Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Ево неких случајева. Једна девојчица прича о својој страсној оданости некаквој уметничкој слици, која се налази у чекаоници извесне пограничне железничке станице; кадгод путује у посету баки,
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Каже да је задовољан. — Та неће ваљда ићи да загледа ђевојку — какоће дјед. — Још ћеш ту некаквој доконој парипини ићи угађати и табане му чешкати, а!
Јавнуо се чак и „брат Сава“, иначе никакав егленџија, и започео причу о некаквој куми Стаки Сакраџијиној, како је, у своје вријеме, потјерала крмачу на пазар па у путу, драги мој ...
моју кукавну бакицу спапоњају другови, с њом у лађу, па љуљ-тамо, љуљ-вамо, превезу преко воде и сјаве у један тор у некаквој фабрици. — Каквој фабрици? Да то неће бити у Африци, бако, у Ел Шату? — Е-е, баш тамо, кућо моја рођена, у Фабрици.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Куцни, братићу, нек те чује. Гојко познаде Вељин глас одмах. Скочи и пође к вратима, па одједном застаде у некаквој двоумици. Беше га срамота, тешка га срамота обузе...
— Зар ме не познајеш !... Ја сам Милица Обрадова ... чуо си ваљда?... Јест, он је нешто чуо да говори млађи свет о некаквој Милици; тада је слушао многе разговоре и задиркивања, али се сад не сећа ничега...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
А болесник, занесен тим чаробним звецкањем, предао се сав некаквој живој мисли, која га је свега обузела: »Он се жени ! понављаше он у себи, чудећи се томе свету ...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Рекао оџа кад је увече вадио исто јутро посађени лук. Да бог да! али како ја знам... — Насрадин хоџа у некаквој врлети сјекао велику букву за дрва, па кад види да ће буква да му падне низ брдо, он одозго привеже свога магарца, да
“ Нема болећега. — Некаквој болесној жени падне на ум усред зиме на букову мезгру. Кад јој муж каже: „Бог с тобом, жено! откуда сад букова мезгра?
Е, лијо, сад си долијала! — У некаквој земљи огласи се лажљив врач. Цар од оне земље дозове га преда се и изнесавши у завезаној врећи лисицу, рече му: „Ако
Кажу да се и данас може виђети у некаквој планини (гђе се то догодило) оно камење што је постало од бабе и од јарића: баба стоји у сриједи и јарићи око ње.
Виле се легу у вилинским планинама, гдје човјечија нога не море доћи... Оне се замећу од росе, па се у некаквој чудноватој планини на некакву чудновату дрвету одгајају... 2 Вила је свака млада, лепа, у белу танку хаљину обучена.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Сви мирови с опширна простора к погибији вјечној одлећеше; један само што невредим оста по некаквој слијепој судбини, на коме се горди престол виси противника мога ужаснога.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
као бајаги више је то био кашаљ, а да он и није имао намеру да онде некакве поздраве упућује и дели, а најмање некаквој тамо кавалерији или вођству паркеташа и ладовинаша, против којих је увек свим својим срцем неустрашиво иступао.
Уместо ње, ишчезле тако једне ноћи, и на њеном месту, а на опште запрепашћење целога села, стоји данас друга, и то на некаквој дебелој плавој хартији у којој се пакује шећер, исписана руком Икетином својеручна фирма, Илија Ст.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
и усукане природе, и поред моје одвратности према свему звучном и вањски ефектном, провео добар дио мог вијека у некаквој вези с „театром”, у широком смислу те ријечи.
А одатле се нужно рађа мисао не о идентитету или некаквој међусобној интеграцији, него баш напротив о чистој антитетичности између онога што се зове „сцена”, „сценско дјело”,
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Кад бисмо могли да говоримо о некаквој једва замисливој комуникацији између културе и природе, онда бисмо рекли да је она и овде дата.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Мићане, 'ајд опремај коње. Ићи ћемо тамо у Мелину чатати некаквој бабетини страшну молитву... Симеуну опреми мог ата, мени зекана, а ти себи осамари ону ћораву кобилетину. 'Ајд сад!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
У народној приповетки »Ђаво и момак« живе ђаволи у некаквој шупљој букви (БВ, 16, 1901, 402). Ђаво, кад је украо сунце, обесио га је на б., да светли само њему (СЕЗ, 41, № 163).
Ћипико, Иво - Пауци
Чуди се сам себи, па не средивши прама жељи својих мисли, ухвати га полусан и заспи. У сну нашао се наједном у некаквој жућкастој бари, усред поља.