Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Зар да ми жао буде што ћу са двоје сиротих комад хлеба поделити?... О, никад, никад! Ја сам се радовао, и неко необично чуство потресаше ми душу: милина, сажаљење и саучешће према онима који страдају.
„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...
тетка постави сто, изнесе оно мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице.
После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети. Изгледа му као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... По ћошковима се виђаху деца.
Седе жалостиво; побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!... Хлеба!..
За њега кришом говоре да је у неко време отимао; а сви му се у очи чуде доброти и поштењу... Таки је свет! Таки су људи! Штавише, и сам г.
да се не укине пензија, после, опет, и сама би „чаршија“ била у нерасположењу кад не би чула новости на којима ће неко време преживати... Они вас погледаше позадуго, приближаваху нам се, одступаху и опет су сви у скупу долазили.
Онда се све умири. Тако он то свакоме приповеда. Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне... А он, сиромах, шта ће,... Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!
Онда се све умири. Тако он то свакоме приповеда. Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне... А он, сиромах, шта ће,... Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!...
Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши...
А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође.
После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. — Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
По срећи, изиђе неко пред њу са свећом: позна и сама од шта је бежала. Свећа је просвештен разум који нам показује истину, а мрачно
Сама храброст и јуначество једнога народа без науке и мудрога прављенија подобне су зверској снаги; бране се за неко време, ал' најпосле морају рећи „ејвала”, и покорити се.
А док се ко види слабији од свога противоборца, нек се с њиме не хвата за перчин. 56 Пешлови и препелица Неко имађаше два петла, пак купи и препелицу припитомљену и пусти ју међу њих.
Падне по случају један велики пањ у рит. Онда се оне уплаше и стану за неко време мировати. Но видећи потом да се пањ не миче, почну опет зло живити.
Она има неко сродство с шалом, ибо обично, шалећи се, људи не говоре оно што мисле; но неки из шале тако обикну лагати да и без
78 Човек уједен од пса Овај хођаше по комшилуку и питаше шта би на рану привио да се излечи. Неко му рече да узме врући сомун, да га натопи крвљу што из ране тече, да га да оном истом псу који га је ујео, и да ће се
Глупост, варварство и лудо невјежество могу за неко доба на високи престоли седети, круне златне на главам носити и добродјетељ удручавати; но време, које је свачему
„Растљеша в начинанијах својих.” Ево како: јер безуман нема добродјетељи у срцу своме. Пак што му бива? За неко време превознесе се и узвиси као кедар на дивану, но мало потом, док само мимоиђох, ал' ето ти га нестаде, нит му
Располагати од разметати, и давати од разбацавати и просипати, далеко су отличне вешти. 117 Папагал и мачка Неко купи папагала, донесе га дома и метне га у један леп кавез, гди он по свом обичају начне све што зна говорити и појати.
И ако се јоште за неко време гди нађе који владика или сасвим неучен или недовољно за једнога епископа учен, а он нека се стара да својом
Изберем неко планинско, около предивних и широких долина, сасвим за Омирова и|Исиодова чтенија пристојно место, зовомо Плавно; ту
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Или га остали храстови изопште, а неко га из тог горњег света храстовим лењиром по прстима туче? ХРАСТ НА ПОВЛЕНУ Мудрац међ нама ћути, ћути јер
А ми живи. Није ту нешто у реду, шапће народ, то неко штити судије од греха! А и нас каткад хвата зебња пред сан: нисмо бесмртни, неће то дуго овако, доћи ће једном и
МРАК Не светли ништа ни у кући, не светли ни на сокаку. Неко с неким о твојој судбини разговара у мраку. Узалуд чекаш, дигавши очајно лице из шака.
ТАМНИ ВИЛАЈЕТ У шта су нас ово утерали? У шта су нас ово затворили? У овоме је мрачно ко у рогу! Може ли неко да кресне шибицу? Овде је тесно као у тестији! Овде је и тесно, и ниско, и уско! Сада видим како је мишу у тикви!
Је ли то поклопац сандука или лонца? Није то горе поклопац, него чеп! По грмљавини коју озго чујем, неко нас је затворио у бубањ! (Да нам то над главом није неко дно?) Кажите како у ово да се сместим!
По грмљавини коју озго чујем, неко нас је затворио у бубањ! (Да нам то над главом није неко дно?) Кажите како у ово да се сместим! Ако стане реп, не може рог, ако стане рог, не може реп!
Под нечију капу? У нечији џеп? Ил смо сви стали у иглене уши? Крајње је време да нам неко каже шта је ово, тиква или џак, мишја рупа или мишоловка! (А шта ако је ово цео свет?
А мени се спава! Неко, не видим ко, позива ме у борбу за слободу, тражи победу истине и правде, победу устава, закона и права!
свуда уокруг цвркуће дрвеће, ко сенка млека преко света да је пала, магла низ Лужницу тече брзо ко да је неко пије наискап, поток, и крушка над потоком, зажуборише у мраку, пуни жара.
Питам се шта значи реч Сињајевина. Неко би могао казати сиња Евина: сиња Евина зеница или коса! А да овом имену на почетку можда не стоји и не сија Синај?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
сваки тежио, јербо у Србији није онда било другога господства, кроме бити кнез, поп или калуђер, а и пандур имао је неко мало одличије.
Ако ли једна над другом неко преимућство тражи, то су обе код простог народа слабе, и или касно или скоро обе пропале.
У томе се Хаџи-Муста-паша грдно превари, и пусти и̓ те дођу у Београд, где су неко време мирно и покорно седили, а неки су и службе добили; јербо су врсни и удворице били.
старци с белим брадама морали су свагда пред њим стајати. Пошто су тако неко време дворили, рекне им Аганлија: „Е хајдете сада на конаке своје, пак сабаиле ујутру ви Турци азур коње; а ти Алекса
Ал̓ у неко доба ноћи дотрча стражар, избуди нас и каже да изгоре Ваљево и млоге пушке пуцају. Устанем ја и погледам: Ваљево доиста
Мачвани су мучни људи на војни. Само неки Андрија Витомировић1 из Дреновца и Остоја Спуж држали су по неко число момака, а Ђорђе Ћурчија хода по Мачви и око Цера, слабо у Шабац долази и у бој се пушта.
Одма се скупштина скупи, договоримо се да ми на Врачар идемо, Кедић да чува од Сокола а Грбовић од Ужица, али сваки по неко число с нама војске да пошље и да пође пред свима Милован син Николе Грбовића.
на, пресеку Турке, и доста и̓ побију, и стриц Јаков доведе два везирова имраора, једна кола и два коња. И био се неко време на Врачару, пак дође опет Шапцу, а Милоје остане у шанцу, у Циганској Бари како сам горе казао.
— Сад, децо, смејте се ви, али док вам последак кажем, мал̓ да нећете рећи: било је истинито предсказаније неко. Седећи ми у Тополику, Стојан Чупић ̓ода са нешто чете око Дрине.
Док већ у неко доба потрчасмо молити и Стеву отурисмо, те побеже, а он крџалинку до̓вати да убије, а Стева се умеша у војнике и тако
у Совету, зато се око владике умиљавао, да би га владика у Сонет примио, а друге као за маловажне држао (зато је неко време као у подозренију био), а није знао да је Карађорђе мрзио на Леонтија као на најгорега Турчина, за тај узрок што
свакога Србина који би преко Саве у ову страну бегао и тражио свом животу спасенија — примају, јербо досада није то за неко време допушчато. — Г.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— упитаће један. — Јест ја — одговори други. — Мора да их је нешто поплашило. — Око неко доба ноћи — рећи ће један — стаде ти уктање мојих свиња, па беж̓ кући као да их неко јури.
— Око неко доба ноћи — рећи ће један — стаде ти уктање мојих свиња, па беж̓ кући као да их неко јури. На то ће један између оних што су играли карата: — Ама што су говеда рикала, што су свиње уктале — то је
— А шта је то било? — почеше га запиткивати и и скупише се око њега. — Ето шта!... Пођем ти одавде у неко доба ноћи, па хајде, велим, прече је, те ударим преко ливада... Чујем криве се говеда — јест, богами, неки ђаво!
стићи ће понајлак. Било је већ близу поноћи. У механи у Дубрави седи још неколико њих из оближњих села. Неко пије вино, неко ракију; неко погађа »попа«, а неко »у каиш«. Док стадоше кола пред механом.
Било је већ близу поноћи. У механи у Дубрави седи још неколико њих из оближњих села. Неко пије вино, неко ракију; неко погађа »попа«, а неко »у каиш«. Док стадоше кола пред механом. Врата се отворише и уђе Радан.
Било је већ близу поноћи. У механи у Дубрави седи још неколико њих из оближњих села. Неко пије вино, неко ракију; неко погађа »попа«, а неко »у каиш«. Док стадоше кола пред механом. Врата се отворише и уђе Радан. — Добар вече вам, браћо!
У механи у Дубрави седи још неколико њих из оближњих села. Неко пије вино, неко ракију; неко погађа »попа«, а неко »у каиш«. Док стадоше кола пред механом. Врата се отворише и уђе Радан. — Добар вече вам, браћо! — назва свима скупа.
Прође година, ваља исплатити, а нема се откуд. Молих га, кумих да ме почека још који месец дана, кад продам ракију и неко свињче, па да скрпим и да му исплатим. Аја! Неће ни главе да окрепе, него вели: »Паре на плац, јали ћу те суду!...
Ишли су људи, као на чудо те гледали... После, вели, нестаде их. Или их неко украде, или их онако нестаде — ни сам није знао... — А јеси ли их ти видео? — упита Радан.
Сад ће већ на брод под воденицом. Таман да нагази кад стаде плакати неко дете у страни више пута. »Откуд сад дете овде?« помисли Радан, а обузе га сумња. Дете плаче једнако.
Лепо се помоле богу, па онда заседну за совру, призову богме и своје старешине, па се ту гости и весели до неко доба ноћи. — Јес̓, богме, господине! — опет гракну Вучевчани.
Ту су ти чарапе, пешкири, јабуке, тканице, па богме, и по неко руно и ћилими или јагње... А сад нико ни да се пошали.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Није се туђио од људи, баш је ишао међу њих. О свему је водио рачуна. Ако је неко жалостиван, и Крушка је, само што му не кане суза из очију!...
Да си кога грдио — он би га бранио. Да си рекао да има рђавих људи, он би ти доказао да нема!... Да си му казао да неко мисли о убиству, он би те гледао зачуђено, с неверицом; питао би те: зар има људи који хоће намерно да убију човека?...
Оне „зле” сузе ударише му па очи... и тада је био кадар свашта учинити... Неко га, са страга, удари по плећима... Он це окрете. За њим је стајао Маринко: — Зар момци плачу? — упита он заједљиво.
Јелица прошапута: — И баш хтеде да те убије? Он слеже раменима. — И то због мене! Као да му неко опали шамар, он се трже, разрогачи очи и погледа је страшним погледом: — Због тебе?! — Због мене!... Зар ти не знаш?.
Трчао је што игда може, јурио је као да га беси гоне... Чуо је да пуца гране за њим, па му се учини да га неко вија. Беше заборавио да је крај њега био Маринко... Мислио је да се све село дигло за њим у потеру...
И он пусти кораке... Али... наједанпут застаде... На неколико корака пред њим поче пуцати грање, као да неко иде. Он диже главу и виде пред собом човека... Да је смотрио вука или медведа, лакше би му било...
Затвори очи да ништа не би видео... И учини му се како приђе неко и наденесе се нада њ; нека ледена рука ухвати га за врат и стеже...
Е, дође, па ми це смрче пред очима!... Морао сам га убити!... – Али ти га ниси убио! — рече субаша. Лазару као да неко опали шамар. — Није могућно! — рече он и погледа разрогачено Крушку. — Ниси га убио! — Али, он је... пао!
Иван стаде причати: како је у старом вајату, а у једном сандуку, имао две стотине дуката, како је неко дошао, обио сандук и новце однео... Људи се почеше гнушати лопова, питајући: — Ама, ко ли то уради?
— А знаш ли ко то све учини? — Знам, Лазар. — И ко још? — Више нико. — Ето, видиш да не знаш! Сем Лазара још је неко умешао своје нокте. Станко погледа пренеражен у њега. — А ко још? — упита. — Е, мој синко!...
Станку се допадоше ова лица. Још више му се допаде харамбаша. Стас, лице, понашање харамбашино улевало му је као неко поштовање. Беше то човек озбиљан, ћутљив и поносит. Стас му прав као свећа, а корак сигуран.
