Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
По неком истинкту пођоше да се већ једанпут разилазе. Сваки је понешто мрмољио — некаким нечувеним језиком. — Ама јес ти... — уноси се Узловић пред поп-Перу посрћући. — Ја, јес ти чуо, капетане!...
Сад су њих два путници Симичини. Симица весео, боже, весео што вози тако ваљане луде, измахне некаким патрљком, за који је привезао мало узице те начинио бајаги бич, ошине свог мркова, па затегне што игда може: »Болан,
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ја извадих махраму и почех јој стресати снег. Она гледаше све то некаким равнодушним погледом. Кад сам био готов, она се лако поклони: — Хвала! — На малу. Опет заћутасмо.
Била је бледа као снег који малопре газисмо. Из очију јој грунуше сузе. — Боже! — прошапута она некаким гласом којим, ваљда удављеници говоре. У тај пар чуше се нечији кораци низ степене.
Макс побесни. — А зашто ви не бисте хтели подвезати мензуру? — рече он наново, као с некаким правом. Ја прво духнух на нос да не прснем, онда се опет стегох и одговорих му што сам могао хладније: — Јер је на
Мене пресече. — Ћути! — рекох јој. Мора бити да сам изгледао и сувише озбиљан. Она се полако диже и под некаким изговором изиђе. Ја се дигнем и одем да шетам. Сад ми је све јасно — рекох себи. — Више је ни минут не смем лагати.