Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ха, ха! Чусте ли га, поштена! Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.
марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. „Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!
Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: „Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу
Пред кућом нас је чекала Стана; била је невесело замишљена, очи је оборила доле, гледајући забринуто преда се, а прстима чупкала је шарену ивицу од своје прегаче...
Ја јој кажем, она се растужи и невесело махне главом, па ме остави... Моји добри пријатељи знају за ту моју љубав, па ми чисто завиде: што баш ја ту најлепшу
Шта је то од тебе?... Да није?... Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта
Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема... Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: — Бог нека ти је
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
На брегу изнад мокрог крша Први зрак сунчев тек се роди, И невесело залепрша, И угасне на плиткој води. СУША Већ месецима огањ дажди, Препуклу земљу мори суша; Најзад ће сунце сад
И блисну према селу бедном Крвава, страшна, звезда глади. БОР Голем и мрачан, невесело, Стоји, безимен као травка; У њему хучи горско врело, И ноћу преспи једна чавка.
У долини су се рушили прљави потоци и шумили невесело. А када скренуше у помрчину, није се више распознавао човек од пса.
Црњански, Милош - Сеобе 2
„Куд ли та имена нађу?“ питао је Ђурђе, невесело. Павле онда поче вадити неке хартије, па рече да ће у Петерсбургу жене моћи да виде чувене дворце, који се зову
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Шамика Кирић, адвокат“. Писмо дâ на пошту. Шамика је невесео. У Полачековој кући такође невесело. Отац увек озбиљан, девојка плаче.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Оце гледат бистро врело, Чини му се невесело: За водицом вода гони, Кô да неко сузе рони; Вода јечи и жубори, Канда цвили, канда кори.
Њи јунак гледа сетно, невесело, Ту њему срце малко узаврело, Те малко крвце у лице натера, Он осмену се, ал' пуно чемера, Те веђе сабра, расрди
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Преспавао сам и његов долазак и рани одлазак, у саму зору. Ујутру, кад сам се пробудио, све је већ било пусто и невесело, ником није било до мојих запиткивања, и ја сам се, због нечег преварен, упутио на оближње ледине, међу докону
Па шта ћемо сад? — оте се неком од укућана. Дјед је тужно зурио у испошћена коња и најзад невесело закључи: — Нека га, ово је његова кућа.
Изједали смо се и клали као бијесни пси. — Па јесте, било је и тога — признавао је стриц и тонуо у невесело ћутање. Да и њему нађе неки посао и право мјесто у кући, дјед је сваке недјеље, кад је наш дан за мељаву, опремао
Куд ли ми се само журило? — А ти је сад потражи, брзоплети мој пријатељу невесело се смјешка просиједи саговорник. — Нигдје више на свијету нећеш наћи једно тако безазлено босоного дјевојче, које
Само ми кажу: тамо је Стево, не брини. * Завршиле се говоранције, опустила трибина, вјетар се невесело сашаптава са заставама. На пространој пољани разгоријева се и бучи народно весеље.
Предсједник се осмијехну, погледа Стевана мученичким невесело рече: , — Лакше је теби, Стево, ти водиш бригу само о мртвим споменичарима, а мени су живи о врату.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
” ОБЈЕСЕН Остарело лето болно, опада му коса густа, дрвље сухо и невољно, и што оста лишћа пуста све је вело, невесело.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Гојко изгледаше тешко болестан. Час га видиш да се једва вуче преко дворишта, главу тужно оборио, очи гледају невесело, страдалнички, а по целом лицу разлила се она суморна меланхолија, која придаје необичан израз човеку.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Поврати се двору невесело, Те отиде у Марину башчу, Млада Маре у башчи заспала. Гледа Иво, мисли како ли ће: Али ће је од сна пробудити,
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Тад се роди један који вам тело жалио истом жалошћу невесело као дух, он га диже у прах медан, провидан, јутарњи, што без трага цело небо рађа језом чистом.