Сви се чудом зачудише; чак и сами харамбаша. Али се Заврзан расрдио. Било му је криво што се нађе неко бољи од нега. — Оборио си ме, признајем!... Али, ако те је нена родила, успужи се уз овај грм!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
цветак, камен, талас, лист са горе, Шуме у тој песми, и шапћу и струје; И моја се душа јасно у њој чује, Као неко тамно невидљиво море. Ја сам део ноћи.
Увек заљубљено у вечност, док брује Њиме сјајне сфере, страсно и далеко... И кад очарано куцне срце неко, То је моје срце што се опет чује...
Тако горко пада неко вече бледо На све моје путе, болно, по све доба, Дубоко у мени: док љубав и злоба, Као два анђела, поју напоредо.
Певале су јој, јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва, да јој могу по цео дан певати о Тузи.
Све дрхти, осећа, дише, и пружа руке према сунцу. Гробови као да имају срце, неко велико тамно срце, које удара нестрпљиво, заљубљено. Колико живота, младости и снаге тај дан међу гробовима!
Тако је странац био одвојио жену од њеног божанства. Зато му је жена дала неко грожђе од кога је морао умрети пре него увређена Звезда зађе у пустињи.
ДРУГОВИ Кад се кроз хуку ноћног планинског ветра чуло да неко и по трећи пут закуца на врата, домаћин се диже да види ко је. У страшној ноћи чуло се како лају лисице.
Њено тело се повија од кључева крви као река Атарис која је пуна змија. Али кад под вече прође испод њених вртова неко пурпурно једро и зачује се нека тужна свирала — Она заплаче нежно као кошута коју је пробудио зрачак месеца у шуми.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— У соби је било с обе стране — не знам колико — кревета. два или три била су празна, у другима су лежали болесници. Неко је од њих био покривен и преко главе, неко је повисоко лешкарио, неко седео.
два или три била су празна, у другима су лежали болесници. Неко је од њих био покривен и преко главе, неко је повисоко лешкарио, неко седео.
Неко је од њих био покривен и преко главе, неко је повисоко лешкарио, неко седео. Чини ми се да су подједнако обучени, али нисам видео како, само сам приметио велико коштано дугме под грлом у
— Лези лепо, сине, нешто ружно сањаш, па јаучеш! Хвала богу! Али какав је то сан? Сад сам будан, а? Али као да ме неко нечим што звечи а не боли лупи по глави. Ја скочих и исправих се у кревету: — Мамо! — Шта, брате? — Видео сам онога.
Око њених очију, а по лицу, као по неком платну живота, као да је неко почео замазивати бело, бело, бело, далеко, пустош, бесконачност, и само као да се тамо чак у дну, у страни, једва
— Ђорђе има једног брата, калуђера у С., и тај га је звао к себи у манастир на неко време, те је Јоца уграбио ту прилику да га пошље ближе кући, јер ће напослетку „морати пасти општини на терет”.
Јао! да онда неко дође да му каже да нисам знао „алекције”! Не знам чега сам се тако бојао, напослетку баш и да ме ћуши једанпут, па шта?
Па ипак, смешно је казати, али опет, опет је он био добар човек. Јесте, богами! Али тако... Једанпут врати се он у неко доба кући. Није сам! Чуди се моја мати. Прође он још с неким поред врата, нешто полако гунђају. Одоше у авлију.
Мати брзо пирну у свећу, па и сама леже у кревет. Мени је испод јоргана куцало срце као да неко бије чекићем у грудима. Врата се отворише и мој отац уђе.
— Па ме неће мртвога клети... Откад их нисам видео! — Ходи да их видиш! — рече мати, па га као неко дете поведе за руку. Али ја у три корака већ у соби. Само што пришаптах мојој сестри: „Лези!
још поврх места где га је нестало пружаху се у небо дугачке, светле беличасте зраке, као да је отуд са запада помолио неко грдну шаку са раширеним и нагоре окренутим прстима — управо онако како то праве добри и рђави молери: Сава, која је
Само ако је то за цело и онолико колико треба, да не стоје опет пред црквом и да не просјаче по вашарима. Зар кад би неко због мене изгубио само мали прст, па ја... А овамо држава... Слушајте!... Звижди! — Не звижди! — рече капетан.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Зато се и говорило по селу, кад неко за нешто не мари: »Е, — веле — мари он за то к’о Совра гајдаш за кишу«, или: »Тиче га се то много к’о Совра гајдаша
Све се око њега за столом мења, једино он седи непроменљив. Неко се дигне да игра, некога одведу, а неки сам, онако без ичије помоћи, падне лепо под сто.
А деси ли се каква несрећа у селу да, на пример, неко у селу умре, и ту како коме, али господин-попи опет добро. Ако богатији умре, оглашују га сва звона и чинодејствују
Тек чујеш неко шуштање, кашљање, неке ропце, а затим као неко избијање. То дуварски сахат избија. Броје сви, а попа Спира гласно:
Тек чујеш неко шуштање, кашљање, неке ропце, а затим као неко избијање. То дуварски сахат избија. Броје сви, а попа Спира гласно: седамнаест. — Охо! — чуди се поп Спира.
сановник под јастук), а оно и за »куглање« и за »слуге и слушкиње« стоји једно исто, вели: значи да ће те посјетити неко издалека и да ћеш имати гостију. Све, ви те, излази на једно.
Још су најкрупнији и најзнатнији догађаји били они који се дешавају недељом кад неко некоме у колу разбије главу или кад некоме украду коње па обеде Бачване да су они прешли преко Тисе и учинили то.
у неком виду цркви и олтару, олакшава службу и Аркадији, и која је стрчала да је све тутњало кад им дође и рече неко да је дошао нови учитељ.
Колико је само пута лопов стао па не зна у коју ће авлију, јер чује неко хркање, али не зна у којој то кући хрчу, — па не сме преко зида ни у једну кућу!
»Пак-пак? Пâââк-пап-пак!« — дере се пáтак готов на свађу, па чујући замуцкивање домаћиново и мислећи да је неко од живине вољан да се свађа с њим (јер поп Спира је имао и луксузних ствари, које нису за јело, као на пример Гáгу,
кад је мáма била нешто љута, а тáту баш онда дон’о андрак да јој се умеша у посао и да јој показује како да зготови неко јело.
Ни онда није умела од чуда ништа да прослави, па ни сада. И сада да је неко убацио споља кроз прозор читаву цигљу и полупао јој сав порцулан, не би се тако скаменила гђа Сида као кад је чула
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Неки тамо су и спавали по рупама а неки од њих, нарочито старији, као неко првенство, спавали су ту, око клисарнице. Али их је било много.
У то време била пребегла из Турске једна просјакиња, неко улаво1, младо девојче. Звала се Вејка. Од зулума померила памећу. Турци, да би је уграбили, све јој поубијали.
— Али он, не само што је није отерао, већ се није ни тужио. Само је ћутао. А кад га неко упита за то, он би се издрао на онога: — Гледај ти свој пут!
А то његово играње — неко тресење снагом, поцупкивање, ударање коленима о под, земљу — толико је, да кад би други тако што урадио, недељу дана
Онако увијена у крпама, нарочито око главе те јој се лице готово не види, са тим својим завежљајима и торбама, као неко клупче вуче се и пузи по улицама, једнако вичући и нудећи биље, траве. — Лалê, лалê! Биље, травке, лалê!
Само, а то су сви знали, кад год би хтео неко да га уплаши, он би му пришао и начинивши прстима крст показивао. — Цопо, на! — И почео да му уноси тај крст.
бој, у своје одаје, већ би застао и спазив Стевана како обично тамо у дну дворишта око амбарова и штала, као увек вуче неко камење, трпа на гомилу он би почео да га зове, пита: — Стеване, како си, Стеване? Јеси здрав, Стеване?
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Љуба и чика-Гавра у једној су соби спавали. Још су се неко доба шушкајући разговарали и испланирали како ће се сутра због женидбе разговарати.
Он је мислио да се мане за неко време женидбе, ал’, међутим, оженио се врло добро један присни његов пријатељ, те тако опет добије вољу ва женидбу.
— Ал’, молим, станите само мало. Већ има сат један како хоћу нешто да вам рекнем, па опет нисам могао, канда ми неко језик завезао. Сад сам се мало раскуражио. Кажите, молим вас, хоћете ли ви за мене поћи?
— Мени опет десно око игра; плакаћу. Тек што Паулина последњу реч испусти, а неко на врата куца. — Херајн! Врата се отворе. Напред чика-Гавра а за њиме Чекмеџијић.
Баш ми сад паде на памет да сам једанпут у београдским новинама читао где неко објављује да га његови пријатељи од посете на његов имендан поштеде. Таково још нигде нисам читао.
Памети је оштре, језика углађена, кад говори, мислиш мед јој из уста тече; али, у срцу јој лежи сама пакост и сујета. Неко је казао да је човеку језик дат да њиме мисли сакрије своје. Ако икоме, то је доиста госпођи Евици језик за то дат.
Сирома’, скрхао ногу, глава му разбијена. Марку ни бриге. Доктор неко време лечи Перу и излечи; само ће мало храмати.
Алка умукну, даје му за право. Кад у Пешту, неко их одведе старом неком фишкалу Бабоњи. Бабоња их понуди да седну. — Молим, приповедајте целу ствар.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
која је ово после подне као гром, са узбуњене улице, упала кроз његов отворен прозор, најпре га је поразила, па је као неко што је очевидац док се на његове очи руши кућа сазидана до самога крова, наједном обамро у некој страшној, укоченој и
Али баш у том тренутку неко спусти руку на његово раме. Јуришић се нагло окренуо и кад је угледао жену, уз високог човека војничког држања који
Тамо пред Министарством гомила је расла све више, и кад се Јуришић приближио оној згради настало је неко комешање и жива и велика узрујаност. Са свих страна људи су испружали вратове и питали поверљиво: — Шта је? Шта има?
Наједанпут неко чудно осећање строгости као проструја кроз саму његову крв и он лепо опази како се један оштар набор прикупи и стеже
Он пажљиво ослушну како за њим звецкају зврчкови никлених мамуза па га обузе неко снажно осећање поуздања и чудно неко задовољство слично оном кад се човек налази на великој висини и кад влада неком
Он пажљиво ослушну како за њим звецкају зврчкови никлених мамуза па га обузе неко снажно осећање поуздања и чудно неко задовољство слично оном кад се човек налази на великој висини и кад влада неком великом снагом.
Још никако неузнемирена варош је долазила к себи. Јуришић баци поглед тамо преко двеју река и неко сетно и нежно осећање обузе га кад угледа високе звонике што су се оштро оцртавали на златно-светлом небу према
Све ће добро бити. И право је рекао неко: да је у рату најбољи савезник становништво оне државе с којом се ратује. Дабогме, ти попови тамо, у свили и кадифи,
ИИ. Кад је престао двобој батерија, Христић, укљештен и раскречен усред неког оштрог камења, оста још неко време на осматрачници.
и што је чудан човек, који се, кад од некога пали цигарету, окреће лево и десно и звера на све стране, као да му неко стоји с ножем за леђима, а да га човек пита зашто то чини ни сам не би знао одговорити...
У јутру кад се пробудим, ако сам нешто мало спавала, ја... као кад неко на хируршком столу осети, да је без најдражих својих удова.
И тако запрепашћен и смртно блед дрхтао је и слушао неко време. Онда причека мало и прекиде везу па несигурним, ту ђим гласом позва Јуришића и саопшти му да ће сместа ићи за
Африка
На малим случајним плажама спавају пироге, грубо издубене у стабла. Људи и жене перу неко биље. С времена на време пловимо поред урођеничких насеобина подигнутих на високим кољима крај саме ивице воде.
Ја нудим сто педесет, они ми их дају, али кад сам већ платио, неко трећи који им прилази нешто им каже, на шта они опет захтевају стару цену.
почињемо разазнавати потмуо удар у бубањ, неколико стотина корачаја даље пронашли смо Суданце, муслимане, како играју неко коло; један за другим, трупкајући уморно, и већ помало у екстази.
да ме позову да пођем с њима. Потребно је и да ме после неко врати у Боаке, где је већина мојих ствари: бар сва платнена одела, изузев овога смешног, белог, на мени.
Продужавамо још неколико сати кроз ноћ да бисмо изишли на први кампман. У неко доба кувару Самби, који је горе на врху задремао, откотрљао се у помрчину каск који сам му поклонио и којим се он
Мало пале пото–пото, пун расцветаних лотоса и ненифара; девојке и младе жене траже неко биље међ цвећем. Небо је љубичасто и сурвава се косим таласима на нас. Грдна ларма инсеката.
