Употреба речи нек у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Данас је Божић, Маро!... Па гледај да ми што лепо отпеваш. Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала. А сад?...“ И она опет тужно зајеца.

Е, тога су одмах узели за учитеља. Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...

Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: — Па ко му брани? Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...

Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. — Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину!

— А јесу ли што за децу понели? — Не верујем, господине... Сиротиња је!... — Нек чека!... Кога има још?... — Један Цинцарин, Грк ли је?... Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица.

— Један Цинцарин, Грк ли је?... Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... — Он нек иде капетаници да избере шта јој треба... А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

А кад дође лисац, само уме ли он боље слаткословити и лагати, нек се онда држи курјак! Човек љубокористан и лаком приличан је нашем курјаку, који злоби на лисца не зато што он краде и

Али старе баке кажу то и то, и друго. Наше се баке у том љуто варају, и боље је нек ћуте. „Нек ћуте”, ласно је то рећи, али баба Чава зна и каже толике примере како се је привидило томе и томе пролазећи

Али старе баке кажу то и то, и друго. Наше се баке у том љуто варају, и боље је нек ћуте. „Нек ћуте”, ласно је то рећи, али баба Чава зна и каже толике примере како се је привидило томе и томе пролазећи ноћом

„Аудацем фортуна јуват: Слободног срећа помаже”, веле Латини. Ко се одвећ ветра плаши, нек не иде на море, и ако се мраза боји — нек не сади виноград. Пак што би било? Ништа него скудост и недостатак.

Ко се одвећ ветра плаши, нек не иде на море, и ако се мраза боји — нек не сади виноград. Пак што би било? Ништа него скудост и недостатак. Чему нас дакле ова басна учи?

Мусулмански закон њих учи да се моле богу да бог не соједини крштене царе и краље. Молим их нек ми кажу каквога бога они себи представљају од кога просе вражду, несоједињеније и неслогу међу људе?

Добронараван и правосердечан човек ласно верује, ал' се ласно и превари, пак ако је у маленој вешти, нек иде. Боље се кадгод и преварити него за сваку безделицу и багателу подозреније имати.

” Нек' де сад чујемо дисидемонскаго владику, који већу част памети у бради држи, како он резонира: „Брада је чесна и света ве

” Наравоученије Оно шта ко не може имати, нек се чини као да неће, ако хоће да му ко не рече: „Мац!| 25 Лисица и мајмун Чешвороножна живошиња сакупи се да избере

Који уме живити и опходити се с људма, нек иште само: даћемо му и кошуљу с леђа. Јесмо ли ми црни, а ради би бити бели, може ли он само мајсторски доказати да

Хоћемо ли да нам он много говори и да нас чини смејати се? Нека трпа, нек' се чини будалом, нек' не штеди своје сродне и пријатеље само за угодити нама, — то ми хоћемо.

Хоћемо ли да нам он много говори и да нас чини смејати се? Нека трпа, нек' се чини будалом, нек' не штеди своје сродне и пријатеље само за угодити нама, — то ми хоћемо.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ђавола рађам, рађам и свецу и грешнику, и црву и мраву, док се у мојој утроби пени бог сису нудим ђавољим устима нек је и зло, само да није ништавило, нек је и грех, само не јаловина, нек је и мука, само не пустиња!

и црву и мраву, док се у мојој утроби пени бог сису нудим ђавољим устима нек је и зло, само да није ништавило, нек је и грех, само не јаловина, нек је и мука, само не пустиња!

пени бог сису нудим ђавољим устима нек је и зло, само да није ништавило, нек је и грех, само не јаловина, нек је и мука, само не пустиња!

Док се затварају све капије, сви капци, пред смрадом наших грехова и рана, Тројеручице, нек нам се отвори црква на Твојој трећој руци сазидана!

У овом свету несланих мора и јела, Док нам се броје последњи тренуци, нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице, со суза, скупљена у Твојој трећој руци!

У овом свету несланих мора и јела, Док нам се броје последњи тренуци, нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице, со суза, скупљена у Твојој трећој руци!

Двема рукама сахрањене, Тројеручице, у ову земљу, испуњену мŷком, нек нас из ове црне земље у облак понесе храст, засађен трећом руком!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Они сваки пункт један по један саслушају и повичу: „Тако, тако нек нам се суди, да нема глобе ни хатара”. Предамо те пунктове Читаку и два пандура да иду у Кличевац да начине колебе и

” — Тек то Јова изрече, а повика думенџија: „Ко се плаши, нек у лађу легне”. — Ја и Гаја Николајевић легосмо у лађу, а вода пљусну преко нас.

” „Е, ̓ајде нек иђе!” — Кажем ја да ђак (веће и ја га поче̓ звати ђаком) никуд сам отићи не зна. Одма он нађе једног Мачванина; он

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Па хајде што граби — нека га ђаво носи — нек граби! Нико се није од арама спомогао. Ама што се надуо онако од тешка јордама?

— Имам ја још триста послова... Сутра ћемо! — Ама потра је најпреча, Стеване... Реци људима нек изиђу сад. — Е баш да ти не изиђу сад! Неће се до сутра свет преврнути. — Добро, добро, Стеване!

— дере се Рака. — Чујеш, Симо! Дај ти њему четири вреће па нек легне та кавга — рећи ће Стеван. — Четири вреће! — дрекну Рака и пљесну рукама. — Какве четири вреће, људи!

Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво! — рече Стеван мало тише да не чује газда Рака ко ће га носити. — Нек се зајази! Само нека то легне једанпут.

А Марица, те пред њих: — Ама, Ђуро, богати, привикниде ти оном Радовандери — нек ме се окани једном! — Шта, зар ти опет не да с миром? — упита Спасоје. — Не могу никуд да се макнем од њега!

Сима се узе смејати, па викну: — Механџија! Дај овде оку ракије, нек пију људи; газда Рака части! И одмах се обре ока шљивовице пред њима.

— одговори пандур смахнув левом руком фес с кићанком до рамена за врат. — И ти ћеш са мном... Реци нек окрену кола. — Кола се окренуше и капетан уседе, па махну руком на Ђуку: — Хај̓д, пењи се!

— упиташе га прибивши се уза њ да боље чују. — Спремите ви њему нешто, нек понесе деци... — учи их Ђуко чисто шапћући... — То ће бити најбоље! — Јес, богами, право велиш! Него као шта би?

Кмет извади из кесе дукат у злату и даде Ђуку: — На, брат-Ђуко, и алали! — Нек ти је алал, брате! — рече Ђуко предајући главу кмету. Затим приђе капетану и упита: — Хоћемо ли, господине?

— Та, ето, мало шећера, велимо да понесеш твојој дечици, нек су ти жива и здрава!... — вели кмет. — Та није то требало... Баш није требало — вајка се токорсе капетан.

« И то све одонда откако је дошао тако »честит, вредан, ревносан и редак старешина у ово подручје, које нек бог дâ да се дугољетно подржи под родољубивом управом његовом, а све на срећу верних синова земље ове, који знаду

— Од Ђуке, је ли? — Ја, он има однекуд. — Молим те, куме, баци то! Тапија!... Каква тапија?... Нек пропадне! Баци молим те, ако си ми кум! — Платио сам. Како да бацим? — Хе, мој куме — рече Радан сасвим јетко.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Али, он је... пао! Турчин удари у длан. Један се пандур појави на вратима. — Је ли ту Мехо? — Јесте. — Нек дође. Мехо уђе у одају. — Кад си ти видјео оног Алексиног чапкуна? — Прије један сахат. Видјех га у воћу, код куће.

— Али ја ти дајем дукат... Твоја ће му молитва помоћи! — Бог ће њему помоћи! — рече озбиљно попа. — Узми, попо, нек ти је алал! Поп одмахну главом. — Ја немам ситно — рече тужно Алекса. Попа му врати кусур.

Видело се да се допао хајдуцима. Привикаше са свију страна: — Да га примимо, харамбашо! — Нек бар Станко има пара да нас не буде „лијо” — рече Заврзан. — Бога ми је потешко Станку пара наћи, он пушком коље!

Суреп само одмахну главом, као да би хтео рећи: Хајд̓, хајд̓!... Брбљај, нек̓ није речи у теби!... И опет наста шала. Отпочеше јуначке игре... Наста права граја: надскачу се Станко и Зека.

— Је ли, снахо, а како би било да пробудимо бату? — рече Јова. Марица слеже раменима. — Нека их, нек спавају мало — рече Катић — уморни су. — Одох да му јавим — рече Јова — може се љутити.

— Јест он!... Бежи, несрећнице! Јелица је опет погледа у очи и рече отворено: — Нећу! — Али... убиће те! — Нек̓ убије!... Ти мислиш бојим се ја смрти?... Јок!... Зашто да се бојим?...

Дева се појави из честе. — Станите! — повика он. Хајдуци стадоше. — Ви ту очекујте, а Станко нек пође са мном. Станко нареди Ногићу да са дружином сачека ту или њега или Деву, па се с Девом крете. — Куда ћемо?

— Многом сам и удробио! — Што ко ради, оно и пати! — рече Суреп и попрети му прстом. — Вала, и право је!... Нек погинем сутра, заменио сам своју главу!... — То јеси!... — признаде му Суреп. — И те још како заменио!...

И показа му два бурета барута што беху у једном ћошку шатора. 3еки се разведри чело. — На томе ти хвала!... Нек сад удари двапут толика сила колика је турска — ја ћу је четири сахата задржати. Дај ми руку, војводо, да је пољубим!

ономе лепом, црномањастом Турчину до њега. — Хајде! — вели Дева. — Е... ђаво их однео! — Нек носи! Нагну чутуром, па узме њих двојицу на око... Пушке плану, а они стрмоглавице с коња. — Добро је! — вели Дева.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Да се гнушаш моје мудрости: и блажен, Да моју оштрицу хваташ руком голом; Да знаш да ћу бити исмејан и згажен. Нек се само један с раскршћа широка Врати са крвавом рукавицом: ходи!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Оно му је кућа што пред њом о шљиви убоговетно виси чутура с препеченицом! Ко год прође, нек сркне! — тако воли Матија. а кад му дођеш у кућу, на рукама ће да те носе...

— Ровашене? — У десно ухо. — Е, то су црквене свиње! Тјерај у обор па им подај кукуруза. А кмета поздрави нек закаже селу да пази на те свиње; јер ако још једанпут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто

— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио. Сјутра ћемо се разговарати и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу и нека почне наук. Али сјутра се промијени код цркве све.

Ти си правник, ја лекар — шта нам је стало што ће се скрхати једно срце? — нек живи резон! Ми смо модерни људи, поштени људи.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Шарени се од силних пантљика као слободно међународно пристаниште од барјака на разним ескадрама. Нек се зна што је господин-попина слушкиња!

»Не дам му, боме; ено му мишева, па нек их хвата!« рекла би гђа Сида кад транжира месо; само кад је чистила рибу, онда би му бацала оно што извади из рибе).

К’о велимо, кад је мираз к’о што треба, нек буде и вино; кад већ младожења добија вредну девојку и добар мираз, нека онда и сватови виде асну...

себи представља све то у памети, али му је слабо перо, слаб сав писаћи прибор да то верно нацрта; зато моли читаоце нек се потруде па нека то они сами представе себи, јер је лакше све то маштом представити него пером описати.

— Ено гледам само на асентирунгу: какве ти не узимају у војску. Чисто веле: дај само нек је више каноненфутера! Сад им је свака жгеба и наврта добра; нема више унтауглих!

»Ено га, вели, у шупи, па нек свира у њега сваке друге недеље у дујету с њеном мамом!« Меланија је ишла чешће на бал у Темишвар или Велики Бечкерек,

— Та, госпоја Сидо, та ман’те се комендије! — зауставља је поп Ћира. — Та, пустите је! — вели поп Спира, — боље нек се тамо испраска. Ето ње сутра... — Аја, неће моја нога више крочити у ову умацурану кућу!...

Спиро, ’ајд’ одма’ и ти кући! — Е, баш си потрефила! — вели поп Спира. — Седи, Јуцо дете, а мама нек иде. — Јуцо, напред, олбрекц! — командира гђа Сида и залупи врата и пљуну за собом.

— »А ти узми, ’рâно мало воде па попи, то помаже; одма’ ће те проћи стра’«, вели јој мáма и каже јој нек’ се прекрсти и нек’ прекрсти јастук.

»А ти узми, ’рâно мало воде па попи, то помаже; одма’ ће те проћи стра’«, вели јој мáма и каже јој нек’ се прекрсти и нек’ прекрсти јастук.

Ево, ту сам, нек ми изађе!« А они ћуте к’о мишеви, Пред трећом кућом опет седела баба Савка, кочоперна баба, па приповедала својој

пакосна, бештија и аспида једна василијска, па поручује по Ержи и каже: »Поздрави ти, каже, твоју милостиву тејшасонку нек она не тура, каже, свој нос у мој виршофт; коме је дао бог, тај и решета жито.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Плакао је пред дужником довде док му није пружио новац са: „На, нек те ђаво носи!” За време целог шегртовања само је једанпут био бијен, и то што је господаров „ауспрух” у подруму крадом

— рече чика-Гавра. — Е, ако је суђено, оно нек’ буде; и то ако има бити, а оно што скорије. — Тако смо и ми ради, — рече Љуба. Женске се на то уклоне.

Зато, збогом, нећу овде ни минут остати. Она нек за себе тражи, а ја ћу за себе. Док је момака, хвала богу, биће девојака!

Разговарају се, питају да л’ је рад фрајла-Анку удати. — Зашто не, — одговори им, — само нек се нађе какав честит младожења. Зове их сутра на ручак, такође и Чекмеџијића.

Али ја нећу да добијем мање од хиљаде. — Дакле, ви немате према мени поверења? — Имам, ал’ што има бити, нек буде одма’ на пању. — Е, кад је тако, ја сад идем, па ћу вам писати. — Мило ће ми бити.

— Та шта ћемо ми матори овде? Оставимо младеж нек се забавља, а ми хајд’мо онамо; је л’те, госпођо Макро? — Та и боље је за вас ликер него клавир. Хајдете!

— Е, други нек говоре који су гости; резон је да гости говоре. — Е, добро, ми ћемо говорити; а хоћете л’ ви одговарати?

— А откуд ти тај глас? — Послали ме да вас питам могу ли доћи да виде врајлу. — Могу одмах, ал’, опет, нек изволе за по сата доћи, док се мало приправи. А теби ево мало ракије, па ако добро испадне, добићеш чизме.

— Сваки нек чисти пред својом кућом, најбоље ће бити, — одговори мало љутито Алка. — Па, баш да видиш, Алка, није никаква ни

То Алка допусти, нек се као Мица сама о ствари увери. Међутим је Мица Марка подбола да против Алке подигне процес.

— Јесте, право каже Мица. То је хоноріс цауса, тако мора бити, — дода Марко, а Свилокосић главом приклони. — Амин, нек тако буде, мада си само за једну годину од мене старији. Чинићу ове што је до воље твоје, — рече Миливој понизно.

То је основ. Иначе, ја ћу све израдити, а ти ћеш само преписати и суду предати. — Амин, нек буде воља твоја. Ја ћу се по том владати, а преча ми госпога Мица, нег' Алка, коју ја као јурат нисам хтео за жену.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Е па готово је! — Фініта Иа цомедіа! — Дакле мобилизација, рат! — Нек је са срећом! Али како у том моменту наиђоше однекуд она тешка гвоздена кола за поливање, вучена огромним

А њој, кад чујеш где је, пошљи конопац да се обеси. И ти твоме тамбурашу, и ја ћу мојој снаји. Сви нек' се обесе. А после су умукли, јер је пут био дуг, а на станицама се бескрајно задржавало.

И много од те крви струји у овим мојим жилама. Али има и оне друге: „Иди, вели, синко, и Бог нек' те чува, а ти чувај образ и буди јунак“. Ето има и те крви мајчине. Сад, какав сам ја качамак ту испао?

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Проклето посла! (Мисли се.) Нек иди збогом ова шпекулација... Ама десет хиљада форинта у стребро! Јања, бре, чуиш? Десет хиљада форинта стребро!

ПЕТАР: Као наопако. Мој Грк, да може, он би и пару своју продао и у новац учинио. Сад да му дерем цркотине! Нек му дере његов отац. Ја, богме, нећу, макар он пукô! ПОЗОРИЈЕ 7.

ЈАЊА: Керверос! Ја то тефтерија! Ту је сву рачун. (Виче.) Тридесет форинта! ПЕТАР: Ајде нек буде тридесет. ЈАЊА: Примио си једанпут пет грошики, дека пенди крајцарија; други пут осам грошики, икуси тесера;

Уу! (Стресе се.) десет иљада! Ух, ух, ух! Оћи да ми увати шлогу... Право има! Нек ми увати за око, да не видим моја нестрећа на овум светом, да не видим она куга (показује на Диму) што ми изио моје

Црњански, Милош - Сеобе 2

Није право да му и он ствара бриге, понова. Нека чека док стигне у Осек, па нек се тужи – до Бога. Павлу је затим враћена његова кратка, плава, хусарска, куртка, и сат, и бурмутица, а профоз му

Команда из Темишвара одговарала је на то да сви они, који се селе, нема шта више да траже у Темишвару, него нек се врате у Срем и Славонију, па нека тамо чекају, под шатором, док им њихова Росија не пошаље царске саоне!

Али сам, ето, код жена, остарио! Нек се акају! Али, ако би ми неко преварио ћерчицу, заклао бих га, као крмка. Још ја, капетане, имам шаку чврсту, за

На своју жену уопште није обраћао пажњу. Остављао је капетану, нек се забављају како знају. При том шетању, Божич и његова кћи стално су се нешто смејали Исаковичу, а кад би се вратили,

Божич је допуњавао ветеринара. Ето, каже, нек се Исакович сети Валдензера! Упознао га је синоћ, као сретног оца, сретног мужа, сретног Береитера грофа Пара,

Па нек буде, шта буде. Он је готов да умре, ако га Росија напусти. Преклиње их само да јаве грофу Бестушеву да је стигао до Бе

А долазиће код њега да руча. Жури се, каже, јер јој је пуна кућа гостију. Нек се капетан, за сада, добро испава. Видеће се, сутра, за урин‑доктора.

Бејах се, унапред, зарекао да ћу га, ако га ухватим, жива одерати, па пустити, нек иде у планину и нек јави како, у Горачићу, знају да кажњавају.

Бејах се, унапред, зарекао да ћу га, ако га ухватим, жива одерати, па пустити, нек иде у планину и нек јави како, у Горачићу, знају да кажњавају. Имадијах добар нож, па направих рогље и курјака добро везах.

Био је решен да оде росијском посолу, јавно, видно. Па нек буде шта буде. Сматрао је да је то, где чека, и како чека, недостојно. Кир Анастас му се смејао.

Исакович му онда рече да му је то рођак, и један исти официр, и да га зна. Уосталом, каже, нек их пишу како хоће, они желе да остану официри, да заврше живот у биткама.

Павле није знао шта је то, али је слутио шта је то. Предлагао је да и мужа позову. Волков је викао: нек ђаво носи мужа! Нек чорт узме мужа! И све мужеве на свету.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Песма вели: „Нека буде свеколика кавга на онога Срдана Илију, и нек буде срећа Срданова.“ Овим смо дошли до разматрања једне друге особине Шумадинаца: ведрине и веселости, које су се

„Сами мужи не би се могли мед собом погајити, саки би тêл заповедати, а овак не смеју, нек морају унак делати, как господа оћеду.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу: — Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?!

Сира опет, нестане чим се моја сјенка над њега наднесе, али шта сам ја ту крив. Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста?

