпено врело? О, куку! куку! свет запева цели; Задрхта душа као небо цело; И маса звезда са неба се просу На тугу, јаде, љубав, срећу рâну, На мртву душу кроз јутарњу росу.

Све црно друштво, ужасно и дивље, До ње, до гроба, — страх ледени проби Душу и срце, зле слутећи коби, А суро небо затрепери живље.

А ветар пева поезију смрти. СЕНКЕ Облаци жути преко моје главе Прелазе простор мирно; заклањају Сунце и небо, и висине плаве, И тужно греду ко зна којем крају. Промичу сенке.

ПУТ Први снег је пао тог јесењег јутра, И небо још било пуно бледих звезда, Кад смо из свога свијенога гнезда Пошли у живот од данас до сутра.

Само не ово, само не баналност! ЗОРА НАДАЊА Небо је било замрачено, тмурно, Слој облака црних под њиме се згрн’о.

Дан ведар, бистар, и пун плодних клица, Небо пуно зоре, надања и вере, Раздрагана песма пробуђених тица, А зраци новог сунца свуд трепере.

Језиви тренут долази све ближе; Ноћ мрачне борбе крвљу се румени И урлик рата под небо се диже, Ври, мумла, бруји, распиње се, пени. Хајде, срце моје!

Да испашта дане својих младих лêта; Он је сјајним оком у даљину глед’о Тражећи идеал свог интимног света; А небо је било замрачено, сиво. Он је у ћелији манастирској снив’о.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

ИИ Те године, Божић послао бјеше обилно уздарје за дарове примљене од народа. Чим он стиже на небо, служитељи његови просуше бијеле ките на земљу.

“ Небо се разведри а снијег се слеже. За мутљавим даном настаде чиста ноћ. Ваздух утоли, баш као да се смркло међу вишњом ци

А кад тамо, киша почела ромињати, те капи љоскаху по сламеному крову. Стана отвори врата и промоли главу да види небо, пак поврну се и настави што бјеше почела.

Владика извади из џепа бројанице, па једнако замишљен, стаде пребирати зрно по зрно. Ђакон, погледав на небо, стаде да говори, више као за себе: „Данас лијеп дан... нема ни једног облака на небу...

Поглед му је био укочен и ведар, нити је одавао срџбу нити милост, но бјеше као љетње небо без облака, безлично и тајанствено. Најзад Владика рече ђакону: „Зови их“, а овај викну: „Приступите — грешници!

Владика остаде сједећи, једнако замишљен. Ђакон је чупкао око гумна, трљајући руке од задовољства. Час је погледао на небо и око себе, час на Владику.

Кад се Господар примаче, људи поскидаше капе, а затутњаше пушке, да се, штоно ријек, небо проламало. Напријед је ишло неколико перјаника. Владика, у свештеничком црном одијелу, на бијелу коњу.

Такога прољећа није се памтило у овијем крајевима, гдје ријетко и бива прољећа. С дана на дан небо се то боље чистило, сунце је јаче пригријавало, а земља се заодјевала зелењу.

“ „А ако ли те ја увјерим да сам и ја сретан?... Да, сретан. Што ћеш да ти дуљим. Љубим и љубљен сам. Ноћас сам видио небо растворено. Та доза филозофије којом ти рече, да се ноћас окријепих, то бјеше боље но филозофија, бјеше љубав.

Он гледну на небо, па мало наклони свој крупни кош ближе к њој и настави: „Осим свега тога промисли и на нас! Да, на нас!

Понекад небо бјеше чисто, али магла као море притисну низине. Вјетар, час са сјевера, час јужњак, дуни на махове и разноси лишће са

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

сир, јаје, дан и снег; црн као катран, угаљ, зифт, ноћ гавран, ђаво (враг); црвен као жар, рак, вампир; плав као небо, море; модар као чивит; жут као восак, мед, смиље, дукат, ћилибар, лимун; зелен као јед, јогурида; шарен као детлић,

“ (Небо, звезде и месец). Предмет загонетке је одгонетљај. Он је најчешће заодевен фигуративним изразом. У њему је сва драж од

Тако не имао среће као црни паук у гори! Тако пепео не сијао мјесто сјемена другога! Тако се небо нада ме не пролило! Тако се не вукао потрбушице као змија љутица! Тако се не згрчио као кљувко у решето!

Видим Тител! Видим Тител! — кличе шева, узлетела у плаво небо изнад банатске равнице, обрасле златним класјем. — Дуг! Дууг!, Дуг на дуууг!

— Учини рђи добро, да ти чини зло. — Ко злу прашта, добру шкоди. О ДОБРУ — Да нема вјетра, пауци би небо премрежили. — У овоме свету никаква добра нема које не би помешано било са злим. — У сваком житу има кукоља.

— Не гледај влат, него клас. — Пауна гледај, али не слушај! — У црној земљи бело жито роди. — Неће хаљина на небо, већ душа. О СМИШЉЕНОСТИ — Ћутање је злато. — У шутњи је пола мудрости.

— Деца једу дивљаке, а старима зуби трну. — Туђа мајка зла свекрва. — Свекрва — свекрива. — Кад се матер зове, небо се отвара. — Богу се иде кроз мајчино срце. — Сваком своја мајка мила. — Мекано је крило материно.

Угљеном солила, пепелом смочила, вратилом се опасала, ужетом се поштапала! Б) ЗА СТОКУ ОД УЈЕДА ЗМИЈЕ О небо небу, о земљо земљу, кумим те Богом и светим Јованом!

Мајка ти се мољаше, На камену стојаше, Два детета дојаше; Једном име Ранко, Другом Превртанко: Преврну се небо И постаде ведро Као чисто сребро!

Овце ти се хиљадиле, краве ти катун промушиле, а пчеле ти небо помрачиле! 2 Сачувâ те бог од зла госта, од трула моста, од пса гарова, од Турчина манова и од кучке која коље мучке.

бог синова колико у бога жуђели, снашица — питомијех ружица: да се с њима дикате, ка зец брзином, ка поље ширином, као небо висином. Сачува те бог, бане, домаћине, од попузљива моста и стидећа госта, и пртене вреће и од сваке напашне среће.

— Да бог да! 9 Ево наше шесте и, богме, честе. Бог је створио небо и земљу а нами дао у главу памет и разум. Па 'ајде, браћо!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад дођем кући, а то ми се родио отац, па мене пошљу Богу по водицу. Сад ја почнем мислити, како ћу се попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо, што се просуло у море.

Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто, па узрасло до неба; те ја уз њега ајде на небо. Кад се горе попнем, а то моја проја узрела, па је Бог пожњео и умјесио од ње љеб, па удробио у вруће млијеко, те једе.

Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад св. Аранђел корачи једном ногом к Богу на небо, онда ђаво стигне, те му ноктима из табана у друге ноге ишчупа велики комад меса. Кад св.

21. Два се брата преко плота за браде вуку. 22. Два ступца у небо ударају. 23. Двије горе упоредо расту; једна цвати, а не роди; друга роди, а не цвати. 24.

За то кад буздован насаде на кијачу, Међедовић да би га огледао јели добар, баци га у небо пак се подањ начетвороножи, те га дочека у леђа.

Кад насаде буздован на кијачу, Међедовић опет да би га огледао, баци га у небо, и начетвороножи се подањ, али се буздован не разбије него одскочи од леђа.....

Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад свети Аранђел корачи једном ногом к Богу на небо, онда ђаво стигне, те му ноктима из табана у друге ноге ишчупа велики комад меса.

Нојеви желећи да би пециво дохватили, полете у висину и тако су све лећели докле Премудри не удари ражњем у небо, па онда обрне ражањ на ниже те га нојеви снесу на земљу. Тако је виђео и небеске висине и послије је умръо. 44.

Кад дођем кући, а то ми се родио отац, па мене пошљу Богу по водицу. Сад ја почнем мислити како ћу се попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо што се просуло у море.

Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто па узрасло до неба; те ја уз њега хајде на небо. Кад се горе попнем, а то моје просо узрело, па га Бог пожњео и умијесио од њега хљеб, па удробио у вруће млијеко, те

„А ђе је та вода?” запита опет вук, а лисица му рече: „Ходи, ја ћу ти показати.” То бијаше око поноћи о уштапу, и небо бијаше ведро.

“ Кад то чу ови младић, отрча пут онога мјеста, ђе му је старац балоту бацио, док на један пут рекао би паде небо на земљу, завикаше с хиљаду страна, он се обрне да види ко је, кад не види никога, па се препаде и окамени се.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Јер добра је молитва, и веома добра: са Богом да беседимо она нас оспособљава, са земље на небо нас узносећи. Али боља и још виша је љубав, јер она је део врлине и од свега у телу савршеног најсавршеније као неки

Песма девета Задиви се, дакле, небо и земља и ужаснуше се сви крајеви што се Бог људима јави у телу и утроба твоја шира је од небеса, стога те,

Светилан. „Небо са звездама у круг“ Са небеса, са славовенчања из руке Сведржитеља, споменом празника ти отачаство своје просветли, све

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

(Склањају се иза других, старих, гробова. Они који су дошли на пратњу стоје над Анђелковим гробом и гледају увис, у небо. Као да горе, у небу, виде Анђелка.) ЦМИЉА: Ослободио се брига земаљских, веселник!

Погледајте! Је ли он луд? Подиго руку против! (Сви, запрепашћено и са завишћу, гледају у небо. Дужа пауза. Прва се прене Иконија, која почиње да скупља судове у веш-корпу.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ја сам сâм био паметан и књижеван, и мислио сам у себи: „Бре, да се небо и земља сложи да ми напротив стане, ја ћу отићи те отићи!

у свако доба, сваки час и свако тренуће ока, к очима, к ушима, к свим чувствам, а навластито к срцу нашем, бог говори: небо с[а] сунцем, месецом и звездама; земља са свим шта се на њој види, воздух, облаци, ветрови, молније и грмљавина, вода

Не вели «погледајте на небо и на сунце», не вели «чујте гро-мове и грмљавине». Ово би одвећ много било. „Возрите», вели, «на цветке пољске.

што ће рећи зло море и непостојанство волна и ветрова, који, кад нас почну дизати у висину, рекао би - одосмо живи на небо! А кад ти нас почну низ брдо терати, тога опет летења и сијасета нит’ сам чуо ни видио. Шта је бездна и пропаст?

То ти је њима њи[х]ов тороњ донео и пре времена на небо пењање, као да им је мало земље било да по њојзи [х]оде. А кад се већ здраво на оне прве исрдим људе, онда топрв

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Па онда се сјети е је слушао да та ријека отиче у море, а море да је широко као небо. Погледа низ ријеку што је даље могао, докле је назрије танку као конац, гдје се крије међу брда.

Бакоњи бучаше глава кад се пробуди. Бјеше се почело прозирати. Небо се навунило; од мора дуваше силна бјелојужина. Бакоња, тешковољан, постаја мало на тријему, па закуца на гвардијанова

богословске књиге, и баш раширио руке а дигао обрве пред најтежом изреком, кад с поља, испред прозора, сину муња. Небо је било ведро без мјесеца. Тетка и Срдар се згледаше, а Брне избуљи очи у њих.

Брни је било најгоре сутрадан пошто узе зрнца. Па онда, кад се небо мало разведри, болови одминуше, а кад се натушти, болови ојачаше.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Мотре ме и две птице што се збиле. И лелујава сува влат, понека. Мотри ме зимско небо уврх рама. Мотри ме рука моја, песма сама.

Из ваздуха, из таме бачен, ево га како ниче И пробија крик и из нас. То чуј: пред хладним нечим Небо и земља живински криче, криче.

То чуј: пред хладним нечим Небо и земља живински криче, криче. ЈАВА На острву Јави шта је моја јава Док ми небо усијано на рамену спава И док океанска вода чудно плава Песак са жала у себе одроњава.

Слободни нас пусти ветар целе скида. Велико нам плаво небо прошлост брише. Уз коровски мирис: кише нас умише. Сунце нам у оку куле сјаја зида.

Дан се сломи, не ја: слази плава вечер. Док се земља хлади — свет нејасан бива. Небо ми у главу већ звезду зарива Са шиљбоком једне мисли као глечер.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Не видех нигде тако дугуљасту љуску да је небо, где сви ветрови теку трагом сунчевог и месечевог хода. Јесам слуга, а радим шта хоћу.

И тихо чим се мишеви уморе. Само у јесен шапућу каце пуне шљива. Тада ја. слушам, ћутим и гледам своје небо. И на њему два бела, загрљена месеца.

Суво и звонко сударају се воловски рогови, дуги, витки и у лук савијени, набадају густ сутон и черече ниско небо. Распорено, оно сипи снегом. — Син... Биће ти женско! — прегласно рече Ђорђе. — Кладим се у по десет надница.