Волим њихов јединствени дах тела и уља којим се мажу, амбре и трава, што све одише као неко дивље воће, чега сам се толико гадио после посете конакријским девојкама.
У дворишту главна краљева жена, крупна четрдесетогодишња црнкиња, још лепа, седећи на прагу чисти неко семење. Жене љубимице су у нарочитом дворишту и краљ одлази да их доведе.
Одбити, било би неуљудно, а исто тако и сматрати да се тиме има неко право доцније над женом или породицом. Никоме неће пасти на памет да дете није правога мужа, чак ни томе младићу.
увијен у „пањ“, који урођеници доле крај Океана дању носе око бедара, а ноћу се завијају њим до преко главе, спавао је неко на земљи крај моје постеље.
Твоји се гриоти забављају. Трећа песма. О, ја нисам навикнут. Неко је у кући вође. Сваки краљ има своје време. Ја нисам навикнут овде. Самбола Садио? Дјуго Самбола? Дјуга Димбо Самбола?
Када ме види, жена оживљава и почиње неко бескрајно брбљање на арапском. Чује се само: „Мусје, мусје, аржан, моа контан, мусје, мусје!
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Треба да течим под мојом старостум. Имам 8 О ја нерећан! Слава Богу! деца... Пи! Што ми речи оно нотарош за неко лос? Оћим да узмим за моја Катица. десет хиљада форинта стребро, лепу суму, мене пет, Катица пет. Охо!
Црњански, Милош - Сеобе 2
А после опет настају бескрајне равни. Кадикад се, на тој равници, укаже по неко усамљено дрво, багрем, или врба, па и неки коњаници који брзо ишчезну.
Свака од тих звезда била је и сама, као неки свет за себе, а све, заједно, као неко острво. Испред градских капија, простирале су се зелене утрине, где су ђенерали вежбали војску.
чује, из њихових уста, да ли је то, заиста, тачно да су се они, својеручно, уписали на тај списак Шевичев, или их је неко други – можда рођаци њихови – уписао. Вели, нигде се тај списак, у Бечу, није нашао, те и нема доказа њихове кривице.
Адоптиран, Павел је тобоже био дупли Исакович и нарочито га треба помиловати, ако је то могуће. Пошто их је неко време, тако, одмеравао погледом, Гарсули поче сад да им, изблиза, очи у очи, лицем у лице, говори, млатарајући
Овде ће га неко време још спомињати, као и тог кривоногог Грка, а после ће га заборавити и неће му знати ни имена. Ова варош иза њега,
да је, отсад, забрањено да мртве износе у отвореном сандуку, и, да мора, отсад, да их сахрањују у закованом сандуку, неко му нешто, из гомиле, довикну. Гроф се био збунио.
која се, испод павиљона, сад, гурала као пијана, у којој се видело како неке везују и како им у уста шубаре гурају. Неко је, међутим, изгледа, дао миг хусарима који су стајали распоређени око павиљона, са исуканим сабљама, и они су почели,
У колима, са раскошним арњевима, од ливеног гвожђа, Гарсули је изгледао, неко време, као миш у мишоловци, и чинило се да му оде глава.
играла, у Команди, зими, Енгелсхофен је имао обичај да каже да је, у црној кринолини, као црни лабуд, али, кад јој се неко замери, као орао. Ђурђе који се тукао где год је стигао, застао би, и скаменио се, кад би му довикнула „Ђурђе!
Не може Гарсули вешати на територији Енгелсхофенове команде. Не може. А што да не може? – чуо је, како му неко, као Трифуновим гласом, шапуће.
Тек кад се на његовим вратима почеше скидати локоти, он се трже и чу како неко удара метлом, по мишевима, и како шкрипи брава на спољним, гвозденим, вратима.
на земљи, са доксатом, на који се ишло степеницама од чамових дасака, а са пушкарницама, у висини, застртим шашом, као неко гнездо рода. Роде су се биле и населиле на њему.
Теодосије - ЖИТИЈА
у уче њу, и изазиваше дивљење својим разумом у детињем узрасту, тако да су сви говорили: — Ово ће дете бити неко ново знамење!
Поцле y неко време одахнувши, горе ка њему уздижући поглед и клањајући се, даваху му опроштајни поздрав, и милостиво са сузама
реч његову, како је пуна сваке премудрости, заборавише на телесне раве које им момци нанеше, и као да су заплеНили неко благо весељаху се због њега.
и са уздисањем, и као лавови чупајући ноктима из средине утробе дозиваху љубљенога, узимаху власи, подизаху ризу као неко благо и разграбљиваху као плен, и кропећи их сузама целиваху, као исцељење очима прилагаху, и још више се узбуђиваху,
да би се уверили, говораху к старцу: — Христа ради, оче, реци нам, да ли је овај младић доиста твој ученик, јер данас неко преславно знамење на њему видесмо?
Чудесна је смелост и вера његова, као кад би неко држећи у рукама царев дар сазивао другове и суседе, говорећи им: „Ходите и видите на мени цареву милост, и сматрајте
је ово чуо од светога, заједно са свима благороднима, радошћу божаственом иснунише се душе њихове, и као да су стекли неко пребогато благо, и плен разделивши, сладости и весеља наситише се.
Бачени, пак, није могао нигде пасти до у саму ону реку. И ако би неко од бачених имао кога од својих, или људи који се боје Бога, обилажаху ону реку, тражећи га да ли га је вода где
Бог, је, међутим, још више јавио достојност њему. Јер неко од оних који су били достојни, видевши, исприча патријарху како се приликом његова постављења светлост небеска излила
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Најзад ће проматрач запазити поред неких особина заједничких свима Јужним Словенима, неко духовно стање својствено Бугарима, које одваја ово становништво неким битним цртама од свих других Јужних Словена на
Ипак, поступно обузе неко високо осећање све косовске Србе, обновише манастир и узеше чувати тело свога последњег цара.
Хајдук у чети је морао бити у стању да подноси муке свакојаке. Била је срамота јадиковати чак и кад је неко смртно рањен. Хајдук је морао дисциплиновати своју храброст, тако даје смео на „запету пушку ударити“, како песма каже.
Нарочито је богато извезена тнока, невестинска кошуља, која се после свадбе само још неко време о празницима и о свечаним данима носи, затим се оставља и предаје ћеркама о удаји.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Па шта ја ту могу — смркло, па смркло. Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли: — Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види.
— Па шта ја ту могу — смркло, па смркло. Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли: — Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види. Поред кола промиче ред старих врба.
Чујем поред мог џака пљускање таласа и зрикање попаца. Значи да се налазим поред саме ријеке и да је ноћ. Јао, да ме неко не украде заједно с џаком! Пст, шушти трава, неко долази! Ево га, зауставља се поред самог џака. — Здраво, рођаче!
Значи да се налазим поред саме ријеке и да је ноћ. Јао, да ме неко не украде заједно с џаком! Пст, шушти трава, неко долази! Ево га, зауставља се поред самог џака. — Здраво, рођаче! — чује се један дебели глас. Аха, то је водени миш.
— Е, онда је у њему посигурно нешто за јело — објашњава пољски миш. — Биће, ваљда, неко жито или, можда, чак и само месо. — Охо-хо, добро би било да га онда опљачкамо!
Око необичног човјека окупи се зачас велика гомила људи. Неко зачуђено повика: — Пази, пази, бијели миш пророк сакрио се међу своје срећке! Уплашио се лава. — Тако је, тако!
Колико сам спавао, не знам ни сам, али кад се пробудих... ... куку мени, опет сам био у џаку! Док сам спавао, неко ме је стрпао у џак и тај Неко сад ме је некуд носио на својим леђима. Сад сам долијао!
куку мени, опет сам био у џаку! Док сам спавао, неко ме је стрпао у џак и тај Неко сад ме је некуд носио на својим леђима. Сад сам долијао!
Сад сам долијао! — Ја ћу теби показати како се тресу туђе крушке — гунђао је тај Неко носећи ме. Послије кратког времена чујем шкрипу врата и осјетим примамљив мирис чађаве сланине.
Значи, стигли смо у неку кућу. Онај Неко тресну џак заједно са мном о земљу и развеза га. Угледах над собом човјека великих бркова, а изнад њега чађаво
Не би се, вели, више усудили да завире у кућу па да им неко поклони брдо од брашна и кулу од сланине. — У срећки број пет има мудар запис: „У страха су велике очи“ — рече Миш
ТРИНАЕСТА ГЛАВА Трка за јаком и шареним торбаком — Неко дише у мрачној пећини — Очи у очи с Крушкотресом — Два путника и двије сјенке Видећи разјареног чича-Брку, Тошо и
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
извадити из патоса клин Мајстори онда кажу Не ваљају клешта Развале им вилице поломе им руке И баце их кроз прозор Неко други затим буде клин Неко други клешта Остали су мајстори ЖМУРЕ Неко се сакрије од некога Сакрије му се под
онда кажу Не ваљају клешта Развале им вилице поломе им руке И баце их кроз прозор Неко други затим буде клин Неко други клешта Остали су мајстори ЖМУРЕ Неко се сакрије од некога Сакрије му се под језик Овај га тражи под
им вилице поломе им руке И баце их кроз прозор Неко други затим буде клин Неко други клешта Остали су мајстори ЖМУРЕ Неко се сакрије од некога Сакрије му се под језик Овај га тражи под земљом Сакрије му се на чело Овај га тражи на
звездама Ко до зоре не застане Ко не трепне не тресне Тај заради своју кожу (Ова се игра ретко игра) РУЖОКРАДИЦЕ Неко буде ружино дрво Неки буду ветрове кћери Неки ружокрадице Ружокрадице се привуку ружином дрвету Један од њих украде
шта На њих је ред да гризу Игра се наставља живо Све док има руку Све док има ногу Све док има било чега СЕМЕНА Неко посеје неког Посеје га у својој глави Земљу добро утаба Чека да семе никне Семе му главу испразни Претвори је у
један и други се поломе И уморе и од умора заспе И тек у сну коса им се дигне на глави (Ова игра дуго траје) ЛОВЦА Неко уђе без куцања Уђе некоме на једно уво И изиђе му на друго Уђе кораком шибице Кораком упаљене шибице Главу му изнутра
некоме на једно уво И изиђе му на друго Уђе кораком шибице Кораком упаљене шибице Главу му изнутра обигра Главни је Неко уђе без куцања Уђе некоме на једно уво И не изиђе му на друго Печен је ПЕПЕЛА Једни су ноћи други звезде Свака ноћ
НА МЕСЕЧИНИ Шта је то сад Ко да се месо неко снежно месо На мени хвата Не знам шта је И кроз мене ко да тече срж Нека хладна срж Не знам ни ја Ко да поново све
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
) РИНА (још увек на вратима говори напоље): Ана, испратите господина! ИВ РИНА, АНА РИНА (остаје на вратима још неко време поздрављајући, затим улази). АНА (долази). РИНА: Отишао господин? АНА: Отишао.
В АНТА, АНА АНТА (средовечан, мршав, ћелав. Он упада усплахирен, осврћући се за собом као да га неко гони. Седа на столицу и непонуђен): Ана, чашу воде! АНА: Молим! (Оде и мало затим се врати са ча шом воде.
И одједанпут ме свега обли зној, па онда, као да ми је неко тако ознојеном спустио кришку леда у кошуљу, подухвати ме језа у леђима и почнем да дршћем.
АГНИЈА: Па ако је одложена, одложена је моментално, али ће је бити. Је ли, Спасоје? СПАСОЈЕ (који се зарио био у неко писмо, тргне се): Па да, разуме се! АГНИЈА: А на венчану хаљину треба за времена мислити.
Верујте да није, јер тако то бива у животу, од мртвога се отима оно што се може. Неко му отме жену, неко дело, а неко кућу и целокупно имање. Шта ко стигне! СПАСОЈЕ (уједе се за усне): Па...
Верујте да није, јер тако то бива у животу, од мртвога се отима оно што се може. Неко му отме жену, неко дело, а неко кућу и целокупно имање. Шта ко стигне! СПАСОЈЕ (уједе се за усне): Па... ипак, има неке разлике.
Верујте да није, јер тако то бива у животу, од мртвога се отима оно што се може. Неко му отме жену, неко дело, а неко кућу и целокупно имање. Шта ко стигне! СПАСОЈЕ (уједе се за усне): Па... ипак, има неке разлике.