— А он ће онда право на сланину! — лукаво зашкиљи Брко. — Везаћемо га на дуг канап, па нек се шета по читавој кући, само да не може дохватити сланину — досјети се жена.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

ЗАШТО АЖДАЈА ПЛАЧЕ Аждаја горко плаче јер вређају њено аждајче. Рекли му даје ружно, па мајци дошло тужно. Нек је и глуво и слепо оно је мајци лепо. ИДИЛА И видео сам: у једном кланцу госпођа води аждају на ланцу.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

СПАСОЈЕ: Па хоћу, дабоме! Нек држава прими на себе ту бригу. ЂУРИЋ (пауза, размишља): А сад, реците ви мени, треба ли у таквим случајевима дати

СПАСОЈЕ: Хоћете ли да вам телефонску везу дам са господином Ђурићем, нек вам он лично објасни. ШВАРЦ: Хвала, верујем... само... је л' сигурно да ћу ја сутра добити нов пасош?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Ја не би’ тако, Софро, да сам ја ђенерал; ја би’ с њиме сасвим друкчије поступио. — Како? — Ја би’ га пустио нек дође са великом војском, а ја би’ на њега са малом.

Има већ и друштва. — Дај, Саро, двапут каве. — Одмах. — Хајд’, Софро, седимо. Шта ћемо се картати? — Мало нас је, нек’ дође још когод. Чамча позове још два господара, пурђера, и сад питају се шта ће играти.

Тê треба удати, и то добро удати, па ту треба новаца. Пера нек’ буде трговац, а шта мислиш шта ћемо са Шамиком? — Шамика нек’ учи школе.

Пера нек’ буде трговац, а шта мислиш шта ћемо са Шамиком? — Шамика нек’ учи школе. — Да, нек’ учи школе, ал’ школе много стају. Е, добро, нек’ иде у школу, ал’ шта да буде од њега?

Пера нек’ буде трговац, а шта мислиш шта ћемо са Шамиком? — Шамика нек’ учи школе. — Да, нек’ учи школе, ал’ школе много стају. Е, добро, нек’ иде у школу, ал’ шта да буде од њега? — Он ће сам после бирати.

— Шамика нек’ учи школе. — Да, нек’ учи школе, ал’ школе много стају. Е, добро, нек’ иде у школу, ал’ шта да буде од њега? — Он ће сам после бирати.

Размишља. — Е, па добро, нек буде фишкал; ако баш и не буде терао процесе, он ће бар своје бранити. Добро, нека буде фишкал.

Не иштем ни крајцаре. Госпођа Татијана мало мисли се, па опет: — Дајте ми на промишљање један дан. — Нек’ буде три дана. Сад збогом! Имам посла. После три дана поручите ми. — Збогом. Ја ћу опет кроз дућан напоље.

— Тако исто и код мене, моја је навалила само фишкал. Ајд’ нешто и по њој нек буде, а као отац све ћу учинити, трошићу колико треба, само да буде човек. Та ваљда фишкал сваки не мора бити варалица.

А ’де је „ауспрух”? — У први коли, де ћемо ми седети, није добро; мора доћи у велики сандук у друга кола;, у сандук нек’ се метне сено. Је л’ у два бурета? — Јесте.

Господар Софра се насмеши. — Па допусти, Софро, нек’ те намалају, то није никаква срамота, — рече Чамча. — Допустите, господару, ви сте отсада славан човек, и ваше име

— Па хајд’ нек’ буде. Бирташ одмах седне на коња, те управо у село по молера. Нашао га баш у цркви где мала. Када је молер чуо

Црњански, Милош - Сеобе 1

Волео је да пропусти пук, па да пошље за њим пријаву, написану чистим и оштрим словима, шиљатим као игле, па нек му други онда деру кожу с леђа.

и та жена, увече помало и напита, треба да буде оно на чему завиди, као и на ожиљцима рана, на ордењу, слави? Нек скрха врат са коњем тамо негде у Италији, али при том уопште нек не мисли да се то њега, као брата, нешто тиче.

Нек скрха врат са коњем тамо негде у Италији, али при том уопште нек не мисли да се то њега, као брата, нешто тиче. То му је рекао.

Желео је зато да Французе остави некако Енглезима, па нек се туку, а Баварце са њиним контра‑царем, Саксонце, и све остале, презирао је дубоко, још од прошлих ратова.

Крећући своје војске лагано, замишљао је да истури пред собом претходницу, на позорницу, у брегове, поља и облаке, па нек се бије како зна, док он то буде посматрао са висова с друге стране реке, чувајући себе за оног другог, оног правог

који погледа презриво, у дну дворишта, звоник у његовом насељу је виши, од већих балвана и са каменитим постољем. Нек то кажу патријарху.

Он је кућу Аранђелову сматрао и својом. Нек се смири једном, мишљаше у себи, па ће се и они сви смирити. Аранђел ће приметити његову најмлађу кћер, а он, Ананија,

О свом трошку пак наручиће, како му је већ рекао, ако га што не спречи, у Бечу, слику св. деспота Штиљановића. Па нек она остане за њим, када њега више не буде било, Јер сасвим стар и немоћан се осећао, при изласку из Осека, сутрадан,

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Тако, на пример, девојка у Банату уочи Ђурђевдана сеје босиљак и при том говори: „Ја сејем а суђеник нек дође преконоћ да влачи босиљак.“ Онда ће јој се, кажу, сигурно јавити суђеник у сну.

“ Гости, држећи руке на грудима, поклоне се куму и кажу: „Нек је срећно и дуговечно; дај Боже, дај Господе!“ После овога следи напијање здравица, најпре детету, па оцу и мајци,

На једном нагло истргне сису из дјетињијех уста и пруживши дјетету јаје и жлицу, рече: ’то нек ти је од селе храна и забава!

’ а он му одговори: ’носим врећу ријечи’. А кад се дете на прагу куће извуче из вреће, треба му рећи: ’Мучење нек стоји у врећи, а теби језик у речи’.

(Вук, бр. 6345) — Оџаковић је Оџаковић, а купикраставчић купикраставчић. (Вук, бр. 157) — Од зла рода нек није порода. (Вук, бр.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Кад царица крштење кћери огласи, нека певају владике и патријарси, златна кандила нек горе у олтару, нека кудељница покривач детету преде, трговац који кроз царство караван тера нека на узглавље спусти

преде, трговац који кроз царство караван тера нека на узглавље спусти златну пару, нека себар јагње мартовско донесе, нек кћер дарују сви који се у царству десе.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

О лаку, лаку ноћ! Нек мир и спокој стеку се у теби Онакви какве носим ја у себи... Иза последње речи остаде тишина у којој је још дуго

—рече Чиле.— Али после, кад сиђеш доле, потпуно си неотпоран на разне клице. Најбоље је и не водити их нигде. Нек се навикну... Младић је свукао рукавице и откопчао жуто смучарско одело.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Зато да знамо напред, колико девојка има. ОТАЦ: За то ћемо најлакше. Само нек су од Бога срећни! Ево све што видите овде, то је њино и Божије. ПРОВОДАЏИЈА: То је лепо.

ОТАЦ: Е, фала Богу, у нас су новци увек готови! МАТИ: Ви сте наше дете, коме ћемо ако нећемо вама. Само нек је среће! ПРОВОДАЏИЈА: Тако је, то јест, тако; код добри и поштени људи нема млого извијања, то јест, и кубуре.

ПРОВОДАЏИЈА: За тесто вам слабо марим, само нек је добро вино. ОТАЦ: Већ зато ћемо се потрудити. ПРОВОДАЏИЈА: Е, сад, збогом! (С младожењом одлази.

) ОТАЦ: Но, фала богу, скиде ми се брига с врата! МАТИ: Види се бити добар момак. ОТАЦ: Како је, тако је, само нек иде беда из куће. МАТИ: Кога ћемо звати на прстен? ОТАЦ: Зови - комшију једног и другог, па ето ти.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

храбри ловче, да очешљам косу, да умијем лице, да исечем нокте, да исправим стас да удесим глас. Нек виде деца плавог зеца, чудног зеца, јединог на свету!

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

СВИ: Живили! ЛЕПРШИЋ: Дух Ајдук Вељка, Милоша Поцерца и Цинцар Јанка нек обузме прси достојни потомака па ће се слава српска опет обновити. СВИ: Живили! ЛЕПРШИЋ: Но, шта ја видим?

ЛЕПРШИЋ: Дакле, нико неће са мном? СМРДИЋ: А шта је вајде данас да метнемо, сутра ће га скинути. ШЕРБУЛИЋ: Барјак нек се вије засада у Граници, гди су сви солдати. СМРДИЋ: А нас могу потући батинама.

МИЛЧИКА (гледи на пенџер): Јао, мами! Ено је сокаком, сигурно ће к нама. НАНЧИКА: Нек иде к врагу! 2. ЕДЕН, ПРЕЂАШЊИ ЕДЕН: Идеш ањам... НАНЧИКА (на њега): Еређ поколба! ЕДЕН (побегне).

Срце ми у утроби плаче. ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! Србљи би хтели нешто, а неће да рескирају. Нек пропада не само колико је досад погорено и опустошено него и двапут још толико!

ГАВРИЛОВИЋ: Ја жалим што је наше, и што људи страдају. ЗЕЛЕНИЋКА: Све нек пропадне, пак ће опет за неко време процветати као феникс... Зар мислите да се тако лако купује слобода?

Јесте ли читали новине, нећаче? ЛЕПРШИЋ: Е, новине су нам забранили. ЗЕЛЕНИЋКА: Нек се мири сад с њима ко може. Пређе је баш стајало како су варвари, и сад су дјелом то осведочили.

ЛЕПРШИЋ: А Бан и Виндишгрец? ЖУТИЛОВ: Док они дођу, овде нас могу све истребити. ЗЕЛЕНИЋКА: Нек истребе. С отим ће се више сами ситребити. ЛЕПРШИЋ: Мени је свеједно; ако не може бити српско, биће славенско царство.

НАНЧИКА: Ти си ми казао да све примам. ЖУТИЛОВ: За Гринентала сто форинти? Хиљада је мало. Нек му се секвестрира имање, колико ће изгубити? НАНЧИКА: Је ли у таквој мери крив? ЖУТИЛОВ: Он је Немац, па мир.

ШЕРБУЛИЋ: Ее, што им драго, ја им помоћи не могу. ГАВРИЛОВИЋ: Људи остали без кућа, без марве, без свега. СМРДИЋ: Нек чекају док се продаду маџарска добра, па ће примити накнаду. ГАВРИЛОВИЋ: А донде да скапају од глади?

ГАВРИЛОВИЋ: А донде да скапају од глади? СМРДИЋ: Што им драго! Ено код патријарха народне касе. Нек ишту од њега. ГАВРИЛОВИЋ: А гди је наша општинска каса? СМРДИЋ: Шта знам ја гди је.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Гвоздене вериге сиромаштва и скудости нису кадре биле свезати руке његове, да он за опште добри што не пише. Нек̓ посвећено буде пречесно име његово вечном воспоминанију и високом почитанију чувствителни, благодарни и добродјетелни

Сремац, Стеван - ПРОЗА

ГЛАВА ТРЕЋА Максим у школи на предавању. Пошто сврши суд, а он да знак и Пуји и деци: — Пујо, удари у меденицу, нек’ се искупе деца. ’Ај’те, децо, у школу!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Па да т' онда дочнем срећу: Да ти главу срубим псећу, Да ти кулу њом окитим, Испод куле месо итим, Нек ти вране главу кљују, Пси се псине наблагују.

Још би дуго гледати те тео, Ал' кад ми се веће смрћи мора, Нек се смркне измеђ ови гора, Ту нек ми се ладна копа рака, Ту ће мене земља бити лака.

Још би дуго гледати те тео, Ал' кад ми се веће смрћи мора, Нек се смркне измеђ ови гора, Ту нек ми се ладна копа рака, Ту ће мене земља бити лака.

бије, А коло се око њега вије, Ао брацо, ао тамбурице, Удри жешће у те ситне жице, Ситне жице — ситнији кораци, Нек се знаде кад играју ђаци!

посла тога, Веруј, красни, то је за другога; Ал' кад жито вежу у снопове, И у венце кад свију цветове, Онда дођи нек те осамаре, Па понеси народне товаре: Та Бог вели што је свет саздао, Што за кога, свакоме је дао, Та човеку косу

кâ ова садашња, И песмица што ја онда пева, Та са брда оног Магарчева, Па запевам отприлике вако (Чула нојца, сад нек чује свако): Тамо ноћна, без звездице тамо, Шта кроза те тако сија амо?

Ето моје, па нек ми је проста, Јер за сада свакако је доста. Песмо моја, песмо од некада, Где је оно красно доба сада, Кад те

И чујте ме, а што бих вам крио: Ако буде кâ што неки слуте, И ђаури амо се упуте, Ко год хоће нека куша срећу, Нек их чека, ја их чекат нећу, С пола сам им још и утећ могâ, Ал' са града охронуће ђога.

радо гласне, Нити врела лако жуборење, Ни цветића миљано цватење, Нити оћу с вуком бити боје — Ово, брате млађи, нек је твоје.

Већ песму нему допевасмо крају, И збогом остај, збогом лисни гају. 22. Овако дани гонили су дане, И најтежи је нек ми био рад, Од љубави су благодатни гране На мене доле слале густи лад; И јоште су ми руже одабране По знојном

Па ако туга какова га мори, Нек сиђе доле, нек се заговара. Да л' има можда ту каквога друга? На то би могô одговорит слуга; Ал' он је скоро кô

Па ако туга какова га мори, Нек сиђе доле, нек се заговара. Да л' има можда ту каквога друга? На то би могô одговорит слуга; Ал' он је скоро кô камен студени Те

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко, па ћу ти ја показати. Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук.

Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше. — Па нека, има дјечак право. — Шта има право? — Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале. — Ма шта тице, шта ...

— Бестрага му глава, још нек се само појави какав светац у фијакеру, а каква су времена изишла, нисмо ни од тога далеко.

Ено јој Петрака самарџије, нек је он пази, свакако је прешао у коњску вјеру. Носи у торби коњску икону, срам га било, старога човјека.

— Ем је дошао с кишом — подругљиво додаде стриц Ниџо, који је све дотле ћутао над неким послом. — Нек је дошао, видиш да га сам бог шаље брани га дјед. — Што да га сад гонимо из куће.

— Па ето, макар и то — од невоље се сложи иконописац. — Олакша пјесма души како год окренеш. — Па нек буде и тако, али дедер ти мене поучи како да ми њега излијечимо од те будалаштине?

Бестрага му глава, нек је коначно ријешена и та загонетка са светитељем. Могли су, онако у незнању, налетјети на каквог ћошкастог и љутитог

Хајде, хајде, никад је бољи људи ни попити неће. — Вала ћемо је пошљокати, па нек се и то чудо прича — диже руке дјед предајући се поново разгаламљеном неуништивом животу, који је тако бучно и

— Даћу га ономе свом најмлађем сину, који се преклани одијелио од мене и скрпио кућу горе у крчевини. Нек му и свети Јован ломи ноге по оним пањевима, као и он. Имаће бар о шта тупити ону своју свету сикиру.

Мој си био и мој остајеш, ти праведник, ја лопов, један без другог не можемо, а они штокакви Вилсони и други цвикераши нек нам се скидају с врата, далеко им кућа. Нек бјежи, вала, и онај мој гољо са сикиром.

један без другог не можемо, а они штокакви Вилсони и други цвикераши нек нам се скидају с врата, далеко им кућа. Нек бјежи, вала, и онај мој гољо са сикиром. И без њих нам је доста наших мртвоузлица и наше репате сиротиње.

— кликну дјед, обрадован госту, па ко то био да био. За недавног рата човјек је толико њих заувијек испратио, па нек се сад бар неко врати. — А је л жив мој Радоја, моја весељачина? — опет гракну путник ширећи се на улазу у двориште.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ево овако се устобочио, луд, кад ти кажем, па просто вришти: „Женско! Кад помислим да је сто хвати од мене, нек је хиљаду хвати од мене!” ХУСО: Да хоће да се опкладимо ко ће брже богатији да сагради град!

покуша, ал где ће беговица, па још Пинторовићка, замисли, старо господско колено, стара лоза, због једног аге, па нек јој је и муж, из госпоштине у планину да потегне! Е, па, ево јој садево!

Е, па, ево јој садево! Има одма д идеш, да кажеш да ми се губи из куће! За свагда! Па сад нек види колко ће је коштати њена госпоштина! ЈУСУФ: Ту госпоштину измишља твоја сиротиња. Али да ти кажем једну ствар.

ХУСО: А шта је с вечером? Опет ништа? СУЉО: Ако си гладан, глади муву по трбуву, нек ти мува питу кува! ХУСО: И таквог ти агу! Пушка убија кад је пуна, а казан кад је празан убија!

Важно је да ја обављам посао. То је по том питању. А што се тиче Хасанагинице — она је сама себи замесила. Сад нек извлачи консеквенце! Зна се шта се зашта добија. Што кажеш, то ће и да ти одјекне. ЈУСУФ: Никад се не зна.

Направиће ми сцену! МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Сад све може и сме, тешко њој! Учини како је казала, нек види дете! Не знам како ћеш, не питај ме, али снађи се како знаш и умеш!

Гледа да га се што пре отараси! Ти седи, и не излази! Ако оће у четри ока, нек каже! (Улази бег Пинторовић) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Селам алејкум, Хасанаго! ХАСАНАГА: Алејкум селам, беже!

Не би он ово на презент због ситнице... Погледај, добри су. Лаже да је двеста дуката. Ал нек је и сто, па је оне много. Како ти оцењујеш ситуацију?

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Тако сам о теби увек и мислио. ХАСАНАГА: И, ето, решио сам да дозволим! Нек дође, нека се опрости с дететом! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Баш ти фала! Ово ти нећу заборавити! ЈУСУФ: А кад долазе сватови?

Можеш мислити! ХАСАНАГИНИЦА: Ага и бег су од истог блата... Не виде они никога осим себе. Нек је само њима потаман. Њима је стало до милости везирове, а на Алахову милост заборавили!

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Евангелска царствује свобода, Збацивши јарам с чловеческог рода. Давид пророк у тимпане свира Нек поп више у триод не дира. | Пентикостар — књига превесела, Поје Христа спаситеља дела.

— — — Нек науче — — — то је ласно рећи, али није учинити. Колико је они(х) који имаду време и способ за научити стари књижевни

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Дарак, усне састављене, кô карике две румене, свет нек види каквим стоји веригама да се споји. ГОСПОЂИЦИ Л. Д. (Ленки Дунђерској) У СПОМЕНИЦУ Свет је сваког пун

ох да сиромах Зеј! У страху Зеј са стрепна колена свог орла шиле глађу морена, да једе роба, да му вади плућ, нек с' онда смеје богу с' ругајућ!

а камо л' крвник у плашту сиву, а камо л' паук, а камо л' црв! Па нек и твоје срце прехладни, тек да те паук не једе гладни, тек да ми ниси стрвини стрв! ПАРИЗУ 1867 — 1870.

песме наше припев нам је он; и да му није духа мед нама, помолили би молитвом се том покојних душа цару задушном нек волан прими нашу старину, нек дарује предусретан му дар, од небескога гусле јавора.

он; и да му није духа мед нама, помолили би молитвом се том покојних душа цару задушном нек волан прими нашу старину, нек дарује предусретан му дар, од небескога гусле јавора.

Одусто јадну тамницу уску: грудве нек падну на духову љуску. СПОМЕН НА РУВАРЦА Уочи нове године је било, наканô сам се дома подоцкан од вечере из друштва

Одлази таки, одлази мигом, наложи младим искушеником сместа нек један паши одјезди, нека му носи понизне вести да се грешница није могла спасти, да ј' у нашем дому, у његовој власти!