Груди су исцепане. Најежи се, ледене су ноздрве ветра, а дах му увек заудара на даљине. А иза облака небо је пуно звезда. За даљине и Бога Ђорђе Катић, трговац, исто је што и лист у шуми. Исто што и кокошка. Кртица.

Нека се не позна где је била кућа Ђорђа Катића, нек остану угарци од јасенова. На снегу да се црне и стрче у небо. Снег је црн. И ветар је гарав.

“ Седео је поред прозора сав стегнут завишћу према свима, а небо му је стално било распорено на јасеновима, небо није престајало да стоварује на земљу и кровове свој бели јед. ... .

“ Седео је поред прозора сав стегнут завишћу према свима, а небо му је стално било распорено на јасеновима, небо није престајало да стоварује на земљу и кровове свој бели јед. ... .

Поред њега јури црно-бело, црно и бело, па се све смути у врелу маглу сивога уплетеног у грање и небо, што одједном зашкрипа. Кочијаш нагло заустави коње, окрену се њему и смешкајући се рече: — Ту смо!

Јасенови узалудно чекају ветар. Не виде се гарава ждрела оџака. Згрушало се небо над Преровом. Топло је само у кутњацима замуклих паса. ...

Кроз брестове и дудове, у ниско небо, куће пружају црне кљунове, димећи модро. Сељак, комшија мртвих Прероваца, гологлав и раздрљених груди, изиђе из куће

не каже ко је звонио на ратно стање, боле га руке, мути му се у глави, тутњи, звоно је у његовој глави, великој као небо, а страх вуче конопац плашећи се тишине, неко га шчепа за руке отимајући му конопац, тучана маљица преплашено затреска

Брда су се примицала једно другом; над манастирским кубетом смањивало се небо, док. није постало велико, чудно око, које мирно гледа у њу.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела у небо. Боље пожури да стигнеш у долину, у море, док нису почели зимски мразеви!

Једино још Месец тврди да га виђа како скакуће са звезде на звезду, за ноћ обигра читаво небо. Зато га и зову Звездан... Занесен причама трава дечак-капљица и не осети како тоне. — Јој, где сам?

Дечак, задивљен, крикну И загледа се у њу. Сав нежан, сав сребрнаст, цвет је ширио такав сјај да су и небо и земља блистали. Дечак испружи руку да га дотакне, али цвет, као сребрна птица, полете увис.

Погледај кроз прозор и видећеш га како скакуће од звезде до звезде, читаво небо обигра. А сад, спавај! Мораш бити здрав кад дође... — Па дошао си!

Али у лето и пред јесен, када се звезде спусте сасвим ниско и небо постане пуно њихова сјаја, две звезде се нарочито дуго задржавају на крову једне куће у Улици кестенова.

Да му је да се вине у небо, да полети за облацима, за птицама! Талас се осмехну и поклони коралној грани мислећи да је цвет, затим намигну браћи

У њеним водама огледали су се врбаци и житна поља, понекад ђермови пободени у небо, али није било снежних врхова планина. Угледала их је једном давно, још кад је кренула са планине.

Месец је сваке ноћи еве више растао. Од његовога сјаја сребрило се и небо и море, па чак и крила која је младунац ширио. Тако је то трајало девет ноћи.

Девет ноћи је галебић пратио његов блистави ход, а десете је раширио крила и полетео у небо, у сусрет Сунцу које се баш рађало. Јато је једва сопственим очима могло да поверује. Зар тај кржљавко лети?

Затим би се, истом брзином којом је полетео у небо, сјурио ка површини мора, зграбио рибу, оставио је на стени крај мајчиног гнезда, и опет узлетео.

« — лепотица стрепећи потрча ка бунару и наже се над њега. Унутра никога није било. Све је било као и увек: блиставо небо, бубице у ископаном златастом песку, лако шушкање ветра у даљини. Једино неном сјајнооком ни трага, ни гласа.

Морале су бити набављене још дуже лествице. Без успеха. Бор је растао све више, у само небо бежао. Дечаци се више нису видели, али гониоци су поставили заседу.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

ветар бива све јачи и Господар Јеврем, одједном осмехнут над малим неспоразумом нараштаја, ободе коња и вине се у небо, тај бездан, преко Скадарлије. УЛИЦА ГОСПОДАР-ЈОВАНОВА Одувек је волео дрвеће и одувек волео да буде у сенци.

Јахао је, већ стар, под засењеним небом касног августа, и то му се небо, први пут, није одазивало. Небеса су била затворена а дрвета и сенке скамењени; одасвуд је пуцала пустолина.

како је и у томе неки неспоразум са речима: зашто да зграда у којој се уче природне науке и математика заклања сунце и небо? Оног дана, 3. јуна 1862. године, овај је простор изгледао друкчије. Вили су први сати поподнева, и недеља.

испред Симе, између жандарма, у зеленилима башта трепере десетине зеница, грађани иду за Симом, на одстојању, а небо је све од прозрачног, пространог сјаја.

Најрадије би да је змајевски цар па да се, на челу седам хиљада змајева, док се од њих рони небо, уз муње и громове, и писку облака, стрмоглаво сјури на Баш-Челика.

Погађао се, а небо је остало бело и немо. Онда, опет у једну зору, угледао је први глог како листа, окренут његовом оку. То памти.

Онда је погледао у небо и видео да више нема ни белих небеса, ки загонетних исписа, ни тамне немости: из озарених видика расипале су се

Узун је завидео камилама које су дизале прашину и гледале, непроницљивим очима, у небо које је те зиме својим знамењем изазивало страх, нарочито после помрачења сунца, крајем јануара 1804. године.

аутобуси, одједном пукне ширина, нагрну простори, улица се рачва у наносе светлости и, сјајним рукавцима, улива у небо над Калемегданом, изнад мале зграде некадашње Реалне гимназије која неочекивано опстаје у времену.

Узун Мирко Апостоловић је био стар, небо је било бело као у пролеће 1804, кад су, истим путем, поред Мехмедовог дућана, пашини момци гонили камиле на испашу.

Мирко их, онда, није био чуо, али је, према Стамбол-капији, корачао све теже; све га је јаче болела рана у куку, а небо је, изгледа, било све нејасније. То му је било треће пролажење.

Тако он сад види, над Мачвом, небо које је, одасвуд, безмерна плава празнина и чист, црн сјај; у исти мах, осећа тај црни сјај како му, са знојем, клизи

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Катарке стоје гордо на тој води Што значи живот... Ми хитамо журно; Нејасно небо над нама се своди, Под нама море немирно и бурно.

Онамо, 'намо! за брда она, Гдје небо плави савија свод, На српска поља, на поља бојна, Онамо, браћо, спремајмо ход! Онамо, 'намо, за брда она, Погажен

Ј. Јовановић Змај ВИ РИБАРЧЕТА САН Ал' се небо осмехива! Ал' се река плави! А рибарче у чун снива, Јасно к'о на јави.

Под небо се диг’о тић и сада; Ал’ весео није к’о некада! Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с’ чин

XИИ 6 Често те у сну снивам, Моја љубави! Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем, А љубим сунце јарко, Љубим, издишем.

Што ј' најлепше, радо бих јој низ'о: „Видиш, душо, пролеће је близо“ А њој свану: - „Пролеће је близо.“ „Небо ће се заблистати блистом, Гора ће се заоденут' листом, Сунце синут' како није давно“ Одазва се: - „Ох, сунашце славно!

“ Ј. Јовановић Змај XXX ЗИМЊИ ДАН Ох, како је сиво, тамно, К'о да није данак сван'о; А небо је тако мутно, Као око исплакано.

А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину ту голему, у тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету

Можда то дуси земљи говоре? Ил' земља куне своје покоре? Ил' небо можда даље путује, Да моју клетву више не чује; Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује!

Ил' земља куне своје покоре? Ил' небо можда даље путује, Да моју клетву више не чује; Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује! Па зар да неба свету нестане? Па зар да земљи више не сване?

Векова тавних то су трагови, Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, к'о пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила Што су у борби против душмана Дедови твоји вољно слагали, Лепећи крвљу срца

Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо! јунаци! људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат' дуго и горко, Јер неће бити Србина... Ми нисмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој?

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Како капља росе са цвијета или зрнце леда прозрачнога при погледу свијетлога сунца што у небо дигну слабе зраке, и ја, пламтећ величеством неба, подобно сам њима урадио: некакво ме својство дигло тамо,

„Ето небо куд ћемо лећети! - каза ми га са снијежном руком и благости пунијем погледом - На њ је престол миросијатеља те у

„Сини - каже - огњем створитеља! Ти си искра за небо створена, бесмертнијем Богом помазана. Шта те к људској вуче колијевци, ђе кукање и плач окруњено, ђе вјенчана

небесну сферу прикри шатор чистога кристала, но бијелог и непрозрачнога, заустави теченије лучах, лаку свјетлост у небо усија.

Бјеше света круна миродавца својим видом небо украсила, бјеху њеним пламом веселијем узиграла небесна свјетила и сребрне струје бесмртија.

Адаму је почест обећао посље нас два највишу на небо; војника је од обадва лика обећао сваког окрунити по над једним великијем миром.“ „Ах, пресилни и преблаги оче!

јер ти душа, како моја, није благородном гордошћу заждена, проштенија не иште Сатана; благородна моја намјерења небо чује, а знаће мирови!

Висио се у сваки шар престол, како што је наш престол врховни, на престол је у свакоје небо владац био један окруњени.

Посље страшна његова карања, кога небо јошт виђело није, легиони два вјерне војводе забуњена погнаше Сатану и његову изгубљену војску, на границе неба

својим легионом блаженога жилишта спомена, да ни једна најмања частица у душе им од њег' не остане, ка да небо нијесу гледали.

Ова борба правде и неправде, што је небо три дни колебала, биће она са свијем ужасом печатана на душу човјеку, да му ропство горчи и колебље.

вас свјетила луче животворне носе к творцу, лучах источнику; луч је сјајна богословија вам, луч вам жертву у небо уводи, луч вам творца освјетљава душу! Гле дивнога сада видјенија!

Попа, Васко - КОРА

под собом Пажљиво навуче Навлаку жуту КАКТУС Боде Румени облак длана И киша лаже Боде ужарене језике Мазги и сунца И небо ножевима љуби Сенку своју не удаје И ветар лепотом даљина вара Боде податна бедра Искусних ноћи и невиних

загрљају Бео гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца (1951) ДАЛЕКО У НАМА 1 Дижемо руке Улица се у небо пење Обарамо погледе Кровови у земљу силазе Из сваког бола Који не спомињемо По један кестен израсте И остаје

мисли Накострешене маказе Око голоруких речи Отровна киша вечности Похлепно нас уједа 13 Руше се стубови који небо држе Клупа са нама полако У празно пропада Зар да довек чамимо У каменом ћутању Кроз очи кроз чело Речи ће нам

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Но Питагора гледаше у небо и ћутећи посматраше звезде. Месец је, међутим, био зашао. Незасењене његовим сјајем, звезде су трепериле у пуном

небу хоризонта, тамо где се небески свод и површина Јонског Мора међусобно додирују, из тога мора дижу и пењу на небо без престанка нове звезде, док је на западном небу обрнут случај; онде оне залазе за брегове Брутије.

О томе ћемо се идућих ноћи још сигурније уверити и увидети да се звездано небо при томе обрће око оне осе која спаја наше стајалиште са оном звездом онде“.

Тамо, на истоку, сазнао је да звездано небо нема, као што нам то изгледа, облик свода који је нашу Земљу поклопио, већ да оно обухвата нашу Земљу са свих страна,

Суви ветар дува преко целог краја, усковитлава облаке прашине, небо потамни, сунце се замрачи. Силна река сужава се и малаксава из дана у дан и оставља иза себе пешчане спрудове и плитке

„Па где да тражимо одговоре на сва та питања?“ Демокритос се диже, обухвати погледом све околне брегове, небо и пучину морску. „Свугде! Не само у кретању концентричних звезданих сфера, но и у кругу појмова нашег разума.

Ваздух беше потпуно миран, море без таласа; на његовој глаткој површини огледало се звездано небо. „Погледај ову дивну мирноћу мора!“, рече Демокритос. „То ти је верна слика праве среће!“ „Како то мислиш?

Промахос; десно од ње видео се Партенон, лево Ерехтејон, а између тих двају храмова, и изнад њих, плавило се атичко небо. Младићу се заврте у глави.

Аристарха због његовог, боговима мрског учења, којим хтеде да свето средиште васионе, нашу Земљу, помери, а звездано небо заустави.

Аристарха Самнићанина због тога што је хтео да помери свети центар света и, да би објаснио небеске појаве, зауставио небо звезда некретница, а Земљу упутио да се креће по кругу, нагнутом према небеском екватору, и да се, у исти мах, обрће

А сто година доцније живео је и посматрао небо у дамаску највећи арапски астроном Албатани, родом из Батана у Месопотамији“.

