Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Послије ручка син испрати оца до воза. На растанку рече Бакоња: — Ћаћо, купићеш ми још ове недиље дви приобуке нови дијачки аљина, јер ја нећу да служим по манастиру у беневрецима и опанцима!
— Ма мој синко, и то је на теби ново... Притрпи се за вико вриме! — Нећу валај, ћаћо, него, ако ми не буду аљине до недиље, ја ћу казати сву истину стрицу, јер најпослинакарце, ја сам замиритâ ти десет талира...
— Јесам... Оно што јест, јест, а ви знате да у мене нису дви ричи! Прикојуче, уочи недиље, кад сте сви били на великом благослову, у први сутон, ја се наслонија на овај прозор, па гледам какво ће вриме.
— А ко бјеше тај... како га зовете... Букар? — пита харамбаша. — Сметењак један што је у нас служија ни пуне четири недиље; па га нестало од прикојуче! — одговори Наћвар. — А одакле бјеше и чеговић?