Журите брзо на најбољем коњу, паша нек дође, кад хоће, по њу! Па после, старче, после заповедам, нек дође була да је исповедам!

Журите брзо на најбољем коњу, паша нек дође, кад хоће, по њу! Па после, старче, после заповедам, нек дође була да је исповедам!” Рече Варнава, игуман млади, а старац оде тако да ради.

газански стари вођ: ,,Не остаје нам друга припомоћ, делила само, превара и ноћ, ком не досади мржња до сада, том љубав нек је смртна досада.

” Сви остали се брадом зглађују, те газанскоме реч повлађују: „Не убисмо га мржњом до сада, нек му је љубав смртна досада: не остаје нам друга припомоћ делила само, превара и ноћ.

Ћерко, чуј! И ноћас ако дође несретник, нек искаже на загрљајни љуљ чиновној снази шта му бива виг. А кад се слегне слатки санак у њ, чувару нашем жељен подај миг

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

258 КАД СЕ ХАРЧИ НЕК СЕ ХАРЧИ! 259 ЈАО, ЖЕНО, ИЗЈЕДЕ МЕ ВУК! 260 НЕШТО ШУШНУ 261 СЛОВО ИЖЕ АЛИ СИРЦА НИЖЕ 262 ЂАВОЛАК 263 СНАШИНА

А Стојша им одговори: — Шта ја марим за вашега змаја, нека дође нек се наједе зеца. Кад мало час, ето ти змаја; како дође одмах опази да зеца нема па повиче на дворане: — Ко је то

какви је прекрасан младић, онда га испита ко је и шта је и откуда је у ову апсану доведен и зашто, па потом му каже нек се опет у своју собу врати.

па умоле царскога зета, те им одобри још једну опкладу, па му онда рекоше да они имају крилату бабу, а царски зет нек нађе у својој дружини једног брзог чоека, па нека он трчи ногама, а баба нека лети, и које прије са изворца испод те и

Татарина прими, одговори по истоме гласоноши цару Татарину и рекне: — Иди и кажи твоме цару да је моја кћи умрла, нек тражи у вилајету другу царицу, и да се битке и ратовања окани. Оде слуга те испоручи поруку цара Петра цару Татарину.

Теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!“ А петао му одговори: „Па нек умре, кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га

док ти се човјеку већ једном не досади, те му даде торбу с мало хљеба, изведе на пут и отјера у свијет — нек иде куд га ноге носе и очи воде.

Кад се и онај везир врати те каже да говедар не да ђевојке док царев син не научи какавгођ занат (само нек је занат), онда царев син зађе по чаршији да гледа какав је занат најлакше научити.

А кад завири у кесу и види онај силни новац, а он кесу опет спусти на пут и рекне: — Новци ми не требају, нек иду бестрага; новац је душогубац. Па оде својим путем даље.

— Па настави: — Дерте ви двојица, држ'те тога Влаха; нек и он запамти да не може без изума турске ливаде пасти. Турчин и Циганин једва дочекају, те повале рају, те му отресу

На то домаћица рече: — Али је хајвар скуп: ока по то и по то! А гошћа одговори: — И вриједи! КАД СЕ ХАРЧИ НЕК СЕ ХАРЧИ!

осмочити кртолу и повољити госта, узме и двије црљене паприке те пошто и њих врх кртоле врже, рече: — Кад се харчи, нек се харчи! ЈАО, ЖЕНО, ИЗЈЕДЕ МЕ ВУК! Био један човјек који се од свашта бојао. Дође вријеме те се ожени.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Бре да није овај дан, дао би ти, те се не би никад сетила бала. Али за данас нек те и то прође. СОФИЈА: Та ја и не могу добити награду.

МАНОЈЛО: Та, господине, бар штогод нек плате. ДОКТОР: Ништа, ништа. МАНОЈЛО: А како ћемо подмирити они сто талира.

(Путнику) Молим вас, можете ли ми ви ово растолковати? ПУТНИК (да му његову књигу): Ево, нек вас ова обавести. ДОКТОР: (преврће): Шта? Шта? Ко је мого овако што лудо написати? ПУТНИК: Погледајте наслов.

Да их извадим дакле, и на друго место сакријем. (Иде к дрвету.) Оди, бриго моја! (Копајући.) Сад нек ми каже ко да је задовољнији човек кад има новаца, од оног који тиме не разбија главу. — Шта? Шта наопако? Шта?

по памети, оћу ли оно друго закопати, што ми је у сандуку, или да оставим тако, бар ако на једној страни пропадне, нек остане друго. ДАМЈАН: А гди ти је, комшо, више: што је закопано или што је у сандуку?

ДАМЈАН: А друго, комшо, данас је петак; ти знаш да петком ништа не ваља предузимати. Нек ти се што пригоди, нека штетујеш, изгубиш, па да довека жалиш. КУЗМАН: Зар и ти држиш на сујевјерија?

СТАНИЈА: Ако је све тако лепо ка што сам видела. ВУЧКО: Ама ово је баш фино. Идем да перем судове, пак нек иде опет два гроша, бар се проводим фајн. (Одлази.) ЉУБА: Видиш мајка, ћирица, па се и њему допада театер.

СТАНИЈА: Паметна ка ти, да иде гологлава. Ајде, ви девојке повежите се, а жене нек иду гологлаве. ПИЈАДА: Па ја носим капу, док се не одесљам. ЉУБА И ја. СТАНИЈА: И та је капа ваша немачка шамија?

Ја на то разљућена, виле га однеле, дочепам га за косе, нек докаже да је моје дете копиле; на које његова мати дотрчи као стрела, да ме угњави.

АНИЦА: Шта декумента, шта ће мени декумента, кад ја сама декумента; нек плати колико суд осуди, па ето ти декумента. Она ме је тукла, то је цео комшилук видио; па шта ћете више.

Ха! ха! како се уплашила од мога гласа. Тако треба, нек зна с ким говори. ПОЗОРИЈЕ ШЕСТО ФЕМА, ПРЕЂАШЊИ; доцније, АНИЦА ФЕМА: Ево сам дошла, господине.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

(Пребаци вал преко шешира.) ПЕРСИДА (ступи на прстима): Шта, устала и обукла се јошт? Но, сад нек ми сам Бог буде у помоћи. ПЕЛА: Шта ћеш, Персо? ПЕРСИДА: Милостива госпоја, само ми сад опростите.

Гледај јој посла! ПЕРСИДА: Шта ћемо са срнећим череком? ПЕЛА: Срнећи черек? Ју, Персо, нек се и тај уреди. ПЕРСИДА: Донешене су и неке дивље патке. ПЕЛА: И то је добро, Персо, и то је добро.

Боже ме сачувај, и мога највећег непријатеља, који ме жели убити, не могу га другојаче клети, него желећи му злу жену. Нек је човек како назлобрз и бесан, подај му само злу жену, пак ће бити као јагње.

СУЛТАНА: Нек девет стотина ђавола однесу твога орјатског господина; он је мени ово учинио СРЕТА (опали је каишем): Пело, мени је

Него он цили-мили око ње. Бре, лупај ти њу, нек јој се пуше аљине! Ајде, сад ме пољуби. СУЛТАНА: Молим те, само то не! СРЕТА: Али то мора да буде.

СУЛТАНА: Мајсторица ти била мати, па те лебом ранила. Ја сам твоја госјгођа. СТЕВАН: Иди па спавај, боље ће бити; нек ти мало изиђе из главе бокал. СУЛТАНА: Несрећо, мислиш ти да сам ја пијана? СТЕВАН: А ниси, само си од јуче мамурна.

Ово нека се и са мном збуде! Срета нек остане у нашој кући, и ја како га усмотрим таки ће ми на памет пасти његов кратак каиш, и с отим ћу се задржати да

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта Макар несвесно ода. Не смем да иштем више. А историја кошта: Крв ипак није вода.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

— Можда ће бити нека мушкарчина? — долива маман бензин на ватру. — Мушкарчина? Само нек покуша да малтретира нашу Ану: видеће већ свог бога! Стварно, а где ми је онај пиштољ?

— Њега, на часну реч! — Ти си стварно луд! — И јесам, али ни он неће злостављати нашу девојчицу. То нек одмах избије себи из главе! — Па добро, а како ти уопште замишљаш њеног мужа?

— Нисам још завршила! — рече маман. — Тип о коме говорим већ је ожењен! — Па нек се разведе! Чудна ми чуда! Хоћу да кажем: ожењен је са мном! — Ма шта кажеш? — запањи се матори.

Значи, на реду је систем заборављања Мишелина, помислих у себи „Нек дете види мало света, опаметиће се! Није он једини...“ Што да не?

Ако свет мисли да живим у неком апартману, нек се убрише!“ Напнете се из петних жила да ипак некако направите полуфранцуски амбијент.

Мислим, кад су цигарилоси већ ту, нек се арче, после ћемо већ нешто да смислимо. И шта се дешава? Наклати вам се тако неки, као, фол, лежеран тип за сто и

Све му димови исфуравају на уши. У реду, нек се трује, мислим се као ја — њему допада — али ми онда нестане шибица. Имаш ли једно запаљење?

уста да сашију та чуда из журнала, како им дотерују фризуре и позајмљују индијанске фарбе, систем: Ако ми не можемо, нек нам се барем дете проведе! — и ево, дете је на журки међу потпуно непознатим познатим момцима из вароши, и шта?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: О, молим, нека иде доле код нас у кујну, може поштено ручати. АЛЕКСА: А зашто? Нек се мало напати. ЈЕЛИЦА: Зашто би се патио, кад може и без тога бити?

МАРКО: Нипошто! Ја теби лепо кажем да идеш из ове куће, ако мислиш да останемо добри пријатељи. БАТИЋ: Нек нам барем пасош покаже; од тога се ниједан поштен не задржава. АЛЕКСА: Шта, пасош?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

обноћ бура на мору дува и моћан талас у лађу грува, грми у мраку слијепом, рибица добра морнаре зове у тихи залив нек журно плове, свијетли им златним репом.

“ Не слуша Мачак, већ кличе жарко: „Повратка нема, напријед, барко, рашири једро-крило! Нек вјечна младост побједу слави, борим се за њу ко јунак прави, таквих је увијек било!

“ Јежурка Јежић лукаво шкиљи, прегледа бодље и сваку шиљи. „Ако би успут дошло до боја, нек буде спремна одбрана моја.“ КОД ЛИЈИНЕ КУЋЕ Сунчани круг се у зенит дигȏ кад је Јежурка до лије стигȏ.

кавалир прави, бираном фразом лисицу здрави: „Добар дан, лијо, врлино чиста, клањам се теби са бодља триста. Нек перје петла краси твој дом, кокош нек седи у лонцу твом!

Нек перје петла краси твој дом, кокош нек седи у лонцу твом! Гускино крило лепеза твоја, а јастук меки паткица која.

Од луда страха промуца Жућа: „Ти си ми, Тошо, брат! Громове чујмо, па савез кујмо, нек ђаво носи рат! Док сунца сија и један трачак другови биће псето и мачак.

Било па прошло, нек буде мир, секиру ратну бацам у вир!“ А Тоша вели: „Другару Жућо, прихваћам предлог твој, у овом крају сви нека

освит плави, у мирном селу, тамо за реком, први се певац јави: „О, кукурику, зора је, друже, ко је у крађи, нек хитро струже!“ Ждерко се трже, погрби леђа, у небо зирну оком. „Ево и дана, враг је у торби, бјежати ваља скоком!

Поскочи деда, прстима пуцну, врти се попут тигра: „У коло, људи, дрвеће, звезде, почиње светска игра! Нек лија узме за руку ловца, нека се с вуком загрли овца!

Гласаћу зато за нешто слично: дедицу ја ћу појести лично!“ Премудри лисац у том се јави испред зверињег кола: „Нек буде право лаву и вуку, сваком дедице пола!“ Истом ти мечка забрунда нека: „Навали, суде, старина чека!

Свака му бодља — бајонет прав, као да прети: „Нек дође лав!“ Базеном плива лепојка нека, глатка и жива, весела ока. То ти је фока.

Потребни: фењер, сабља и пушка. Који су храбри, нек брзо хрле! Адреса: Прокоп, код чика-Крле ТРЕБА НАМ ШАПТАЧ Потребан шаптач у нашој

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Овде је један млади господин који би тамо такође. Можете ли га узети? — Зашто не? Нек дође! Жена ми додаје руку да ускочим са мола. Брише клупу где ћу сести.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

„Прихватите луч слободе Усред ове ропске таме; А старији нек вас воде Где гинути вала за ме: Књига, то је луча твоја, Србадијо, надо моја!

Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас води слатки сан. — Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ!

Анђелским крилом нека ме штити Кроз живот овај мучан и клет — А смрт кад дође, нек са мном онда, Ка небу зрачни управи лет!

Мила децо! За молитвом Нека иде труд и рад, Да у вама старост нађе Напреднију унучад. НА НОВУ ГОДИНУ Срећно нек је ново лето, Срећан празник свима вама.

старе брзи лет У бурну вечност стреме, И ново лето здрави свет, Ново нам иде време — О, мила децо, такав сан Нек снажи ваше груди, Кад ново доба, нови дан Годину нову буди.

у вечноме мраку, Ви пођите тамо, размакните волне, И на дну језера копајте ми раку, И тамо сахран'те Преко мога гроба Нек' се метне тешка крстача гвоздена, Да ми нема трага за позније доба, Да ми гроб не куну у седа времена.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Други нек иду богу на истину, мени је моја рупчага добра, земља је ко руно и кости у потаји певањем се плоде. ЛОВ Брата сам

сандуку света и пустила да нас мотре очи грозне, на овој нас окуци узми за руку и поведи у град за којим ходимо; нек су му темељи од крви ил крљушти, од светлих костура ил обрнутог дисања, свеједно, води нас, отвори, уведи!

Сину остављам и битке и круну и очи двоструке нек жезлом боље по иноплеменицима размахне, ја одох полако да вид свој пронађем.

Пошто се упалише светла почех да дајем заповеди: гласници у Неродимље! бродови на Турке! и гозба по дворанам нек почне!

Хоћемо да се у птичја гнезда претвори овај мрамор, чаробњаке зовемо с месеца на чемпресе да сиђу, нек јавно буде краљевство пауна!

Његова плот, више пута препорођена, почиње да живи у својој драгоцености. Слово нек остане у словљењу или нека се врати у сам простор Слова. Но шта је његово тамо?

бурама молим се за сестре у црном и сестре-слике што сваке ноћи прво све виде онда оживе молим за оне у молитвама боље нек издрже боси и посни по гудурама.

знам ко шта иште ја сам доста гоњен мени је преко главе школа и скупштина болница и хотела моја душа хоће светилишта нек ми се тачно каже где је оно што се ујутру бели од зоре беље има дугачке плетенице под којима се превија Ибар чија су

још овај наум да се пође по киши ка старом словенском богу богу Балкана богу олуја нека се покаже јавно у целини нек сиђе и нек осуди лагарије што са Запада стижу нека препречи пут науци и машини зашто је иначе моћан и древан мора

да се пође по киши ка старом словенском богу богу Балкана богу олуја нека се покаже јавно у целини нек сиђе и нек осуди лагарије што са Запада стижу нека препречи пут науци и машини зашто је иначе моћан и древан мора да предузме

привиђења што те море апокалипса се лечи лепотама каже једна жена у довратку што те чека у простору не баш јавном нек те не плаши дубока тама ту почиње препород и светлуцање зоре тек на обалама.

О не то је горе од напасти оштрих! Анђели иструбите зору! Краљевски петли нек се дана сете господски тражимо почетак зала уништења шта се то радило са људском врстом али нема смисла да нас и

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

нека иду за сандуком оборене главе; нека долазе на све парастосе и нека ми пале свеће, а после, кад се ја охладим, нек се и они охладе. ТАНАСИЈЕ: Па добро, кад већ мора, нека му буде.

ТРИФУН: И, дабоме, ти да председаваш конференцији? АГАТОН: Не морам ја, зашто ја? Ево нек председава Трифун. (Седне.) Он те ствари боље зна, ето нек председава он. ПРОКА: Ти, ти, Агатоне! СВИ: Па дабоме!

АГАТОН: Не морам ја, зашто ја? Ево нек председава Трифун. (Седне.) Он те ствари боље зна, ето нек председава он. ПРОКА: Ти, ти, Агатоне! СВИ: Па дабоме! АГАТОН: Зашто ја, ето Трифун.

ПРОКА: Ето ти шта ти вреди то твоје поштовање; оставио ти из поштовања три хиљаде динара, као просјаку. ГИНА: То нек остане њему за парастос; таман да се плате три свештеника, а не један, као што му је његов старалац платио.

ГИНА: Ни срца ни душе. ТРИФУН: Искрено говорећи, покојник је био права лопужа. АГАТОН: Лопужа, дабоме, лопужа, бог нек му душу прости! Знам кад од онога грешнога Симе Јовановића наплати двапут меницу. Кука онај и преклиње, нија шала 22.

САРКА: Зашто ми да се оградимо, нисмо ми ванбрачни, нек се она огради. АГАТОН: Не разумеш ти то, Сарка, нећемо се ми плотом оградити од ње, него ћемо је се одрећи.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Кмет се искашља, онако из учтивости, тек нек се штогод каже, да се не ћути, а одборници му понајлак помагаху. Најзад се кмет почеша иза уха, а то је већ значило да

— Дете нек остане, а ти чича иди кући, рече кмет и махну руком на Стојана. Гојко непрестано преврће уписницу, разгледа потписе

Љубица му објасни; рече и колико ће коштати. — Бог с тобом, госпођо, што ће нам то! Кажи ти ђацима нек ти донесу по торбицу ораја (сад се баш крљуштају и много су лепи за јело), па рачунај са њима колико год хоћеш.

— А ви затворите школу. Јавите министру да не можете издржавати школски прирез, па нек вам затвори обадве школе. — Е, моја госпођо, ко би онда смео жив изићи капетану пред очи!

А овај Гојко баш је добар човек и... одличан... јест, баш одличан учитељ, то каже и господин Веља. Морам му говорити нек се јави за испит. А што ?... Зар се мене што тичу његове ствари ?

Него ћу сад вас, господине учитељу, нешто да молим. Пошљите вашег послужитеља нек донесе моје бисаге из суднице и примите нас у ваш стан да се мало заложимо и разговоримо.

Да узме сад да он почисти, не сме — дићи ће прашину, опазиће га. »Најбоље нек стоји овако, помисли он. Они знају да ја немам жене ни друге послуге.

као да има какво право нада мном. Баш ћу за инат да га једим, још више ћу да се смејем са писарем, нек пуца од једа«. Гојко остаде озбиљан, вечно намрштен и повучен; избегаваше сваку прилику да се не сретне са њом.

— Носи. Нека прочита и нек се потпише да јој је саопштена наредба. Кад Љубица узе хартију и прочита све, па спази чак и нумеру, она се охлади.

Рече јој да сваког дана очекује некакав акт, који ће показати Гојку с ким има посла. »Нек види шта ми можемо«, рече он Љубици, гледајући је значајно...

— А је ли он вас жалио... оно пре, кад вам је послао наредбу. Па толике друге ваше тужбе на њега. Нека га, нек осети ко је јачи. Љубица се радо ухвати за ту мисао. »Јест, збиља!

Јамачно се још у себи смејао како сам морала брзо послушати«. При тој мисли обузе је гнев. »Нека га... нек види да и ја нисам баш«... Она не доврши мисао : осети да јој падоше две тешке руке на рамена, које почеше стезати...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

88. Ово је вино црвено, Попијмо га весело, Нек не чује све село, Да смо здраво и весело. 89. Паде листак наранче Усред чаше јуначке.