свога система да се Земља не креће, а при томе говори и о неким филозофима који су сматрали да је звездано небо непомично, а да се Земља обрће и креће.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

грозници сумње бацао перо питајући се: коме да пишем, зар су они живи, зар је То могуће, зар ми није ближе и само небо од њих?

муве зунзаре у прозорима, а врућ ветар гони маце преко празних сокака, и сва паланка спава у знојавим кошуљама; кад небо и брда потамне од јаре, а у баштама са клонулим главама, као обешени људи, блену погурени сунцокрети, он се поводи

кола шкрипе, циче, велики Месец залази за дубраву, и брује бандере и Морава шуми, а он испружен, на сену, гледа у небо пуно звезда, удише Мирис траве и пева, пева: О... о...

Отегле се зелене, бескрајне ливаде и чуче велики пластови као шубаре. Топло је, осећа се дах мора, и небо је мирно, плаво, благо. И брадати, чађави људи живахнули па разговарају: — Ето ти, долија и Ресула.

И вода ме занесе па ми се учини као да се све са мном на обали креће за реком, и да не бих пао погледах у небо. Ниски, сиви облаци, пресецани шиљковима минарета, јурили су оним истим правцем реке.

И удисао је Свилар алапљиво онај, усред јулске припеке, свеж и сладак ваздух и гледао оно небо, што је исто било као некад, благо и нежно, пуно наде и милости некако и гледао га задуго све док су они други, што

Па протрља очи и загледа се у другу модроцрну рупу на руци. Дан је онда био ведар и плаво, мирно небо гледало је Дренак сав у оштром камену кад му је командир изразом пуним нарочитог поверења рекао: „Свилару, само ти ово

Иза тамнозелене Косе, онамо где је упала крвава кугла, безбројни млазеви црвених ждрака заруменише небо. И наједанпут, хиљаде прозора и стаклених торњева палата затреперише у руменилу вечерњег зрака и хиљаде црвених

Кроз свежу измаглицу јулске ноћи допирали су однекуд потмули тонови тешких звона и ноћ, живот ствари, као непознато небо, откри му божанствени призор Привиђења.

А небо је све више крвавило црвеном светлошћу Гнева и румена су светлила пламсала. И Петроније Свилар, сам, усправљен и страша

И небо је било сво крваво и мир црвеног сутона владао је. ВИТЛО И ДРУГЕ ПРИЧЕ ВИТЛО Срце мртво, небо мртво, све мртво — о

И небо је било сво крваво и мир црвеног сутона владао је. ВИТЛО И ДРУГЕ ПРИЧЕ ВИТЛО Срце мртво, небо мртво, све мртво — ох, није чудо. Оне ноћи није се могло даље, морао сам рећи (какав чемер растанка!

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

„Црвена кућа” на осами, у виноградима преко бријега што се диже над нашим мјестом. Лагано застрто небо, тишина у кући. Час сабране шутње пред кишу.

Осим ако и израз „ларпурлариста морала” не налази неки свој разуман смисао и примјену? XXXИВ Данас је небо освануло застрто. Тек средином јутра појавило се сунце и довабило ме на прозор, као гуштера.

Док смо у сутон сједили пред кућом и гледали небо још пуно бљештавила послије сунчева заласка, слутња великог мрака прешла би јој лицем, видљива као сјена.

Имам осјећај као да се завршава сезона а гости један по један напуштају плажу. Небо постепено навлачи сиве копрене. С ормара ми се свеједно цери „СРЕТНА НОВА 1936.

Јест! Перивој суптропске вегетације „у Лучикама”. То је био он! Мој двојник Иван. ЛXX Сâм сам, потпуно сам. Небо је застрто. Већ неколико дана нисам видио сунца.

Напољу се смрачило, у четворини прозора небо је сасвим потамњело слично модроцрним небесима што сликају дјеца замачући кист у црнило.

Кад одем, отићи ћу го и празних руку, с дубоким умором у дну удова и помирен са пролазношћу. * Данас је небо облачно. Доиста, уморан сам, дубоко уморан. Уморан из дубине душе. Можда већ предуго живим.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Стадоше да јој се роје мисли у глави... Тако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака.

тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не

Али само неколико часака, и озго засија радосно и светло небо... XИ Станка не могаше више да мисли. Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она

Рај или пакао ? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо. Шта ли је тамо, како ли се живи?... Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?

по неки стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчевим изласком...

Тек се могло назирати небо, које се, као црн џиновски поклопац, надвило над овом шумовитом котлином. Тишина! ... Ни једнога звука ни покрета...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Виноград понесе диван род. Све се село чудило роду. Кад је било по Светом Илији на десет дана, а небо се над виноградом страшно наоблачи. Почеше па севају муње и пуцају громови, а градушка тек што се није просула.

Идући још даље, опази трећег чоека, који у небо гледаше, и упита га што у небо гледа и шта отуда изгледа, а овај му каже да је бацио џилит у небо, „и ево — рече — три

Идући још даље, опази трећег чоека, који у небо гледаше, и упита га што у небо гледа и шта отуда изгледа, а овај му каже да је бацио џилит у небо, „и ево — рече — три сахата га чекам да пане, па га

трећег чоека, који у небо гледаше, и упита га што у небо гледа и шта отуда изгледа, а овај му каже да је бацио џилит у небо, „и ево — рече — три сахата га чекам да пане, па га не има“.

Онда царски зет позове оног што је бацио џилит у небо и три сахата чекао да падне па га још нема, те овај угледа бабу па потегне џилитом у облаке те бабу у прси, баба мртва

— А ђе је та вода? — запита опет вук, а лисица му рече: — Ходи, ја ћу ти показати. То бијаше око поноћи о уштапу и небо бијаше ведро.

Кад дођем кући, а то ми се родио отац, па мене пошљу богу по водицу. Сад ја почнем мислити како ћу се попети на небо, док ми падне на ум оно моје просо што се просуло у море.

Кад тамо дођем; а то оно пало на влажно мјесто па узрасло до неба; те ја уз њега хајде на небо. Кад се горе попнем, а то моје просо узрело, па га бог пожњео и умијесио од њега хљеб, па удробио у вруће млијеко те

— Ја сам снио где се отворило небо, па тамо седи бог на престолу своме; то је тако лепо да се не може казати; па онда бог спусти одозго велике мердевине,

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И не знадох да ми крв струји и тече, И да беже звезде из мојих очију, Да се ствара небо и свод овај сада И простор, трајање за ред ствари свију, И да моја глава рађа сав свет јада, И да беже звезде из мојих

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није, Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице, Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно

Луч невоља стално букти и будућност пламен лиже, Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио, И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже, И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље моје, На моје небо, моју башту крина — У тим часима нађу се нас двоје, И тад плачемо ја и виолина.

РАЗУМЉИВА ПЕСМА И на овој земљи живот ме опија. По њој када лутам моје мисли бледе, Губе се у небо, у свет хармонија, У облак, у звезде, невине погледе.

И та песма носи мени нове дане. Носи нове дане, моје ново небо И срце, ал' срце као некад што је, К'о јуче, к'о увек, исто срце моје. Носи нове дане, моје ново небо.

Носи нове дане, моје ново небо. Зашто и ти, срце, остарело ниси, Кад је снага зашла у године седе, Кад знаци младости губе се и бледе?

Шта ли сања и ког гледа сада у сну? Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну. Небо ћути, земља ћути, мир свуд влада; Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа; Све бескрајно, недогледно, као нада, А

Од искони, од векова се постоји. Васиона, вечна сила, вечност прати: Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји, Небо гледа, ал' помоћи не зна дати.

Од искони, од векова се постоји. Васиона, вечна сила, вечност прати: Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји, Небо гледа, ал' помоћи не зна дати.

Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и груди и тело: Као светлост лепота се просу И дан бео и у небо бело. Тад стављаху јорговане на се, Умиваху са мирисом лице, Увише се у бујне таласе, Црне, као и њине зенице.

Њина љубав за смрт знала није, Њина уста знала су за речи И пољубац који небо крије, Плаво небо што им умор лечи. Њина срећа лежала је у том Што још ништа пожелеле нису, Што живљаху са сваким

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Када затворим очи, ја неизбежно прво видим уједначену врло тамну, плаву позадину као што је небо у ведрим ноћима без звезда.

Једног дана док сам лутао по планини потражио сам склониште од олује која је наилазила. Небо је било прекривено тамним облацима, али киша никако да падне, док изненада није севнула муња, а неколико тренутака

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Када су ноћи у равницама мога роднога Баната потпуно ведре и мирне, звезде су необично сјајне а небо изгледа црно. Зато српски заљубљеник пева својој драгани: “Косе твоје су црне као поноћно летње небо”.

Зато српски заљубљеник пева својој драгани: “Косе твоје су црне као поноћно летње небо”. У време таквих ноћи тешко је било уочити наше волове на испаши ни на неколико корака од нас, али смо их могли

ме у царство свјетовах, Како капља росе са Цвијета Или зрнце леда прозрачнога При погледу свијетлога сунца Што у небо дигну слабе зраке.

Ко није видео делаверске брескве у пуном цвету, када је у мају земља застрта загаситим зеленим сомотом и када небо, посматрано кроз златну атмосферу сунчаног мајског дана подсећа на чудесне позадине у неким Рафаеловим сликама

Брауна, које су одржавале погледе на живот једног исцрпљеног старца који је мислио на небо само зато што није морао да се брине о земаљским проблемима.

целу ноћ провео у размишљању како да се ослободим несносног придиковања овог верског затуцанка, коме није било лека. Небо на истоку било је као златни вео и наговештавало је диван априлски дан.

”Како капља росе са Цвијета Или зрнце леда прозрачнога При погледу свијетлога сунца Што у небо дигну слабе зрачке” Поглед у даљину, са висине на којој сам се налазио, у близини хоризонта, открио ми је слику

богат у знању и академским титулама, онако како сам јој обећао пре девет година у мом опроштајном писму из Хамбурга. Небо је било ведро, море мирно, а јасна и поравната ивица хоризонта према којој је био управљен брод обећавала је спокојну

Осећао сам се изванредно, као да су све земаљске тегобе нестале. Пливајући на леђима, посматрао сам плаво небо изнад себе и снегом покривене планине.

Пливајући на леђима, посматрао сам плаво небо изнад себе и снегом покривене планине. И мислио сам да су то исто небо и исти блистави планински врхови били сведоци када је Виљем Тел, пре пет стотина година, прогањао аустријске тиране из

Виногради, летње небо изнад њих, река Тамиш у даљини, где сам учио да пливам и роним, свеје било исто као некад. А онда се одједном појавио

Осећао сам се изванредно, као да су све земаљске тегобе нестале. Пливајући на леђима, посматрао сам плаво небо изнад себе и снегом покривене планине.

Ћипико, Иво - Приповетке

Осле кишило је дању и ноћу, као да се небо прогалило. Вејавица, прсак и ветар измењиваху се на махове. Сунца ни за лек.

Једнога мрког дана, с вечери, зачестало севање и тутњава. Склопило се са свих страна — није него сад ће се очепити небо и све ће потопити. И збиља, те ноћи пљуштало је као никада. Цела варош умочварила се и ублатила.

Напокон приспеше. Сунце је већ зашло. Предвечерњи лахор пири. Ноћас ће бити студено, јер се небо ведри и у природи, челичећи се, све се у се скупило. Цвета застаде пред својом кућом под оголелом мурвом.

Засве што је већ пун дан, у кући је тек сутонска свјетлост, а тако је увијек кад је небо натуштено. Из тијесних улица што леже испод голих брдина с високим нагомиланим кућама одмах с јесени свјетлост је

Престало је кишити, али свеједно небо је застрто оловастим непомичним застором, спремно да наново започне. У дну дворишта грбави постолар млати чекићем по

— на гласове одазове се Антица, и пожури, као да може своме човјеку у помоћ притећи. Али олуја не попушта: небо се натуштило, рекао би сад ће пљусак ударити, а једва неколико крупних капи пространце шиба их у лице.

Пажљиво протежући се и оклевајући попође путем. А помаља се зора; с оне стране небо, застрто оловастом бојом, разгаљује се сивом светлошћу, а кад лахор са брдина снегом заструји, реже по лицу, и чује се

Њихове контуре губиле се у сијасет мистичних облика, а минарета продирала високо у небо. Тишина; само беле чесме јасније жаморе, певајући песму топле ноћи.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

својој вољи престројава Кос отима своје поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он зна куда Свој зелени свитак („Косово посланство“) Оваква целокупна

И чим је из ковнице изашао, он – што је карактеристична појединост – навлачи на себе небо као одећу, као кабаницу. Појединост је мање занимљива зато што је у старим митологијама ковачево порекло везивано за

Појединост је мање занимљива зато што је у старим митологијама ковачево порекло везивано за небо, а знатно више зато што је пред нама особита врста слике која се у разним песмама варира.