И сад замислите „Илирију” као кућу, јер то је једна организација, заснована на широким основама, и сад дође неко и каже: дајте ми моју греду. Да, греду, али ако ми греду извучемо, срушиће нам се цела „Илирија” на главу.
000 динара, могао би за тај новац да купиш акције... АНТА: Не морам ја бити акционар. СПАСОЈЕ: Него? АНТА: Онако, неко намештење. Ја сам у овој држави једини незапослени пензионер, а не може се рећи да нисам способан.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Безуспешно! Кад неко има ноге од два метра, то је увек безуспешно. - Нисам ти рекао да седнеш! - Новак је коракнуо као да намерава да зађе
- Мислио сам да је ствар завршена. Ја сам признао да сам бацио књигу! - рекао сам, а неко из последњих клупа почео је да се накашљава. Девојке су имале сјајне и напрегнуте очи...
Било је три минута до краја часа, а један врабац отресао је крила у жбуну испод прозора. У суседној учионици неко је понављао маршруту Александра Македонског, док се на катедри, у самој равни мојих очију.
Истегнут као струна према клупама Новак рече да неко, коме је досадно, може изаћи, а друштво из разреда задржа дах, тако да се сада сасвим добро чуло како фискултурник
Кад неко има три сестре и једног брата, то не значи тако мало. - Опет су те избацили? - шапну док сам пролазио поред ње, а у
Ми смо знали: подне је. Не може бити да није. Сетерка у неко друго време није смела бити изведена у шетњу. Та крастава, ољуштена Мимика, Боже мој! - Како сте, милостива?
- Бакутан је превалио осамдесет и злато му није неопходно. Хоћеш ли да га неко други дигне! Нисам имао неко одређено мишљење о том питању, и то је било лудо.
- Бакутан је превалио осамдесет и злато му није неопходно. Хоћеш ли да га неко други дигне! Нисам имао неко одређено мишљење о том питању, и то је било лудо. Неизмерно сам желео да одем, пружа ми се прилика, и шта?
- Неко мора и да крмани! - рекао је, иако је скела била заглибљена у муљ до гуше. Наслонио сам се на ограду и погледао га, а
- рекох себи и скупих колена под браду. Штоф панталона био је загрејан као да је неко превукао џиновску пеглу преко њега и то ме подсети на маму, моју праву маму, мислим. Ону другу звао сам Станика.
С гађењем помислих на две главне улице и неколико прашњивих уличица које је неко назвао градом. Идиот! И то идиот који није стигао да види како у том граду једино градски делују црква и затвор пред
- рекла је и била у праву, као обично. За тренутак се осетих као да ме је неко лупио шаком у ребра, затим се направих да посматрам шта Атаман доле на хиподрому ради.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Био сам баш неко време на путу, па сам се дуже забавио, ал’ сам и профитирао: купио сам млого салфијанске коже, чак из Битоља, јер ја
Било је већ вече. На линији, на путу баш кућа од армиције. Повиче неко: „Стани!” Сад изиђе један у капуту, гледа у кола, у прва па онда све даље, да види нема ли што за армицију.
— Но Чамча и Кречар у њиховим „трајдротима” изгледали су према целом друштву контрастно, као неко чудо. Правили су на њих И пикантне примедбе; особито о Чамчином носу.
Па како Пера са Рашом лепо тимари лађарске коње! У почетку га добро хране, ако је за живот, па му дају за неко време са храном мало помешаног арсеника. Коњ покрај тога дође до меса, па онда на вашар с њиме.
А Катици се Лујза допадне, то невино, умиљато лице. Седну и неко време занимају се, па онда Катица се извини да се мора удалити, а зазвони за служавку, која ће их послужити.
И тај медаљон ће Шамика увек у џепу код срца носити. Моли оца да му дâ за неко време за женидбу мира. Пролазе дани и месеци, а Шамика једнако прежива стару љубав.
Већ је три четврти на пет. Сад ће доћи Шамика. Чека, сваки минут година. Удара пет сати. Како откуцне, а неко капију отвара. Она мисли да је њена верна баба, којој је кључ предала. Није, то је њен брат.
Кад види брата, назове добро јутро. Брат је и не гледа, већ брзо даље иде. Брату је неко тајну издао. Брат се сусретне са Шамиком.
Од женидбе нема ништа. Сам је крив; није знао ствар довољно у тајности држати. Неко је ствар издао, али не може да погоди. Јуца, кад је чула врата отварати, држала је у руци зборник и молила се богу.
Тако Шамика жали за Јуцом. XXИИИ Када је Полачекова у родбину отпутовала, више се није ни враћала. Отац не да. За неко време још чека, жао јој је за Шамиком, али Шамика ништа не пише. Дуго јој чекати.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Често буђење што га обухвата, пролази као неко љуљање у тој помрчини, која му продире под плећа и ребра најежена од хладноће.
Изљубивши заспало дете, остави га у колима, и слуге га опет попеше на коња. Ујахавши у неко ниско жбуње, он је мирно дочекао да претоваре ствари, из кола на коње, уклонио се да могу да окрену кола и, отпустивши
Запаливши мале ватрице, убрзо су поделили логор, као неко дуго село, правом путањом која је ишла унакрст, обележена буктањем пламенова сваке ватре, задимљене мокрим, младим
Навлачећи своје црвене чохе, њему се потпуно учини да се то облачи неко други, а не он, и да ће то неко други сад изићи, накинђурен, из те собе, а не он.
Навлачећи своје црвене чохе, њему се потпуно учини да се то облачи неко други, а не он, и да ће то неко други сад изићи, накинђурен, из те собе, а не он.
Вук је био постао и пијаница и блудник и кавгаџија страшна, а беше отежао као неко буре. Тако га и ожени, мољакајући за њега све команде до Беча, подмитивши скоро цео Осечки град, откуда га је једва
Изгледало му је потпуно чудновато да би неко могао да му се умеша у овај посао и да га што пита. Најеживши се, при помисли: како би вриснуо ма ко да их види кад
Наслоњеног уз неко стабло на врху брда, лежећег полеђушке у високој трави, уморног од љубави под густим грањем, беше га запамтила чистог
И тако јој се, кроз плач, чинио Вук Исакович и његова кожа и његове очи, уста, као неко биље и сазвежђе које није могла да заборави све док јој се, у мислима, не појави онакав какав је сад: кривоног, подбуо
При тој помисли, ипак, не само да није осећала неко нарочито задовољство, него је наслутила чак и неку жалост. Чињаше јој се свеједно да ли припада једном брату, или
У исти мах, осети да неко стоји иза завесе, у мраку, и, разбарушивши дрхћућим рукама своју косу, тресући се од зиме, као у леду, виде како се из
Кад се заљуља зид, иза тог привиђења, она још виде неко златно класје и брда што се просуше кроз зид, заједно са таласима жита, ражи и зоби, са таванице.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ова веровања и чини најчешће су везани за младу, али се може наћи и по неко веровање, односно магијски поступак којим се жели осигурати потентност младожења.
Заправо, и у нашем народу сматра се да ако неко нема деце, ту „нису чиста посла“, односно то је неизоставно дело некаквих враџбина, урока, вештина, нечије клетве или
Будући да се најчешће сумња да је неко бацио чини на жену или мужа, врше се бројни поступци да се они ослободе ових чини.
Познато је веровање да млада још док иде на венчање, уколико не жели да за неко време рађа, треба да изброји онолико оџака на кућама за колико година жели да нема деце.
Када сватови прелазе преко воде, онда понека млада из Левча и Темнића „метне под појас, крадом да је неко не види, онолико прста за колико година жели да не рађа децу“.
У многим српским крајевима када неко уђе у кућу док се жена порађа, не дају му да се врати све до краја порођаја да се не би дете повратило.
То значи да знатижељне труднице или неко од њихових ближњих, с циљем да открију пол још нерођеног детета, изводе извесне поступке чији ће исход указати хоће ли
²² Када неко упита трудницу какво дете носи у стомаку, па ако се она тада зацрвени, биће женско, а ако не, мушко.³³ У Црној Гори,
Осим труднице и њеног мужа, у овој врсти гатања значајну улогу има и неко од њихове деце. Тако, на пример, пази се шта ће оно прво рећи: ако каже мама, добиће сестру, а ако каже тата, добиће
⁵⁸ Посебно је за трудницу опасан додир са било којом врстом оружја. У Хомољу строго пазе да на носећу жену случајно неко не замахне „вретеном, косом, српом, ножем или каквим оруђем, јер ће јој дете, кад одрасте, од тог оруђа погинути, или
“ Чак и забрана крађе, када неко може изненада уплашити трудницу ухваћену у недозвољеном послу, можда је делимично мотивисана управо избегавањем
Трудница мора да избегава и љутњу, јер то „шкоди детету“. Зато, кажу „не ваља се“ да се трудница свађа, нити да је неко било чиме изазива да постане агресивна.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
им још преостаје сати, илегалци — колико треба чекати док се не распрсне паклена машина, полицајци — хоће ли наићи неко сумњив, гимназијалци — колико ће још потрајати школски час са кога су побегли… Све то испод уличног часовника који се
Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене. Одлазим да је тражим по Теразијама: можда седи пред
Можда је у излогу сајџије? Можда је неко изгубио или бацио у пресахлу Теразијску чесму? А можда је изгрицкана, са семенкама, на тротоару испред биоскопа »20.
наши први стихови, у њој смо вежбали својеручни потпис, сабирали оцене пред крај године, у њој је двеста пута записано неко име у које смо заљубљени, а одмах после тога казна — двеста педесет пута исписана реченица: »Не ваља се китити туђим
Враћали су се трамвајем који се споро пробијао кроз играче, ознојени и узбуђени од победе и љубави. Неко је лежао у прашини јецајући »Веза, веза - држи везу ...
Неко је лежао у прашини јецајући »Веза, веза - држи везу ...«, а неко други му гурао кључ у стиснуту шаку да га поврати, док су се са неба рушили слапови обојених ракета.
танго »Љубомору«, још су се могли видети гипсани анђели на таваницама како одозго, изнад наших глава, буље у неко, само њима познато време.
Можда најлепше ствари већ пролазе? Или ће неко закључати далеку станицу, пустити досадне вести или извештај о водостању, па ће минути одређени за слушање побећи у
Аргентина постаје потпуно бестелесна, она није чак ни глас, већ само знак којим се тај раскошни звук обележава — неко случајно сачувано време што попут острва плута кроз таму бившег доба. На првомајској паради 1949.
Шеснаест, осамнаест, двадесет... Двадесет су биле најшире! Пристао бих и на најшире, да је неко желео да уложи паре у моје дуге, елегантне панталоне.
И, уопште, мислим, прилично ми иде на јетру кад неко ко обилази све те фестивале по венецијама и лондонима, почне да кука како је некада давно одвајао неки ћошак, ако
У чему је штос? Као да се мени глувари овде годинама, као да ја не бих збрисао истог часа на неко боље место када би ми се пружила шанса? Знате када бих пожалио за овим ћошком? Никада! Фуцк офф!
Матавуљ, Симо - УСКОК
“ И замахну на ме, господару, али немаде кад спустити, јер га саставих са земљом. — Аферим ти га, соколе — викну неко из гомиле Доњокрајаца. На то се Бајице машише пушака. — Стојте, несрећници — викну владика.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
МАТИ: Забога, и други људи немају; али се знаду помоћи; а ми, канда је пало неко проклетство на нас. Ко даје иљаду, он проноси: две; која има три, они вичу: пет; довијају се како могу; само смо се ми
ДЕВОЈКА: Молим, престанте од тога јер ћу побећи. МЛАДОЖЕЊА: Само један. ДЕВОЈКА: Ево ми иде неко. МЛАДОЖЕЊА: Ах, какви сте! УГЛЕД З.
МУЖ: Јес чула? ЖЕНА: Шта јес чула, шта је? МУЖ: Оћеш престати, или нећеш? ЖЕНА: Видиш ти, као да га се неко боји! МУЖ: Оћеш престати, питам ја тебе? ЖЕНА: Муж жени ни капу! О, о, о! Та смеје ти се свет, знаш ли, море?
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
” То је закључак Недићевог рада о Змају. Како то да неко и није и јесте песник, да није прави песник у „правим песмама” а јесте некакав песник у дечјим песмама, није песник
Кунић је дебео и трутаст, лен и непокретан, у сталном очекивању да га неко понесе са собом и подари му живот; сам, без туђе помоћи, није у стању да се покрене.