123. Саво водо, поздрави ми драгог, Нек’ не коси траве покрај Саве — Покосит ће моје косе плаве! Саво водо, поздрави ми драгог, Да не пије воде из те Саве

У драге ми сијело бијаше; Сијело ми драгу расплакало: “Јадна драга, жени ти се драги!“ “Нек’ се жени, желила га мајка; Драгог мајка, драги ђевојака!“ И оде ми од драге сијело.

“ Говори царе Лазаре: “Нека је, нек се удаје, Кад прво јутро устала, За Лазом тешко уздахла.“ 213. Мушка глава и шушњата грана — Удри граном по

да чудна јунака! Да ли ми га Бог у срећи даде! Под њега би каранфил стерала, А под главу румену ружицу; Нек мирише, нек се често буди, Нека моје бело лице љуби.“ ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 216.

Да ли ми га Бог у срећи даде! Под њега би каранфил стерала, А под главу румену ружицу; Нек мирише, нек се често буди, Нека моје бело лице љуби.“ ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 216.

“ А братац сестри отпоручује: “Злато ми треба коњу на узду, Када га јездим, нек ми је лепо; Бисер ми треба љуби на грло, Када је љубим, нек ми је мило.

“Злато ми треба коњу на узду, Када га јездим, нек ми је лепо; Бисер ми треба љуби на грло, Када је љубим, нек ми је мило.“ Ал’ сестра брату отпоручује: “Нисам ти, брате, Турска робиња, Већ сам ти, брате, Турска царица.“ 223.

те с мене зелену доламу, На долами три џепа свилена; У сваком је по ружа румена: Једну дајте мојој милој мајки, Нек купује пшеницу бјелицу, Нек се рани и ода зла брани, Јер је синак доранити неће; Јер је синак погубио главу У

долами три џепа свилена; У сваком је по ружа румена: Једну дајте мојој милој мајки, Нек купује пшеницу бјелицу, Нек се рани и ода зла брани, Јер је синак доранити неће; Јер је синак погубио главу У горици, ниже Темишвара!

Другу дајте мојој вјерној љуби, Нек купује сребрну кашику, Нек вечера, нек мене не чека, Јер ме нигда дочекати неће!

Другу дајте мојој вјерној љуби, Нек купује сребрну кашику, Нек вечера, нек мене не чека, Јер ме нигда дочекати неће!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

СИМКА: Како ти мушкарци уопште немају критеријум! ГИНА: Само нека је ново, и нек је туђе! БЛАГОЈЕ: Питам се чему ли служи толика лепота! То није само зато да се грли...

) ГИНА: Шта смо ово учинили? ДАРА: Треба да упамти како народ суди! ГИНА: Који народ? ДАРА: Нек Богу захвали што је прошла без катрана! ТОМАНИЈА: И перја! ГИНА: Боже, шта остаде од онолике лепоте!

ЈЕЛИСАВЕТА: Кроз пусте земље, испуњене плачем, крећемо у ватре са дрвеним мачем! СИМКА: Нек вас Бог чува! (Глумци подижу кофере и полако одлазе, у даљину, према сивом небу иза сцене.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Али: или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи. 1919. ХИМНА Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв.

Оста нам једино крв. Ој. Она је наш страшан понос. ГРОТЕСКА Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. А на храм дижите црну сфингу народа мог.

Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. А на храм дижите црну сфингу народа мог. Нек се све звезде што језде осврну за смех чудовишта тог. Зидајте храм бео ко манастир.

Нек се све звезде што језде осврну за смех чудовишта тог. Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.

Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. НАША ЕЛЕГИЈА И боли нас. Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља?

СПОМЕН ПРИНЦИПУ О Балши, и Душану Силном, да умукне крик. Властела, војводе, деспоти, беху срам. Хајдучкој крви нек се ори цик. Убици диште Видовдански храм! Слави, и оклопницима, нек умукне пој. Деспотица светих нек нестане драж.

Хајдучкој крви нек се ори цик. Убици диште Видовдански храм! Слави, и оклопницима, нек умукне пој. Деспотица светих нек нестане драж. Гладан и крвав је народ мој. А сјајна прошлост је лаж.

Хајдучкој крви нек се ори цик. Убици диште Видовдански храм! Слави, и оклопницима, нек умукне пој. Деспотица светих нек нестане драж. Гладан и крвав је народ мој. А сјајна прошлост је лаж. А ко нас воли, нек воли камен голи.

Деспотица светих нек нестане драж. Гладан и крвав је народ мој. А сјајна прошлост је лаж. А ко нас воли, нек воли камен голи. Нек пољуби мржњу и мртве. Ископане очи, вино што се точи, у славу убиства и жртве.

Гладан и крвав је народ мој. А сјајна прошлост је лаж. А ко нас воли, нек воли камен голи. Нек пољуби мржњу и мртве. Ископане очи, вино што се точи, у славу убиства и жртве.

Нек пољуби мржњу и мртве. Ископане очи, вино што се точи, у славу убиства и жртве. О правди и победи светој нек умукне крик. Оцеви и браћа и сестре беху срам. Освети, мајци нашој, нек се ори цик. Раји, рити, диште косовски храм.

О правди и победи светој нек умукне крик. Оцеви и браћа и сестре беху срам. Освети, мајци нашој, нек се ори цик. Раји, рити, диште косовски храм. А сунцу и манастирима угушите пој. Кадифе и свиле нек нестане драж.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

„ Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу. — Пођи, синко, нек ти Бог... С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац.

Тхе, кад нам је таква дивна судбина, онда — нек иде како иде. — Хууууу! в што рекла стрина. Али, кад се човек боле размисли (ако, то јест, уопште има луди који

— Чуо сам да си се одао на науку? — упита у шали пријатељ пријатеља. — Може, — вели жена упитанога — само нек се чува да се ија не одам на критику. И опет смеј.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ја се сагох и једва га познадох. — Јес' ти, Јово? питам га шапатом. — Ја. — Шта је? — Славе ти реци јој нек припева Милицу за ме. — Је л' Ђокину? — Ја, прошапта он и одмаче се.

им ја комендирам вође два, три мјесеца, да им дам у шаке виле и мотику, па, брате мој, ако би им то послије требало, нек ме посијеку ђе сам најтањи... — Е, па не могу сви да пласте и копају. — Ја, ја, брате мој, јес', тако је...

— Ја сам први! — Јок, ја сам! — Нисте ниједан, ја сам. — Анђа је прва, викну неко из помрчине. — Анђа и нек пије, вели ч'а Марко. И Анђа однесе победу. Наточише јој чашу — ђоровачу и поднеше њих троје...

— Ха, ха, ха... осу се смеј целог друштва. — Који Дуле? — Па твој, из Г. — Како је то он побеђивао? — Ето, нек ти прича Делија. — Који Делија? — Па тај мој, Благоје. — А, деде, Блажо, вјере ти!

— Нека, нека, да попијем, па ћу продужити. — Та наспите му пуну ћасу, кад нема чаше, па нек срче и нек' прича. — Е, тако се можемо погодити.

— Нека, нека, да попијем, па ћу продужити. — Та наспите му пуну ћасу, кад нема чаше, па нек срче и нек' прича. — Е, тако се можемо погодити.

За минут ми прође кроз главу стотина мисли: он добар радник, богат и ваљан, она поштена и вредна, из добре куће, па, нек' им је срећно!... Јово хтеде да прође поред мене; ја га повукох на страну. — Шта би, пристаде ли? — Ко... шта?...

одведоше ти грлицу из гнезда... У страни, преко потока, грмну пуцањ опет. То беше одговор на чичину ларму. — Нек' им је срећно, да Бог да! викну ч'а Милош. — Ама коме? — Ко кога одведе? питају готово сви.

покушаје код Мирчића и да су им проводаџије одбијене једним истим речима: »Не дам ја моје дете, да аргатује без нужде. Нек стекне, синак, па нек тражи онда...« Чим се то рашчуло, исписници почеше да избегавају један другога.

Нек стекне, синак, па нек тражи онда...« Чим се то рашчуло, исписници почеше да избегавају један другога. Сад беху заједно и Ђокић и Љубиша.

Само да не каже ономе... — Вала, брате, нек чини шта хоће, али мене је стра', — вели један. — Море, кога није? Знаш ли да ми душа оде у пете, док смо пролазили

— Зар истина? — истрча неко с питањем. — Хм, да видим... тек нек се и он уплаши. — Е, ваљано! Па шта му још каза? — и ту Митар крупно опсова. — Море каз'о сам му много; каз'о сам му.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Видиш, ја имам на женино име ону велику њиву ван вароши... два хектара... То би требала држава да ми откупи, нек подигне тамо болницу, касарну, расадник, казнени завод; шта хоће нек подигне, само држава треба то да откупи, је ли?

То би требала држава да ми откупи, нек подигне тамо болницу, касарну, расадник, казнени завод; шта хоће нек подигне, само држава треба то да откупи, је ли? ЈЕВРЕМ: Јес'!

Ако је трговина, читаш: „Симић и Петровић”; распиташ се, а оно Симић владина странка, а Петровић опозиција, па де, нек измакне лиферација ако може! Па онда: таст Павловић, а зет Јанковић, таст владина странка, а зет опозиција.

(Жандарму.) А ти? ЖАНДАРМ: ... Господин начелник... ЈЕВРЕМ: Врло добро... и то знамо... ПАВКА: Па нек иде Младен? ЈЕВРЕМ: Нек иде... иди... чекај... реци кум-Стеви... ПАВКА: ... И пријатељ-Мики... СПИРИНИЦА: ...

) А ти? ЖАНДАРМ: ... Господин начелник... ЈЕВРЕМ: Врло добро... и то знамо... ПАВКА: Па нек иде Младен? ЈЕВРЕМ: Нек иде... иди... чекај... реци кум-Стеви... ПАВКА: ... И пријатељ-Мики... СПИРИНИЦА: ... И газда Арси...

ИВКОВИЋ: Волео бих ја да ко покуша мени изнети тако што, па би видео како би се провео. ЈЕВРЕМ: Ето, како си пргав. Нек износи, брате, што хоће само кад ти знаш да није истина, што те се онда тиче!

Молим те, Павка, да нас оставиш! ПАВКА: Ама, дошао шегрт из дућана да јави... ЈЕВРЕМ: Нек јави теби, а мене остави на миру... 'Ајде, 'ајде, ово је важније. (Изгура је и опет затвори.

ЈЕВРЕМ: Боже мој, што ти је то кад се народ разбуди! ПАВКА (крсти се): Права чуда, бога ми! Бог нек нам је на помоћи! СПИРА: Нису то чуда, Павка, него то ти је народни обичај.

ИВКОВИЋ (седа за сто и поправља говор). XИВ ПАВКА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ СПИРИНИЦА (показујући Даницу): Ево је па нек ти сама каже! ДАНИЦА: Немам шта друго да вам кажем до да све то за мене ништа не вреди! ПАВКА: Које не вреди?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

оставио ми покојни отац, а ја принављам, гледам и трудим се, да може свет рећи: »Ако је бог дао, имао је и коме, вала! Нек види и други вајду од њега!

устане после тога, испружује ноге, глади се задовољно по обријаној бради и вели: »Е фала ти, Мићо, и баш си мајстор! Нек ти је, вала, алал тај грош!« Умео је и зубе да вади. И ово последње с успехом.

стародревном српском обичају, није изостао ни гуслар; гусле су, рекао је Срета, Србину слободу очувале, па, вели он, нек је данас и прославе.

— Ми, учитељу, да си гледамо нашу послу, а онизи там’ што су, нек си га гледе своју послу! Тој ти је, ете, сав мој поздрав и честитање од мен’!

! — Тако је! — прихватише сви сем Сретена. — ’Ајд’мо! — рече Радоје — а оставимо ову будалу нек се млати кад га трпе и кад му се може! Па други пут немој да нас зовеш ради таких глупости!

А ти си, ето, власт, па дотерај Цигане, нека нам бар одсвирају порезу; нек одраде, нек зурлају и бубњају, верицу им вираунску. — Врло лепо, разуме се!

А ти си, ето, власт, па дотерај Цигане, нека нам бар одсвирају порезу; нек одраде, нек зурлају и бубњају, верицу им вираунску. — Врло лепо, разуме се! А, што рече, ће може да ми се плати бурики? — Може.

речеш: осветљење и уживанција; запалиће се и бурад стара, и мешине, и катранице — биће весеље и играње, а Цигани џабе. Нек дође који год може, и нек понесе чкарт катранице дрвене!

Нек дође који год може, и нек понесе чкарт катранице дрвене! А биће меса к’и дрва и вина к’и воде; а све џабе и без једног парића заиста!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Брђани, међутим, не могу без несреће (Наћи ће је, па нек је у пласту игла!): Куда год крену, несрећа их пресреће, Где год стигну, она је пре њих стигла!

Покушаћу, (Нек буде па шта буде): — Чудноват дан За биљке, птице и људе... ИИ Све се изопачило, Небо се наоблачило.

— А понекад краду! Ако ми ко од вас не поклања вере, Мислећи да се бавим интригама, Нек буде! Од таквог не треба ми плата!

Не мари: ви из Ирига и Илока С фенеком се можете срести у Срему! „То није могућно!” Е, нек Извини се ко тврдњу моју оспори: Јер и код нас постоји Фенек — Не лисица, већ манастир у Фрушкој гори!

Путујеш на Мајорку, на Блед, Планицу. И до земље поклањаш се Најјачем: Нек ти буде! Али кад на кланицу Поведеш краву, дође ми да заплачем!

Њен сјај поносни Прогута муву, сенку и клас. И састаше се, у тајности, Месец, извор и тужни пас: Нек киша усклади случајности, Јер радост чека свој тајни час.

Пет минута да лешкарим као гуштер на пригревку И да народ око мене игра ситну пипиревку. Пет минута, да опробам: нек ме скину одмах затим! Пет минута понижења у животу да наплатим...

А шта после, шта најпосле? Није важно! У шталама царским нек ме тад запосле! ЖАЛОПОЈКА ПРЕД ПРАЗНОМ КАСОМ Такву жалост никад досад не опева моја лира: У благајни Краљевине

Прво нека утврди где је У односу на сазвежђе Касиопеје. Потом нек једра сва подеси Према Ливерпулу, Бару или Одеси Са надом да ће га добар ветар Миљу по миљу, метар по метар У

На завршетку епопеје, Нек погледа захвално пут Касиопеје, Јер звезде, на крају дугих бдења, Воле да им се шапне: „До виђења!

Ко крај хоће да пипне, Ко гљиве жели да штипне, Нек оде с јесени, Увече, Кад су путеви росни... А њива? Мислим да се њива налази у Босни.

Нудим окућницу и имање, Сву некретнину више-мање, Ћилимове, сребро, посуђе — Само нек се живи весело!” „А на почетку распродаје Цењеним купцима нудим деду: Стар је, ал очуван, као да је Тридесет

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Разбиј предрасуде и калупе старе! О размахни руком крепком, нек се крха Стара трошна зграда од дна па до врха! Гони бедну браћу ко бура матрозе! Нек застрепе, бедни!

О размахни руком крепком, нек се крха Стара трошна зграда од дна па до врха! Гони бедну браћу ко бура матрозе! Нек застрепе, бедни! Нек у смртном страху, Крстећи се, чују твоју песму плаху Где грми крај њине сликоване прозе!

Гони бедну браћу ко бура матрозе! Нек застрепе, бедни! Нек у смртном страху, Крстећи се, чују твоју песму плаху Где грми крај њине сликоване прозе!

ИСКРЕНА ПЕСМА О склопи усне, не говори, ћути, Остави мисли нек се бујно роје, И реч нек твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје.

ИСКРЕНА ПЕСМА О склопи усне, не говори, ћути, Остави мисли нек се бујно роје, И реч нек твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје.

Ал̓ не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: ћути, Остави душу нек спокојно снива, Док крај нас лишће на дрвећу жути И тама пада врх заспалих њива.

Владај над мојом душом, моћно дете, Са расцветаним ружама у коси, И власт нек твоју ништа не омете, Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси.

СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА По месецу ти шаљем уздах један, По том у чежњи брату. Нек ти рече, У тужни час кад зимско пада вече, Да сам, ко Азра,* блед, веран, и предан.

ОЧАЈНА ПЕСМА Упиј се у мене загрљајем једним, Ко грозница тајна струји мојом крви, Крепко стегни моје тело, нек се смрви, И дај ми пољупце за којима жедним. Као Хермес стари и с њим Афродита.

Упиј се у мени загрљајем једним, Ко грозница тајна струји мојом крви, Крепко стегни моје тело, нек се смрви, И дај ми пољупце за којима жедним...

Лагано, а стално, њих мрви и тлачи Страховити жрвањ неизбежне смрти. Нек пропадну дела! Ал̓ ко бесни хрти Немилосни дани, све јачи и јачи, Вас гоне и ниште — срце моје, плачи!

ПОКОЈНИЦИ Оскудна природа роднога ти краја, Кржљава и бона, без сунца и маја, Где мртвило хладно као авет дира, Нек дâ твојој души благотворног мира. У пољима снежним рођене ти груде, У худоме гробу под убогом јелом. Спавај!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ГОСПОЂИНУ ДНЕ НА ЦЕТИЊУ, ПОД ВИДОМ ДА МИРЕ НЕКЕ ГЛАВЕ 18 БАДЊИ ВЕЧЕ 156 ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ ПОСВЕТА ПРАХУ ОЦА СРБИЈЕ Нек се овај вијек горди над свијема вјековима, он ће ера бити страшна људскијема кољенима.

Треба служит чести и имену. Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може — нек ад прождре, покоси сатана! На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко поколење.

Хулитеље имена Христова да крстимо водом али крвљу! Тријебимо губу из торине! Нек пропоје пјесна од ужаса, олтар прâви на камен крвави! СВИ ГЛАВАРИ СКОЧЕ НА НОГЕ С ВЕЛИКОМ ГРАЈОМ: Тако, већ никако!

СЕРДАР ЈАНКО Не држимо ове поклисаре, него да се брже отршају¹ да им паша штогод не двоуми. Нек зна пријед, па чини што може! ВУК МИЋУНОВИЋ Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ кâ он теби!

Вуци су ти љуто погладњели; нек ти сине сабља дамаскија, да не лају пашчад на Пророка! СВАТ ЦРНОГОРАЦ Ђе си, Марко, нагнута делијо?

КНЕЗ НИКОЛА Знај, владико, и сви Црногорци, ја знам дивно како ми је дома; ама имам триста Дупиљанах, нек ме изда свако, кâ и хоће, задајем ви божју вјеру тврду — с Турцима се хоћемо поклати ако ће нам сјеме утријети!

ИГУМАН СТЕФАН Помоз Боже и Мали божићу! Кад је радост са свакоје стране, нек уљезе и та' луди к нама да нам кућу напуни смијеха! ОТВАРАЈУ ЂАЦИ ВРАТА, КАД ЕВО ВУК МАНДУШИЋ.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Над гробом нашим шириће се цвеће; Поклопац неба сандук нек нам буде; Блештаће звезде, к’о надгробне свеће, Над росном земљом наше црне груде.

мени Противника има, мада га се плаших; И чашу што се нрелива и пени Дижем у славу традиција наших И лепих жена! Нек њин нагон има И сад у нама своје старе жреце; Недостојно макар, уживајмо с њима, К’о жалосни оци немогуће деце.

Док се пâле Тада Звезде мале Свих сећања, и среће, и јада. Нек кроз вâле Мрака што се гусне Наша срца, наше тежње усне.