Наиме, „навукох на себе небо као кабан“ иде у исти ред као и слика људи којима су главе обвијене „у видике ко у саруке“, у претпоследњој песми

Ту је песниково тело с једне стране одевено у небо, с друге уроњено у земаљски пејзаж. И његови су делови буквално помешани с њима: Из ковнице изађох, навукох на себе

И његови су делови буквално помешани с њима: Из ковнице изађох, навукох на себе небо као кабан, Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина; Около свуда пољана, словенски ветар хабан Душе са

афазије“ оно је, напротив, леђимице положено по земљи, што при усредсређеном и дугом посматрању обмањује око да су небо и земља заменили места: небо је дубоко доле, а земља горе, с гледаоцем прилепљеним уз њу као с унутрашње стране

леђимице положено по земљи, што при усредсређеном и дугом посматрању обмањује око да су небо и земља заменили места: небо је дубоко доле, а земља горе, с гледаоцем прилепљеним уз њу као с унутрашње стране поклопца.

на трави лицем према небу, гледам дуго с дивљењем у њ, и одједном имам тачну сензацију, иако је нисам изазивао, да је небо пода мном, а да сам ја са пољаном над њим, да се земља на којој се ја налазим налази управо изнад небеског свода који

одмах и именује: Сузама светим, и спаса, отиче талас са лица, Зрак, којим дишем сад, пун обећања је болног зрак, И небо место звезда пружа ми врт љубичица, Између мене и њега зрачног опет је свети брак; Ја нисам више ту! Ил да!

плаветнила, а овде морнар у часу погибије – попут неког митолошког бића, помало налик на оличење грома – разбија небо, одвлачи комад плаветнила и затим се цео свод сручује у море.

чврстину неба захвативши руком, Комад плаветнила одвуче са собом: Сада је његов пад као и гром, А небо сазрело тако за море – Бујице непрекидном каскадом Излиће цео свод до зоре.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Ама, шта ви ту говорите... НАТА: А натуштило се нешто небо па немојте се изненађивати. Где је облака, ту ће бити и грома. Зато ја, благо мени, да се склоним.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

у средини цркве, осети она целу цркву око себе, сву њену ширину, висину, особито њене високе сводове као чак у небо, са почађавелим тамним сликама, све из Страшнога суда.

Углавном овако: (ВП) у средини цркве осети целу цркву око себе, сву њену ширину, висину, високе сводове, чак у небо; (МП) овамо испред ње, до самог лица јој, издизао се иконостас; (ВП) иза ње онај простран под хладно је обухватао и

то и иначе бива код СтанКовића - у трајнији доживљај свекрове куће као хладне и разграђене: изнад огњишта назире се небо, као да је без крова, и виде се пукотине и отвори, као да нема правих зидова.

кујне са оноликом широком баџом над огњиштем, због које човек никад ноћу није смео ту да уђе, јер се кроз њу видело небо, она поче осећати и оно друго: оно силно, нагомилано сирово богатство по подрумима, шталама и набијеним амбарима [. . .

Она се, тако, плаши само зато што, кад у кухињу уђе, може изнад огњишта видети небо („са оноликом широком баџом над огњиштем, због које човек никад није смео ту да уђе, јер се кроз њу видело небо”).

видети небо („са оноликом широком баџом над огњиштем, због које човек никад није смео ту да уђе, јер се кроз њу видело небо”). Типично је то пре за дечји узраст него за зрела човека.

мислио да сам заспао, но се тргох, и видех га како стоји преда мном са свећом у руци и шапуће ми, светлећи ми у лице: 'Небо, небо' ”220 Само што ова јава у коју се Рајић из сна буди, и пред собом види Чарнојевића, заправо није јава, него је

да сам заспао, но се тргох, и видех га како стоји преда мном са свећом у руци и шапуће ми, светлећи ми у лице: 'Небо, небо' ”220 Само што ова јава у коју се Рајић из сна буди, и пред собом види Чарнојевића, заправо није јава, него је део

Сећам се, била је зора, небо је било тамнозелено, а беше прва априлска ноћ. 223 Суматраизам је, као што је познато, песнички програм Милоша

Ваља се само присетити почетних и завршних реченица Дневника. Завршна гласи: „Али ако умрем, погледаћу последњи пут небо, утеху моју, и смешићу се”.

229 Да би се исправно разумело зашто је небо добило овако повлашћен положај у композицији романа (на самоме задњем делу оквира), треба узетиу обзир да је оно тако

(на самоме задњем делу оквира), треба узетиу обзир да је оно тако рећи двоструко: у себи садржи „суматраистичко” небо о коме је Чарнојевић у сну шапутао Рајићу (јер само то друго небо може бити „утеха”).

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Деца раздрљена, људи босоноги, жене без увијанака, за спавање подбрађене. Писка и кукњава небо проламаху. Како је које прилазило тако се бацало на мртва Јаблана.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Полети у вис право, — Мајка се прекрсти, Не гледа више доле Већ горе у небо. Дотле су хумку дигли, Заболи крстачу, И нови станак чеду Цвећем покровили.

А док си ти проспавô, Купећи нову моћ, — То небо, сада плаво, Даждило ј’ целу ноћ. Јест, многи у тишини Исплаче с’, па је лак; Кад сване, вама с’ чини: Но, то је

Завишћу, мржњом, злобом оскрвњен сваки кут; Анђео хтеде натраг, ал’ већ не мога наћи Из овог земског глиба натраг у небо пут. И засузи му око и набра му се чело, Уздахнуо је горко: „Изгубио сам рај!

КАКАВ ЈЕ ДАНАС ДАН О преносу Бранкових костију 10 јула 1883. Коло милих брата и милих сестрица, Чини л’ вам се небо данас друга лица? Чини л’ вам се сунце да друкчије сија, Јаворова грана много зеленија?

А човек је човек, више б’ моћи требô; Престо је на земљи, — земља није небо. Али ипак зато, док траје Балкана И на њему спомен старих, тешких рана Кô и спомен дȅла, братском крвљу свȅта,

сјајем, Да загрли цело друштво Једним загрљајем; Да окрепи што је пало, Што је малаксало Да подсети шта је небо Људ’ма обећало. Ох, та то би мојој души Биле рајске сласти... Имао бих, имао бих, Много, много касти.

Али нуто, небо се замути, Све се црњи подижу облаци; Ветар дуну као ала љута, Стаде шибат’ море и таласе. Таласи се дижу,

ХИМНА ТЕКЕЛИЈИНИХ ПИТОМАЦА своме добротвору На небу си, света душо, Текелијо Саво! Тамо очи подижемо Кад је небо мутно, Кад је небо плаво. И кад срце у дну стрепи Твој нас наук крепи.

Тамо очи подижемо Кад је небо мутно, Кад је небо плаво. И кад срце у дну стрепи Твој нас наук крепи. Нас облећу твоје душе Зраци богодани Кад смо братски

Над Миленом звезда сјаје, Спасена је, спасена је Мајка рода твог! Ех, радуј се, Светли Кнеже! Црно ти је небо било; Ево сад се разведрило, Враћа ти се свет.

И опет ће, и дуго ће Над висином Црне Горе Као сунце одозгоре Сјати мајчин сјај. Сегло небо, ал’ се трже; Шта би срца, шта би стене Без Милене узор-жене? — Јаук, лелек, вâј.

Како ј’ да је, где смо ту смо, Небо нам је кров, А пред нама ето стоји Празан листак нов. Један, осам; осам, седам, — Наслов му је то.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Особито је за нобилитетом погинула. Како сте ви високи наука, то ће бити за њу апропо. РУЖИЧИЋ: Небо грми, земља стрепи, Сунце сија, трава расти, Славуј пева, шева трепти, А дух стихотворца лети Преко поља, преко

РУЖИЧИЋ: Хо, хо, хо! Небо плаче, земља се отвара, да Хекубу у објатја прими. САРА: Мислите ви гди је она у година? Треба да знате, мон фрер, да

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

наше планете која ће можда бити мина у раскрвављеном небу због осмеха у камену другова заспалих између две битке када небо није било више велики кавез за птице него аеродром моја љубав пуна других је део зоре будим је због зоре због љубави

ПРВО ПЕВАЊЕ Обрех се у некој мрачној шуми ДАНТЕ То је била шума која је појела небо шума из које кад изађох видех да нисам изашао да су ме звери појеле и знах да ће бити горко да причам о томе шта сам

и песак је уједао за стопала ко стакло и видех псе који су гризли земљу видех грешнике како их витла зли ветар небо што лаје и кишу проклетства тешку и вечиту видех слепе воде стикса и блато мржње видех град у пламену и жене чије су

У тихом се цвету неке ватре пале. Изгубљене у свету варке ми око снују. О тужне ноћи преко сна мог пале! Нек небо усни огањ и олују! У тихом се цвету неке ватре пале.

Пашће сунце тамо где сам ја клечао. Проговорите сени слутим ли превару мутнога потиљка. О тужни северу тела небо од четири ветра претвори у пару над широм отвореном водом која је разнела таму ока по целоме телу.

ДАКТИЛ СНА Стоје измишљени брегова од злата где звезда сјала је. Ту смрти нема. Ветрови у небо се враћају. Пала је лобања низ црне гребене. У мрачне дубине носи ли то што сам чуо.

меша се не заборавите да то деци кажете успаванка То више дан није нити ноћ сном треба дочекати разбојнике птице су небо на југ однеле спавај они неће доћи њихови кораци су тешки спавај љубав иде градом на штакама спавај ал им глас не

Чиста реч која каже себе маном Избеже твом бићу, али упозна зору; Доврши ти небо у неисказаном, Да ти име чезну острва у мору. Да уместо мене пати, песме ето! Испражњено срце још је увек живо.

га како пољупцима прелистава Преостале дане уџбеник светлости ЗАВОЂЕЊЕ Како да се послужим Оним што пева и лети И небо је под земљом Нечег се бољег сети О гази све што лази И песмом смрт превари Шта ће са нама бити Запевају ли

користи Она све изврда доњи и горњи свет слаже Жеднога те преко воде преведе Исмеје равнотежу као што папагај опсује небо ДОК БУДЕШ ПЕВАО Док будеш певао ко ће Твоје бреме да носи Док једини пркосиш Сиромаштву јасноће У сусрет јетком

ОЧАЈНА ПЕСМА Полет је насиље, недоучени дане; Небо је дато под наполицу лажи. Куда ћу? шта ћу? свуда ме ноћ тражи; Пси ме рецитују и глуве пољане; Цвет и птица ухваћени

Краков, Станислав - КРИЛА

Са језера се лагано дизала магла. Преломљено минаре избијало је из рушевина на острву. Врхови планина се руменели, а небо раскривало. Логор се будио. — Посилни... Војници су цикали и пљускали се хладном водом.

Више планине се небо на махове отварало и палило ћутљивим муњама. Семафори су дејствовали. ИИИ ПРЕПАД Над реком су још висили подерани

Све виле, куће, бродови, шатори и бараке. Чак и мухамеданска гробља. Зраци рефлектора пресецају небо. Бде над сном и спокојством. В ПРЕД СМРЋУ Нешто севну тамо на гребену што се црни у ноћи. — Гррру...

Први Њепор се подигао наоружан увис, а за њим се дизали нови апарати и ронили у небо. Експлозије су већ престале, јер су туђински аероплани бацили сав свој разорни терет на логоре, враћали се журно ка

Ноћ је била хладна, те је по сасушеној трави било још иња. Тамо негде где је исток, небо је требало да се румени, али је свуда још било магле. Један се пилот сањиво протезао.

руку, па су бежали на улицу, дуж којих су Турци гонили веселу магарад, и јахали енглески возари на гојазним мазгама. Небо је било запаљено, а продавци новина су певали нешто о новој влади. Најмили су турску кућу у старој вароши.

Осећао је тугу што је све то тако пусто и празно. Вршили су ту јурише у кошуљама и са ранцима на леђима; небо је тада горело над њима, они су освајали куће и ограде, све је било весело, после се враћали у логоре и пили дуго под

После је била мирна и срећна као пчела која се напунила цветног праха. Небо је било задовољно и плаво, и мале бубе певушиле су у зраку.

Он је пристизао отуда где се један живот завршио. Овде је други почињао. Био је тежак и мрачан као и небо над језером.

Петровић, Растко - АФРИКА

Велика Кола била су све ближе на хоризонту; са друге стране, појављивао се Јужни Крст. То беше сасвим друго небо. Тога јутра сам без шлема прешао преко сунчаног простора, а већ сам по подне имао и главобољу и кијавицу; опомена да

Изиђосмо на кров: лимунаде и лед. Док смо разговарали, небо се стаде облачити и неколико далеких муња објавише олују.

