Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Идите за трагом псећег кнеза Жуће, то је тамо негдје. Заиста, сељаци иду у млин само кад морају, а псећи кнез Жућо одлази тамо сваки дан да прави засједу мачку Тоши.
— отхукну чича — мора бити да је још гдјегод на земљи. У свих пролазника уз пут Тришо се пропита нису ли негдје сусрели џак с мачком, али и ту је био лоше среће.
Чича је само уздисао: — Да га нису птице однијеле кад га већ нема ни у води ни на земљи? Можда је негдје на дрвећу или, наопако, сједи у ваздуху!
Крчма је заиста била облијепљена најразличитијим огласима. Био је ту оглас једног чиче који је јављао да је негдје у ракији изгубио памет, па потјерница за неком враном која је другом чичи попила мозак, па оглас неког пијанице који
Узнемири се чак и сова на једној шупљој букви и уплашено хукну: — Уху-ху, ко је ту? Тога дана Крушкотреса су негдје у планини гадно изболе пчеле, па му је у глави још увек зујало и бучало као да у њој брује најмање двије кошнице пчела
Отишли су да поједу мјесец, па да те онда лакше сачекају негдје у мраку. Крушкотрес Кукурузовић погледа у окрњен мјесец и урликну: — Ајаој, готово је, појели су већ пола мјесеца!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Кнез хукну и обори главу. Запуцаше пушке негдје далеко по селу, по другим браствима, а с друге стране великог пламена, гдје бјеху све три женске, наста плач и тужаљка.
наше главаре, те им рече да Сењавин тражи сто педесет биранијех Црногораца и Примораца, који ће с њим поћи низ море, негдје у Далмацију. Од нашега племена изабраше два Петровића, гувернадура, кнеза Драга и мене.
У томе очекивању прође нам зима и прољеће, а, негдје по Тројицама, дође жалостан гласник да су Руси изгубили, и донесе наредбу да се Бока предаје Французима.
— Дивна зимња ноћ! — рече владика. У тај мах заурлика вук негдје у дну поља. — А-ха! — учини ђакон. — И онај то каже! — Јадно звијере! — дода владика и крену се.
Милићевић, Вук - Беспуће
прашину, завитла је у ваздух и с њом нагло пројури, у неколико махова, улицу; тресне вратима каване, задрма прозоре; негдје у сусједству тресну вјетар прозором и стакло се расу по плочнику; некоме вјетар понесе шешир.
Дуго му је требало од Загреба до куће, дуго, али он би волио да пут још траје, да се још вози негдје далеко у ноћи, да замишља, и нехотице, своју кућу освијетљену, пуну нестрпљивости и ишчекивања, из које вјечито
Обневиде очи и узаври крв, замахне проштац и одјекне негдје у пољу кубура кремењача. И ударају цестом по војнички чизме жандарма, тресу им се перјанице, бљескају бајонети.
гледао кроз грање у бјеличасто плаво небо; од Уне ударао лак вјетар и доносио оштар и јак мирис воде и буркање валова; негдје у даљини сијао се један срп воде; однекуд из поља долазили одломци једне снажне пјесме коју су пјевали чврсти и оштри
Ко зна . . . Кад је дигао очи, видио је гдје према њему иде једно сељачко дијете коме су тек негдје одскора обукли гаће кад је пошло у школу, скиде с много муке своју црвену капицу и стаде пред њега.
И ујутру, кад преломише ведрину сунчаног дана звона с манастира, томе звуку одазва се негдје дубоко у његовој души један одјек из младости, који га сјети мајке, браће и дјетињства, тога безазленог и доброг доба,
Она се осјећаше сама, сасвим сама, уз неурачунљивог оца, без мајке која се негдје изгубила у свијету и о којој није ништа чула.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Заман су му зборили другари, Да се прође, да двора не пŷсти: „А ето се за Милуна чуло Да је близу негдје са дружином, А пашче је, а згода би била —.“ „Та не смије, жалосна му мајка!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Пазидер га, сва се башта модри као чивит. Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је модра, онда има да буде модра и квит.
Било је то у првом разреду основне школе. Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати: —
Старац се загледа у мене врло, врло зачуђено, а онда се малчице замисли, растужи и коначно му се негдје испод бркова указа и брзо сакри лак неуловљив смијешак. — Ђеде, јесам ли? — Хм, види га.
Кад је умрла дједова баба, Милица, потиштени старац дуже времена налазио је себи разне послове све негдје подаље од куће, да је људима с очију.