Нек кроз вâле Мрака што се гусне Наша срца, наше тежње усне. И нек падне С душе Болне, јадне Терет страсти, немира, што гуше; Јер су гадне Зоре без сванућа, Будне ноћи немоћних

Све је сад друго. И љубав спрам груде Рођене земље бледи сад у мени, С мишљу: нек буде све, па како буде! И само гнев празан покаткад се пени.

Што дубља нек буде наша мрачна рака, Споменик над нама што већи и тежи, И нêм, верни; јер ће под њиме да лежи Живота нам кратког

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

нема ни једног облака на небу... Истина ђуволи помало вјетра с Ловћена, ама не смета, само нек не буде облачно, јер штоно кажу сачувај Боже облачна Ђурђева дне... Те!

“ „А онај други?“ „Не знам!“ „А ђе иду!“ „Не знам ни то... Доста сад, молим те. Пустите ме да мало отпочинем. Нек се и ти људи мало одморе!“ „Тако је, тако. Одите амо!“ рече им сердар, и они пођоше.

Фала нек је Богу...“ „Ама, чоче, може бити да те и мине тавница!“ „Не збори о томе молим те... Не знаш ти што бих је претрпио,

„Неће они то чекати, не!“ рече гласно Пејо, па шапатом њој: „Пусти, бога ти, нек иду. Лакше ће Јанку бити што прије оду. А нешто је весео. Познао сам одмах по њему.

“ „А отклен је тај човјек, бако?“ „Из Катунске нахије, душо, виђен чоек и...“ „Па ајде га зови!“ „Нек оде ко млађи, душо; млађи, брже ће. Ето га у Грујичиној кући. А баки сад удијелите што, рад сретна шићара!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Сто пута мјери, а једанпут стрижи. — Мери и важи, пак онда кажи. — Лака памет — брзе ноге. — Нек’ ти уши чују, што ти уста говоре. — Реч се мери, а не броји. — Не ваља од језика лопату чинити.

— Прегаоцу бог даје махове. — Тко пуно снује, мало ткаје. — Ко се врабаца боји, просо нек’ не сеје. — Ко се дима не надими, тај се ватре не нагреја. — Гвожђе се кује док је вруће.

О СВОЈИНИ — Сваком се своје чини најљепше. — Свак’ се бави о своме. — Што је оџино, нек’ је под главом. — Свака бака под свој котао пуше. — Башта је први амбар. — Ако је и колиба, наша је.

— Дај ми срећу, пак ме баци у врећу. — Средња је срећа најбоља. — Срећу моли да те испрати, а нек’ те не причека. — Срећан је кога туђа несрећа учи памети.

— Гроб је ближи од куће. — Данас човек, сутра црна земља. — Данас јесмо, сутра нијесмо. — Док смо, нек’ смо, кад умремо, нек’ се спомињемо. — Мртви живима очи отварају. О СУДБИНИ — Ко се за вјешала родио, неће утонути.

— Данас човек, сутра црна земља. — Данас јесмо, сутра нијесмо. — Док смо, нек’ смо, кад умремо, нек’ се спомињемо. — Мртви живима очи отварају. О СУДБИНИ — Ко се за вјешала родио, неће утонути.

Што је моје нек је код мене. — Рекао оџа кад је увече вадио исто јутро посађени лук. Да бог да! али како ја знам...

Ласно је орати и копати: сиј, виј, па у кош, него је тешко плетиће игле теглити, — што казао Циганин. Нек’ осуши, ал’ за што пресуши? — Рекао Циганин кад је зими метнуо обојке на месечини да се суше, а они се смрзли.

некакав који је харајући цркву стао каљавим ногама на часну трапезу да дохвати кандило, па га друг опоменуо на то. Нек’ носи бисаге, кључ је у мене. — Казао Грк кад су му хајдуци однели бисаге. Нуде се као Грци у апсу (аришту).

— Док смо живи, хоћемо. — А како ће ваша деца? — Нек’ се она брину. 3 Питао хаџи-Мују Кара-Мустафа: — Кажи ми, хаџија, дика ти, може ли Влах у рај уљести?

Ружица га на лист дочекала, Бела вила у свилу повила, А пчелица медом задојила, Ластавица крилом покривала: Нек је румен к’о ружа румена, Нек је бео, као бела вила, Нек је радни к’о чела малена, Нек је хитар као ластавица!

Бела вила у свилу повила, А пчелица медом задојила, Ластавица крилом покривала: Нек је румен к’о ружа румена, Нек је бео, као бела вила, Нек је радни к’о чела малена, Нек је хитар као ластавица!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

209 14. ЦИГАНИН И ВЛАСТЕЛИН. 210 15. КАФА И ЊЕЗИНО ЦРНИЛО. 211 16. КУДРОВ И КУСОВ. 212 17. КАД СЕ АРЧИ НЕК СЕ АРЧИ. 213 18. ЖЕЂА И ВИНО. 214 19. УТОПИО СЕ ПОП ШТО НИЈЕ РУКУ ДАО. 215 20. ЗЛА ЖЕНА САЧУВАЛА МУЖА. 216 21.

“ Кад се и овај везир врати, те каже, да говедар неда ђевојке, док царев син ке научи занат какавгођ (само нек је занат); онда царев син зађе по чаршији, да гледа какав је занат најлакше научити.

теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!” А петао му одговори: „Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад | оне дођу, ја га

” А Стојша им одговори: „Шта ја марим за вашега змаја, нека дође нек се наједе зеца.” Кад мало час, ето ти змаја; како дође одмах опази да зеца нема па повиче на дворане: „Ко је то урадио?

” А они му кажу: „Дошао један делија те скинуо зеца, и ено га горе на чардаку. Онда им змај рече: „Идите и кажите му нек ми иде из двора, јер ако му дођем, не ће му ни кост с кошћу остати.

” Кад се и овај везир врати те каже да говедар не да ђевојке док царев син не научи какавгођ занат (само нек је занат), онда царев син зађе по чаршији да гледа какав је занат најлакше научити.

какви је прекрасан младић, онда га испита, ко је и шта је и одкуда је у ову апсану доведен и зашто, па потом му каже, нек се опет у своју собу врати.

па умоле царског зета, те им одобри још једну опкладу, па му онда рекоше да они имају крилату бабу, а царски зет нек нађе у својој дружини једног брзог чоека, па нека он | трчи ногама, а баба нека лети, и које прије са изворца испод те

“ „Па умри“, одговори јој човек, „један пут нек је и моја старија.“ Жена легне пак се начини да је умрла. Лежећи тако целу ноћ, кад буде у јутру, рекне јој муж:

17. КАД СЕ АРЧИ НЕК СЕ АРЧИ. Приспије на ручак кум у кума тврдице изненада, и кум му се ни мало не обрадује, али му је за невољу морало

ће осмочити кртолу и повољити госта, узме и двије црљене паприке, те пошто и њих врх кртоле врже, рече: „Кад се арчи, нек се арчи.“ | 18. ЖЕЂА И ВИНО.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

(Излази) ЦМИЉА: Да ми је димам неку собицу, собичак, макар најмањи, два са један, па и мање ако треба, ал нек је моје, да накупујем суботом новина, па до понедељка да не откључавам! (Наставља да преврће столице и да чисти.

Погледај само ову данашњу младеж! ИКОНИЈА: Не можеш ти с њима у исти чабар. Ако ниси прегуро триесту, нек нисам која сам! АНЂЕЛКО: Ја не говорим о годинама, него о томе шта од њих направе брак и државна служба!

ЦМИЉА: А Миле шмугно! Каже кафана фракционашка, легло! ИКОНИЈА: Чула сам га, нек ми привири још једном! ЦМИЉА: Јеси приметила да се уопште не познају? ИКОНИЈА: Наравно, лаже док зине!

Ја ћу моје сама да понесем! Сама! И да понесем, и да изнесем! Друже! Води ме одавде, нек ми суде, па у затвор — међу праве људе! (Излази. Иследник за њом.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Из овога нек свак позна каква је ствар да дете чује и чита оно што није за њега. Ја би[х] му одговорио да евангелије учи; ко хоће

Сад, ако ко жив може, нек’ употреби сву силу ума свога за познати какова пакосна упорност и какова црна неблагодарност рађала се у мени из

А мој љубезни читатељ само нек’ чека док сву ову историју од краја до краја очита, јер ће само онда моћи о свему управ судити.

И тада, ако што позна да је добро учињено, нека следује; ако ли погрешено, нек се уклања. Ја, како сам мало повише казао, био сам сасвим наумио и навалио да се посветим, и то без сваке шале и

Ко проси? Чловек Србин! Себе тако похудити и бедним просјаком учинити! Покор и срамота српском имену! Барем нек се одрече овог поштеног имена, нек се како другојачије зове и нека не срамоти род свој.

Покор и срамота српском имену! Барем нек се одрече овог поштеног имена, нек се како другојачије зове и нека не срамоти род свој.

књиге бог говори к свим људма: „Познај, чловече, творца твога, творца вечнога и јединога, праведнога и милостивога. Нек чувствује срце твоје, за то је створено, јер иначе не можеш бити бла|годаран разве чувствујући; и колико више будеш

гутао и прождирао, које сам веровао како год јевангелије и над којима сам тако горко плакао да сам вид очни покварио. Нек чује, велим, пак ако има срце чловеческо, нек ме не жали, и нек над мојом бедном младостију не уздахне ако може!

Нек чује, велим, пак ако има срце чловеческо, нек ме не жали, и нек над мојом бедном младостију не уздахне ако може!

Нек чује, велим, пак ако има срце чловеческо, нек ме не жали, и нек над мојом бедном младостију не уздахне ако може!

О црковни предстатељи, немојте сакривати евангелску истину! Нек ми се допусти јошт само једно да споменем. Други пут каже да му је свети цар Констандин на посештеније дошао, пак,

дете њено не даду, да ће тај час сажећи манастир, цркву и калуђере, говорећи да ако су калуђери ради децу имати, нек се жене ка и остали људи, пак нек рађају и [х]ране децу.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

(показа руком како ће га истољагати), па нек иђе откуд је и дошâ. Уто се помолише на вратима два ђакона и три ђачића у далматинској варошкој ношњи.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

И све док живи у дубу Безгласни тихи црв Нека се и твоја крв Повуче у мук. А трубу Младости нек затрубе Други за друге и грубе. О врати се о врати. Ломи се већ твоја трска На ветру.

Док чекамо ко ће низ видик што се мрачи Отићи први од нас, нем, са душом кипа — Ја одох у бол, у себе. Нек лишће ме засипа. НАИЛАЗИ ХЛАДНО ДОБА ГОДИНЕ По свему, наилази хладно доба године.

Сад бар имам тврди оклоп око ума И могу да стојим усправно, без страха. Нек о главу доба лупа из свег маха. Не знам: да л крај мене дише град ил шума, Да л сам свеж ко шибље ил ко пањ ороно?

Ако од стабла не садељу бачву Ил кревет каквом младенцу не стешу — Нек буде бар за сандук моме лешу. О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА Тај мук — да није звук без краја Што свуд сеже Па неки мир

Угаси и ти своју лампу пре но Упале окно светлости небеске: Испружи мало тело уморено. Нек место песме, из твог полумрака Гледа са стола празан лист из свеске И пепељара пуна опушака.

Још увек си под мојим негама: Проносим стазом воду кофама И квасим зелен хум у жегама. Нек јекне бар у овим строфама Где је реч свака скоро појана Твоје сад страшно име Бојана.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Лош им је живот. Опипа недра: дукати му се јавише сипљивим диком. Узе пушку и стави је на колена. — Толе, нек ти је пушка у приправности! Чујеш ли шта ти кажем? Налокао си се ракије, па спаваш.

И последњи дукат да се истопи! И јасенови да изгоре! Нека се не позна где је била кућа Ђорђа Катића, нек остану угарци од јасенова. На снегу да се црне и стрче у небо. Снег је црн. И ветар је гарав.

Тамо, Европи, покажи ко је Србин. Покажи, мајку им белосветску, да ми нисмо само с јатаганима вешти. Нек знају да смо исто тако и с књигама умешни. Памет им покажи, а дукате не жали.

Нек знају да смо исто тако и с књигама умешни. Памет им покажи, а дукате не жали. Троши као да си кнез, нек виде да ми, Срби, сваки ред знамо. Пиши за паре пре него што их потрошиш, али гуњ и опанке не скидај.

Пиши за паре пре него што их потрошиш, али гуњ и опанке не скидај. Не срами се због тога, јер они То немају. Нек виде шта је сељачки син!“ Вукашин се жалосно осмехну: гледа своју фотографију из Париза, окачену више кревета.

Анђа га принесе тамној, набреклој дојци, а дете узе врцаво да цокће мајчину брадавицу. — Вуци, сине, вуци, нек ти уши пуцају. Нећеш огладнети, не бој се. Има твој отац ручетине и леђа да исхрани целу чету.

Позови ми Ђорђа. — Кад му овај приђе, Аћим, не гледајући га, рече: — Исплати му онолико колико сам синоћ рекао. И нек му је јасно да у овој кући нема више права ни парче хлеба да затражи. Нећу да чујем. Ја знам шта радим.

и Турци владају, само њега нек оставе на миру. Шта. ли је то Симка хтела да му каже? Ђорђе није код куће. Звоно јечи, јауче, стравом узбуне плаши

Онда је рекао: „Купићу манастиру звоно... Милунка сутра нек иде Методију да га моли. Све ћу им дати само да тебе пусте да преноћиш под гробницом.“ Ћутала је.

Рат су неком објавили... Ђорђе се намршти од гадне и мутне помисли. — Још донеси! Дај свима овим окламишима нек пију! — Викну и показа руком на луде у кафани. — Нек пију док могу!

— Још донеси! Дај свима овим окламишима нек пију! — Викну и показа руком на луде у кафани. — Нек пију док могу! — Мисли: могао би за трице да купи све те чаршијске ситне дућанџије, бојаџије, опанчаре и терзије без

Ослушкује дисање села, мирише га, види у магли оџаке у грању. Иде војска. У његовој кући нема деде да се плаше. Нек буде сатрта проклета и јалова јазбина Василијева! Нека из моје буне пепелиште остане, и багрем, и багрем!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

је само тако могао да влада оним тренуцима у песми кад Хасан-паша, кажњен за своје силништво губитком вида, преклиње: Нек ми врати моје очи чарне!

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Још бих дуго гледати те хтео! Ал' кад ми се веће смрћи мора, Нек' се смркне измеђ' ових гора! Ту нек' ми се хладна копа рака, Ту ће мени земља бити лака“......

Још бих дуго гледати те хтео! Ал' кад ми се веће смрћи мора, Нек' се смркне измеђ' ових гора! Ту нек' ми се хладна копа рака, Ту ће мени земља бити лака“...... Збогом остај, красно Стражилово!

Ој, не реци, ћути Боље је нек' не зна, Нека и не слути Што да чује јаде, Кад разумет' неће Тужна је то песма: „Ој пелен пеленче!“ Ј.

“ Ђ. Јакшић XЛВИИ ПАДАЈТЕ БРАЋО! Падајте, браћо! плин'те у крви! Остав'те села, нек' гори плам! Бацајте сами у огањ деду! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо! јунаци! људи!

Ј. Дучић ЛXВИ ИСКРЕНА ПЕСМА О склопи усне, не говори, ћути, Остави душу, нек' спокојно снева Док крај нас лишће на дрвећу жути, И ласте лете пут топлих крајева. О склопи усне, не мичи се, ћути!

О склопи усне, не мичи се, ћути! Остави мисли, нек' се бујно роје, И реч нек' твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје.

О склопи усне, не мичи се, ћути! Остави мисли, нек' се бујно роје, И реч нек' твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје.

Ал' не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: Ћути! Остави душу, нек' спокојно снива Док крај нас лишће на дрвећу жути, И тама пада врх заспалих њива. М.

Већ ме право гробљу понесите, Копајте ми раку предубоку, Да ме мртва не огрије сунце; Јер мој живот студена је зима; Нек' ми буде од земљице топло.

Чело главе крст ми не стављајте, Јер сам био распет за живота; Већ навал'те гомилу камења, Нек' се диже до неба високо!

Па кад дође час Страшнога Суда, и кад мртви почну устајати, Нека тада све гробље оживи, Камен нек’ ми притисне гробницу, Само да се ја дићи не могу.

Пустимо љубав слободно нек' цвета. „Колегинице! љупка, млада жено! Зашто копниш тако у одаји сама? Изиђи да видиш драж априлске ноћи!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

твари општег створитеља, те ти хитре наслађуј погледе у предивна створенија Божја; пред великим претпријатијама нек се крије име опасности; сви свјетови без очих су мрачни.“ Ободри ме син бесмртни неба и справи ме на брег непознати.

“ Јошт Бог нек зна што ми ангел прича, но ја поглед пут неба исправих и занешен не чујах ангела, већ трепетом св'јет свјетовах

Све нек краче својијем временом, кога вјенчах на бесамртије тренућ су му в'јеках милиони. Кораци су моји божествени, но ја

На опширне небесне равнине иштем владу да подијелимо и небеса пала воздвигнемо, први закон да природи дамо, нек се сваки са врховном влашћу на свом небу горди и велича!

у стењању пренесу горкоме; нека своју непостојност грдну са проклетством тамо оплакују у сузама и у риданију; нек тијела своја препитају са билијем и њиним сјеменом, водом хладном и са животнима.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

можда, право друже“, одговори му Аристотелес, и „зато баш хоћу да се науживам живота док му је још време, а купатило нек онда спере са моје душе сву њену нагомилану путницу“. Другови се разиђоше смејући се.

Кад ме примети, ману ми руком и викну: ,Хемфре! Јеси ли жив и здрав?’ - ,О драги, господине професоре’, рекох му, ,нек је Богу хвала! Како дивно изгледате! Не буди урока, далеко боље но кад вас последњи пут видех.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Он, без сумње, ординира код „Три шешира“? Никола је изгледао страшан. — На колена! — грмео је он млатарајући се — нек ог-луви и чо-век и Бог! Мршавко подиже главу и свечано испружајући кажипрст у таван, упаде: — И Југославија...

“ А кад ми нека течност уђе у рукав неко је опет казао: „Пустите му руку, нек' исцури.“ Уплашио сам се да није крв, јер знам да сам једног тренутка помишљао да убијем студента, па у том страху

— Ајд' улази унутра. И командант уведе сељанку у штаб. — Говори, снајо. — Ете, имам унуку, господине, девојку. — Нек' је жива. Па? — Па је нешто слаба. Рецимо струнила се ја ли шта. — Па онда?

— А ја! Е па, море бит’, море бит’, — попушта Икета — само закуни се на то, па нек ти је алал! И сељак пристаје да се закуне, те онда одлазе сви онако скупа у његов дућан, а он узима из комшилука неке

Па кад на мегдан позива: Рок неђеља, мејдан понеђељак, А уторак нек’ кукају мајке, Ја ли моја, ја л’ твоја, Алиле, Ја ли једна, ја ли обадвије, — онда као да је онај мегдан понедељак

— Сад са Швабом. Оће, веле, да их прогута! Поћутавши кратко време, Господ опет одсече: — Па нека буде! Ђаво нек’ их носи! Нека ратују! — Молим, а победа? — пожури се св.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Е па добро, нек му је са срећом! Али што се то, на концу, мене тиче? За мој укус, основни је недостатак новије литературе баш то —

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Видео је да се попа још решава, па стаде да чека. У том кнез проговори: — Ево Милошева Срете. Шта велите људи? — Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. — Срећно да Бог да!

Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости... Е ја... Писар окрете разговор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судницу.

Хм, опет то није... Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче ? Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.

Хм, опет то није... Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче ? Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира. А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати.

— Нађе ли га? — запита Вујо. — Нађох; вели да може. — Добро. Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. — Зар ћу и ја... на посао? — Мораћеш; нема ко други.