Онај други љуља се као сенка, недалеко од нашег. Питам рибаре шта им уче, у школи, деца. Али ми они невесело одговарају да рибање прелази са оца на сина и да и на нашем броду има таквих који раде заједно. Шоферов син – шофер!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Тај ћув нас подсети, невесело, На детињство, на родно село. Хукне: њива се нарогуши, И блесну старе звезде у души. Стојимо покрај сивога
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Зет на то: „Оно су две јетрве. Шта си још видео?” Шура одговори: „Видео | сам друго село и у њему све невесело.” Старац му рече: „Онде нема никакве правде и никакве слоге нити знаду за Бога. Шта си још видео?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. — А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши тај посао !
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Зет на то: — Оно су две јетрве. Шта си још видео? Шура одговори: — Видео сам друго село и у њему све невесело. Старац му рече: — Онде нема никакве правде и никакве слоге, нити знаду за бога. Шта си још видео?
Краков, Станислав - КРИЛА
Ивон је дизала високо сукње и плашила се скривених змија под камењем. Лишће је шипрага било тамно и невесело климало на њих. Али се зелене ивице на врху планине весело смешиле. Пењали се.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XЛИВ Моје небо, јер је мутно; Моје сунце, — јер је село; Моје цвеће, где год које, — Јер је тако невесело. Моји врти, моја поља, — Јер је тако сузна трава; Моје звезде, — јер се крију; Моје доба, јер свет спава.
Ћипико, Иво - Пауци
— Па није ти зар жао? — упита га. — Вирујте да и није! — одговори он невесело. — Ваља да и ми сиромаси гледамо како ћемо живјет'!... У то вријеме од ранијих исељеника бануше у село и фотографије.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Зло ти вино напокње било!“ Ја кад бане књигу проучио, мука му је и жао је било: у образ је сјетно, невесело, мрке брке ниско објесио, мрки брци пали на рамена; у образ се љуто намрдио, готове му сузе ударити.
Што си, зете, јутрос подранио? А у образ сјетно, невесело? Од шта си се, зете, раздертио? На кога си с', зете, ражљутио? Ал' се шуре тебе насмијаше, у јеглени ружно говорише?
досјетила, подви скуте и подви рукаве, цјелива му руку и кољено: „Господару, ја се молим тебе, што с’ у образ сјетно, невесело? Ал’ нијеси снаху испросио? Ал’ ти није по ћуди ђевојка? Али жалиш три товара блага?
Што с’ у пољу чадор оставио, и у пољу кићене сватове? Што ли си се, сине, намрдио? У образ си сјетно, невесело: каж’ ујаку јутрос на уранку?“ Проговара Јован капетане: „Прођи ме се, мој ујаче Иво!
Кад Алилу књига допанула, стојећи је Туре проучило, па се скиде низ бијелу кулу, невесело по авлији шета, подметнуло руке под пазуке; ал’ ето ти од Кладуше Муја, иде Турчин са зелене лонџе, пригрнуо зелену
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Боко грицну и рече забринуто: — Ово не, испало би много невесело, нешто као кад зец ноћу, осамљен, сједи у младом житу и мрда ушима. Стриц је нашао перо дивљег лука.
— Да сам бар ја понио неки фењер и сам самцит покушао да се увучем тамо. Док је тако сједио невесело оборене главе, трже га из мисли Стричев престрашени узвик: — Ено је! — Шта је?! Ко је?! — поскакаше дјечаци. — Она!
поред школе, шибан сусњежицом, он је домахнуо опроштајни поздрав Јованчету и Стрицу који су стајали на вратима и невесело забрундао: — Дјечаци, оде Ниџо у рат. Ако се не вратим, припазите моју стару матер, дрва јој донесите. — Хоћемо!
Школа није радила. Јованчетова дружина, стара гарда сва на окупу, сједила је гдјегод близу друма и невесело пратила погледом групице војника у пролазу.
Еј проклета издајо! Еј пусте срамоте за свакога од нас! Поробише нас, ево, скоро без једног метка. Момак невесело погледа у дјечаке и хукну: — Ех вас двојица, најбоље би било да узмете те своје чобанске штапове па да ме пребијете