), па се опет, жив, здрав и лака корака, приповратио натраг и прошибао „табановића фијакером“ све од Солуна па чак негдје до иза Загреба, а можда би згодио и даље, али га је, вјероватно, опет и тамо дочекала некаква вода.
У нелагодној тишини одједном се зачу некакво храпаво гргутање, нешто тако као кад кобила осјети да јој је ждријебе негдје у близини, па му се јавља, њежно, преко пуних уста, не заборављајући при том свој најважнији посао, пашу.
честиту старину, која се тако лијепо умјела наругати вјечитим страшним сјенкама иза крајње границе свијета, тамо негдје за свјетлуцавим сребрним Цазином, градом из Самарџијиних прича.
граје чавки, испили се пред нашом кућом крупна, румена људина, сва зарасла у просиједу косу и нашушурене бакенбарде. Негдје сасвим позади чучала му је на затиљку црвена личка капа.
У почетку се нико нарочито не забрину због тога, наћи ће се негдје у комшилуку, ваљда су га дјечурлија у игри одвела. Кад већ и поноћ мину, а од дората ни трага, дјед се поче врпољити
Сад се и ја пренем и ослушкујем. Негдје у близини гребе по крову гола грана, чују се и врапци, а у низији, долином рјечице Јапре, путује разливен уједначен
И зашто ме све то прати чак и за обасјана августовског дана, кад све сјенке спавају отежале од вруће безбриге? Негдје иза мене у овоме свијету је село Хашани, кућа мог ујака и моје године између седме и дванаесте, дани дјетињства,
и корача, најприје остадосмо распети између свјетлуцава разбојишта старих справа и алатки и топлог птичјег гргутања негдје под млаким кровом од сива „етернита“. — Голубови! — шану рођак и опет у нама оживје поплашени лепет невидљивих крила.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Овај је сиромах послије домишљао се, што ће и како ће, кад увече, мој брате! али негдје звецкају виљушке и кашике, јуноша усамљен разгледаше гдје је дувар слаб, да га како прокопа и види шта је у другој
Они те одоше да гоне зеца, нигдје ни трага од њега, но видјеше негдје у гори ђе је био неко зажегао ћумур па задимио, те они се упуте к ономе диму, кад ли се стуче с оним те по гори
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
А y кући претрес је. Мамицу ти четничку, гдје је слика Краљева!? виче тројка скојевска. - Затурила негдје се одговара дједа им. - Шкрипе шкриње, полице кревет срушен, проваљен, а климаве столице под чизмама крцкају.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
шуме кућица стоји, тугује у њој мачак Шепа, кроз прозор гледа, часове броји, пјетлића чека зеленог репа, док тамо негдје, на стрмој коси просуто перје кишица роси.
! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . За шумом тајном, чаробном, негдје у крају незнаном, Црвени Врабац има дом.
су тако право, гором, за дивљом козом, равницом, журним ходом, низбрдо стрмоглаво, некад се труцкали возом, а негдје љуљали бродом. Мајмун је збијао шале, ту му не треба смијене, па је весело било до саме ноћи снене.
Идем даље, успомене будим, свог путника већ сам смео с ума, овдје негдје вољено дјевојче крије ми се украј ових шума. Обзирем се, нигдје мале нема, а мој путник под орахом дријема.
А мој путник, дембелија права, негдје успут легао па спава. ПРОЉЕЋЕ Преко ноћи прољеће нам дође, поред Уне уз врбике лази, бијеле трешње, блистави
А кад ипак воз коначно крену, помути се сјај љетњега дана, тамо негдје, крај замуклих клупа, осташе нам срца расплакана. Збогом школо, збогом враголијо, ипак сам те бескрајно волио!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Оно су два Аџајлића, она два напријед; моји стари крвници. Остали... јади их знали свијех... И ове знам, јер смо негдје ономлани хватали вјеру ш њима па доходише на састанак у Рудине“, настави Спасоје шапатом. „Мир!“ брекну лагано стари.
Овај мој пријатељ, не бјеше тада у Котору, но је служио негдје далеко, нити је знао шта ја учињех. Срећа шћеде да га ту скоро премјесте амо у Приморје, а то је некако дознао поочим,
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Приповиједају да се нашло у тефтеру некаквог калуђера. Тука, буби штука! — Казао поп или калуђер, кад су негдје уз пост преда њ донијели печену туку, и овијем речима као претворивши је у рибу, стао јести. Штође, штође!