— У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! Ђурица се трже, као из дуга сна. — Шта, зар нећемо сутра ? — запита чудећи се. — Сутра, ја како.

— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. — Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, па квит посла — рече кмет. — Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица.

— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. — Море, много је то: неће сваки струк осећи по два. Нек ми да осамдесет клипова, па доста. Јован скочи весео. — Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату. То је поштено и право.

— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим. Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. — Шта си му то говорио ? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих.

— Па шта вели он? — Ништа. Кажи — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу.

»Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би радио... Проклето дериште!...

Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована. Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. Сви ћутаху, очекујући даље заповести.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

368 ОБРАЗ БЕЗ ОБРАЗА 369 ОПЕТ ДОБРА ХВАЛА 370 КАД СЕ ХАРЧИ, НЕК СЕ ХАРЧИ 371 Е ЛИЈО, САД СИ ДОЛИЈАЛА 372 ЗЕТ У ПУНИЦАМА 373 КЛИНЧОРБА 374 САМОУК И ЊЕГОВО ПИСМО 375 УЧИТЕЉ И

Онда пас рече петлу: — Несрећо несита, теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре! А петао му одговори: — Па нек умре кад је луд.

Ја сам у сватови био, ио и вино пио, и сад ми је језик мокар. Ко не вјерује, ево га, нек дође па нек га види! ТРИ ЈЕГУЉЕ Бијаше један рибар, који једном за три дана засобице ништа друго не могаше ухватити

Ја сам у сватови био, ио и вино пио, и сад ми је језик мокар. Ко не вјерује, ево га, нек дође па нек га види! ТРИ ЈЕГУЉЕ Бијаше један рибар, који једном за три дана засобице ништа друго не могаше ухватити у мрежу

какви је прекрасан младић, онда га испита ко је и шта је и откуда је у ову апсану доведен и зашто, па потом му каже нек се опет у своју собу врати.

па умоле царског зета те им одобри још једну опкладу, па му онда рекоше да они имају крилату бабу, а царски зет нек нађе у својој дружини једног брзог чоека, па нека он трчи ногама, а баба нека лети, и које прије са изворца те и те

— Добро, — рече везировић — само нек ми каже има ли икаквијех туђијех ствари у ње. Она се је дуго испрва отимала да не има никаквијех туђијех ствари у

онда би имô на то вримена, ал̓ је мени издато на дан колико откоса имам повалити, и мени је свеједно каки су, само нек су, и то је, брате, правда, — заврши слипац придику.

Него, да би и другим људима могô све то показати, узми те дви тикве са сузама, и нек те бог живи! Како то стари изустио, њег нестаде.

— сад се опет поплашио отац. — То да ћу ићи по свиту с ове дви тикве и људима показивати шта је и како је, нек се уче, — на то ће син, и опрости се с бабом, па у свит.

код њега стоји један од туча аван у коме туче алмазе, па прах њихов истресе на длан, пухне, а праха нестане; отиђи па нек ти он каже зашто то чини, па ћу ти и ја казати оклен ми паре. Садразан се одмах спреми и пође даље.

На два му рамена стоје два арслана, а он нити се тиче нити миче. Отиђи њему, па нек ти он каже шта ту ради, па ћу ти ја казати.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И пусти трулеж нека слепо гази Љубав и душу, и натапа струну; Задах нек на те своју сенку плази Високу, крупну, као злоба пуну.

За лице твоје огледала није. Живи међ људма у музици блуда. Живи! И нек ти влага срце пије. Живи у земљи срамоте и луда. РАЗУМЉИВА ПЕСМА И на овој земљи живот ме опија.

Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба Упорно, кроз борбу и кроз видик сиви: Ту ћу га спустити, нек у смрти живи. Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба.

Поноћ и сунце одјек су менама. Заволи себе кроз несреће круте И мене с њима. Нек лепоти путе Покаже младост док је још са нама. Осмехом душу и ране заклони. Запали чула.

Осмехом душу и ране заклони. Запали чула. Нека срце тако Пређе у усне к'о ветар у звуке. Нек тренут овај и бол што нас гони Расклопи небо и утули пак'о: Пољубац, к'о смрт, не види јауке.

Што за љубав да имаш погледа? Љубав рађа и доноси собом Лик вечности и пролазност беда. Ноћ у тмини нек служи за дане, За уздахе нису само уста, И мрак има своје светле стране, Мис'о с' рађа кад је срећа пуста.

О куку, куку, зар живота треба За оног коме свет је већ изумр'о. Падај, животе, с јауцима мојим. Цепај се, време. Нек ветар и вече Покупе боле и дух што ме пече, Нек носе до ње, до плавога неба: Она је тамо, ангели је дворе, Она је

Падај, животе, с јауцима мојим. Цепај се, време. Нек ветар и вече Покупе боле и дух што ме пече, Нек носе до ње, до плавога неба: Она је тамо, ангели је дворе, Она је дивна, око ње су наде, И плаве мисли, и све оне

Дотле нек струји и нека ме сише Крв моја и жеђ за животом грубим, Кад ничег нема достојног да љубим: Ја сам те вол'о, ал' не

Уместо сузе да мртве делије Ожале редом, нек гробове њине Песма из срца, из груди прелије: Велика песма уместо црнине.

Уместо сузе да мртве делије Ожале редом, нек у њине кости Уиђе љубав новога појаса И бол мој, зашто овај живот прости Нисам спустио у борбу таласа.

Одвугло од влаге мутних, горких дана... Нек престане живот и сви моји дани! Ил' не, нека трају док их смрт не склони — Док се мрак не спусти и дух ми сарани.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

(2) Има вечери које су пусте као глечери. (3) Има вечери које су мртве као језа. (Итд.) (1) Нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе што носе нисам овде да продајем зјала да плачем над изгубљеним

(2) Има вечери које су пусте као глечери. (3) Има вечери које су мртве као језа. (Итд.) (1) Нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе што носе нисам овде да продајем зјала да плачем над изгубљеним илузијама над

(3) Има вечери које су мртве као језа. (Итд.) (1) Нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе што носе нисам овде да продајем зјала да плачем над изгубљеним илузијама над отвореним

(3) Има вечери које су мртве као језа. (Итд.) (1) Нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе што носе нисам овде да продајем зјала да плачем над изгубљеним илузијама над отвореним провалијама нисам

2) нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе муљ ружа свести на столу нек мирно почива за то време у коси свакој

2) нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе муљ ружа свести на столу нек мирно почива за то време у коси свакој звезда ће

2) нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе муљ ружа свести на столу нек мирно почива за то време у коси свакој звезда ће касно да се

2) нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе муљ ружа свести на столу нек мирно почива за то време у коси свакој звезда ће касно да се јави док стопе се

2) нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе муљ ружа свести на столу нек мирно почива за то време у коси свакој звезда ће касно да се јави док стопе се дечје топе кроз поља широка као први

стонога лови сенке пале преко зида и трава расте до изнад њеног чела трава заборава или успомена није важно (3) нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек спирају крв (Итд.

сенке пале преко зида и трава расте до изнад њеног чела трава заборава или успомена није важно (3) нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек спирају крв (Итд.

зида и трава расте до изнад њеног чела трава заборава или успомена није важно (3) нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек спирају крв (Итд.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ДАРА: Али, забога, мајка, Што не пробаш? ЖИВКА: Тако... Донеси после подне... ДАРА: Па то је часком. ЖИВКА: Нек донесе после подне, јер... не знам какав ћу ауфпуц.

Па зато баш и кажем, реците вашем зубном лекару нек дође к мени. ЖИВКА: Није потребно, јер ствар је већ потпуно уређена.

ЖИВКА: Па, мушко је, мора да вара жену. Тако је то од бога. ДАРА: Кад бих то знала! ЖИВКА: Е, па нек смо живи и здрави, па ћеш знати и то! ДАРА: Догод се не уверим, не верујем, па ето ти! ЖИВКА: Е па уверићеш се!

А ти ћеш доцније, док одујми навала, да их призовеш кој' пут. ЖИВКА: Па ето, нек дођу сутра по подне. ВАСА: Добро, сутра! Е баш ти хвала, Живка. Не могу на миру да прођем од њих.

) Уверевам вас да ћете бити задовољни. ЖИВКА: Па сад већ како му бог да. Кад је отмено, нек је отмено! НИНКОВИЋ: Још једно питање. Желите ли да вам пишем љубавна писма или не? ЖИВКА: Каква љубавна писма?

'Ајде, молим вас, па отидите одмах а дођите затим да ми јавите шта сте урадили. Како?... А... па-па? – Па добро, нек вам буде и па-па, само молим вас свршите ми то. Довиђења! (Оставља слушалицу.

Увек ми је говорио: „Ако се већ решим да се женим, узећу само зрелу женску”. ЖИВКА: Па добро, нек узме ако хоће и зрелу женску, али што ви мени све то казујете? ЧЕДА: Госпођо, он је лудо заљубљен у вас.

Молим вас, то неизоставно да се учини, нек поведе два грађанина. Одмах, разуме се, врло хитно! Да! (Оставља слушалицу.

ДАРА: То није истина! ЖИВКА: Кажи, Рако, где је наш зет Чеда? РАКА: Нек ми да динар, па да јој кажем. ЖИВКА: Напоље, ало несита! Зар ти је мало? РАКА: Ништа ја више бесплатно! (Оде.

ЖИВКА: Ко му па и тражи да постане члан породице! Нек иде бестрага! Ено му његове Никарагуе, па нека се тамо жени! ВАСА (чита даље): „Како је данашњим написом у новинама

Прочитала је кучка, оно у новинама, па сад дошла да омирише. Не могу, не могу да је примим, нек иде бестрага!... ВАСА: Па ипак мораш, Живка, ред је!

ЖИВКА: Па видим и сама да морам, али, знаш, све ми се преврће у стомаку од муке. Сад ми дошла, бестрага јој глава... Нек уђе! АНКА (оде). ЖИВКА (гледа по соби): Ју, ју, ју, и где ћу да је примим у овом вашару?

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Данас јоште, овог часа Царица би, веруј, била. Пустио бих све нек’ иде Својим путем, својим током Ја бих само тебе слушô, — Куд ти оком, ја бих скоком.

На груд’ма твојим никад Нека не почине Веран ти друг! Приђе л’ ти срце које, Нек приђе празно што је, Баш ка’но и твоје. Једина песма моја Потомству нека прича Лепоте твоје страшну, Ледену чар.

Једина песма моја Потомству нека прича Лепоте твоје страшну, Ледену чар. У место мирте нек’ ти Цвати, баш кâ и мени, Лавор, тај грки дар.

Ох, нек’ јава буде вама Што ја сневах надом пјан. Моје јаве црна тама Вам’ нек буде само сан. »Јавор« 1888. СУЗА И УЗДАХ

Ох, нек’ јава буде вама Што ја сневах надом пјан. Моје јаве црна тама Вам’ нек буде само сан. »Јавор« 1888. СУЗА И УЗДАХ (Сонет) Суза ј’ тешка, земљи пада, Многи с’ људи суза стиде.

Платну дајем оно чим се Груди прелише... Ал’ из душе нек’ ти живот Над не избрише!“ »Отаџбина« 1891. АНЂЕО И ЂАВО (Од К.

Црна ноћи, кад већ снагом Опоравиш наше груди, Ко ти вели: „Мини, мини — Когод спава нек’ се буди!“ Иста звезда, звезда свача — Име јој је тад’ зорњача. Дакле то је једна звезда!

“ Под мутним небом невољници ћуте; Нико не виче: помагај нам, свете Ал’ срца ваљда не траже јауке: Дарежне руке нек’ се саме сете. Беси се стреме од горе, од доле Знамо ли сутра шта нас може снаћи!

стојте сада На бранику где је и закон и правда; Ојачајте снагу патника Хрвата, Нека зна да има у невољи брата; Нек’ се једном види каква ј’ слога благо, А они ће после... како им год драго. »Стармали« 1883.

— То нек’ други каже, који то познаје, А песник знаде само човек шта је. Химне и блесак, Муње и тресак, Алеми, топази,

Још није касно црве сатрести, Још каткад стижу лековне вести. Овде ће данас браћа се срести, Ту нек’ се грешност тихо причести, Нек’ се причести Светињом свести. Ко је тај Вишњић, ком на гроб грéмо?

Овде ће данас браћа се срести, Ту нек’ се грешност тихо причести, Нек’ се причести Светињом свести. Ко је тај Вишњић, ком на гроб грéмо? Њиме се свету похвалит’ смемо.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Што мом слогу недостаје, Нек попуни твоје име, Често крин и чичку даје Цену кад се дружи с њиме. ПРЕДСЛОВИЈЕ Шта су ови наши списатељи наумили?

Шта ћеш код њега, да му переш судове? Погледај какве су ти руке, кукавицо, канда си најгора паорентина. Нек најми слушкиње ако је рад имати послуге, а не да му ти диринџиш.

ФЕМА: И не треба, зато ти стоје два пединтера за леђи, нек они раде. ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке? ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ

САРА: Хипш! хипш! Ово нема јошт ниједна код нас, шармант! Нек се зна која је госпоја од Мирич. ФЕМА: Кажите ми, молим вас, како ћемо ову моју девојчуру на ноблес подићи?

(Отиде.) РУЖИЧИЋ (сам): Нек се наше лепотице беле, Картаџије нека карте деле; Нек ћир Јања коти своје новце, Заљубљене нек окрећу лонце.

(Отиде.) РУЖИЧИЋ (сам): Нек се наше лепотице беле, Картаџије нека карте деле; Нек ћир Јања коти своје новце, Заљубљене нек окрећу лонце. Ком је мило нек се с женом туче, Нек се туче и за косе вуче.

) РУЖИЧИЋ (сам): Нек се наше лепотице беле, Картаџије нека карте деле; Нек ћир Јања коти своје новце, Заљубљене нек окрећу лонце. Ком је мило нек се с женом туче, Нек се туче и за косе вуче.

Ком је мило нек се с женом туче, Нек се туче и за косе вуче. Нека гајде поред свирца јече, Пуне чаше при весељу звече.

Ком је мило нек се с женом туче, Нек се туче и за косе вуче. Нека гајде поред свирца јече, Пуне чаше при весељу звече.

ФЕМА: А, то је гурбијанство. Жан, привежи му ногу, па га донеси овде на канап, (Сари) нек седи са Финеском. САРА: Шармант! ЈОВАН: Бре, ако он не смрси и Финески врат, да нисам који сам!

ФЕМА: Мајсторица, ниткове, ваљда сам ти коже чинила. МИТАР: Него ниси. Знаш шта је, Фемо, Васа нек узме Евицу, а ти пођи за филозофа. ФЕМА: Нек иде бестрага, ја га не требам. МИТАР: Зашто?

МИТАР: Него ниси. Знаш шта је, Фемо, Васа нек узме Евицу, а ти пођи за филозофа. ФЕМА: Нек иде бестрага, ја га не требам. МИТАР: Зашто? Видиш како је леп, како је одевен и новчан. Срам те буди, шта си почела!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

О нек се ветар с биљкама измотава Нека се камење пред невидљивим раскршћем успава Само да л ће на скелету осмех мој препознат

Сјајна она иде твојим трагом, ал од свију једини је не смеш видети. О сјај на тебе њен док пада нек је и сакрију Ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје. Спавај, злу је време. Заувек си проклет. Зло је у срцу.

У тихом се цвету неке ватре пале. Изгубљене у свету варке ми око снују. О тужне ноћи преко сна мог пале! Нек небо усни огањ и олују! У тихом се цвету неке ватре пале.

шуму да се плави Усред вечности на домаку Нестварности птици и облаку Прахптицо сунчевог урока Скок од пепела и лет Нек буду једини путоказ За напор смисла и раст Суштине у врлет Када јој освану глас РАСПОРЕД РЕЧИ Плод неумољен видом

О камена птицо нек те ноћ оплаче звездама врелим звездама неразумним. СОНЕТ О НЕПОРОЧНОЈ ЉУБАВИ Нема је овде, све је више губим У часном

На звучним обалама где древно завршава море каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо. Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе према врховима који загубише нам траг.

XИИ ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ Љубави моја мртва а ипак жива Нек у свом дану недоречен гори Нек игра се песника док песму не створи Птицом осветљени певач који у мени пребива.

XИИ ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ Љубави моја мртва а ипак жива Нек у свом дану недоречен гори Нек игра се песника док песму не створи Птицом осветљени певач који у мени пребива.

Мајушно подне се руга у камену, варница што ће осветлити звездани систем мога крвотока. А дотле све што буде нек је због песме. Друга утеха нам не треба. То трајање се руга претњи црног и отровног неког сока.

Зид мутни што се под фреском отрезни И ојача празни занос неопрезни, Нек лепше од звука слути ми суштину, Губљење вида и пут у долину.

догађаја, Неизрециво а научено ко време, Варко, у теби удес и случај спаја, Где прерасте слику и сјај успомене. Нек ти име чезну острва у плими, Анђеле, и песма која место мене Пати, јер пакао и моје срце прими, Да бела изнутра црним

Дозови утве с гора у предање. Састави чула песмом да не вену У ноћи тела. Нек буде све мање Видљивог да оствариш успомену.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Вуче! Подај му нек’ се напије — У пљосци биће ракије — Нек’ се окрепи... Хајд’, брале, Уклон’ се мало од те провале, Док ниси главе

Вуче! Подај му нек’ се напије — У пљосци биће ракије — Нек’ се окрепи... Хајд’, брале, Уклон’ се мало од те провале, Док ниси главе тврдим теменом У вечној ноћи нашô

Овамо, Вуче, хеј!... Иди, Порфирије, Што можеш више дрва товари, Нек’ лиже пламен горе у небо, Да ми се браће сито нагледат! ПОРФИРИЈЕ: Сад ћу ја са дрвима!... Док тренеш!

благосиљат ако узмогне Све што ме јоште чини човеком: Мишице снага, разум, и душа, И срца мога поштен умишљај, Све нек’ је с тобом... И бог са сином Ког сам за живот срамно продао! ГЛАВАШ: Ано, дете, Ено те гледа девер старији!

“ (Издалека се чује пушкарање.) Ха, тако, момци! Тако, делије, Што има крви, нек’ се пролије, Што има зала, нек’ се покоси, А гавран месо нека односи!... (Потпрашује пушку. Пушкарање траје.

“ (Издалека се чује пушкарање.) Ха, тако, момци! Тако, делије, Што има крви, нек’ се пролије, Што има зала, нек’ се покоси, А гавран месо нека односи!... (Потпрашује пушку. Пушкарање траје.) ГЛАВАШ: Хајде, Хаџијо!

ТРЕЋИ ТУРЧИН (уплашено): Ћут’, бабо!... Сад ће ти доћи син!... Ено га, иде! Ћут’, чуће везир!... СТАНА: Нек’ чује везир!... Нека оглуви Од гласа мога страшне кукњаве: Сина ми дајте, Турци свирепи, Сина, о, сина мог!...

СУЛЕЈМАН: Идите сад! А нек’ је сенка нашег Пророка — Коме нека је миран пепео — Са вама свуд! (Сви одлазе.) ЧЕТВРТА СЦЕНА [Колебан зове

ЋЕРИМ (у себи): Лијепо ли моли!... Још нијесам видио Турчина да боље умије... ГЛАВАШ: Нек’ се разруши трошна колиба Што је од студи ветра јесењег Хајдучку главу верно чувала!

Да га нестане!... А мога тела свака честица Чаур да буде турског олова! А моје главе тврдом лубањом Нек’ деца ваша воду захићу, Да њоме поје ждребад арапску Што ће по пустом пољу скакати, По мојој крви хитро тапкајућ’!..

