Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Моје је! Моје! у сутон, Ђорђе понесе на леђима цело радосно умирање поља и оно најтеже, никад недоживљено. Вукао се кући да види Симку. ...Вече се примиче дугим сенкама док стопе сунца отичу Моравом.