6. ЉУДСКА БИЋА А) НЕОБИЧНА ПСОГЛАВИ Псоглави (или пасоглави или и џиганде) „живе у пећинама тамо негдје у мрачају, у земљи гдје дан не освиће, и сунце не свијетли.
МАРКО КРАЉЕВИЋ За смрт Марка Краљевића различно се приповиједа: једни веле да га је негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима;
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Овај је сирома послије домишљао се, што ће и како ће, кад у вече, мој брате! али негдје звецкају виљушке и кашике, јуноша усамљен разгледаше, гдје је дувар слаб, да га како прокопа и види, шта је у другој
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Заробио бих у огледалцету зрачицу сунца, одразио је с мале површине стакалца негдје напоље, на мрку плоху самостанског зида, на збрчкана лица двију домаћица што на повратку с тржнице разговарају на
А говоркало се и то да није умро, већ да живи, под кривим именом, негдје у Јужној Америци, гдје се поново оженио, основао нову фамилију, изродио дјецу.
као да сам се нашао некако осиромашен, као да сам само дио себе, док су остали дијелови расути по бијелом свијету, негдје тамо у дубинама Јужне Америке (а и још другдје, посвуда!...), и усађена у мени страна и непозната тјелеса.
какав ли катаклизам мора да им се учинио тај одлазак — њима, којима је ваљда било непојмљиво да се уопће може живјети негдје ван нашег мјеста, у другој каквој кући, другим каквим начином живота!
ИX Данас је тмуран дан. Ноћас сам осјетио како се мијења вријеме. Негдје из велике даљине надолазило је нешто мутно и склупчано, пролијетало мимо мој притворен прозор, налијетало на крошње
тако у ноћи, раширио гране-руке као нека тицала, као неке антене, и слутим промјену времена која се завргла тамо негдје далеко, далеко, над сухим пјешчаницима пустиње или над ледењацима сјеверних мора, предосјећам унапријед угоду која ће
Замишљао сам као да је њен прилазак најављен потмулим ударом гонга негдје у његовој нутрини; и чисто сам напрезао слух не бих ли се и ја окористио којим изгубљеним титрајем.
Отада сам често доживљавао такве сутоне. У један такав залазак сунца — мајка је била негдје у посјетама, тетке у цркви на вечерњи, а дјед је са својим пријатељима сједио пред читаоницом — остао сам сâм с
Кроза ме би прострујао хучнији ритам: слутња да негдје ван нашег ускога круга постоји други један простор и тече друго једно вријеме. Тамо се — вај, без мене!
Дићи се, и не часећи часа кренути. Кренути, као на откупљење једне половице мене, закопане негдје у васиони, давно, прије свих времена... Прве галактичке сањарије.
дијете јој не зна имена ни славе, али у облачне и бесунчане дане оцјећа на лицу хладан дах вјетра за њеним проласком. Негдје дубоко запретана у дјетињем бићу лежи једна ћелија у којој тиња бесмртност.
Да неко негдје крикне — па макар ко и макар што — да кукуријекне пијетао или да зањаче магарац. Макар да снажно залупе нека врата или
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад их поче миловати, опази им по трбусима да су сити, па ће сам себи: — Богме они су негдје нашли нешто те се најели; чекаћу док огладне, па ћy за њима, не бих ли и ја нашао селамета.
Овај је сиромах послије домишљао се што ће и како ће, кад увече, мој брате, али негдје звецкају виљушке и кашике, јуноша усамљен разгледаше гдје је дувар слаб, да га како прокопа и види шта је у другој
А баба одмах призајми кокош око куће, а кокош се негдје сакрије. Баба оде у кућу, а кокош нађе кустуру гвоздену, па излети на панте, па стаде кокотати: — Стери, баба,
Ћипико, Иво - Приповетке
њега купи: смију се лудоме сељаку, а њему се чисто блијешти; нешто кроз зубе смрси, па, постиђен, пожури одатле, да негдје изван града одахне.
кад им није на оку, грђе предају: у непознатом су свијету; иду по ноћи по оним мрачним и тијесним улицама: може да их негдје из бусије нападне и у трену ока смлати или убије.
А вријеме пролази. Тога се сјетише кад негдје даље уминуше корачаји војника који су у марширању пролазили поред тамнице; те корачаје они су у памети бесвјесно
Буди је војничка труба што навјешта јутарњом молитвом освит дана. А лијепи сан још је милињем испуња: нашла се негдје у плодноме крају. По ораницама и ливадама пасе угојено благо и сија топло сунце. Ту се у сунцу срета са Спасојем.
