Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
испрекидане, изломљене, сажимане, недовршене, уврнуту синтаксу, прекинута излагања мисли, невезаност у идејама, крајњу невештину у композицији, злоупотребљавање митологије, »безприкладне или паче чрезумне митологије греческе«.
Станоје Главаш је последње веће дело које је Јакшић радио, има све мане његове драме: невештину, претеривања, нагомиланост мотива и речи, претерану романтику.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
све док су Станковићева синтаксичка одступања проглашавали за слабо знање језика, недовољну писменост и стилску невештину. Све да је и заиста тако, више се ове појаве у српској књижевности не могу објашњавати на стари начин.
Макар и по томе што су критичари код обојице радо помињали језичку невештину. А она не иде, разуме се, сама: преноси се у општи склоп песме, која нема усаглашене делове, него пуца између група
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
да су у вечитом спорењу „старих” и „нових” (писаца старог и новог правца) први пребацивали другима за „незнање”,„невештину” и „примитивизам”, а ови други онима првим за „укалупљеност”, за „лепу празну фразу”, „окошталу форму” и „извештачени
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
И љута на невештину и јавашлук Манин, крене се одмах из тих стопа Мани у дућан. — А, такој ли је? — викну му тетка Дока још с врата