Да би живела, свакој је играчки потребно да се у њу неко заљуби, а кунићу још и више него другим играчкама. Крзнени Коњ објашњава Плишаном Кунићу: Кад вас дете уистину
И у Шумадији се неко досетио да зечју љупкост искористи у комерцијалне сврхе; и поред привлачног назива, ја на тај лист нисам обраћао пажњу.
Њену част и даље спасавају ретка делца писаца који се само тобоже обраћају деци, да би нашли неко оправдање за лаку форму која органски одговара природи њихова дара.
здраве памети; о њима се не може расправљати, као ни о потребности телесне хигијене: Ала ми је то дивота Кад се неко купа! - Што се не би купали , Вода није скупа!
животним, јер доброта и радост постојања, које је деда Раде оличавао, не могу да оду нетрагом са света: Зар неко може да украде и однесе онога мога деда, који је сваке суботе увече с фењером одлазио у млин носећи са собом сву језу
Узалуд су и твоје родне године и моје давање ... не помогосмо јој ни ти ни ја, кад је неко трећи ухватио па стеже и не да ...
не помогосмо јој ни ти ни ја, кад је неко трећи ухватио па стеже и не да ... (У млину) Тај „неко трећи” можда је систем неправедних друштвених односа, а можда неки виши, недокучиви поредак зла и неправде.
Појединости су обавијене дрским испарењима успомена; милост присећања и радост тачног приказивања прожимају се: Кад неко сеоско домаћинство пође наниже и стане да се осипа и пропада, то се најпре запази на псима: заборави се ко им је
Радости доживљене у старој сељачкој кући никад се више неће поновити, нити ће им се неко друго задовољство по снази приближити: Сјутра је Михољдан, наша слава, биће печења, гостију, ларме и читав ће се
Човек-путник препознаје глог поред друма, и радује му се: Осамљено дрвце цвилило је на вјетру као да то неко већ одавно тихо и узалудно тугује. Сељак се прену и застаде.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
Једва сам мало неко поњатије добила. МИЛЧИКА: Ја то ништа не разумем. ЗЕЛЕНИЋКА: Верујем, драга моја, ту треба размишленија.
ГАВРИЛОВИЋ: Ја жалим што је наше, и што људи страдају. ЗЕЛЕНИЋКА: Све нек пропадне, пак ће опет за неко време процветати као феникс... Зар мислите да се тако лако купује слобода?
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Још за неко време он остаје у дипломатској служби кнеза Кантакузина, али ради за своју ствар на Балкану. 1688. успе да се његов
Од тога доба он није више пуштен на слободу. Неко време био је у затвору у Ердељу, потом буде послат у Беч, где је остао до 1703.
1757. опет је у Кијеву, али се ту дуго не задржава. Исте године, преко Пољске, Влашке и Молдавије, у којој се неко време задржао, Црним морем и преко Цариграда, дође у Хилендар, у Свету гору.
Када је оздравио, из Спљета, преко Крфа и Мореје, где се неко време задржавао, дође у Свету гору. Не нашавши тамо једног прослављеног грчког учитеља, он у Хилендару проведе јесен и
Враћајући се 1768. године у Далмацију, неко време провео је у Јужној Албанији, код арнаутског племена Хормовита. Крајем 1768.
путовао је у Париз и Лондон, где је остао три месеца. Преко Немачке, где се опет неко време задржао, врати се у Беч, где је остао од 1785. До 1787, дајући часове из француског и талијанског.
Живео је неко време у Трсту и Падови, у Италији. 1816. постао је нека врста секретара лорду Гилфорду, бившем гувернеру Цејлона и
Око 1805. у Сремским Карловцима крај митрополита Стевана Стратимировића било је као неко мало »приватно учено друштво«, такозвани »Карловачки круг«, чији чланови су на седницама читали своје радове и водили
Питање о књижевном језику углавном се свршава: стари рускословенски језик напушта се у почетку XИX века, неко време влада такозвани »средњи стил«, мешавина народног и црквенословенског језика, управо народни језик са јаком
Сима је учио школу у Сегедину, Карловцима, и, не свршивши ништа, неко време бавио се трговином поред оца. 1809. постао је писар код Правителствујушчег совјета у Београду. 1813.
Стриц, владика Петар И, узео га је себи 1825. са намером да га школује.62 Школу је учио неко време у Боки Которској. Од 1827. до 1830.
1836. поново је ишао у Русију, задржао се неко време у Бечу и тек 1837. стигао у Петроград. Остатак живота провео је у сталној борби и у тешкој владавини. 1846.
Милићевић, Вук - Беспуће
Он је пришао прозору, отворио га и стајао тако, не скидајући капута, неко вријеме, са затвореним очима. И кад је затворио прозор и лагано се окренуо, сио и налактио се о сто, док је комадић
Давно су потонули ти дани. И Гавре Ђаковић застаде неко вријеме замишљен, уздиже обрве, слеже раменима и, осјетивши глад, пође на ручак.
Не, није ми мрско, — рече и погледа је благо. — Ја волим да ти долазиш. Она се насмија радосно, стајаше још неко вријеме и оде сва задовољна.
Једнога дана пљусну киша кад је хтјела да полази. Он јој рече нека причека. Она се снебивала и стајала мислећи неко вријеме, па најпослије сједе на канапе.
Послије се покаја. Биће узнемирен, Можда има још неко с њим кад је узео двије собе. Уосталом, и онако су му новци били на измаку; они ће га се мало тицати.
И онда се увјеравао да му је то сасвим свеједно, био ко, не био. Али чинило му се да је био неко по страни ко га је гледао.
И поново му допираше до ушију неки шум из ходника, као да се неко напреже да дигне нешто тешко; једном му се учини да чује нечије стењање, нечије задахтало напрезање.
— рече и клону челом о го, дрвен сто и зајеца, тресући се као трска. Он стајаше неко вријеме поред ње, тражећи једну паметну и утјешну ријеч, али је не нађе. Па онда лагано пође према вратима.
У томе часу, он осјећаше у себи нешто рђаво и вољу да учини неко мало зло и злобну жељу да је уједе за срце, и он се увјераваше, не вјерујући у то али ипак допуштајући да она не мари
мисли или да истисне слику друге жене из своје душе, не трудећи се да бар пред њом покуша да то сакрије, да је бар за неко вријеме одржи у вјеровању да је воли.
И она се осјети осамљена, пошљедња у свему, увијек заборављена и понижавана; вазда неки надзор, нека сувишна строгост; неко претресање њезине књиге и биљешке; на исповиједи свећеник је задржаваше двапут дуже од осталих, говорио јој је озбиљно
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Седим тако, па једва чекам да прођу ти дани, као да нисам — боже ме прости — хришћанин! Тешко ми је кад ме неко позове на први дан, а још теже ако ме мико не позове.
а у крштеници стајало за име оца: »невједом« — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као нека врста памфлета, али нешто повише задоцњено.
Пола дућана је држао пушкар, а пола Јова. Писао је облигације, тужбе, жалбе, а понекад и неко надгробно слово, које ће, наравно, други изговорити на гробу дотичнога покојника или покојнице.
« Затим следују примери, и похвале мртвом и утеха живим. Чим неко онако силнији, а ипак доброга стања, умре, а треба га што достојније ожалити, одмах полете наследници покојника (који
А Јова седи тако у механи, па вреба сељака као паук муву. Тако је радио неко време и трошкарио се, бога ми, прилично. Али од неко доба почеше га ређе тражити сељаци.
Тако је радио неко време и трошкарио се, бога ми, прилично. Али од неко доба почеше га ређе тражити сељаци. У суду почеше одбијати Јовине писмене радове, јер често нису могли да знаду шта
Ни гуди, ни гудала вади! Ту ће чича Јова омастити брке! — вели Јова гладећи брке и улазећи у кујну. Ту је још неко време помагао домаћици: надевао сарме с њом заједно и заметао шале које госпоја Каја није ни слушала, а после
Успут свратише у фурунџиницу чича-Сиљана, и Јован узе чесницу и још неко тесто, а полаженику утрапи тепсију с печеним ћураном, и тако се крену дома: Јова с тестом, а г. Паја с ћураном.
Пружи сву руку, и Павле осети отприлике онако као кад би му неко једну спљоштену папучу утрапио у шаке. Домаћица се увек умела понашати онако како часној жени приличи; пред мужем се
Али што је било некад лепо, остаје ипак лепо, као што су, што рекао неко, класичне грађевине и у развалинама лепе; тако је и Јовина госпоја Каја још доста дражи задржала и спасла од
А тек кад прођем, чујем из авлије како неко пева: »Јòвâне, прво глèдâње!« Хехе, шалим се, жено, шалим! Не бој се! — Е, већ ја... — Војник, ја, јакако!
На зиду патрон школски, Свети Сава, испод њега виси Пелагић; то јест, не виси Пелагић, него неко његово Морално огледало, и испод њега седи Максим за столом, на коме беше свега што се на учитељевом столу обично
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
била је велика, Ал' ниједан не вели колика, Само кажу да та света врећа Од наши је била млого већа, Још предиво неко чудновато, Једни гвожђе, једни веле злато, Али ништа, било макар како, Морало је бити здраво јако, Јер у врећи
реко, па напоље брго, Пегазу се на рамена врго, И полете малко унапреда, Па ти нешто кâ њиву угледа, А по њојзи неко тумараше, Тумараше, вако зипараше: „Амо, купуј народни новина, Све шенице, да те је милина, Драгољуба и други
Стругнем јадан онамо Пегазу, Ал' се збуним, те промашим стазу, Па ударим кроз камење неко, Бог поможе, већ мисли утеко, Уједанпут зину пакô на ме, Та јаруга, брате, пуна таме, Оцек страшан, ао мога јада,
Ни сад не знам како све бејаше Ма зачас нас Турци опасаше, Баш из земље кâ да поникоше — Све бих рекô, издаде нас неко, Баш издаде, другаче никако, Ево главе ако није тако.
Ама слабо очију бејаше Што дивоту ову сагледаше, А међ овим неко момче Тале, Красан јунак, сви га Турци хвале. Ја сад не знам како с' надесило, Ал' је једном Туре припазило,
Али шкрипе кујни врата: Ко ли и отвара? Уђе неко: — „Добар вече!“ — То је баба Мара. Тек је деца опазише, — Та само и гледај!
Оце гледат бистро врело, Чини му се невесело: За водицом вода гони, Кô да неко сузе рони; Вода јечи и жубори, Канда цвили, канда кори.
41. У туђој земљи јоште неко време О(д) куће даљне ме је задржала, Но моји поји ода свега неме, Ка себи врела вода ме је звала; Ал' оне ћути не
“ Већ исток сину, а сунце изађе, Ал' другојаче све нег јуче нађе: Све жубор, итња и справљање неко, Кô на бој да је, тако би ја рекô. Још неки веле да негде на страни, Баш иљада је људи оружани.
заче чедо бело: „Ох мој Стојане, ох мој друже мио, Не питам тебе што си наумио, Ма ако т' лице и јесте весело, На неко веље ти се спремаш дело; Ал' што је да је, штоно тебе чека, Не потури ме тужну од себека!
И сунце јарко већ оће да седне, Но гледни тамо украј реке ледне, Ту неко седи, и баш она седи, Па тужним оком у водицу гледи.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју
Међутим, једино је према сату одувијек имао неко посебно страхопоштовање гледајући у њему тајанствено биће које живи својим загонетним животом, чистим и мудрим као код
Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја цоц! — о тврду ледину.
каквог докоњака да се нешто често мота око сеоских извора, живица, потока, млинова или сличних укривених закутака, неко ће ти га већ смјешљиво приупитати: — Млинариш ли, а? — Може ли код ове да се самеље?
Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за „хљеб наш
Идући од села до села, брадоња би понекад уз пут застао крај каква пашњака, извадио блок и почео да црта неко коњче.
Још увијек је држала слугу, а то је био сигуран знак да смо и надаље неко и нешто. Истина, има у кући сирочади без оца, нашло се и дуга, а плијесан бриге, оне старачке и удовичке, већ се
— Нећу, стриче Раде, ето га теби па разговарај, погађај се ... Зар да буде примљен тамо неко кога он, Ниџо, није пронашао, омирисао га, погађао се с њим, свађао се, па тек онда га предочио дједу Ради да га и он
Старац је од неко доба све чешће побољевао и свог имењака дочекивао је с блиједим смијешком, као да му неко од рода долази у походе.
Старац је од неко доба све чешће побољевао и свог имењака дочекивао је с блиједим смијешком, као да му неко од рода долази у походе. — Хајде, име, хајде, улази.
