Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Зуку; Ал' ето ти на њег' Абдул-бега, У Турчина нема га бољега; Три Србина већ на земљу свали, Па сад пушку на Недељка пали, Али пушка од госе је гора, Згађа Срба, погодила дора Баш у чело де звезду имаше, Лаке ноге сместа га издаше,
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Па се већ увелико почело да поговара за неког Недељка. Знала је и који је тај. Одскора је отворио бакалницу. Прво је био слуга, па, пошто се оженио слушкињом свога газде и
Што ја ћутим? Што ја њу слушам? И вратила се, да је пита зашто неће. Зашто неће Иту, већ хоће Недељка, удовца, сиромаха, те опет она, мајка, да и даље стрепи за њу, да јој опет кришом, крадући од снахе, доноси.
А можда би је и били, да Аница није изгледала тако изболована, изломљена. Само је одговарала: — За Недељка хоћу. — И скупљала је, грчила своје вреле ознојене шаке. — За Недељка хоћу — једнако је говорила, умиривала браћу.
Само је одговарала: — За Недељка хоћу. — И скупљала је, грчила своје вреле ознојене шаке. — За Недељка хоћу — једнако је говорила, умиривала браћу.
— За Недељка хоћу — једнако је говорила, умиривала браћу. И то не што је истински за Недељка хтела, волела га, већ да би се браћи, матери, као умилила, те да се они не љуте на њу...
и да се не би тога они бојали, као да их утеши и скине им ту бригу с врата, она им је ревносно одговарала: — За Недељка хоћу... И то све зато само да је не питају зашто за Иту неће, кад је он бољи, момак, богат...
И после, мајка јој са женама из комшилука, ма да Аница није допуштала, силом, догод се за Недељка није удала, венчала, отишла одатле, из покојникове куће, сваке ноћи су седеле око ње, чувале је и као браниле од
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
— кад скидају кале и смерно се клањају пред Марком они исти чауши који су у цркву коње нагонили и бичевали протопоп–Недељка; или она кад Милош Војиновић даје шићарџијама коња „на размјену“; или она кад исти јунак чобанском мудрошћу збуњује
Пише књигу Вукашине краљу, пише књигу и шиље чауша до Призрена, града бијелога, до онога лротопоп-Недељка, нека дође на Косово равно, да он каже на коме је царство: он је св'јетла цара причестио, причестио и исповједио, у
Пише књигу деспоте Угљеша, пише књигу и шиље чауша до Призрена, града бијелога, до онога протопоп-Недељка. Трећу пише војевода Гојко, и он шиље огњена чауша; а четврту царевић Урошу, пише књигу и шиље чауша.
су силни од силнијех, те не кћеше коње одјахати, но у цркву коње нагонише, потегоше плетене канџије, ударају протопоп-Недељка: „Брже хајде, протопоп-Недељко, брже хајде на Косово равно, да ти кажеш на коме је царство; ти си св'јетла цара