Матавуљ, Симо - УСКОК
Лабуд, може бити, право има! Ја сам вјештији зато што сам се вјежбао, али друкчије то иде кад се и невјешт бори за свој живот!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Зла под небом што су сваколика човјеку су прћија на земљу. Ти си млад јошт и невјешт, владико! Прве капље из чаше отрови најгрче су и најупорније. О да знадеш што те јоште чека!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Природа је сасвим проста и... то јест ствар је сасвим проста и природна, а ви овдје као нов и невјешт...“ „Ајте до врага ви и ваша реторика!“ прекиде га срдити ђенерал.
Та знао сам ја да ће бити много народа данас у граду. Стража се препала па узбунила војску, командант невјешт, човјек скоро дошао, не зна језика итд.“ Пало је чуднијех и смијешнијех ријечи о конту Пјеру и дружини његовој.
Разумије се, (у оно вријеме) бјеше обријан и носаше перчин, као и сваки други Црногорац. Да је какав извањац, невјешт црногорским обичајима, бануо у ту кућу, па видио тога кршног Црногорца, са двије леденице за пасом, и са јатаганом што
„Ела ти, Симо, ти си најстарији!“ рече Милић Благојевићу. Овај се стаде нећкати, да је он невјешт томе, да неће; али кад навалише, он пристаде. „Хоћемо ли паре најприје?“ „А да како!“ одговорише другови му у глас.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Најзад Срдарина, који се једнако „кланчао по кметови кâ обаћетан пас“, затече их на осами, али се учини невјешт. Бакоња немирна срца, врати се к возу, гдје затече намрштена Срдара.
Она би се одма сјетила да сам ти ја приповиједô. А ти, пошто се одмориш, пошто те она запита ко си, учини се невјешт и кажи немарно да си синовац Брнин. Е, већ замишљам шта ће бити. — Е, баш ћу тако учинити!
Ћипико, Иво - Приповетке
Браћа се погледају и презаво обазиру на њ, а старији, Спасоје, упознаје га боље и мисли: „Сигурно је он; чини се невјешт и пренаша мирно камење, као да ни за шта не зна”. Једнако се страхиво погледају, све им очи бјеже на њ.
Стари се чини невјешт и нагна врчем да се напије, док онај изнебуха надода: —Био би' је вјенчао, да је она хтјела... Зар не, стара?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
мимогред пробуди, — То ће дати да о мени све то блаже суди; Нек' ме свиди и зажели да ме дуже гледи, Ја ћу проћи, као невјешт, шта се њојзи бреди; Док внезапу једном зазрим и нога к њој ступи, Па нека ју од то доба ко може искупи.
Ћипико, Иво - Пауци
Газда чита и даље и чини се невјешт. — Немам чиме утрнути божићне свијеће, се исти плачљиви глас. — А што? Немам чиме ни купити је ....
Мислио је да ће изазвати разговор о женама и цурама. Биће сочне и дебеле шале, али нико се не одазва. Раде се чини невјешт, а људи су у бризи за пићом, па вечерас нису за шалу. И не стичу ватре, па се стињала. И раније но обично разилазе се.
— упита Павле, оно одуго момче дугих коса што хтједе Цвијету цурске недјеље Радивоју отети, учинивши се невјешт. — Веле, — прихвати Петар — а ни лијепо о томе при људима ни говорити. Али, ето, ја говорим што сам чуо ... —Што веле?
Раде се учинио невјешт, не одговори, али га стричеве ријечи уједоше. Петар је недавно пао. Газда на дражби однесе му све изим куће, у којој
— Држи! — повика Ивов знанац гоњачу с изразом велике бриге у лицу, и у тили час сјаше с мазге; но како је и он невјешт јахању, заплете му се нога у праћу и, посрћући, једва се уздржа на ногама.
Али се жупник учини невјешт. У путу иза себе чуше трку живога. Гоњачи, што су гонили вино на море, јашећи на мазгама, враћају се, разиграни шаром