дуну напоље да растелали новост, а дјед остаде над испражњеним сандуком, над својим изневјереним надама, и тек у неко доба, кад га мину прво чуђење, он сажаљиво промрмља: — Е, Раде, Раде.
послом, незадовољно шмркуће, а кад се стриц Ниџо појави на вратима, он само прогунђа никог не гледајући: — Добиће неко вилама иза рогу, па ће га проћи воља за Маријаном. Охо, кад већ он тако каже, онда крупни млини мељу.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
И увек му је било мало! А ово што кажеш, ово је велика промена! Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио и смутио? Није толико обртање без ичега. Можда је омађијан?
По томе сад суди и каква је мајка! АХМЕД: Много, бре, виче овај ага! А чим неко много виче, знај да виче да би нешто прећутао! ЈУСУФ: Хасанаго!
А то ти није рекао? Није? Седам година не да да мрднем из куће, плаши се да ме неко погледа; неко ми каже „добардан”, а он зато по месец дана не говори. Није ми дао ни с братом да останем насамо.
А то ти није рекао? Није? Седам година не да да мрднем из куће, плаши се да ме неко погледа; неко ми каже „добардан”, а он зато по месец дана не говори. Није ми дао ни с братом да останем насамо.
Скоро ће ти и брат. Кад стигнеш кући, одмори се, седи у башту, узми нешто да везеш, дуго гледај у неко дрво. Загледај се у оно што досад ниси ни видела.
МАЈКА ХАСАНАГИНА: Он је почео одакле је могао почети. Друго си ти. Теби је тај почетак отаљо чукундед, ил неко ближи, ил даљи, ал ти је отаљо. Не љути се, не причам ово да те наљутим...
Ја ти кажем, да он гадно очајава! СУЉО: Тако бих и ја волео да очајавам! Што мене тако неко не унесрећи! Него ти, Суљо, седи на пањ, пред ватру, спреда гориш, с леђа ти ладно, кеса празна, трбух празан, и,
Мислиш да све држиш у својим рукама, чврсто и сигурно, а на крају испадне да си чинио онако како је хтео неко кога и не знаш.
ХАСАНАГИНИЦА: У ово доба дана, светлост ми изгледа као нека милост... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Добро је и то. И то је неко побољшање. Али не ваља кад човеку расположење зависи од тога да ли је ведро или облачно.
Сјајан човек! Он не мора, ко неки, да виче да би га слушали! Неко сатима прича, доказује, а кадији доста да само погледа. Седи као да сенка чемпреса седи међ нама на диванахани.
) ХАСАНАГИНИЦА: Не светли ништа ни у кући, не светли ни на сокаку. Неко с неким о твојој судбини разговара у мраку. Узалуд чекаш, дигавши очајно лице из шака.
Биће посла преко главе, треба ујутру све то одма покренути. Ја ћу прво да с испавам. Мртав сам уморан. Ко да ми неко чезе о леђа сломио. ХАСАНАГИНИЦА: А шта ћу сад ја? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ништа! Не могу ништа више да слушам!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ја и ти заспимо, а оне две наставе разговор до неко доба. Па знаш ли — кад дође задушница, дан мртвих? То је једини дан када мати намести и спреми, као никад.
Подметало вам се неко улагивање и силом гурање код нас. Колико бих пута чуо где говоре о томе и то као са неким сажаљењем помешаним
— Стано! — Викнух. Ти се трже и ослушну. — Зове ме неко? — упита се ти и брзо руком дохвати кошуљу на грудима. — Ја те зовем — рекох јаче и изиђох из грања. — Дођи овамо.
— одговорих туробно. — Па да знам, синко! — Кад будем свршио, знаћеш. — Та не љути се одмах. Ти се од неко време баш... — И застаде. Знао сам куда је циљала. То ме жацну, планух и скочих љутито.
— упита ме рукујући се. И затим, идући натрашке, седе, клекну уз зид по свом обичају и узе да запиткује матер за неко платно које мисли да тка за тебе. И онда отпоче да казује и набраја твоје дарове што си спремила.
— Не плачи, Маријо — рече она, а у њеном гласу осећаше се неко саучешће помешано са задовољством. — Ја тек само онако рекох, да знаш. — И то „да знаш“ нагласи.
И ко зна докле би тако стајао, да ме не трже неко зврјање чекрка и неки тих, дубок, као из земље глас... То долажаше из ваше куће.
Хтела би да полети, али не зна куда? Да бројим звезде? Да певам?... Са улице се чују гласи и бâт корака. По неко запева, глас му се простре, разастре на све стране и полако, дршћући, утоне у ову слатку, летњу, тиху, вечерњу тишину!.
Срце јој хтеде пући, али јака природа и вечит, тежак, свакодневни рад победише... Угуши све што беше. Али ето сад, од неко доба, опет он, тај исти Стојан, гледа, вреба згоде да се с њом нађе, види и разговара.
Аритон је то знао, па је зато био слободан, осоран. Све их је као грдио, што га толико чувају, стрепе и тиме му слуте неко зло. А то је баш њима и годило, и зато су га слушали.
Кад се испесмо у кујну, и то до врата, у мраку, наиђосмо на оца му. Он се, како изгледаше, беше занео у неко опасивање. Ваљда се био распасао, па се сад стезао оним својим дугачким појасевима. На наше: добро вече, како сте?...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
а као да ћу га слушат животу до краја. И синоћ баш га чујем, већ доцкан пред зору, а неко кô да куцну на тамном прозору. Заблиста месечина са бледа покрова: — љубавни вампир то је и пратња његова.
а дома је већ отпутовô сам. НА ПАРАСТОСУ ВУКА СТ. КАРАЏИЋА Парастос опет: вера, љубав, смрт Од неко доба виле српске глас парастоса се не напараси. Парастос Вуку, умро нам је Вук. Па шта? па ко је самртник нам тај!
— Ал' стани, шта то јекће? Кô напрег од кашља, заптивен. сух. На умору је л' ропац године? На мојим вратма куцнуо неко. збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: улази!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа.
У двору се поплашише и стану од страха дрктати. Наје данпут неко проговори: — Отворите, царевићи, врата! На то вели најстарији син царев: — Не отворајте!
Друге ноћи у исто вријеме стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити: — Отвор', царевићи, врата!
Тако они два млађа брата заспе а најстарији остане стражу чувати. Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха
Те тако она двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше. Прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па
Кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу; кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере, онда ја повадим сабље и главе јој све
да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: — Знамо одиста да неће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће бог и срећа данас помоћи. Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем.
Сад царска кћер пошаље оцу свом прошеније, да у дворану ноћу све неко долази и с астала пите и све остало поједе и попије, и да слушкињама заповједи да се не усуде више свијеће мијењати.
И ДЕВЕТ ПАУНИЦА Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку која за једну ноћ и уцвета и узре и неко је обере, а никако се није могло дознати ко.
Онда им она рече: — Хајдете у другу собу, да вас за неко вријеме прикријем, јер иде краљ па ако вас нађе одмах, погубиће вас.
Они одмах пођоше за њом, а она их затвори у једну собу. Неко вријеме прође Док ево ти краља, сјаха с коња и уђе унутра. Чим дође у собу, одмах рече жени: — Овдје има крштена душа!
Грбо јами све што му је рекао коњ, па онда узјаха и поћера. Коњ му рече: — Гони, Грбо, што мореш брже! Тако су неко вријеме ишли брзо, и коњ опет рече Грби: — Грбо, окрени се па види има ли шта за нама.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ДАМЈАН: Одмах? КУЗМАН: Зато сам и дошо. ДАМЈАН: Немој, комшо. Остави јошт на неко време, док се промислиш, може бити да ћеш се предомислити. КУЗМАН: Богме, што реко, реко.
НЕША: Има двадесет и осам година? СТАНИЈА: Прошло о Ђурђеву дне. НЕША: Е шта ћеш. СТАНИЈА: Иза Варош-капије беше неко ђубре и гробље. А сад... НЕША: Сад су најлепше куће. Тако се свет мења. Него, мајка, мени ваља ићи у дућан.
СТАНИЈА: Све је у вас срамота. — Него, кјерко, осуше ми се уста од муке. Дај ми неко слатко. ЉУБА: Чекај, мајка, да ти дам нешто, што ниси никада јела. — Вучко! 7. ВУЧКО, ПРЕЂАШЊЕ ВУЧКО: Ево Вучко.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Играчке сам ти доносио, затим Књиге и плоче које волела си, А све у исто, неко твоје време; Тако ме стално храбриш да те схватим У настајању, нестајању: да си Плод што га роди измишљено семе. (22.
В 1989) В ПЛАВА ГРОБНИЦА ПЛАВА ГРОБНИЦА Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме, Газите тихим ходом! Опело неко шапћем у подне пуно срме Истопљене над водом.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
“ Е па, у последње време мало је виђам. У ствари, понекад зачујем како се неко шашаво церека да све пршти, окрећем се, тражим је и проналазим на другој страни улице.
Што јест, јест, дуго смо се растајали... И таман кад одлучисмо да се она уда, а ја да најзад постанем озбиљан писац, неко се врати и каже, на пример: „Хеј, нисам ти још ово причала!“ или „Реци, а шта се догодило после тога?
Баш се осећам некако луцкасто. Управо је дивно што сам с вама, само кад би наишао неко познат да ме види, неко ко ме не трпи, схватате? Овако, не вреди! Неће ми веровати. Ма, не!
Баш се осећам некако луцкасто. Управо је дивно што сам с вама, само кад би наишао неко познат да ме види, неко ко ме не трпи, схватате? Овако, не вреди! Неће ми веровати. Ма, не! Не зезам вас, на часну реч!
Осамнаест? Одговор је тачан — хоћете ли даље, за сто иљаде? Који сте ви шмекер! Знате шта, када ми неко каже: Не знам шта бих дао да имам опет осамнаест — најрадије бих му уз коњак наручила и малу живу соду (На2ЦООХ).
Јер, уопште узевши, наши су клинци, знате, потпуно без ловијановића. Узмимо другу могућност! Ако неко може да вас отфура на једно овако максимално место, где сваки сто има лампу са абажуром, онда је он као по правилу
у очи, већ непрестано зиркају лево-десно, као радар на аеродрому, да би на време могли да убију тутањ ако искрсне неко познат.
Боци, иначе, није било ништа. И кад год ми се догоди нешто непријатно, мислим кад улетим у неко срање, одлазим до те Нојеве барке, завучем се у кабину и опалим један сан салвадор.
Били смо права правцата екипа махача. Праве две излуделе махалије! Неко би нас позвао на кувани кукуруз, неко други би опет на примусу скувао кофијановић.
Били смо права правцата екипа махача. Праве две излуделе махалије! Неко би нас позвао на кувани кукуруз, неко други би опет на примусу скувао кофијановић. Нигде човек не може тако дуго да се гребе као на Ади Циганлији.
Ниси баш риба за бацање! Када би набацила који килограм више, можда би се неко и окренуо за тобом на улици. Ко зна? Неко с великом диоптријом ... На реку се навлачио нешто налик на старачку мрену.
Ниси баш риба за бацање! Када би набацила који килограм више, можда би се неко и окренуо за тобом на улици. Ко зна? Неко с великом диоптријом ... На реку се навлачио нешто налик на старачку мрену. Нешто тако. — Хајде да те интервјуишем!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
А све потом што се чује муња палцем потписује. ЧУДО У ГЛАВАЧИЋИМА То што врана с коца гаче, То се неко чудо гласи. Бео рубац са крстаче лепршањем свећу гаси.
- Задрндају дрљаче преко прага, патоса; неко проспе љешнике; нешто црно, рогато, протурило бркљаче и пробило гркљане, па нас вјеша, грешнике, и низ ходник
око углова), а свијећа перасто жут заперак испреда; гости сједе, причају (политика тема је), згледају се, шапућу (неко се и прекрсти); кључа шљивка: титрају пламенице дуваром. - Као да се нà кућу свето миро просуло.
Но запојмо припев љубичасти (ни ћутање није неко злато) испод мота кад блесну пиластри, уз брегове светлост недељина: Сентандреја, Іріѕ флорентина.
Четвртак Петку: Не чекајмо госта у мраку неко Котарицу стеже! А Петак жално: Падај, пчело краја, „На крило изгубљеног раја“. Клопара точак климавог устројства.
липа назире се софра, модра и бескрајно удаљена, за којом вечерају узрујане звезде, а у заумној дубини Вишњег модрила Неко наизменце свлачи и облачи коласту аздију.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Кроз многе патње, мање и веће, стижете најзад у земљу среће.“ То рече неко, а свјетло сину, без трага некуд побјеже мрак, Црвен се Врабац над њима вину, вјечите среће весели знак.
