Ћипико, Иво - Пауци
вјечности душа му се растапаше у свеопћој хармонији бесконачне љубави, у чијој сили блиједила је и ишчезавала — у неизмјерности простои сама њезина дјетињска прилика... Тако се помало прилагоди домаћему животу.
се је вјетар утолио и престао шум који га је блажио к'о најутјешљивија далека музика, у којој се његова душа губила у неизмјерности пустора... Уто поче да сипа блага кишица. Но то потраја тек неколико часова, кад грдно сијевну и затутњи.