ЋЕРИМ: Крмак!... ХАСАН: Опет те питам: Хоћеш је дати?... Или је не даш? Нестрпељив паша чека одговор... ГЛАВАШ: Нек’ цркне паша, И гадна војска силе његове Нека у смраду куге источне, Срчући отров гада сопственог Што га по тесном

Ал, шта је то? Срце ми стрепи, страх ме спопада, Грлице! Спасо!... На страну шарке! Ни кући мојој не дам окове! Нек’ пршти ремек црног Цигана, Рђаве браве, шарке, јексери!... Ха, тако... (Разбије врата и улази у кућу.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ово је било изговорено већ сасвим срдито. Ја ућутим, кад је »пунктум,« нек је пунктум, а у себи сам мислио: »Лако је туђим малом чинити другоме радости и поклоне.

»Срби! »Нек вам буди извјестно, што Мусулмани и не-Мусулмани, све поданике без исклјучења су чада царства. Нема у овоме свјету

»У сваком случају нек се божја правица испуни. 1 Августа 1876.« Ове прокламације прво су се појавиле код Хрватовићеве војске.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ој, не реци, ћути, Боље је нек не зна, — Нека ине слути. Што да чује јаде, Кад разумет’ неће — Тужна је то песма: „Ој, пелен-пеленче!

већ кад си дошла у ову самоћу, Видиш ону хладну од мрамора плочу, Ту урежи твоје непознато име, Па док жижак гори — нек гори пред њиме; А ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила, Заборави да си икад овде била.

Је л’ с осмеха твога лица, Ил’ с ведрине душе моје, — Нек је ведро свуд по свету, Па ма откуд, свеједно је. Није туга моја друга, Сто ме јада не савлада, Моја ј’ срећа

А севне ли и замагли И загрми бој, Показ’ћу ти да сам и ту Соко бранић твој. Љуби мене љубованко, Нек нам срећа сја, Ако не знаш шта је љубав, Учићу те ја. XXВ Ој, ружице, цвете вити, Ти се немој поносити!

ХХХІВ Имам песме, ако немам злага, Песме-бисер драгој око врага, Ситне, мале, нек јој боље личе, Нек их више, нек се више диче.

ХХХІВ Имам песме, ако немам злага, Песме-бисер драгој око врага, Ситне, мале, нек јој боље личе, Нек их више, нек се више диче.

ХХХІВ Имам песме, ако немам злага, Песме-бисер драгој око врага, Ситне, мале, нек јој боље личе, Нек их више, нек се више диче.

Савиће се бисер око злага, Савиће се трипут око врата, Што претече, нек у недра тече Што остане, нек у недра пане... Мој је бисер, а на мом је цвећу, — Завидећу, — ал’ замерит’ нећу.

Савиће се бисер око злага, Савиће се трипут око врата, Што претече, нек у недра тече Што остане, нек у недра пане... Мој је бисер, а на мом је цвећу, — Завидећу, — ал’ замерит’ нећу.

Па гледамо месец, звезде, Васељене лет, — Хајде, лане, да правимо И ми себи свет. Даћу своје старе јаде, То нек буде ноћ; Ја ћу моје, а ти твоје Додај у помоћ.

Даћу своје старе јаде, То нек буде ноћ; Ја ћу моје, а ти твоје Додај у помоћ. Уздисаји нек узнесу Вере наше зрак, То нек буде плаво небо, Нек покрије мрак.

Уздисаји нек узнесу Вере наше зрак, То нек буде плаво небо, Нек покрије мрак. Мрачне јаде, ноћцу нашу, Моја душице, Расветлиће с нашег неба Наше звездице.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Размештајући чаше по столу: — Кад пођемо у Србију, други ће понети паре, а ја немам ништа више до те слике. Али... „Нек лаје, док траје. Кад нестане, нек престане“. Баш ме брига. Сто година нећу живети. — Иначе, како живиш? — Као цар.

Али... „Нек лаје, док траје. Кад нестане, нек престане“. Баш ме брига. Сто година нећу живети. — Иначе, како живиш? — Као цар. Не дај боже горе.

њих хиљаду, па нека вуку клипка, нека играју рагби, најзад, мајчина им, нека се кољу кад су луди, и ко победи, нек носи паре. Нашто цео народ стављати под нож за... не знам чији рачун! — Немој да се „пребациваш“ толико! — вели Лука.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

О веј, ветре сладак! И, вејући, натраг Одлети презнатно У Стиг, поље златно: Нек' барјак твој само Трепери онамо. Нека на Морави Довека борави, Као жубор класа, Звиждитељ твог гласа, И росом

(На свој познати безобзирни начин, Вук је писао: „... а коме се допадне оно шта пишем, онај нек учи мој језик и дијалект.

У Темишвару се тада певала песма која хвали Саву Вуковића, кандидата банатског: ...Брат-Мађари, Наши парничари, Нек' га чују И нека признаду Како Србљи По мађарски знаду.

Младен Лесковац Глуво је доба сад. Л. Мушицки, 1816. Но нек, само Српство траје Макар били ваши дани Заборавом претрпани, Ил' песништва смешна брука.

И без тог су били досада топови. Нашто нам физика? Знамо ми натура куд вуче. Нам нису от потребе јура. Ко је крив, нек' трпи, ко дужан, нек' плати, Ко краде, нек бију, нек главом заплати.

Нашто нам физика? Знамо ми натура куд вуче. Нам нису от потребе јура. Ко је крив, нек' трпи, ко дужан, нек' плати, Ко краде, нек бију, нек главом заплати. То накратко сама нас учи природа, Млада лета у тим губити јест шкода.

Знамо ми натура куд вуче. Нам нису от потребе јура. Ко је крив, нек' трпи, ко дужан, нек' плати, Ко краде, нек бију, нек главом заплати. То накратко сама нас учи природа, Млада лета у тим губити јест шкода.

Знамо ми натура куд вуче. Нам нису от потребе јура. Ко је крив, нек' трпи, ко дужан, нек' плати, Ко краде, нек бију, нек главом заплати. То накратко сама нас учи природа, Млада лета у тим губити јест шкода.

и децу хранити, Правице и царство кровију бранити, А није седети, пером умствовати, Него мужествено, славно војевати. Нек' научи добро што је инџинирство, Пак нек купи себи рано официрство.

Нек' научи добро што је инџинирство, Пак нек купи себи рано официрство. Ако је сиромах и нема новаца, Има у народу богатих отаца; Јер ко је рад своје кћери

Ти знаш ове ц'јену, И кол'ко сам јагњад им'о ја на силу њену. Ја ћу заћи издалека, заметнути траге, Нек' помисли: Весео је, тај није без драге.

Кад усмотрим љубопитство, невешт ћу гди проћи Брзо, нек' јој серце куцне, да ли ћу још доћи. Топле часе, кад с' одмара, умива и купа, Са стадама свуд пландује утомљена

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ВУЈО: А бог ш тобом, свијетла госпођо! Ко ме море чут просто му — нека ми чује разговор! А не море ли?... Нек’ уха чуло прстом заптије!... ЈЕЛИСАВЕТА: Неваспитани — Кô разбојници — мрка изгледа; Шта је, што стојиш? Хе!...

употребићу! А савест?... хм!... А ко сме питати? Где се спасења тиче вашега, Ту правда, савест, нек’ се уклони!... А друго — нисам ли кћи Венеције?

Сутрашњи дан је За сабор Ђурђе определио... БОШКО: Иди, Богдане, — кажи им Каква нам земљи прети несрећа, Па нек’ се сваки муци досећа — Збогом! (Бошко и Богдан одлазе.) КАП. ЂУРАШКО: А ја?... ја ћу к њој!...

(Кнез Ђурђе одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА (сама): Радош прогоњен. То бледо чело вечне озбиље — Сад нек’ по странству мрском лутајућ Разбија кости тврде лубање, Премишљајући црне планове, Што Венецији грдој хтедоше

Нећу штампару! Нећу дуждеве! Венецијанске нећу дарове!...“ Нека, нек виче, па да промукне, Овде му нико не мож’ чути глас... Само Станиша — Још он остаде?... Али и његов закуцаће час!.

“ ЈЕЛИСАВЕТА: Ти буди стена! Нек’ се о твоје груди раздробе Пучине мукле бесни валови, Робова твојих дивљи синови.

— Та знаћеш, господару, онога те га је спјевâ покојни Потуцаковић... Баш он. КНЕ3 ЂУРЂЕ: Кажи нек’ уђе! (Вујо одлази.) Чедо од разговора! Ал’ давно памти, па много зна.

) СТАНОЈЛО (ударајући на Ђурашка): Ту си, неверо! Копиле црно гадне матере, Сад ако живи, нек те оплаче. КАП. ЂУРАШКО: Ти си оплакан — можеш гинути! (Бију се. Станојло пада мртав.) КАП.

Ил’ кажи брату — нека престане, Та још је ноћ, иди, кажи му Нек чека мало — дан док не сване!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Свануће дан, Хоће сванути, И у твог санка будном зрцалу Суморан ће му

Ал’ нека! Нек старог двора мермер умије Са братском крвљу глатке образе: Нек чува пеге, нек храни клетву Што ће унука наших унуче

Ал’ нека! Нек старог двора мермер умије Са братском крвљу глатке образе: Нек чува пеге, нек храни клетву Што ће унука наших унуче Противу своје крви дражити...

Ал’ нека! Нек старог двора мермер умије Са братском крвљу глатке образе: Нек чува пеге, нек храни клетву Што ће унука наших унуче Противу своје крви дражити...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Додуше оно не би требало да тако буде, али људи тако 'оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и

— Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч!

— Шта није, шта?! Е, е,! — стаде се пакосно кесерити. — Да је ово отров, налио би' Му и десет вилџана, ане један — нек цркне пашче!. . .

— Још мало, па ће прокапати! — Зар не знаш збиља? — Не знам. Какав зулум? Кад? — Ето га, нек ти приповједи. — Само што није прокапало! — И данас још Мајданци на њег' шкрипе зуб'ма.

А ја зграби' штуц, па посред сриједе оног мјеста ђе је Партенија згодио! Ено му гроба, нек ми не да лагати — викну одушевљено Симеун и показа руком на гроб покојног Партеније. — Так'и ми се рађали!

Купио сам то, каже, неђе у Задру од једног Прајза. Опазио сам ја већ одавно да ће нешто бити, па велим: нек' се и ово нађе, злу не требало!

табор војске. А ударио сам по гори барјаке и оставио разапет чадор, нек виде Мајданци да баш иде за мном војска, а ја кô гереналина напријед измакô.

Гурнем ово у пинту, па ако стоји, добро и јест; а ако се врти, нек се врти. Шта ћу му ја? Ништа му ја не знам, да простите, кô нека ствар кантару.

Буди мене миран“ — па ће те на мртво име испребијати, ако је јачи. Крошто, зашто, то нек сами Бог зна. А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би чојеку из уста дао.

— Ули, Мићане ули — чу се неко из мрака. — Па мореш и Симеуну једну узгред наточити. — Нек је отац Сопронија задовољан и почествован, а за ме је лако!

То се теби чини, Асан-беже, да је доста, а није доста! — дрмну' га штуцом међу плећи и викну': — Нек сјаше аскер да узјаше башибозук! Нек сјаше башибозук да узјаше царски редип!

— дрмну' га штуцом међу плећи и викну': — Нек сјаше аскер да узјаше башибозук! Нек сјаше башибозук да узјаше царски редип! Нек сјаше царски редип да узјаше царски сухарија! Нек сјаше царски сухарија...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

праисконске, Ја волим бајке: младости су пуне, У њима јек је трубе јерихонске, Док ваша срећа по гробљима труне. Нек' моја срећа сања и на лажи.

О, не даље, дани. Нека Кронос стар Дâ ми вечно Данас, да ме сунцем доји, С ветром нек Лепота ''Еое!'' запоји: Још хоћу да срчем испечени нар.

Ископајте је из гробова, да се Заблиста сјајем уз јеку фанфара, Патријарх седи нек обнови часе, Кад небо славе вратнице отвара. И, с пуно сунца, Нек спровод крене преко царска моста.

И, с пуно сунца, Нек спровод крене преко царска моста. Ево ти, Граде, старога бегунца, Ево ти славе — жељенога госта.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави'те црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе!

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Побожно и нечујно.

Чуј, тутњи, жури свом циљу све даљем, Тисућ мириса у загрљај збира И растура их стазама свемира. Нек нађе твоје око које спава!

Нек нађе твоје око које спава! И нек твој лепи лик му тутањ смири, Да стане, да те помилује меко И да отхуји далеко, далеко.

Кô танки вео и кô магла студна, Пијући пламен, да стопе и спрже Растанка звоно, што звони све брже. XXXИИ О, нек ти рекне тај пољубац, што се Свршава новим пољупцима, да је То усклик жуди која вечно траје, Песма усана што се

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Него реци, ниси ни ти много наваљивала на њу? АНЂА: Па и нисам. Отежем ствар због оне његове кривице. Рекох, нек се то сврши па онда нека проси. ЈЕРОТИЈЕ: Ама, каква кривица, по богу брате!

па га ја учтиво избацио из канцеларије, дигао је такву дреку против власти, да сам одмах приметио да је револуционар. Нек види и код њега. ВИЋА: Не брините, уме то Алекса. (Полази.

Па онда, господин-Жико, да се пошаљу пандури коњаници у срез. ЖИКА: Нек се пошаљу! ЈЕРОТИЈЕ: Јесте, да се пошаљу пандури коњаници на све стране да прокрстаре цео срез, да завире у сваки

пандури коњаници на све стране да прокрстаре цео срез, да завире у сваки шумарак, у сваки тор, у сваку воденицу. Нек се и пандури коњаници мало раздрмају, и иначе ништа не раде до што иду по селима те збирају јаја за чиновнике.

ТАСА: Умем, господине Милисаве. МИЛИСАВ: Е, ево, Таса ће да звижди. ЈЕРОТИЈЕ: Јест, он нек буде звиждаљка, да бар и од њега буде неке фајде. ВИЋА: Добар је овај Милисављев план, господине капетане!

Овај план ти паре вреди. Само, не рече шта ћемо са г. Жиком. (Потражи га и види на столици како спава.) Знаш шта, нек остане овде као резерва. АЛЕКСА: А ја да пођем напред па да се нађем тамо.

А кад навуче нешто, не скида по месец дана. Ето и сад, дохватио ми нове новцате гаће. ЖИКА: Што му не скинеш, па нек иде го! МИЛИСАВ: Не могу, немам то срце! Видим нема, па ми га жао! ЖИКА: Е, па тако ти је то! Кад имаш срце...

) А јест, бога ми: реците господин-Вићи, чим дође, нека изведе онога из 'апсе и нека отпочне саслушање. Нек сврши, знаш, док ја дођем, оно: како се зовеш, одакле си, јеси ли осуђиван и тако те ствари. После ћу ја већ наставити.

ЖИКА: Па ко је први ушао? МИЛИСАВ: Собарица. ЖИКА: А онај? XИВ ВИЋА, ПРЕЂАШЊИ МИЛИСАВ: Ах, ето господин-Виће, па нек ти он каже. ВИЋА: Шта то? МИЛИСАВ: Причам господин-Жики како се капетан јутрос препао. ВИЋА: Кукавица!

ВИЋА: 'Ајд', дај ми те твоје грађане! ЖИКА (звони). ЈОСА (на вратима). ЖИКА: Нек уђе газда Миладин и кажи апсанџији да ми доведе Спасу механџију. ЈОСА (повуче се).

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ја уступам цвећа стазе Којима је нога мека; Нек’ по цвећу жене газе, А трње је за човека! 1856. ГДЕ ЈА... Где ја шећер сијем, Ту отров израсти; Где ја певат

1861. ПАДАЈТЕ, БРАЋО... Падајте, браћо! Плин’те у крви! Остав’те села, нек’ гори плам! Бацајте сами у огањ децу! Стресите с себе ропство и срам! Гините, браћо, јунаци, људи!

А кад паднем, горски лаве, Моја лепа Црногорко, Тешке ране и крваве Нек замене турске главе! Ох, свети ме, Црногорко, Не кукањем и са плачем, Већ крвавим љутим мачем: У бој, у бој,

„Нека дође сто хиљада, А у српским у грудима Један живот нека има, И тај један нека пада, На бајонет нек’ се меће; Ал’ пред четом насилника Срце српског Крајишника Задрхтати никад неће!...

Ја никада!“ „На спалиште! На спалиште! Пакô своју жртву иште: Душу, тело и списове, И јунака вере нове! Све нек’ иде на спалиште! На спалиште! На спалиште!...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

В Закити, намерниче, пест окрвави, бравама овим по крваву ружу. Негостопримљу крвљу нек запечати рђу сустали Бог. Широко небо умору, даљина блага скапању, топла ли земља мајка.

Сунце је на уранку, гуја се у котур свија, опечиће те младу. 4 Нек боли, не заболела; нек печи, не опечила, мирисну сан ми обрече, трагом је зоре тражим.

Сунце је на уранку, гуја се у котур свија, опечиће те младу. 4 Нек боли, не заболела; нек печи, не опечила, мирисну сан ми обрече, трагом је зоре тражим.

Зар знате ви, зар ја, зар ико жив, ван Онога озгоре!... Простите, грађани, праштам, а Бог над свима нама нек чини своје! ВОДИ МЕ, ПОВЕДИ СЛЕПА Води ме, поведи слепа, ја не видим бела дана, душа ми у богу сама!

Нека море и земља стрепе, Реке нек похвалом зашуме И нека планине зајече, Њему светлост дах је и бит, Он крилима ваздушним лети, Одело му бездне мир.

Ти најлепши сине човека, Коме с усана и кроз пој Милина бије надалеко Нек Божји благослов те прати на вовјек. Твој род процветаће у оцу, Име ти разгласиће пој, И биће краљеви на земљи.

Алилуја! ПСАЛМИ И Нек буде хваљен Господ у слави, Да живи Бог, творац моје славе. Одмаздом шине оног ко зада ми злед, Народе ми гони под

Зли кад у великом броју Налете да прождру мој пут, Кроз шуму мача и копља Јасни поглед мој продре као дан. Нек на ме пође сва сила у бој, Бог ми је моћни штит. Кроз бојну вреву мој глас чу се тад, Не зна дух мој за страх.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Уз њено дебло бацали су одувек гране, »као задужбину«, и говорили: »Крива јело, ето теби гране, нек ме не боле ни леђа ни грана« (глава?).

О Видовдану говоре сељаци песму: »Јелисије просо сије, Иде Виде да обиде: Што је никло да је дикло, А што није, нек не ниче« (ЖСС, 132; ЗНЖОЈС, 20, 48). ПРОСТРЕО Креузензіан (гентіана цруціата).

, 202; упор. и Даничић, Посл., 479: »Да му је драча под ногама, а плоча над главом, нек не може ни гори ни доли«, и Вук, Посл., 4660.

Ћипико, Иво - Пауци

Нека смо једнаци! — Нек буде како хоћеш! — прихвати бесједу Петар, бојећи се да старца баба не преокрене, и пружи дједу руку у знак погодбе.

Али Раду ковачеве ријечи разјарише и у срџби одлучи да даље не чека. Већ сјутра још поћи ће ка газди, па нек превали куд је накренуло! Код вечере стара моли га да се с чиме заложи: сварила му неколико јаја.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Анђелским крилом нека ме штити, Кроз живот овај мучан и клет А смрт кад дође, нек са мном онда, Ка небу зрачни управи лет! 1880.

Безбрижни Бахус, жив и луд, Где грожђе своје сади, Наравствен нектар, прекор строг, С досадом нек се баце; Уклон'те дакле с места тог И воду и мудраце!