Сваки њин покрет представља једну хармонију. Њине речи одлећу у тихо небо као птице. Све су улице пуне црних шетача, сањалачки насмешених.

До пред подне скоро небо је тешко, сумрачно, од силних испарења; над водом врела и загушна пара као у купатилима. Ова убиствена светлост

која у Европи траје по читав сат и на северу недељама за време заласка, овде се као у магновењу сручила низ тропско небо. Ја сам се хтео дивити јединственој револуцији светлости и сенки, цепаних крвљу, на своду, кад већ наступи сасвим ноћ.

својим устима, својим очима и у свом срцу као и сви црнци што су је осећали око мене; као земља која је натопљена њом, небо које је тако често мутно од ње.

Мало пале пото–пото, пун расцветаних лотоса и ненифара; девојке и младе жене траже неко биље међ цвећем. Небо је љубичасто и сурвава се косим таласима на нас. Грдна ларма инсеката.

КРАЉ ПЕБЕЊАНИ УЗ ПЕСМУ И ИГРУ У НОЋИ. СА ЦРНИМ НОСАЧИМА КРОЗ САВАНУ ЗВЕРИЊА, ЈЕДНО ДРУГО УЗБУДЉИВО НЕБО НАД НАМА Тако стижемо у Ђавалу. Кампман, пусте колибе; ноћ над селом.

тихим куцањем у дрвене дирке балофона; у сунчано победничко јутро он бије у бубањ од чије се дубоке песме размиче небо. Главни свирач, ради поздрава и дара, савија се и свира код самих мојих ногу.

Сад могу рећи да предели које сам видео на њеним брзацима, предели, небо и створови такође, били су можда најлепши што сам икада видео.

У шест и четврт имамо јединствен залазак сунца, нагао и успламтео. Велики пламени језици пењу се уз небо, запаљујући га скоро до зенита, а онда се одједном све црвенило враћа оданде, сливајући се као крв.

Једино су небо и светлост савршено свежи и нови; и утолико пре то оштро расветљење онога што је прошло изгледа још чудније и невероват

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

А мучног ропства рђа чађава Животу младом копа гробницу. ГЛАВАШ: Проклета земља, Где суза мами зору на небо, А јаук нему поноћ раздире; Где санка нема, где данка бела По сетном лицу бледе ропкиње Затрепти зрачак као

Напоље песак!... Сад, Раде, сад!... РАДАК (меће дрва на ватру): Све већма дува, небо се тушти Кô бледо чело краља љутитог Коме је земља мирна вечито, Ал’ поданици све бунтовници Што с дреком жељом

Овамо, Вуче, хеј!... Иди, Порфирије, Што можеш више дрва товари, Нек’ лиже пламен горе у небо, Да ми се браће сито нагледат! ПОРФИРИЈЕ: Сад ћу ја са дрвима!... Док тренеш!

Станоје гледа око себе. ГЛАВАШ: Ње нема ту!... Где је?... О, боже мој, Чудан је изглед моје колибе! Црна кô небо око поноћи!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Дим се у грдним стубовима извијао под ведро небо, ту се разилазио и као магла притискао цео предео. Местимице облаци дима су тако густи да су јасне сунчане зраке једва

спочетка се силом пробијао кроз густину дима, после је бивао цве јачи и светлији, док напослетку није избио под небо, као грдан пламен.

И заиста, паљба поче да се учестава, а наскоро се зачуше и турски убојни рогови: та ти, та ти, та ти.... Небо је било чисто као стакло, исток преливен светлим руменилом, ваздух тако свеж, густ и неисказано пријатан да су се

човек види све појединости разорења, па кад погледа како је цела природа: и поље, и шума, па рекао би и само оно плаво небо клонуло од људскога зора и беса, онда се у њему буди немоћан гнев и срџба против опустошавајућих ратова.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Тако ја мом срцу Зборим више пути. А оно задршће, Снужди се — па ћути. И Ао, небо, плаво небо, Тајовита красото, — Са висине звезда сине, Ао рајска милото!

Тако ја мом срцу Зборим више пути. А оно задршће, Снужди се — па ћути. И Ао, небо, плаво небо, Тајовита красото, — Са висине звезда сине, Ао рајска милото! Ноћца бајна, нема тајна, Само звезда шапће сјај.

А ја друга блага немам, Нит’ би друга блага требô; Ти си злато моје наде, Шарној дузи ти си небо. Па још уз то српско срце, Чим се злато моје кити, Чврста вера, којом-но ће Небо увек небо бити.

Па још уз то српско срце, Чим се злато моје кити, Чврста вера, којом-но ће Небо увек небо бити. XXИВ Љуби мене, љубованко, Нећеш се кајати, Јер ће моја силна љубав Вечно трајати.

Па још уз то српско срце, Чим се злато моје кити, Чврста вера, којом-но ће Небо увек небо бити. XXИВ Љуби мене, љубованко, Нећеш се кајати, Јер ће моја силна љубав Вечно трајати.

Ни речи наше неће Светињу рушит’ тију; Чујемо само једно, — Како нам срца бију. ЛВИ Небо гори, звезде горе, Све на земљи спи, Само љубав нема сана, А с ном ја и ти.

Уздисаји нек узнесу Вере наше зрак, То нек буде плаво небо, Нек покрије мрак. Мрачне јаде, ноћцу нашу, Моја душице, Расветлиће с нашег неба Наше звездице.

Што ј’ најлепше радо бих јој низô: Видиш, душо, пролеће је близо. — А њој свану: „Пролеће је близо.“ Небо ће се заблистати блистом, Гора ће се заоденут’ листом, Сунце синут’ како није давно, — Одазва се: „Ох, сунашце

ВИИИ Мртво небо, мртва земља, Не мичу се магле сиве; Мртви дани, мртве ноћи, — Само боли јоште живе. Тоне, пада мртва нада У

„Ко би чуо моју тајну, Тај би с места сума сишô!“ XXИИ Ох, како је сиво, тамно, Кô да није данак сванô; А небо је тако мутно. Као око исплакано.

Као око исплакано. А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, У празнину ту голему, У тај уздах, грдни, хладни, Гледам у ту

Развијају с’, преливају с’ Исте слике, исте боје; Као кључем навијена Сва природа чини своје. Исто небо тамо горе, — Истим миром цвет мирише, — Иста земља испод мене, — Само један гробак више.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Чудио сам се како су могли опстати у овако плитким рововима... Над нама је звездано небо. Изван рова напипаш неко камење. Никако не могу да разумем зашто је оно ту и ко га довуче.

Неки непријатан осећај је прострујао кроз моју душу... Небо је било титраво плаво. Врхови планински онако обасјани сунцем изгледали су као насмејани.

Ваљда што су одрасли у природи и поваздан зуре у небо, те им је визуелна моћ развијенија но у нас који смо одрасли међу варошким зидинама.

Разговарам са Бојовићем, шта да радимо. Наш је положај очајан. А заповест се мора извршити... Никад ми небо није било тако бистро и плаво као тада. А она шума чаробна. Моје се груди надимају за животом.

А на обали пландује стадо. — Гру-у! Застао сам престрављен и погледао у небо. Чујем звуке песме: Ој Мораво, ој Мораво, моје село равно... Навреше ми сузе. Пожурио сам.

Јаук допире и са бугарских објавница, и из наших ровова... „Мајко... браћо!“ — разлеже се кроз ноћ. А небо као да је буктало од разнобојних пламенова.

— Има ли још кога горе? — Нема. Ја сам последњи. Командир уздахну, приђе отвору и погледа у небо. Војници су се пребројавали. — Нема Раденка, ни Стојана... — Видео сам кад је Тоза пао код њиховог топа.

Пред нама је непријатељ, а горе небо. Све је недостижно и несхватљиво. На нашој осматрачници завладала тишина. И посилни се чак притајили.

Уједначеним гласом говорио је. — Цветна поља, мирисни лугови, шумовите планине... Кристални потоци, азурне обале. Небо као смарагд... — Тіенѕ! — проговори Полета. — Ви сте песник? Тома се исправи и унесе јој се у лице.

Пљусак је бивао све јачи. Као да се небо згрчило над нашом главом, и нека невидљива сила стеже све јаче, да се исцеди и последња кап.

Били смо господари и неба и земље. Батеријски осматрачи помаљали су се отворено, да би уживали у страшном призору. Небо као да је било ужарено од силних ватри што су буктале у непријатељској позадини.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

и васиону, и оно што је својство свечево; да је скори — брзи, каткада, али не и увек; зло је што је код Чикоша небо заправо непце; и боље би било да у лепој Боројевићевој песми не стоји оно мзда...

К ПРОЛЕЋУ Дично време нам приходит, зима прогоњава се, что пролеће већ доходит, љето приближава се. Небо чисто нам јавља се. и свјетљеје издаје се. о златоје пролеће!

Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити. Дању-ноћу Савка на небо уздише, Како звоно чује, таки метанише.

седећи, мислећи о зими, Сад се, рекох, вије цв'јећа баши Дими, Кој' у теплој Грецији шиље дим дувана Мухамеду на небо с ђаурска дивана, Ружећи веја имена негда славних Греков, Мрачећи их славу бивших златних вјеков В којих сја славјаше

Ја сего не знаја, мислих да сут татије, Грабитељи живота мирне своје братије. Кад ујутру ја устах, напоље изиђох, Небо видјех от љутине свуд около риђо. Цича мени перси тако силно схвати, Да дахнути не могох ни управо стати.

се страсти благородне рвенијем стреме, Од вашега веледушње није серце тукло, Ни за општу већма ползу грло је промукло. Небо вам је всеподобну (јавни дар промисла!

и страх ми се јежи, једа л' боље другди наћи камо нога тежи; Што, премда ми серце трза, немир даје љути, Ведрије ми небо бива него облак слути... У отчизну! Може ли што више бити благо? Ја полазим у отчизну, не већ име наго.

Храбра Иракла врагова љут полк диже на небо. Љуто ту гоњеним јест красним примером он. Ево, и теби је судбина дала задатак не лаки: Славе узлетит на врх, вечну

небу плавоме, Да се, обогаћена, поврати пузећем брату, Пали и њега искром небеснога пламена, И он да осети у себи небо да има, И он да позна шта ј’ овај лепи живот!

— Воће, да, — гордим рече ми прва погледом, — да, воће. — Зар су и дивљаке воће? — упитам. Небо ми стружу, Уста ми купе при јелу, и никакву желудцу храну Дају. Пиљарице, нећу дивљака!

Пиљарице, нећу дивљака! — Плати па кушај, Новци су мени од нужде, марим за уста ти, небо, Желудац. — једва уздржим смеј на одговор ми дани.

често срећа узмућује човеку живот, Удари тешки судбе трескају бурно њега; Док наједанпут му сунце засине, разгали се небо, Ишчезне беда и страх, надежда сване опет. — Шта с’ оно изгребено види на обали десно?

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Боље нашао! Благослови, оче! ВЛ. ВАВИЛА: Бог нека те благослови, кнеже! И што небо на недрима сјајним Среће крије у даљној висини, Желим тебе њоме да крунише! Живео нам дуго са госпођом! СВИ: Живео!

И свет се смеје, небо радује, А у пољупцу жарке љубави Исполин неба, сунце ватрено, Испија сузу туге земљине... А каткад копљем гнева

СТАНИША: И ја сам знао само љубити — Љубити јест — и то безгранично! Љубити брата, снаху, другове, Љубити небо, гору, лугове, Љубити ону земљу очину — И штедит сваку ону травчицу Што своје пиће благим мелемом Вимена пуни овци

Одох ви, браћо, погинут... ПРВИ СЕРДАР: Сад ћемо сви. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ти, Вујо, остај, Чувај госпођу — Чувај ми небо, сунце, Даницу, Мог ока, Вујо, чувај зеницу... Светлости! Душо! Јелисавето! Збогом!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Реља напреже сву снагу и јурну преко сметова према пламену који се високо у небо дизаше, повијајући се под ударцима вјетрова сад на једну, сад на другу страну.

ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо — далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се

Ни воде неће да се напије из туђе руке. „Не вјеруј 'ришћанину! Превариће, слагаће, облагаће, у крашће, небо га убило!“ Док сврши вјенчање, крштење, опијело или што друго, одмах на коња, па кући. Код себе не да ником преноћити.

И данас се на то тужи и вели: „Стари, крепали Џибукарда, Ђурђије и 'ришћани криви су томе, небо се над њима проломило!“ Не држи слуге. Све сам ради. Кува, пере, намирује коња, тимари га и чисти. Коњ му је као ала!