Дјевојка се не противи, премда друкчије осјећа. Она би волела да је негдје на селу, у пространој безбризи. Па и сада с милињем посматра око себе и ослушкује шум затресених грана и ударе вјетра
Па и сада с милињем посматра око себе и ослушкује шум затресених грана и ударе вјетра што се низ голети оре, а негдје се далеко, гоњени невидљивом силом, озивају последњим тугаљивјпл вапајем. Утруђени, попеше се на брдо.
У граду нема никога од срца, а господари, ако је и гледају лијепо, исто су туђа чељад. Поочим одавно се негдје иселио и није знала куда је пошао, а није нигда ни сазнала за мајчин гроб. Тузи није било разлога ни с друге стране.
Па када помисли да је тамо негдје ишчекује једно од њених чобанчића, пожури низбрдицом, једнако гледајући у свој шкољ што је непомично чека, окружен
И настави: — Па стари пар опет се амо врати; и тако иде док их негдје не снађе смрт, а онда је свему крај! — доврши старица тишим гласом. — Али вам је жао умујети?
Али момче што се с врха журијаше спази га и упита за козу. Вели: — Истргла вријес, па негдје побјеже, бојим се штете! Јеси ли је видио? — Нијесам! — једва изусти Дангуба.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Он држаше само комад привузе у руци. Капу му стргли вјетрови и однијели, а опанци му негдје спали и остали у снијегу. Био је бос и скоро го. Прибра сву снагу и, посрћући преко сметова, потрча натраг. — Вујо!
— Вујо! — очајно, силно јаукну и паде крај малог, с кога бијаху вјетрови снијег разнијели. Негдје у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној зимској ноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући
Зрела, једра зрнца са уздрманих класова круне се и просипају по обући. Преплашена препелица негдје се у разору залепрша, дигне на крила, па се опет скрије у бледуњавожутом житу из кога бије влажна, пријатна свјежина.
Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза
Земаљске Владе за Босну и Херцеговину, Његова Преузвишеност, господин барон Јохан фон Апел, изгубио је, ваљда негдје у рату, једно око. Доктор (церека се): Тај си уобразил да граф јест! Но, што то јест?
Ћипико, Иво - Пауци
Путем сунце жеже. По пољу жетеоци и жетелице жањући попјевају, и даље, негдје на пољскоме путу, шкрипају сеоска кола. —Данас бих био и ја жео, — вели Војкан, —— вријеме је...
— Несрећа, Раде! ... Ноћас о њему снивах, не хтједох говорити.. . — Даће бог те и није! ... Превалио негдје коњ, па дотрчао кући, додијао му труд, глад... што ли? — Жури, синко, пред оца, не часи ни часа...
Ево, никако не моту да их скупим... —А отац ми? —Не знам... Биће се и он негдје склонио... Није далеко одавде, јер, онако, судећи по ходу, мора да смо били на помољ, кућама . . Раде се нагло диже.
Божица стиче ватру; двоје дјеце ваде запретане крумпијере из жераве, котрљају их по кући да се охладе, а кад негдје заметну се, нашавши их, слатко се смију.
Обазире се уоколо да их негдје положи на сигурно, али никако да их из руке испусти. А Ради дошло до грла и гуши се... Напреже сву снагу да му каже да
се и лелуја по морској пучини; чини се к'о да се с ње непрестанце у ваздух дижу блиједи танки пламенчићи, који негдје у висини ишчезавају. Валићи запљускују обалу, море жамори...
Једнога јутра свану ведар дан, пиркаше сухи сјеверњак; сигурно негдје преко мора бијаше поросило, па тако нестаде и задње обмане.
Чељад журно јури кући, гонећи пред собрм предљиве мазге. Из даљега негдје дозивљу се људи... Иво пожури до кућице гдје је знао да се тежаци заклањају од ружна времена.
Младић се упути према мјесту откуда се чуло понајвише гласова. Чинило му се да је то негдје близу саме цркве. У ходу сретне Мрсу, ну обори очи и не смједе да погледа у мрко му лице.
пред њу са замрла дрвећа суво лишће што шушти као шум јата ждралова за тихе ноћи и све се по тлима стиже, док се негдје у заклоници не смири... Дјевојка приступи мирно хладној хумци под којом почива њезин добри отац.
Иво приђе к њој и, збуњен, рече јој: — Опет смо се нашли! — На ивици пута у присјенци маслиника часом стоје, гледе негдје у нешто неодређено, и ништа не говоре.