Син мрачних рудничких гора искрени поздрав вам шаље: Небо нек чува вас! Ја волим кућице беле са трском покривене, И рујне вечери ваше, кад с рогља песма ври, Кад месец спокојно

Ђерам се уморно сагô, а орô лагано кружи; Сунце је на зреник стало и врео трепти зрак.. Гараво, пустарско чедо, вино нек нама служи, Док ноћни падне мрак. Пићу с тобом као с братом, Да не пијем сам, А већ после...

Светови у миру блуде. О, срце, и ти се смири! Вечити склад и покој нек блаже немир твој; И дух, запојен њима, да крила слободно шири По тавној ноћи тој. 1888.

дише. Мила поља и долине цветне, Божје сунце нек вас вечно краси, И да, штедро, никад се не гаси Над пољима Арабије сретне! ИИ НА ОАЗИ Жарко је приспело подне.

И слутиће вечно. Ученик На овоме пољу Нек слобода моја сахрањена спава, Јер Истина твоја потчини ми вољу, А душу ми, ево, страхом испуњава.

1893. ИИ МОМЕ ГАРИКУ Гариче, мани занос драг, Силази с твога трона, Нек дрвен скиптар носи враг И круну од картона!

је кезио зубе И гневно млатећи руком речи је сипао грубе: „Ја појмим лојалност, - вели, - и ко је преда мном вређа Нек добро унапред смисли куда ће склонити леђа!

Ах, ја сам видô, макар да је крио, Траг на рукама од хладних окова: Изроди нек се тога знака стиде, Он, нема сумње, из Србије иде! 1886.

Него ту се друштво забринуло цело: Да ли сељак има просјачко одело? Једна мудра глава реши збрку целу: Та нек дође сељак у своме оделу. Ето то је програм, нека свако види: Пишите нам Срби, како вам се свиди?

Замислићу Туре и почећу потом Што ћу бесно Туре да сравним са скотом. Потом ћу да викнем, нек се небо стреса: „Крви, само крви, и још више меса!

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Па да т' онда дочнем срећу: Да ти главу срубим псећу, Да ти кулу њом окитим, Испод куле месо итим, Нек ти вране главу кљују, Пси се псине наблагују.

Засуо дољу, посуо брег, Соник се сија, стакли се лед, Сонице амо – на њих је ред! Ко воли зиму, ко воли снег Нек хита амо на снежни брег! Гле миле трешње – осула цвет И бадем цвета – како је леп!

Та радња је мраву мила Па ма како тешка била, Лењо дете нек се стиди Када вредна мрава види! МОЈЕ СЕЛО СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) За гором је село, Србинство је тамо, Српски

Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет! Радост нек вам свуда сија, Свуда где год смерно клија Мирисави цвет, Лет, лет, лет! Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

РЕШИД БЕГ Ох, много је убав живот! Много је сладак! (Чочецима баца новац.) Де, бре, де! (Кафеџији): Дај нам ракије! Нек је све весело, пијмо. Весело, весело!

И паре у њено име, у њен и мој севдах ће да иду. Од севдаха су оне дошле, у севдах нек иду! На, ево ти! НАЗА (узима новац и односи га кришом кафеџији, шапћући): И ово плаћам за Сароша!

МЛАДЕН Е, сада пушке, и на коње, па ма у којој кафани, ма насред чаршије, ма где да га нађете — његову главу! Нек се памти на чији дом, кућу насрну! СВИ БРАТСТВЕНИЦИ (одлазе журно): Његову главу!

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Лепши јесте онај спомен кад бистротом ума твога, кад ревностју духа твога роду своме дижеш спомен. Нек се спомен твој огледа у спомену милог рода, нек цвет цвету љупкост дода, тако општи венац цвета.

Нек се спомен твој огледа у спомену милог рода, нек цвет цвету љупкост дода, тако општи венац цвета. ПРЕДГОВОР Кад би се по начину гдикоји списатеља хотео фалити, ја би

у себи нема него оно што Латин каже салес ет фацетиае, Немац Wітз унд Лауне, а Србин — ми, дао бог, ови речи и немамо. Нек и преводи сваки како му на језик дође: шала, досетљивост, или лакрдија, мени је свеједно.

Да ја до конца живота мога, или боље да кажем, док не ослепим, списатељ остајем, то је извесно, и читатељи нек се ни најмање не ужасну што претим да ћу и више књига издати.

желећи докучити шта је пацов изгризао; но бадава, сав мој труд и подвиг би сујетан, зато сваком на вољу остављам нек толкује себи како оће, или како уме, или како достиже (то није свеједно), а ја идем даље стари рукопис превртати, који

Ако су моји читатељи ради љубопитну ову историју дочитати, ја им друго советовати не могу него да пред њега изиђемо. Нек помисле само са мном заједно, а то је најлакше, да смо у Египту, ево и њега у Египту. »Ви опет почињете ђаволити, г.

— Онима пак који су љубопитни видити шта се даље збило, за утешеније навести имам, нек преставе себи као да им је шнајдер тесну начинио аљину, и да морају поред све псовке и секирања до друге недеље чекати.

« — Опет просиоци. »Удовац, има троје деце.« — »Нек иде без трага, ја би га први дан удавила кад би за њега морала поћи.

Прводаџија. Е, да видимо сад има ли што девојка? Отац. Зато ћемо најлакше; само нек су они од бога срећни. Ја сам већ стар, ево све што видите овде, то је њино и божје. Прводаџија. Право!

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

и почеше да се нижу професорска мишљења, која су отприлике овако гласила: Катихета: Треба га истерати из школе, нек иде у тамбураше па нек измишља песме! Или, ако не то, онда га бар осудити на једнонедељни пост.

професорска мишљења, која су отприлике овако гласила: Катихета: Треба га истерати из школе, нек иде у тамбураше па нек измишља песме! Или, ако не то, онда га бар осудити на једнонедељни пост. Историчар: Он је учинио два злочина.

Знате како наш народ вели: писано ти је, писано, нити га можеш домакнути ни одмакнути. Па ето, велим, нек живи човек до суђена дана, кад му је тако писано! – Остави, бре Јанко, једанпут те твоје народне мудрости!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Црногорац пребаци ногу преко ноге и завали се на оно камење. — Ако је жедан, нека заити воду сам; ако му је зима, нек тура ватру сам. На ову причу смеју се и ордонанси. — А зашто идеш са границе кући баш сада?

Нове трупе нису пристизале. И онда се наши реше на офанзиву. Шта веле: ако баш морамо да пропаднемо, онда нек нас бар запамте. Тај задатак паде у део Дринској дивизији. И сад настаде ужасна, крвава борба.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

пољем са девојкама, Од чијег су то даха гране задрхтале, И цветови са воћки попадали, Чије су то стопе по травама? Нек је здраво, нек је здраво, о, пролеће, Младић радосни, нек нам у кућу уђе плодоносно, У кућу уђе плодоносно.

Нек је здраво, нек је здраво, о, пролеће, Младић радосни, нек нам у кућу уђе плодоносно, У кућу уђе плодоносно. Јер сељанке и сељаци И

Нек је здраво, нек је здраво, о, пролеће, Младић радосни, нек нам у кућу уђе плодоносно, У кућу уђе плодоносно. Јер сељанке и сељаци И краљеви и краљице, И делије и дечаци, И све

Јурећи, уређује и помера она поља, њен писак то је злих богова воља. О јури, нек јури воз уз гроктање. И ноћ. Ноћ настаде савршени мрак, А кроз варнице што из димњака бију, - Из киклоповог ока излећу

сванућа: Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави, Пронесете и сједините кроз мене неба вечито путујућа; Па нек се веже најзад све што би у телу, ненадмашно у гласу, И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом Часу!

и сједините кроз мене неба вечито путујућа; Па нек се веже најзад све што би у телу, ненадмашно у гласу, И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом Часу!

И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао, Сувише жедна да зна који би нов сан да устави Толико добре тишине дође из ноћи коју сам

Растужујућа је зора, Сваки месец је грозан, горчином сунца горе. Опојним обамрлостима, љубав, надмела ме опора. О, нек распукне се ова већ лађа! о, нека одем у море! Али, заиста, доста сам плако.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ако и јесте, нек потраје!« Утом се невести између обрва уцрта бора, побеле коса изнад слепоочница. Кад неко непознат уђе у кућу већ се

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

1912. ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ ГРИВНА 1 Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну! Нек' се ниже, ружо б'јела, Око твога грла б'јела, Па кад скочиш, селе лака, Нека чини, цика, цака, Цика, цака!

Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну! А сви снови, жеље моје Нек' у златној гривни стоје, Нек' ти шапћу благо, ти'о: ''Зоро моја, данче мио, Слатки рају мој, До гроба сам твој, па

Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну! А сви снови, жеље моје Нек' у златној гривни стоје, Нек' ти шапћу благо, ти'о: ''Зоро моја, данче мио, Слатки рају мој, До гроба сам твој, па твој!...'' 1897.

Устај и пођи! Јауци су чести... Пред тешким часом мој народ причести, Крвав кô сунце нек сине из гроба! 1908. *** Обешчашћено и кукавно доба, Епохо мрла и ругобе трајне У дубокијем тамницама гроба,

борна чела Погледује тамо у костуре ива, Где се на домаку реке, у дну села, Сеоскога уче стан самотни скрива. Нек ветрови бесне, нек мећаве хуче И засипљу сметом путеве ратара, Она сваке дневи одлази код уче, Па учи и сриче слова

Нек ветрови бесне, нек мећаве хуче И засипљу сметом путеве ратара, Она сваке дневи одлази код уче, Па учи и сриче слова из буквара.

Мој сусједе мирни, нек благослов Духа Увијек те прати да си добре воље. Само, ја те молим, одсад лупај боље, Јер оглухнух, брате, на

Па ако волиш ме, драга, Све цвеће нек је твоје, И под прозором твојим Нек хор славуја поје. 3 Волио сам ружу, љиљан, сунце јасно, Волио сам некад

Па ако волиш ме, драга, Све цвеће нек је твоје, И под прозором твојим Нек хор славуја поје. 3 Волио сам ружу, љиљан, сунце јасно, Волио сам некад заносно и страсно; Сад не волим више, ја

Ти ме у данима мутним Опскрби пићем и јелом, Новцем, рубљем, оделом, И најзад, и листом путним. Нек те бог дуго јоште Од жеге и зиме штити, Нек никад не удели ти Кô мени 'ваке милоште.

Нек те бог дуго јоште Од жеге и зиме штити, Нек никад не удели ти Кô мени 'ваке милоште. 28 Земља дуго тврда и нехатна оста, Но мај цветни дође, па издашна

44 Љубио сам те и љубим јоште, Па нек се сруши свет цео, Из рујина ће моје милоште Букнути пламен врео. 45 У светлој летњој зори По башти усамљен

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Волим с тобом часно погинути нег' љубити на срамоту Турке. Нек су живе све јуначке главе које дижу чете на крајину! Рани сина, пак шаљи на војску: Србија се умирит не може!

“ Тад се Марко у све мисли снађе, пушти врага, нек му није трага. Тешко Србљем ђе им није Марка! Надмоћност Маркова над Турцима, и над свим другим непријатељима,

изражава најплеменитији хероизам: Волим с тобом часно погинути нег' љубити на срамоту Турке Морава нас вода одранила, нек Морава вода и сарани. Песма учи: нема крње слободе; она је или потпуна или не постоји.

(Смрт војводе Кајице) Све ти вриме за врименом прође, земан куле по Котарим' гради, земан гради, земан разграђује. Нек с' окреће коло наоколо! (Ђерзелез Алија) Дрино, водо, племенита међо измеђ' Босне и измеђ' Србије!

Вукове речи у песми Вук Анђелић и бан Задранин, стих „што ме, тужан, овуд потерало“ у Предрагу и Ненаду, стих „нек изиђе пред тавницу клету“ и „опет џелат са тавнице виче“ у песми Три сужња. И колико резноликости у начину понављања!

ме царе за сватове пита, нека купи колико му драго, по ђевојку када њему драго; него ћеш ми цара поздравити: нек не води своја два сестрића, два сестрића, два Војиновића, Вукашина и с њим Петрашина; у пићу су тешке пијанице, а у

“ Милош им се из далека каже, кô што су га браћа научила. Лијепо га свати дочекаше: „Добро дошô, млађано Бугарче! Нек је један више у дружини!

Тад извади мача зеленога, па говори трима ђевојкама: „Која је ту Роксанда ђевојка, нек савије скуте и рукаве, нека купи бурме и прстење, ситан бисер и драго камење; ако ли се која друга маши, вјера моја

Но ти прати мојој старој мајци — моја мајка има доста блага — нек ти купи роба ил' робињу, те зидајте кули у темеља“. То се моли, но јој не помаже.

Извадимо три златне јабуке, положимо три златна прстена, нек изведу лепоту девојку, нека бира чију ће јабуку, ил' јабуку, или прстен златан!

појасу сабље пламените; призват слуге и казаћу јунак нека слуге коње оседлају, оседлају, тврдо опасују. нек пригрћу мрким мећединам': учинићу ћецу јањичаре.

ћу ћецу шуре сјетовати: каде са мном биду кроз Косово, а кроз војску цара на Косову, — пред њима ћу бити делибаша — нек се стиде и нек се препану, нек се свога боје старјешине.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Седе па рече ПРЕЗИРЕМ РАД Други готован Немаде куд Додаде на то ПРЕЗИРЕМ ТРУД Трећи готован Леже под дуд НЕК РАДИ ОНАЈ КО ЈЕ ЛУД Четврти брзо Пронађе хлад ИМА ВРЕМЕНА ЈОШ САМ МЛАД Пети готован Већ је спавао Шести ни

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— на самом Косову изгинуће четвртина разреда. — Па рачун — подсјети га Јованче. — Иха, нек ђаво израчуна колико ће ту страдати. — А кад почне да испитује природопис?

— Ихај, и ја ћу с тобом, чим добијем прве батине! — повика Стриц. — То те већ сутра чека. — Их, нек ме само Паприка једанпут кљуцне, ето ме теби у Тепсију па макар се одмах у њој испекао. — Примам те, добар си друг.

Мачку се није враћало самом кроз шуму, па поче да га страши: — А зар не мислиш на вука? — Нек на њ мисли магарац — прогунђа уморни Стриц. — Изрека вели: ујео вук магарца, а не: ујео вук Стрица!

— Ето ти баш, кад нема Жује, нек нема ни мене! И вјерна животиња није могла без свог малог господара, па је код новога газде читаву ноћ завијала, све

— Не дамо ми, богме, свог Николице. Хајде ти са мном. — Нећу! Баш нек ме вук поједе. — Ехе, појешће он Жују, а тебе ће оставити! Ово је упалило.

Играо је извијеним састављеним обрвама и у осмијеху показивао сјајне бијеле зубе. — Е баш нек сте дошли и ти и Жуја. — Ја и Жуја ловићемо зечеве!

Малишан забринуто погледа кују, па логор, па Јованчета, па опет кују и одврати тешка срца: — Па нек остане. Кад су почели да граде псећу кућицу, Николица предложи: — Начините мало већу да се и ја могу завући.

Заустави се тек у првим гранама и злурадо се исцери: — Нек сад за мном дође, шпијунка једна! Ух, што је мрзим! —А мрзиш ли ти, Луњо, њега? — заграјаше дјечаци.

Послије краће станке, одјекну његов глас однекле с врха дрвета: — Нек иде она куд хоће, дабогда цркла! На те његове ријечи, дјевојчица покорно, оборене главе, крену кроза шуму.

свог заштитника, а на то Стриц љутито лупи дланом по стаблу и запри јети: — Други пут ћу скочити с врха букве, па нек буде мило онима који ме мрзе! Дјевојчици заиграше усне.

— Како не бојиш? — зину Мачак. — Лијепо. Нек само нешто наиђе, ја га одмах боцнем па да видиш! — куражно се напући цурица. — А дрекавац? — упита Мачак.

На Жујиној кућици, на примјер, већ неколико дана кочила се глатка плоча с натписом: „Колибица кује Жује. Нек се види, нек се чује.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ЛУКАВИ ДАНИ Лукави су дани настали; Пробаљујте време; Ваше сваке речи Нек су вам са сољу разблажене, Знано и вешто сваком по себи Добро знајући Што ће ко коме И сваком на свашто Одговор дати.

ТАКО ДОИСТА НЕКИМА НОЋУ... Тако доиста некима ноћу Згађа се душа Ка право иста што је Црква храмна. ПУТ ПО ЗВЕЗДАМА Нек се промењују дани и године својим завичајем, како је Господ изволио, — а не ми...

А кад не ктише, те не ктише обрнути се, онда мећу њих пусти мач нек’ се сами исеку да Римљани више не гину и нек се већ разиђу одонуд.

А кад не ктише, те не ктише обрнути се, онда мећу њих пусти мач нек’ се сами исеку да Римљани више не гину и нек се већ разиђу одонуд.

) Што на то Натан? Преко тад откри његову кривицу нек се устресе у себи: »Ти си — рече — цару, тај човек што је то крвно дело упословао.

« У томе таки посла Исус теларе викати по табору свима на сазнање нек се истраже међу собом тко је што јерихонско занео. И те људе у кога се што нађе, нека их издаду напред брже.

Ако ли баш види а не ваља и низашто неће бити, једанпут га се махне, отисне га од себе и из куће га истера: нек се скита и битангује куд му драго. Многи и од синовства им одреку се и свега очина им добра одрину их.

Нити је он могао њима душманин бити ако се и одсецао грозљиво на њих, нек се сећају за онај им првашњи посао што су му учинили, те кад га прознаду да га се боје и виде како право јесу му се

А свој ти талас дизат враћај у себе, нек' се унутра груха, а не у поље га пуштај. Ја сам ево, они што и попре овога вам морска пута с вама заједно у корабу се

сам у десно недро укљука много дуката а и талира сребрних му даде задости, теке да поскорије иде правити му полате а нек се не бави ни очекује много.

Пак учинише мећу се договор да се раздвоје. Рекоше: нашто је толика силесија под једним градом? Нек се даље земља узима и придобија се вилајет (како ће их сад Бог ту смести да заглаве).

И то њима исказујући, уједно со тим и потврђиваше оне који су били изостали у граду, да се слободе, нек се ништа не устручају.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

!... ’Ај’ си дом!... — Кој да си иде дом?! Ја ли?! — плану Дока и скиде једну папучу и стеже је. — Рушка нек’ си искочи! Каква ми је она тетка!?... А кад буде ништо зорт, ја ћу се тепам и карам заради нашега Манчу, а ви јок!

Та што да ми је па за тој? Друго заступи саг! Србија! Србија — слободија!... Ако за тој! Нек’ си не пита, нек’ си избере што си милује.

Та што да ми је па за тој? Друго заступи саг! Србија! Србија — слободија!... Ако за тој! Нек’ си не пита, нек’ си избере што си милује.

Како онај Насрадин-’оџа што ујутру садеше лук, а увече га чупаше и меташе под душек: „Што је моје, збореше си, нек’ си је код мене!...“ Ете, тој и Мане работи! Ујутру под мишку си доноси, увече па под мишку односи!...

Ја паше у турцко време па сургунисувашем, та саг... — Е, тој да учиниш! — дражи га тетка Таска. — У сургунл’к!... Нек’ знаје и запанти, куче, што је чорбаџијска кућа... — Овој да запантиш! — грмну хаџи Замфир одлучно Зони.

?... Ја искашем моја да си бидне, а они ми гу не давају; та кад не може тој да бидне, е нек’ си остане резил... па нека гу таг узне кој оће и кој сме... — Ће да гу узне, ама треба да си има траву стискавац...