Кикоћу, говоре и уговарају како ће ме и кад ће ме са свијета смакнути. О, небо вас убило! — врисну, и сав се од љутине затресе, јер се толико занио у говору да му се чинило да сад гледа пред собом

осорно, одбочи на лактове, спусти обрве, па се удуби свом снагом у некакве црне мисли и укочено се загледа у западно небо. Вече се примиче. Сумрак се као крадом шири, а сунце лагано, бôно, величанствено бôно, за планинским врхунцима издише.

Преко црвених пруга и оне чудновате, пећинске ватре превукоше се тихано мрачни облаци, и цијело западно небо чињаше се као огромни, дебели, тамни застор.

Вала им ђе чули и не чули!... Види га, господине, види како њуши: шуште ли оклен курузи. О, небо те (удара га по њушци) убило! (Врисне) Чувајте се, господини моји, измаче ми се! О, јадан ти сам, шта учини'!

Од отворено плаве боје тихано се прелијева планинско небо у изблијеђели, вечерњи сјај. Сунце се лагано спушта иза мрачастих брда око Јајца, а на другој страни све се више и

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Гледаш како месец млеком брда купа И сањива роса јутром с ружа капље, И не видиш ништа и корачаш даље Плачући што небо само сумор шаље. О, мислиш ли, можда, постоји Лепота Далека и чудна, непојамна ником?

Чуј, у теби све је: Тобом цвет мирише, тобом сунце греје, Тобом небо плаче, тобом горе цепте, У царству лепоте жена круну носи, Тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте, Тобом зло се

хоћу, а не знам шта хоћу, Стотину бих ствари у један мах хтео, Бежао бих у свет, тражио самоћу И, кад бих могао, на небо се пео; Свирао, певао, без реда и везе Мелодије луде, очајне и дрске, Како пламти небо, како плачу брезе, Како

И, кад бих могао, на небо се пео; Свирао, певао, без реда и везе Мелодије луде, очајне и дрске, Како пламти небо, како плачу брезе, Како свира ветар и вапију трске.

Тада праскам, докле Не клонем сав сможден као трула маса; Тада, као човек кога Господ прокле, Хулим Бога, да се небо усталаса.

с Боговима палим Не преза, не стрепи, мирно живот живи, Не зна шта је мрзим, ни волим ни жалим: Одвратно му небо и видици сиви.

Мрзи благе ноћи кад миришу страсти, Кад небо трепери, кад блиста ведрина, Кад се река вала мрачна кô сабласти И црни се борје, царује тишина.

Давид шири очи крупне и црвене Кô вечерње небо врх пешчаних степа, И тражи у поноћ сласти непијене, Док оловно срце стеже се и цепа И челична змија сикће на њ и

Оне беху беле ко снег са Селмона, песма њина беше као шумор кедра, Очи модре као чивит из Сидона И мирне кô небо у индијске калме.

Ископајте је из гробова, да се Заблиста сјајем уз јеку фанфара, Патријарх седи нек обнови часе, Кад небо славе вратнице отвара. И, с пуно сунца, Нек спровод крене преко царска моста.

МУЧЕ МЕ ТВОЈЕ ОЧИ НИКАД СТАЛНЕ ЈЕЗЕРА Греју ме твоје очи пуне магле, Кô језера су где се оцртава Предзимско небо, што над њима спава, И мрке тисе, што се над њих сагле Кô трепавице.

Већ данима тако без промене све је: Ни цика, ни сузе у тој полутами; Чак ни небо да се руменом засмеје. И подне и поноћ једнолики, мукли.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

облик у космогонијском спеву Луча микрокозма (1845) у којем је мотив библијског пада човекова померен са земље на небо и интерпретиран, с једне стране, у духу неоплатонистичке традиције, а с друге, помоћу модерних природно научних

(Усправна земља, 1972) досезао је све до прасловенских (Вучја со, 1976) и универзалних симболичких слика (Споредно небо, 1968).

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол.

По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол. Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчан зрак...

Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо, јунаци, људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат дуго и горко, Јер неће бити Србина... Ми несмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој?

Та зар би тако, ох, браћо драга, Та зар би тако презрели вас?... Презрите братства покор и клетву, Што небо даде, погаз’те ви! Та није л’ грешно, није ли грозно: Крв деце ваше гледамо ми!... А где је помоћ ил’ суза братска?

2. Често те у сну снивам, Моја љубави! Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем; А љубим сунце јарко, Љубим, издишем.

Можда то дуси земљи говоре? Ил’ земља куне своје покоре? Ил’ небо, можда, даље путује, Да моју клетву више не чује? Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује...

Ил’ земља куне своје покоре? Ил’ небо, можда, даље путује, Да моју клетву више не чује? Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује... Па зар да небо свету нестане? Па зар да земљи више не сване?

Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује... Па зар да небо свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане — Тама?... И ход се чује...

Векова тавних то су трагови — Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, кô пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила, Што су у борби против душмана Дедови твоји вољно слагали, Лепећи крвљу срца рођеног

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Бреза ли то, ил’ бледи прамен дана? Беласа твоје тело у сутон. ТРУБА Шта вреди плаветно небо, и зумбул и девојче и ласте лет. Негде зàпева труба. То иза гора и вода лелек је рушне сељанке. Род смо.

Чедни то пресахнути у плоду, ил’ иза пламена гар јадовно голотињом у небо, једно је, о једина: до у беспуће, знај, путем је овим грење. И дубље ли нас нема, дубље се отвори спасење.

За благослов тај на веки, на веки клет. РЕЧИ У КАМЕНУ І И буде, на води чуду, гојазна глад, бескрајем небо, небо зар? тешко приклопи сварење. И јесте, тма котлова у котлу. Бога ли ради пристави враг, врага ли Бог?

РЕЧИ У КАМЕНУ І И буде, на води чуду, гојазна глад, бескрајем небо, небо зар? тешко приклопи сварење. И јесте, тма котлова у котлу. Бога ли ради пристави враг, врага ли Бог?

Негостопримљу крвљу нек запечати рђу сустали Бог. Широко небо умору, даљина блага скапању, топла ли земља мајка.

ВЕСТ 1 Заплáви на крила жар. Небо то земљи тобом силовито устреми, Сило, Нерођени, Ти. 2 Отворите се, утробе.

Жртвени преклати нож силу крина. 4 Отворите се, утробе, Семе је ово, блажени носи квар, невести земљи небо у оплођење. Сагорети — пречистој дар.

Сагорети — пречистој дар. ТУГА У КАМЕНУ 1 Ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза; а дýге свеудиљ неке небо и земљу спаја и спаја лук. 2 И кренем, и родна коб све дубље ме корени.

9 Ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза. А дýге свеудиљ неке небо и земљу спаја и спаја лук. ХРАМ 1 Потоње, знам, расточиће земља ове кости, дубинама да запоје храм.

И другара војника чохом по кожи рука груба добује лагано. А небо плаво, и сенке шарају пут. 2 И погребли га ваљано: Крстачу поболи, па име, Суботић Стано, читко по њој —

3 Зàпева му труба. у ковчегу опружен он, и жут. А небо плаво, и сенке шарају пут. СЕЋАЊЕ 1 У тиху собицу моју ђурђевак унесе неко.

Вечни Бог ми тихи кут Кад затресе небо гром, Вечни пријатељ мој благ. Ја славим те и волим, Вечни, вечни мој! ПОБЕДНА ПЕСМА Да живи Давид, Филистина

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

да се одмори, и у том га Бог позове себи: и тако се он с тога места узнесе на небо, а ј. благослови да буде зелена И лети и зими (БВ, 16, 1901, 15). За ј.

Ћипико, Иво - Пауци

јаче од снијега, а очи што говоре заиграше сјајем у којем као да се сакупила сва топлота младих живота, па ни оловасто небо ни блиједа сњежана боја није могла да савлада у њима младићке ватре.

А сада одлази да види свој родни крај, мајку, море, небо и поље све то обасјано сјајем љетнога приморја. На догледу мора поздрави у њему као неку објаву истинскога живота.

А кад је сунце зашло, нека тугаљива чежња поче угађати његовој мекој нарави. Посматраше небо, крцато фантастичним сликама, и машташе о својој срећи с неким идеалним бићем, пренашајући се духом на оне

И он се обуче и крену лагано кући узбрдицом. * Концем аугуста бијаше затегла суша. Људи гледаху у небо, у облаке што се сваки дан гомилаху на западној страни, у живој нади да ће се проломити и натопити жедну земљу.

Настадоше спарине, од велике врућине небо не бијаше плаво, већ превучено бјелином кроз коју је сунце још жешће упицало.

— Добри људи! — мишљаше шјор Антонио, оставши сам за столом ... Напокон село дочека те се једнога дана небо наоблачи. Још ујутро чуо је неки тежак да је далеко преко мора — к'о из дубине — загрмило.

Полако, поштапајући се кишобраном, пролажаше младић кроза село, а небо се све више облачило. — Биће кише! — тјешила се одасвуд женскадија.

Село и море бијаху застрти сурим, непомичним застором. Обоје, к'о и небо, посвема бијаше изгубило своје свијетло плаветнило; још се истицаше само голо камење...

А из даљега тек једвице сијевну и загрми подмукла тутњава. Иво се весело загледа у већ наоблачено небо. Наједном, часом, ду'ну хладан вјетар и потресе гранама, по ваздуху залепрша сухо лишће, а у исти трен зачу се суморан

— захвали младић и к'о за. се рече: — Потриба је увик... И они шутке ходаху даље, ни не опазивши да се небо бијаше већ на више мјеста прогалило, па док дођоше поврх кућа, испод села засја дуга.

Око му блуди даљином, граби отворену пучину до краја — све до тамо гдје се тек назире у прозирној магли и продире у небо...

Задуго нико није говорио, а кроз прозор видјело се је како сипи киша и назријевало се натуштено небо. — А бићете чули, — наново проговори стари, — како ће нас посвема уцвилити... До који дан поћ' ће све... — Све?!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

То се не би могло рећи према његовом свежем, руменом лицу. Видела сам му очи, оне су тако плаве, чудесно плаве као небо. Лауш га је дочекао као разљућена оса.

Димитрије Суша је најзад прошла. Небо се отворило и на жедну земљу пао је плах дажд. Морава се замутила. Проћи ће најмање десетак дана пре него што се

Све је дошло некако пепељасто, и небо и предели, само су се обронци Вратимља над долином опасали свежим зеленилом и расцветалим јабукама. А долина је мртва.

Артемије Сутон, лепо време, неколико облачака на западу, небо у хиљаду прелива. Чио сам, радостан без повода, ето тако.

живота је још у лету и пре него што се моје скврчено тело разбије о стену, душа ће ми из њега прхнути у прозрачно небо као шева из незграпне крлетке, натраг у висине, раздвојиће се на хват од земље од ове моје жалосне, ружне љуштуре која

Неко поче да паничи. Повика да ће се срушити кубе и да ће нас све побити. Ветар је завијао, урликао, небо је горело од муња које су једна за другом пламтеле на западу. Поче и грмљавина.

Свуда око спруда било је ило, мутна, прљава водурина, само су љускице песка блистале, сићушне и танушне. Сиво небо из кога је сузила обамрла влага, сива каљава земља из које се измаљало црно дрвеће с белим жилама, шћућурена најежена

Та би боја час била прљаво крвавоцрвена, час блиставоплава као небо, час зелена, час црна. Мењала се попут блескова муње и то ме је доводило до лудила.

Тачно тако — душа, рекао бих чак — танана душа. Ено га где зева у небо укоченог погледа, мучи се са заумним, последњим питањима. Зашто си га збунио, господе?

на ветру, зуј пчела, пчеле, безброј злаћаних крилаца које светлуцају око клупе, поље јечма а изнад бледо испрано небо.

Била је ноћ, топла и јулска, рој звезда и дубоко небо изнад нас. Не знам да ли смо збиља слушали један другог. Најпре ће бити да нисмо, јер док сам ја причао о Анчици, он

Док грмљавина далеко одавде, иза неке накострешене планине, на западу или истоку, потмуло тутњи а небо пламти од удаљених муња, напрежем мозак, измучен, измрцварен, туп, не бих ли по везао смушене неке слике које ми

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ГОСТ 59 Т* 60 [НА СЛИЦИ ТИЈАНИНОЈ] 62 ЕЛЕГИЈА 63 ГОСПОЂИЦИ Н* 64 НА ТИЧАРУ 68 ГОСПОЂИЦИ Н* 70 (СИВО, СУМОРНО НЕБО...) 75 (ТО ЈЕ БИЛО - СЕЋАШ ЛИ СЕ?) 76 (ВЕЧЕ ЈЕ ОДАВНО ПРОШЛО... ) 78 СУМЊА 79 МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА 81 (ЗБОГОМ!...

Тавна прошлост Понова сине, као лепи сан, Небо се, можда, грози, земља стреса, Ал' робље своје не испушта ван. 1883.