“ — То Морепловац прогунђа мрк и чупну брк. „Хајдемо, браћо — Рудар ће меко — спремимо малој уздарје неко. Пођимо журно. До зоре бар на нашем столу да буде дар.“ Кренуше браћа, све брда јече; „О, хоја-хоја, весели зече!
Капетан Мачак на барци лакој за рибу пита у земљи свакој, вјечно га нада кријепи. Гдје год стиго, неко би рекȏ: „Рибица добра живи далеко, напријед, морнару лијепи!
У планини, недалеко, видим, браћо, свијетло неко; колиба је или село ту ће бити што за јело.
А за њом, корака лака и дугог репа — сврака. Подаље мало видимо један траг, збуњен, плах, прошао туда неко носећи — голем страх. Његове стопе знају одрасли, ловци, дјеца: то је траг — зеца.
“ Нато ће Жућа: „Радо ћу поћи у неко царство где се не пости, где чува стражу печено прасе пред царским двором од самих кости.“ „Врагу ти кости!
“ Заљубљен Жућа у бајке старе, једну за другом иште, а Тоша стане: „Пролази неко нашим кукурузиштем!“ А Жућа нато: „То ветар њише зелено перје и — ништа више.
“ О цару глупом казује Тоша, па тек што причу сврши, упита Жућу: „Чујеш ли, друже, кукуруз неко крши?“ „Какав кукуруз, ћути будало, то цврчку пуче танко гудало!
Застаде мачак у пола приче: „Чујеш ли, Жућо, друже, тако ми репа, мени се чини, кроз њиву неко струже. Канда је нека крупнија зверка? Озбиљно сумњам на кума Ждерка.
„Гле мога гнезда, ала је меко и још је топло, грејȏ га неко!“ — ускликну птица, ал у том трену гнездо се крену. Чупави Славко убрза ход, љуља се гнездо, пијани брод.
Угаси лулу, јадна ти мама, бојим се да нам не плане слама. Из једне књиге, препуне слика, девојче неко, чаробног лика, изиђе крадом, у руху белом, зави је магла прозирним велом.
„Рођени Жућо, стигосмо касно! повика мачак. — Гозби је крај, неко нас јутрос претече, знај.“ „Ко ли је да је, дабогда пукȏ!“ залаја Жућа у гневу слепом.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Викао сам: Видећете да то не може тако; да вам неко неће допустити да иде тако! То није да сам се бојао за свој дућан, да ће га затворити, село не може без иједне кафане,
Онда одлазе тако натоварени. Сви; једно по једно. Када већ мислим да нема никога, од чамца долази нови шум: неко се исправља, накашљава и одишући, од неког напора који је тек извршио, пење се право к мени: — Добро вече, господине.
Кад сам се вратио жени, рекао сам јој: „Чим прође зима одселићемо се са острва. Ићи ћемо у неко село где има доктора и школе. Не треба овако шта дочекати понова!
Гуштер хтео да га уједе! Поштанска лађица се одмиче од обале и ја више не разликујем њихове речи. Видим да је неко ударио по штапу, да се даждевњак сигурно надао у бегство и да су се сви за њим залетели.
“ — Зашто није вредело да Енглез буде добар у животу? — О, зашто? Слушајте само, шта му се догодило. Неко је дошао и рекао ми — сећаш се, Пипо?
— Ако ме ко види, можда ће бити врло опасно. — Надам се да вас нико не може видети. У случају да ме неко види међ маслинама, ја ћу отићи пре но што дођете. — Не знам.
— Да сам живела у неком другом месту где бих видела још других људи, можда би неко од њих учинио да на њега заборавим.
болног, људског, човечанског и вапијућег: у томе крику, електричном и механичком који долази из људског грла. Неко ко је у ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају.
Неко ко је у ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају. То је крик који је изашао из крви, као каква звучна експлозија из сусрета крви, ваздуха и
Чак ме не занима ни шта је ту, ни што сам ту. Једино: ја сам ту дошао и сад сам ту. Свакако да је страшно доцкан. Неко долази иза куће носећи нешто тамно и велико, с чега се распростире мирис топле паре. — Донела си? — Ето.
Онда се врата отварају и жута светлост иде на нас и чини да опет ноћ свуда иза ње постаје црна као мастило. Неко пита: — Дакле? — Дечак. „То, то, кажем у себи, то! Не, нисам о томе мислио, никако о томе.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Из даљине звоно гуди, Разлежу се гласи — Одјекују на далеко... Мора да је умро неко. ПОСЛЕДЊИ ГОСТ Поноћ је одавно прошла.
И док мрачним крилом за небо се хвата, Неко живо лупну у храстова врата. — Игуман се диже. На уласку самом Стајало је момче, увијено тамом.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
На крају дрвене плоче већ је мрак. Иза отвореног прозора неко ме слуша: пошкропљена трава и сунце и један облак пун крви.
Изнад жице видика још један прозор сличан моме отвара се. Осећам на рамену хлеба још једну руку и неко грло дрхти с оне стране гласа, више не певам сам.
почеше мегдани, цар више није имао времена ни у огледалу да се види, почео је да ради — углавном са кожом као неко ко је штави: по ходницима је секао уши, скидао каише с леђа на тераси ил чупао косу онима што јашу, понегде је
Међу нама је лењост од безвлашћа и много голих у врбаку грезну у воду која не даје чистоту. Неко је на небу заверу ково и кидао перунике с ливаде као што смрт отима војнике.
ружни снови: како им птице растежу жиле, а они живи и црвени, до појаса из реке вире као жапци, над њима црнобрад неко с виолином у руци говори: ово је брат мој који је по мојој вољи! Па то ми нико није реко!
четири пута печат Леђа хоће да се врате у Солун Неродимље Звечан Дафине цветају око храма И пева неко вечан Пођох узбрдо од руске Лавре ка малом српском манастиру у брду, у сумрак, да преспавам на другом месту, као они
Стајаше над тим извором човек блед и у црној ризи. Црноризац, дакле. И једна птица, тиха, свесна да је неко посматра одозго, изнад нас, са гране. Мислио сам да сам залутао, но за пут сам знао.
Чудно питање, кажем ја. Мислим да је на овом свету све јасно. Ко може лупати ноћу на врата? Неко ко те спасава, или неко ко те прогони. Онај ко те спасава долази много ређе од оног ко те прогони.
Чудно питање, кажем ја. Мислим да је на овом свету све јасно. Ко може лупати ноћу на врата? Неко ко те спасава, или неко ко те прогони. Онај ко те спасава долази много ређе од оног ко те прогони.
мора се тражити, преклињати да дође, слати му поруке, по свим гласницима и гласовима којима можеш да се послужиш. Неко удара на врата, не баш на врата моје собе у Карејском конаку, нити на врата терасе којом се долази овамо, али неко сву
Неко удара на врата, не баш на врата моје собе у Карејском конаку, нити на врата терасе којом се долази овамо, али неко сву ноћ лупа у врата, бије по дрвеним плочама. Мој жижак се гаси над отвореним списима једног руског светитеља.
Ил уме да траје ван човека Слово у камену, песку, извесност о свему, без надања у песму. Зар се неко спасао ватром спасао ватром сходном зар се неко спасао огњеним стубом?
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
'Ајде тамо на парастосу што си плакала, било је света, па је и ред да неко у име фамилије плаче; али зашто овде, кад смо сви своји!
Али ти никако не умеш, спетљао си се. Ето, пронашли ти и неко лажно вођење књига. ТАНАСИЈЕ: Ако су и пронашли, нисам ја водио књиге, него књиговођа. АГАТОН: Па књиговођа, дабоме!
СВИ (се приберу око њега). АГАТОН: Е, видите најпре ово овде! (Соба у којој су.) Ово му дође као неко предсобље, а није предсобље. Више му дође као соба, али није за спавање, јер је пролазак. Овуда се иде на горњи спрат.
ВИДА: Хоће да се уселе, видећеш, хоће да се уселе овде. ТАНАСИЈЕ: Па сад, шта му можеш, и боље нека се усели неко од наших. ВИДА: Па ако треба неко од наших, ти си ваљда најпречи. ТАНАСИЈЕ: Па јест', ал' ето, кад ће већ Агатон...
ТАНАСИЈЕ: Па сад, шта му можеш, и боље нека се усели неко од наших. ВИДА: Па ако треба неко од наших, ти си ваљда најпречи. ТАНАСИЈЕ: Па јест', ал' ето, кад ће већ Агатон...
Затвори човек дућан на време, а ти га казниш што је прековремено држао отворен; позовеш га на неко саслушање, напишеш позив, али му га и не пошаљеш, и онда, разуме се, не дође и ти га казниш за недолазак на позив;
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
И кроза сан сам чуо ритмичке ударе, час слабије, час јаче, и мени се причињавало као да то звоно неко клати. Могуће, могуће... Али пси нису лајали, а планина је језовито ћутала.
— А ако непријатељ дође и покупи вам стадо? — рече неко. Њихове очи синуше горштачком дивљином... Браниће се, браниће, до последње капи.
— Знаш како је... рат је, можда ми команда крене, па не волим да имам посла са ратни параграфи — објашњавао је неко поред мене. — Где бисмо већ сад били, да смо још јутрос кренули! — жали се један. — Друже, не секирај се...
Народ загалами, почеше купити торбе и сви нагрнуше излазу. Стражар их је с муком задржавао. Најзад неко викну да се народ пусти и свет покуља са свих страна, прескачући ограду, гурајући се, вичући, дозивајући један другога.
Војска нас је изједначила, идемо истоме циљу, боримо се за исту ствар. — Друже, где ти је команда? — запита неко дебељка. — Најјача, најсилнија, најважнија команда, без које се не може.
— А после, где ћу ја овакав? Нашли би ме од прве — и он се задовољно насмеја. — Штета би велика... — Ћут! — Викну неко са улаза, и они који су седели поскакаше. На вратима вагона појави се онај капетан. — Шта је ово?
Почеше нови да улазе; стари се померају, неки седају, да би што пре заузели место. — Ала смо се згуснули — добаци неко. — Нема ту „али“ — говорио је један од оних који су сада ушли, настављајући, вероватно, започети разговор.
Имало их је као да путују на неко весеље. А многи су носили у души носталгију за остављеном кућом и породицом. Осмехивали су се на шале, али је још било
Војници су нетремице гледали наредника, као да чекају разрешење или неко правдање за онако тешке речи. А наредник, наслоњен на сабљу, продужио је: — Сазнали сте да нам је Аустрија без повода
У почетку, то је била мала разонода за мене и као неко задовољење за све оне придике које ми је одржао командир. Тешио сам се да и сав тај народ мора исто онако ћутати преда
Чуо сам само звек својих мамуза. Неко се закашља. Погледао сам строго у том правцу, исто онако као и батеријски наредник.
Са једног краја логора допирала је монотона, отегнута песма војника, што је у многима будило сећање на родни крај. Неко је у близини ћурликао на свирали народну игру, из свега четири тона, док га је други из суседнога шатора пратио,
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Срећом наиђе на њега неко момче, које растера псе и приђе му с оним обичним изразом лица, с којим дочекујемо сваког непознатог намерника. — Шко.
Ви сте, дакле... И ја сам овде постављена... Љубица Петровићева. — Ене, зар то нови учитељ! викну неко иза њихових леђа. Учитељ се окрете и прелетевши оком сва лица климну главом и промрмља: — Како сте?...
— Честитам, госпођице, ново друство, викну неко иза њених леђа. А, жестока посла ! Младић и по! Она се осврте и спази ћату где јој се примиче.
Густа сура прашина, која се према сунцу преливаше у неко црвенило, стаде их штипати за очи, стаде се увлачити у нос, у уши, стаде падати за врат, на главу, по лицу, свуда...
Кога ће да умири ово вечито чергарење, ово терање без кривице и реда!.. Море, шта ту !... Знаш ли да чак осећам неко задовољство кад потрпам у канате своје прње, па озго уседнем са женом и дететом, а за душему привежемо козу, па терај!.
Ту су јој све мисли, цела душа... Деца одговарају : по неко већ схватило добро целу мајсторију и одговара правилно. Љубица све више светли очима.
Љубица све више светли очима. Али по неко устане, па све наопачке... Љубица се мршти, лупне ногом, управо врхом ноге о под; види се радо би скочила и притрчала
Она дрхташе сва, као у грозници, не знајући ни сама да ли је то из страха, или љутње, или јаког узбуђења. Неко закуца на вратима тихо, лагано.