— Мучите! Данас је велики дан! Даље не разговарају, а гледа свако за се негдје неодређено, к'о да им мисли нису заједничке. — А што ти је од брата? Је ли био у затвору. Је! — А је ли ти добар?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
'' ''А што су ти мутне очи тако? Кô да ниси спавала никако?'' ''Негдје славуј пјеваше са гране, Па га слушах све до зоре ране.'' ''Моја шћери, моја туго, јао, А ко Ти је њедра раскопчао?
Ноћ бјеше плава, и у полутами Руменио се плод здрелих граната. Тихо... Све ћути... Само бршљан свели, Негдје, уз летве, шуштô је кô свила...
По обали мрежу разгрћу рибарке; На пијеску леже изваљане барке. Негдје красна бије и мотика звечи, И чује се стадо и жамор ријечи, Галебови круже, блеска перје меко; Погдјекоја лађа
И моли Оца... Но још једном вода Широким валом пљусну преко брода, И чу се прасак и пошљедњи јаук, И, слушај, негдје кô да Господ плаче. А ноћ се цери, и све више, јаче, Небеса хвата као црни паук. 1906.
Ступи, и тихо преко мојих рана Положи твоје меко, топло крило! Узми ме, дигни, и са мном одброди Негдје далеко, незнаној слободи, Гдје нигда није ових људи било! 1908. ЧАСОВИ Овдје никог нема.
Уском старом стазом, што на гробље води, За убогим одром мала пратња ходи — Препланула лица и снуждена чела. Негдје шева пјева при заходном зраку, И сиједи отац игуман, пун бриге, Полагано чита из дебеле књиге Опроштајна слова
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
За смрт Марка Краљевића различно се приповиједа: једни веле да га негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима;
Поводом стиха Момчил’ има коња Јабучила Вук каже: „Приповиједа се да је онамо негдје у некаком језеру био крилат коњ, па излазио ноћу те пасао Момчилове кобиле, које су пасле по ливади око језера; но
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Јављај даље. Кад је вијест о надимку „Паприка“стигла негдје до средине разреда, нови учитељ примијети како се ђаци сашаптавају, па опружи ноге и брзо допаде до њих.
видјеле би се само магарчеве ноге, дио њушке и једно уво које је вирило кроз рупу на географској карти, и то баш негдје између Бихаћа и Травника. — Напријед, Сивче!
Онда састави руке око уста и јави се гласно и отегнуто: — Ку-ку- ку-ку! Тишина. Шапуће само устреперен лист и негдје шушка сакривен кос. Мачак се растужи. — Јадни мој Стриц, ноћас га је заиста онај вук појео.
— Сигурно се негдје заједно крију — досјећао се малишан. — Како који почне бјежати од школе, ево га већ код Стрица. Једног јутра, кад је
— нису то приче Ђоке Потрка. Чак и навече, кад би се који од наших дјечака затекао негдје подаље од куће и морао да се враћа сам, по мрклу мраку, није се више плашио као некад.
Јурнуо је уздуж клупа и — швиц, швиц! —распалио лијево-десно по ђачким рукама, по леђима а негдје, богме, и по глави. Смијех престаде као да га засу пљусак. — Правите неред и још се смијете, је ли!
— перјају кроз село. — Ма зар и мој Николица? — зачуди се Николичина матер. — Док је Жују негдје сакрио, видим ја да нешто није у реду. — Можда ће нам пољар о томе нешто знати да каже — рече кнез.
— Можда ће нам пољар о томе нешто знати да каже — рече кнез. — Еј, жено, је ли ту негдје стари Лијан? На полуотвореним вратима помоли се старчево шпијунско лице. — Ту сам, кнеже витеже.
— Тамо често видим само себе кад берем туђе орахе. — А можда си их спазио негдје на пашњацима, тамо гдје се дјечурлија играју клиса, жмурке, труле кобиле, шапца-лапца и још... и још...
— Сад се дјеца играју Француза и Нијемаца, али ових дана не видим их на пашњаку. — Сакрили се, значи, негдје — закључи кнез.
Тек задрхти вршак љескова жбуна, негдје пукне грана или нејасна сјенка шмугне иза стабла — можда је то Луња. А Луња се појави баш у ономе тренутку кад већ
Они су одувијек пријатељи, темељити, сигурни другари, и баш их је брига да ли се тамо негдје Русија и Америка мире или свађају, то не може да помути њихова пријатељства.