мном тихо се буди, Мој поглед исто тако кроз пусте пољане блуди, И моје желе тако, што срце у мени драже, Топлије небо траже... 1883. ЗИМСКО ЈУТРО Јутро је.

А љупки, немирни Љељо, сретнувши седога старца, Хладнога Бореја, рече: ,,Куда си пошао, стари?“ „Идем на небо горе, на земљи места ми нема, Јер вредну ратар, синовче, за мене слабо већ мари, Он слави Љеља сад.

“ Љељо се попе, а Бореј се диже, И тако с њиме пред богове стиже И небо грмну од смеха и јеке, Кад ступи уморни старац, украшен читавом башто Зелене кукуреке... 1885.

То беше предзнак, да ће скоро доћи Растанка нашег нежељени час, Кô дим, кô магла да ће радост проћи, И небо да ће раставити нас...

пролетњих, благих дана, Једном сам видô, цветак млад, Под густим кровом брсних грана Што граде дубок, мрачан хлад. Небо му није росе дало, Ни животворни сунце зрак, Лисје му свело, стабло пало, И покрио га смрти мрак.

Са сурих гора магла стиже, Мрачан, јесењи дан је то, Јато се врана с криком диже У опустели, тихи дô А суро небо сузе лије, Досадно, мирно тече дан... Остајте збогом, тешко ми је: Младост и живот сан је, сан! 1886.

Остајте збогом, тешко ми је: Младост и живот сан је, сан! 1886. (СИВО, СУМОРНО НЕБО...) Сиво, суморно небо... Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхале ветром,

Остајте збогом, тешко ми је: Младост и живот сан је, сан! 1886. (СИВО, СУМОРНО НЕБО...) Сиво, суморно небо... Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхале ветром, по земљи гранчице

Око мене никог нема, нити чујем жива јава, Небо ћути, земља ћути, све спокојно, мирно спава. Само негде у даљини чудновати крик се оте, И задрхта у тишини, пун ужаса

тавним Њезина чудна песма болно и слатко јечи; У њојзи очајник тражи утешне и миле речи, И њима тугу гони Она га у небо диже, дајућ му криоца своја... Музо, хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја. 1888.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

И Ви сами, драга пријатељице, не оспоравате недостатак писане речи „уз коју ваља у мислима небо разапети“, но држите да су те њене слабости у исти мах и извор њене снаге.

умор, или други који узрок, одагна од мог писаћег стола, ја примакнем наслоњачу до прозора и посматрам звездано небо.

Но зато нам свака ведра ноћ отвара кроз небески свод широки изглед у дубине простора. Онда видимо небо обасуто безбројем ситних сјајних звезда.

Онда видимо небо обасуто безбројем ситних сјајних звезда. „У то звездано небо упире човек свој поглед од када живи на Земљи, и мучи се да са те књиге, коју је сам Бог над нашим главама расклопио,

„Све је онде било као створено за угодно посматрање небеских појава: равно тло, прозиран ваздух, ведро небо, и због мале географске ширине, рани залазак Сунца.

Они су, према томе, имали знатно више прилике да посматрају звездано небо него ми, становници севернијих крајева, где је за време хладних годишњих доба боравак под ведрим небом отежан, а летња

„И стари Вавилонци и Халдејци, а нарочито њихови свештеници, којима је то била главна дужност, посматрали су звездано небо пажљиво и истрајно.

Права, широка и лепо калдрмисана, улица води кроз зеленило тог гаја богова. Сунце је стрмо зашло, небо се заруменило, лаки вечерњи поветарац пољуљкује вите палме између којих корачамо и долазимо до главног храма вароши,

Изнад наших глава разапето је звездано небо, а горња платформа торња, коју посматрамо из прикрајка, указује нам се као астрономски опсерваториум.

Но, тим радом упознали су они још једну чињеницу фундаменталног значаја. Посматрајући звездано небо, они су опазили да оно не стоји на миру него да се креће; звездана јата на западној страни неба спуштају се, не

Пратећи то кретање из ноћи у ноћ, из године у годину, они су увидели да се цело небо обрће око једне осе, која пролази кроз стајалиште посматрача и кроз једну тачку на небу која једино изгледа непомична.

Тако су вавилонски астролози дошли до сазнања да звездано небо није непомичан свод који је надкрилио Земљу, него кугла која се обрће.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Сиромашном ђаку се „каткад чини“ да је небо „грдна совра мермерова“ по којој се котрљају звезде, метафорички виђене као „паре и дукати“, те враголасто прижељкује

К ПРОЛЕЋУ ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН Дично време нам приходит, зима прогоњава се, што пролеће већ доходит, љето приближава се. Небо чисто нам јавља се. И светљеје издаје се. О златоје пролеће!

Послало ми небо Нежнога анђела Да му га отхраним Да му га одгојим, Па ми сада треба За то чедо неба Колевка од сунца Повој од месеца.

ЦИЦ БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Ал' се небо осме'ива, Ал' се река плави, А рибарче у чун снива Јасно к'о на јави. Он 'итнуо удичицу, рибицу је стек'о, метнуо на

ПОЗДРАВ БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Ој сунашце, што разгониш, Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо, што но рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо, што но гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо, што се сјајиш, Пуна

МОЛИТВА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Месец јасни, звезда јато И сунашце умиљато, Зору што нам небо шара А и муњу што га пара, И ту силну грома буку и холује страшну фуку, Ти сатвори вељи Боже Ко овако јоште може!

– ЂАЧКИ ЈАДИ МИЛАН КУЈУНЏИЋ АБЕРДАР Каткад ми се чини небо Грдна совра мермерова. А крај собе облачићи То су јата ђаволова.

По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчев

По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчев

Сабљом ћемо записати Сабљом ћемо зарезати Дела наша и мегдане Баш за небо, Видовдане. ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ВРЕМЕНА СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Свуда се бели – пао је снег!

Волим реку, Језеранце, Беле овце И јагањце. Волим дрво Кад зелени, Волим небо Кад румени. Волим сунце Када гране, Волим данак Када сване. Волим људе Када зборе, Мудре, лепе Разговоре!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Госпа Нола, и као економка и као цркварка, много је поштовала небо, и желела да посматра помрачење, и сабирала у себи податке о положају сунца према прозорима на њеној кући.

Још је то после подне наишла и олуја и јака киша, и небо се није рашчистило. Црни дебели облаци јурили су као махнити, преметали се један преко другог, а било их је, како бива

Седам година је „маркиз” трунуо у гаду и хулио на Бога и на небо. Као све што продужено траје, изгубио је и Милушић од тајанствености и од патетике.

Да су планине унаоколо, куд би још лепше било. Тамо, човек у висину види до под небо, а по равници не види даље од првих међа. Ето, опшанчио нас мрак у овој кутији, па то ти је...

На жалост, између та два мира никакве везе. Небо се у том крају не сече са земљом, водом, и људским стаништима. Оно лебди отсечено, далеко, туђе.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

« — него отворено плаветна, онако као што небо, кад је ведро, видимо. »Хи, хи хи! То мора лепо издавати!« »Још кад пођу у визиту.« »И кад се ауфпуцују, хи, хи хи!

Кад седа, он не седа као други људи, него се на столицу трућа; кад оди, он или управо у земљу гледи, или главу у небо диже.

« — и проче. Ова девојка има 20 иљада, осим сребра и шмука. »О, небо, о, судбино, какво чувствованије прси моје обузима, каква нема печал душу моју пара кад на вас помислим, ангелска моја

« (Господична се мршти.) »Оће ли се Амор на мене смиловати да слаткопуна своја крила на нас обоје простре? О, небо, о, судбино!« — и проче. Ова девојка има 50 иљада, али јако пробира. »Зар је моја судбина тако свирепа?

« — и проче. Ова девојка има 50 иљада, али јако пробира. »Зар је моја судбина тако свирепа? Зар се небо на моје уздисаје неће умилостивити? Погледајте, небесна господична, како лице моје вас ради сваки дан вене.

Заповедите, ја ћу у воду скочити, ја ћу у небо одлетити; ја ћу лавове (од дрвета) победити да се само ваше љубови, ваше наклоности достојан покажем.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

расута по пољу Божури стасали до неба Служе четири црна ветра Сједињеном крвљу бојовника Поље као ниједно Над њим небо Под њим небо ВЕЧЕРА НА КОСОВУ ПОЉУ Сви седе провидни за столом И виде један другоме звезду у срцу Венцоносац им ломи

пољу Божури стасали до неба Служе четири црна ветра Сједињеном крвљу бојовника Поље као ниједно Над њим небо Под њим небо ВЕЧЕРА НА КОСОВУ ПОЉУ Сви седе провидни за столом И виде један другоме звезду у срцу Венцоносац им ломи и дели Њихову

рујну будућност И они је пију На коленима под столом Мачеви им тихо реже У чанцима на столу Огледа се вечерње небо И на небу крај сутрашњег боја На десну руку венцоносца Слеће кос и зачиње песму КОСОВА ПЕСМА Ја кос Црноризац међу

својој вољи престројава Кос отима своје поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он зна куда Свој зелени свитак (1958—1971) ЋЕЛЕ-КУЛА ЋЕЛЕ-КУЛА Кула смрти На чеоним

ка великој капији Отвореној нада мном у зениту Нисам знао спушта ли се бели град Из облака у мене Или ми из утробе у небо расте Вратио сам се с пута Да сазрело камење из завежљаја Овде на тргу разделим ГОРЊА ТВРЂАВА Шириш руке

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Оно је у свету видело само зло и невољу; све му је било мрачно, све туробно, све суморно. Небо вечито застрто облацима, земља вечито орошена сузама.

Тамо, кад млади софта не зна коју суру напамет, учени имам погледа у небо и проговори: „Нека те Алах умудри да научиш!

Те ноћи, крчећи себи пут кроз облаке којим ми ваља кренути на небо, застао сам пред једним полуодшкринутим небеским вратима, јер сам сагледао тамо чудну једну појаву.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Стока малаксала, и једва креће. Пут је све гори. Блато је негде до близу осовина. Те ноћи небо је било ужарено од огромних ватри позади нас. Фабрика у Обилићеву горела је.

Размештали смо се поред ватри. Бескрајно небо је жмиркаво треперило, док су кола коморџијска и даље шкрипала. Људи покривени преко главе шињелима и шаторским

Ђуро се окрете мени. — Имаш стан. Тада се Арнаутин обрати мени и поче нешто да говори, рашири руке и погледа у небо, помињући „Алах“... Затим размахну лагано старачком руком, као да говори о нечем огромном и онда одбаци шакама од себе.

А са супротне стране наступа оружана сила непријатељска. Прастаре планине заклониле су грбином својом небо. Изборане и избраздане, пркосе оне тисућима година, а већ столећа су се сламала о њихове урвине и клисуре.

На Скадарско поље стигосмо око подне. Био је мутан дан. Нека сива, висока измаглица заклањала је небо. Земља је била влажна. Војници су наилазили са свих страна.

Мамо... — Благословен Бог наш, всегда ниње и присно и во вјеки вјеков... Небо је било облачно, а са планина је пиркао оштар ветар. Дрвета оголела, те цела природа изгледа најежена.

Општа невоља као да је придавила људе, који су занемели и тмурни као ово сиво небо. ЖИВЕ ЛЕШИНЕ ОСТАЈУ Кажу да људи увек боље памте тужне догађаје у своме животу, него радосне доживљаје.

Припуцаше топови са бродова. Залепршаше бели букетићи према небу, око аероплана. А небо плаво као споменак, чисто као око девојачко, а бескрајно као мисао.

А ваздух је био чист и небо бистро, бескрајно прозирно, светлоплаво, насмејано и радосно. Пред нама се указа копно, бујно и зелено.

— говорили су јетко људи, гледајући искривљене гране маслина. Киша намах престаде. Небо заплави и сунце грану. Са земље је одисала лака пара, као да се пуши, а сивозелени листови маслина постадоше опет

Из оближњег села донеше сламу за простирку. Најзад, после толико времена, стали су у строј, да приме храну. Небо се опет наоблачи и лину киша. Лежали смо сада испод шатора, али је вода локала са свих страна.

Али ускоро изведри се и између сивих облака видесмо чисто, плаво небо. Један зрак као извидница пређе преко нас, па се изгуби на пучини, која се преливала у разним бојама.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

се у поље широко Тамо где је прва четврт месечева, Растворити груди поносито, Поклонити се на све стране; Погледаћу небо житно високо: Незнана са гране птица пева, Ко сребром ковано дрво вито, И све је ново и опет као лане.

Из ковнице изађох, навукох на себе небо ко кабан, Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина; Около свуда пољана, словенски ветар хабан Душе са гора.

Појури аутомобил носећи на себи четири соколара раздражена. Баража је гађала у небо да би спречила улазак птицама: Око града тако је зид од ватре, динамита и експлозије. Око града, Да ли се сећаш?

Доба је жалбе, младост чезне, узнесен; Орла сен крила мојој сени додаје, Да чудне моћи што ми небо задаје: Под сенком мојом ено броде дечаци, Јаја гусака купе као дивљаци; Можда ћу бити о њихов чун разнесен.

У небо, у облак, у свет! Љубљени гаравокожче, Та није вајде, гледајући у ту огромну и неумитну ротативу Засвирај у гајде, у ди

А заспим увек пред крај вечере, Служавка свлачи небо, дан и мене, Па баци ноћи да нас прождере: Тек јутро нађе кости разнесене.

у апокалипсу. Не својом мржњом: обоје небо мрзи, Планина нас, долина кичевска, и грло то, и гњат; И све то биће ропац мој: грло то, врат! проклет! Проклет!

Ударцем, чврстину неба захвативши руком, Комад плаветнила одвуче за собом: Сада је његов пад као и гром, А небо сазрело тако за море Бујице непрекидном каскадом Излиће цео свод до зоре.

ЗИМСКИ РЕПЕРТОАР Скок је преклане кокоши у небо Крв точи, И револверски пуцањ, То: грамофонска плоча, У обртању, прстом својим изазвати арију, То: гнездо ластије у

Сузама светим, и спаса, отиче талас са лица, Зрак, којим дишем сад, пун обећања је болног зрак, И небо место звезда пружа ми врт љубичица, Између мене и њега зрачног опет је свети брак; Ја нисам више ту! Ил да! Ох, да; да!

Но одједном слободног, журног, разазнах себе пред вратима: Гледам у небо, Сунце лије, по мени, гле, зрачним јатима! Од светлости ме лице боли, И рану ко гвожђем да ми пече; Али из мене То

од мене не беше страх; Толико ме је љубила, и заптивала очи рукама, Ил њена љубав за мном тад беше у мукама: Вечерње небо одједном као црвени цвет изниче; О ти, о ти, ко ми то тихо примиче?

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Како је крупна! — чу нечији узвик и отвори очи. Ој, чуда чудеснога! Као златна вртешка окретало је Сунце небо, гонили се облаци лакши од морске пене, растао слани дах мора и слатки мирис рузмариновог цвета.

МЕСЕЧЕВ ЦВЕТ Високо изнад земље, као котаричице о небо окачене, њишу се градске куле У једној од њих дечак Ведран на птице, децу и облаке пажњу не обраћа. А и што би?

Кад, гле! Улица камену кошуљу обукла: где ту да никне цвет? Подиже Ведран главу увис. Али, камене куле небо заклониле: тек ту и тамо севне плава марамица неба. Како да без неба цвет процвета? Пође малишан даље.

Зарадова се дечак, потрча. А пут све стрмији, као да планина бежи у небо. Наједном, нестаде пута и испод дечакових ногу зевну понор.

Оно, стално однекуд наилази као уклето. Никако лице извора да заблиста. Месец већ три пута небо обишао, порасла млада шума, а дечак се од почетка посла не одмиче. Ко зна колико ће служба Мајци Вода потрајати?

Занеме дечак од дивљења. Нежан и сребрн Месечев Цвет као џиновски љиљан пред њим право у небо расте, а стабљика му леска и трепери. Да пружи руку откинуо би је, порастао и као лепотан светом ишао.

Да је сто година светом лутала? Како да буде сигурна да све то није само сан? Изнад ње је исто небо, исто сунце на небу, исти песак, исти Цвет. Али, зашто су им сећања другачија?

Па и нема! ЦРВЕНИ МАКОВИ Жена је почињала већ да стари, али је туга што нема деце није напуштала. Млâде се небо и земља сваког пролећа, плоде рибе у води и птице у ваздуху, све улице и све куће пуне су деце, само се у њеној ни

Пуна горчине леже жена и усни да је у поље макова изашла. Хладно и чисто било је небо у њеном сну, нигде никога — само макови црвени и лелујави какве никада раније није видела.

»Могла бих их понети собом!«, помисли и као крилата полете с маковим чахурама у наручју. Над њом је било небо, под њом зањихано поље мака, црвено и бескрајно. Није се питала како то, одједном, лети; куда лети.

Коначно их сасвим нестаде. Пред запањеним погледом жене сада је било само празно небо и заталасано црвено поље мака. Од разочарења, од ужаса жена крикну и пробуди се. Низ образ јој је клизила суза.

Па и сама улица, сам град почео да се мења. Наместо башти и кућерака шикнуло у небо јато кула начињених од бетона и стакла.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Аха!... Пој Коштана, како к’д се од Каракуле на Билачу, Прешево и Скопље удари. Ноћ летња. Шарпланина у небо штрчи, а испод њума легло пусто и мртво Косово. Друм широк, прав, царски.

КОШТАНА (изван себе од очајања, шири руке више себе, на све стране): Тамо! Тамо! МИТКА (показујући више себе, на небо): Зар горе? Горе је високо, а доле — тврдо! КОШТАНА (хвата се за главу): Ох!...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

— Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? — Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад! Моја драга, кад ће наши свати? Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? — Никад!

— У твојој башти ја те видјех јуче, Гдје береш крупне распукле гранате. Мила, кô златно небо пошље туче, У тиху хладу старе крушке оне, Сједе ти дјеца и задаћу уче.

'' ''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда, А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци, Шта љуби рећи?'' — ''Отишô је, реци, На небо, за вас да набере звезда''... 1913. СЕЉАНКА Снег пада и веје. У сеоској луци Све је пусто.

И у час кад си на мом срцу била, Чудесна свјетлост сва небеса прели — Бијела ватра по грању се просу, И кô да небо раздроби планету, Сав Мостар драгим камењем се осу.

1896. ЕЛЕГИЈА О ријеко драга мога завичаја, Како си лијепа, кристална и плава! У дубини твојој небо одсијава. И ломи се блесак сунчевога сјаја.

пјесма коју галеб лаки На сребрна крила дочекује зором; За њу знаде дрвље, лист и камен сваки, Њу ти чује облак и небо над гором.

И у тихој срећи све трепти и сија И вода и камен, џбун и вршак грана, Као да се небо ближе земљи свија И сам господ ходи преко мирних страна.

снага што кô стража бдију, продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне, Плијене и носе и ниште и бију: И бога и небо, живот и саздање, Све у исто доба.

Овдје под јасен мирно ћу лећи И сан ће тихо кô поток тећи. Мириши, ропо, мирисом здравим! Покри' ме, небо, покровом плавим! 1908. У РАНИМ ЧАСОВИМА Прими, ме горо, у тиху самоћу.

1911. БАЈКА Лежô сам на жалу. Још у модром вису Имало је небо једну зв'језду златну, И над луком друге видјеле се нису.

Тако дршћем и ја На сваки глас јој до разданка плава... 1911. ТРУБАДУР Моје је небо, моје зоре плаве, Мој пурпур ружа и глас из гнијезда, Мој шум ријеке кад се часи јаве С повратком тихим вечерњих

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Сан је страшан као смак света, величанствен и језиво леп: Сење је притисла тама, небо се проломило, месец пао на земљу, звезде прибегле крају, Даница крвава, на цркви кука кукавица.

га троструком канџијом: пуче кожа коњу по сапима, а покапа крвца по копити; но му љуто пусник поскочио, по три копља у небо скочио, по четири земље прескочио.

63 СМРТ СЕЊАНИНА ИВА Санак снила Иванова мајка: ђе је Сење тама попанула, ђе се ведро небо проломило, сјајан мјесец пао, на земљицу, на Ружицу, насред Сења цркву; ђе звијезде крају прибјегнуле, а даница крвава

Зло си снила, а горе ће бити: што је Сење тама попанула, оно ће ти пусто останути; што л’ се ведро небо проломило, и што мјесец пао на Ружицу, то ће тебе Иво погинути; што су зв’језде крају прибјегнуле, то ће остат млоге

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Већ је спавао Шести ни гласа Није давао Седми је седео Будан и јадан И понављао ЈА САМ ГЛАДАН О СВЕТО НЕБО О МОЋНЕ СИЛЕ БАЦИТЕ ЈЕДНО ПЕЧЕНО ПИЛЕ Уто се јави Гавран са гране НЕ ДАЈЕМ НИШТА ЗА ГОТОВАНЕ ДОСТА ЈЕ БИЛО

ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела шкољка Једна ружа без пупољка Био један тужни алас

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

очију, али како чудовиште није ништа предузимало, он се малчице осмјели и прошкиљи на десно око као да нишани у небо. Какво изненађење! Над њим је стајала једна крупна доброћудна — крава.

Једног јутра, док су весели дјечаци управо били на путу за школу (ишли су на недјељни излет) небо пад њиховим главама одједном поче да бруји као узнемирена пчелиња кошница.

— Шта је оно? — оте се прво Николици. Сви су у страху претраживали очима упола наоблачено небо. — Авиони! Ено их! — узвикну Јованче.

Пред школом је стајала учитељица Лана исто тако узнемирена. Час је разгледала небо, а час ослушкивала мукло громињање из даљине. — Шта је оно? — испитивали су ђаци збијајући се око ње.

— Не знам, дјецо. Јутрос, први пут, учитељица им, ево, одговара да нешто не зна и то ученике још више узнемири. Небо се поново испупи хуком. Пролазили су нови авиони. — Госпојице Лано, је ли то рат? — Не знам, дјецо.

— Авиони! — повика Стриц па скочи на ноге и узе погледом претраживати небо. На блиједом плаветнилу није се указивала никаква мрља иако се хука бројних мотора све више ближила.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

МАЈДАН 145 ИНОРОГ 147 ЗОРОВАВЕЛОВ СУД 148 КАБАНИЦА ПЕРСИЈСКОГ ВЕЗИРА 149 СЕСОТРИСОВА ЗАПРЕГА 150 ЗВЕЗДАНО НЕБО ПЕРСИЈСКОГ ЦАРА КОЗДРОСА 151 ДАНИЛ 152 ВОЈСКА ВАЗДУШНА 153 ЗВЕЗДА ПАГАНСКОГ ПРОРОКА ВАЛАМА 154 МОЈСЕОВ ШТАП 155 МАНА С

СВАКО НАС ЗЛО И БОЛЕСТ НАХОДИ Голема је то туга и нужда будавши на земљи рођеним, и сами собом от земље, а небо тражити и искати. Свако нас зло и болест находи И свака рђа и невоља тре.

ПОСЛЕДЊИ ДАН Видео сам небо ново и земљу нову. А прво небо и земља прва оде и прође. Апокалипсис, 21 Свет хоће много лепши остати неголи што је

ПОСЛЕДЊИ ДАН Видео сам небо ново и земљу нову. А прво небо и земља прва оде и прође. Апокалипсис, 21 Свет хоће много лепши остати неголи што је сад: земља бити бела ка

А воде тврде у кристал се преобрнути. Такођер и цело се небо полепшати хоће: звезде толико ће све сјајне бити како што је сад, пун Месец, а Месец пак, такве форме стати се без

И како тога не бих се, јадна, бојала, од кога но стрепи небо и земља? Доносим ја моме господу Богу, што је са мном, славу и част и дичим на велико име његово.

УЗАЛУДНИ БЕГ ОД ЉУБАВИ И куда знам бегати, куд ли се подети и сакрити испред твога духа? Ако да се испењем на небо, ти си сâм тамо горе; да ако ли силезем доле под земљу, у дубине Адове, — и тамо си ти.

душа, ка финикс и високи бор Богу се узвисиваше својом мишљу; не тако се у вис дижу летуште птице, колико је високо у небо летила њена памет; нити су онолико јелени женили планинскога извора воденога, колико је њено срдце желило к

Тко те уразуми, и даде ти видети небо, сунчани ход, и расмотривати многе звезде, и у свем тому, ка у неком многом цвећу, лепу свезу и добар начин имадући

Ко ли ти даје кишу из облака, снег и крупу, земљано радилство и ш ње храну, и разлику стоку и зверад: воду рибну, небо птично, и к томе знати свакојаке мајсторије у руку, насељања, адете, закон, грађане, леп и добар садружни

милости и безмерна дара, како сâм ето, невиђен, несмештен, свега урадилац и владалац Господ, когано од страха стрепи небо и земља и воде, и свако му се колено поклања на небу и на земљи, и оно што је доле, под земљом, — не кроз које анђеле,

ЗВЕЗДАНО НЕБО ПЕРСИЈСКОГ ЦАРА КОЗДРОСА Коздрос, персијски цар, бијаше себи справио горње небо од мједи. И одзгора га је био накитио

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

(а зна се да је женска клетва страшнија и бржа и савршенија него и сам Теслин телеграф без жица, јер иде право чак у небо).