Али шта је ово ?... Некаква топлина око десног образа. То неко дише уз њу, осећа да је то дисање и врло топло... Али од тог места полазе све јаче струје низ тело, трзају се мишићи...
јест, тамо умре... А ја око Љубице... тамо-овамо, док се венчамо... После већ добијемо боље место, неко лепо усамљено село, где нико не долази, па«...
Осећајући то све јаче и јаче, заплака се горко, очајнички и паде на узглавље... Неко груну врата, покушавајући да их отвори, затим се зачу глас: — Није овде, затворено је, видиш...
па пљус!... Гојко само осети како се на њега сруши цела кућа, и небо, и све... Као да му неко ишчупа срце и однесе... остаде на том месту само пуста празнина.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Ја сам Василије Шòпаловић, вођа трупе! МИЛУН (грађанима): Разлаз! ЈЕЛИСАВЕТА: Било је крајње време да нас неко узме у заштиту! МИЛУН: Покажите ми ваше аусвајсе!
Мишљење? Са таквом главом, као што је твоја? Ти верујеш да је то, што пролази кроз твоју главу, неко мишљење? Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање!
Ти верујеш да је то, што пролази кроз твоју главу, неко мишљење? Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање! Зар се са таквом главом може — мислити?
БЛАГОЈЕ: Глумци су боеми, и уметници, и светски људи! И нису они криви што ти то не знаш! ГИНА: Не треба мени неко велико знање да познам ко је курва, а ко лопужа!
БЛАГОЈЕ: Гино, да ћутиш ту! ГИНА: Ама коме да ћутим? Курви да ћутим? Ко си ти да ти ћутим? Да је неко ко командује, неко ко користи, да је неко ко копа, неко ко коси, неко ко даје, неко ко дан, па да и ћутим!
ГИНА: Ама коме да ћутим? Курви да ћутим? Ко си ти да ти ћутим? Да је неко ко командује, неко ко користи, да је неко ко копа, неко ко коси, неко ко даје, неко ко дан, па да и ћутим!
ГИНА: Ама коме да ћутим? Курви да ћутим? Ко си ти да ти ћутим? Да је неко ко командује, неко ко користи, да је неко ко копа, неко ко коси, неко ко даје, неко ко дан, па да и ћутим! Ваљда теби, маторој курви, да ћутим?
Курви да ћутим? Ко си ти да ти ћутим? Да је неко ко командује, неко ко користи, да је неко ко копа, неко ко коси, неко ко даје, неко ко дан, па да и ћутим! Ваљда теби, маторој курви, да ћутим?
Курви да ћутим? Ко си ти да ти ћутим? Да је неко ко командује, неко ко користи, да је неко ко копа, неко ко коси, неко ко даје, неко ко дан, па да и ћутим! Ваљда теби, маторој курви, да ћутим? ЈЕЛИСАВЕТА: Шта си то искокодакала?
Ко си ти да ти ћутим? Да је неко ко командује, неко ко користи, да је неко ко копа, неко ко коси, неко ко даје, неко ко дан, па да и ћутим! Ваљда теби, маторој курви, да ћутим? ЈЕЛИСАВЕТА: Шта си то искокодакала?
ГИНА: То што си чула! Да си матора курва! ЈЕЛИСАВЕТА: Ја матора? ГИНА: Нађи неко огледало, па се огледај! ЈЕЛИСАВЕТА: Зубе чува у чаши, а оће да уједа!
СИМКА: Зашто Анђу да убију? ДАРА: Што, да је можда не жалиш, немачку курву? СИМКА: Како неко може да пуца у жену? ТОМАНИЈА: Није оно била жена, него вештица! БЛАГОЈЕ: Зна ли се ко је пуцо?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ви сте моја буна. Знам да вас драган зове, за ништа вас не питам. Ако вас живот боли, ако вас неко воли, ја вам честитам. ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ Насмешио се последњи пут.
Кад би на летовању, у бањама, неко сео на клупу поред остарелог Паје Путника и покушао са њим да разговара, Путник би запитао: „Је ли господин Србин?
Баттута“, као неко оличење Нечастивога. Он нас је, све, набадао на флорет, као да је флорет чачкалица, а ми њему нисмо могли ништа, ама
Нити сам живео само весело. Живео сам и ја на Ријеци, неко време, и међу пролетерима, и горко. Мој ујак је, у пролеће 1913, био успео да наговори моју мајку да ми обустави сваку
Надао сам се да ћу бити лекар – једино занимање које је песника достојно. Ујак ме је на то избацио. Неко време, тада, имао сам тежак живот у Бечу.
Да неко спрема атентат у Сарајеву, о том нисмо имали појма. За Видовдан, удружење је било спремило велики, патриотски збор Срба
Тек се доцкан неко сетио да је ућутка. Епоха валсева била је завршена. Констернацију су, међу Бечлијама, изазвали тек мртвачки сандуци
много мртвих, а нарочито младих официра, у Италији, па је, ваљда зато, неко у Министарству, у Бечу, био решио да се сви студенти Универзитета, који још нису официри, упуте у школе за резервне
На крају крајева, после толико година, треба, ваљда, да ме неко време хране. Дугују ми и плате. У Бечу ми траже кирију, не ложи се.
Тргују и просе, Моје родољубље, привремено, сасвим је нестало, а наместо њега дошло је неко гађење. Зароастричко. Аустрију, рат, политичке борбе, револуцију, не видим више као борбе народа, нација, него као
На то у вагону настаје као неко гласање, неки силазе, и убацују ме, љубазно, кроз прозор у вагон, у ком су као сардине.
Преноћишта су скупа. Изненада, на улици, чујем како неко виче моје име, па налазим једног свог земљака кога знам из Галиције. Он је сад у великој, белој, шубари Козака.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Ал и камен му беше ложе меко... Једанпут простре тело своје голо На џбун некакви јалов, трње неко Што га је пекло, ко иглице боло.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Никако не могу да верујем да је све ово истина што сам досад видео у овој земљи, док опет неко закуца на врата. — Напред!
Управо специјалитет. Јуче сам добио од једног пријатеља неколико комада. Ванредно добра ствар... Пошто још неко време поразговарасмо тако о важним стварима, извиним се господину министру што сам га својом посетом узнемирио можда у
— пита председник. — Не знам. — Јесу ли сви ту? — пита председник секретара. — Сви. — До ђавола, па мора неко бити! Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, џа чак и онај кога проказаше. — Нека се јави који је!
— То је свеједно, ко било. — Ја волим да сам уз владу. — Ама ти си, у ствари, уз владу, него тек форме ради мора неко представљати опозицију. — Ја нећу да представљам опозицију, ја сам уз владу.
— Не мења ствар. — Не разумем! — Врло просто и јасно! — рече равнодушно. — Чудновато! — Ништа није чудно. Неко ће то морати урадити, па било ми, било други посланици. Влади треба само та формалност.
Појави се на улици какав странац, путник, и тек неко рекне другом: — Гле, странац неки! — и погледа друга значајно, лицем и погледом као да га пита: „Да није то Хорије?
Пробише после многих напора трњак и пођоше дале. Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике. Обалише и њих, па пођоше дале.
Мало су прешли тога дана, јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није
Који су се срећније скотрљали и зауставили где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, неко руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође.
Неко сломио ногу, неко руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају вођу мрко, попреко и
Неко сломио ногу, неко руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају вођу мрко, попреко и стењу од бола,
слабачке, упале; руке метне под појас, па тумара свуда по кући и дворишту мотрећи на сваку ситницу, а у свему види неко зло. Наићи ће чак на обичан какав камен у дворишту, па и ту предвиди опасност. — Хууу!...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Букће сува буковина, а пламен јурне о дно бакрача па се узвије и заљуља и стане му лизати гараве бокове, одломи се по неко прегорело парче, а варнице сукну и јурну уз оџак са треском и праском, понека излети до самог врха, где је дочепа
викнуше готово сви комишаоци у глас. — Ја сам први! — Јок, ја сам! — Нисте ниједан, ја сам. — Анђа је прва, викну неко из помрчине. — Анђа и нек пије, вели ч'а Марко. И Анђа однесе победу.
Наточише јој чашу — ђоровачу и поднеше њих троје... Таки ти је код нас адет. Кад се хоће да промени пиће, неко узме да заговара госте или раднике и утом се донесе бакрач (ако је ракија), или видрица (ако је вино), па ко први
Сетих се Јова и Милице, па ми се мисли почеше да бркају... Тргох се, неко ме зове по имену и вуче за руку. Павле зове на вечеру. Приђох соври, а тамо се радници већ умивају.
Они им жртвују све. Због тога се они плаше и сваке помисли, да може неко друго биће, нека личност са стране освојити њихова срца и тиме добити право, да уђе у светињу њихова уређеног кутића,
За неколико тренутака облада њиме неко душевно задовољство, коме се и сâм зачуди. Промени му се свет, променише се чак и мисли: »Па што? мишљаше он.
« — Ако наиђе на Орашане, убиће га, — рече неко иза њега. — Море, људи, знате ли ви да њега куршум не бије! — рече други.
— Љубиша, је л' те стра'? — упита неко. — Мене, вала, све'дно, — одговори он полако. Сви ућуташе. Звезде побледеле.
— Хајдуци! — викну неко, и свима се одсекоше ноге и застаде неки терет у грудима. Бесмислено, плашљиво, без једне капи крви на лицу,
Таман се приближисмо купињаку, а неко викну: — Ено га! Висок, стасит човек, у црним сукненим чакширама, џемадану и фермену, трчи преко чисте пољане...
— Деде сад да пуцамо одовуд, док му се Љубиша приближи, — рече неко. Онај за чаталом беше удаљен од нас преко сто корака и тако заклоњен врљикама, да му се одовуд није могло ништа
« После настаде некаква тама, н он чује да иде неко у папучама по соби... — Перо, — зовну га нежан и благ глас његове мајке. Он се трже и пробуди се.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
А не знам ни шта ће ми оне саксије у ходнику, унеће их Младен још данас у кујну. ДАНИЦА: Ух, саксије у кујну!... Неко куца. Извол'те! ИИ СИМА СОКИЋ ПРЕЂАШЊИ СИМА (улази на средња врата): Добар дан желим. ПАВКА: Добар дан.
ИВКОВИЋ: Да, одложено је рочиште. ДАНИЦА: А ја чујем отац разговара с неким, па мислим неко од његових луди. ЈЕВРЕМ: А, није од мојих.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
« Или му кажу да нису смели, јер би их оглобили са пет-шест хиљада динара, или би чак неко из редакције због тога дописа — који је оштро и револуционарски написан — отишао и на Карабурму!
— Је л’ се ко још отимао за кметство? — повиче Срета. — Јок, брате. Можда би неко и ћео, ал’ није смио. А ко би и могао код живога Милисава?! Оно све друго — а веруј богу — једва да му пандур буде.
Пружио и захватио па држи, ништа не испушта, а сваке године принавља поштогод. Тако ће то бити кроз неко време. И то осећа, и гаји наду на то, мали Зац, али још су му слабе силе, још није време.
А дошао је трговином, продавао је алву и ратлук, шећерлеме, лимунаду и петлиће од шећера. А баш некако било тада неко весеље: славила црква у селу.
Допало му се, па остао. Онда се, а и још неко време после тога, звао Јоргаћи Триандафил. А после се мало помало почело заборављати то име; најпре презиме, а после и
се није седело; нема Крсмана да га дирају, ни Гизеле да паре очи, па се тако вечерас један по један извукли из механе, неко са »лаку ноћ« а неко и без тога; неко платио трошак, а неко казао Зацу да запише на мушеми, кол’ко до сутра.
Крсмана да га дирају, ни Гизеле да паре очи, па се тако вечерас један по један извукли из механе, неко са »лаку ноћ« а неко и без тога; неко платио трошак, а неко казао Зацу да запише на мушеми, кол’ко до сутра.
ни Гизеле да паре очи, па се тако вечерас један по један извукли из механе, неко са »лаку ноћ« а неко и без тога; неко платио трошак, а неко казао Зацу да запише на мушеми, кол’ко до сутра. — Добро вече — рече Срета кад уђе.
очи, па се тако вечерас један по један извукли из механе, неко са »лаку ноћ« а неко и без тога; неко платио трошак, а неко казао Зацу да запише на мушеми, кол’ко до сутра. — Добро вече — рече Срета кад уђе.
— вели Срета. Максим се уклони, а Срета леже на кревет и угаси лампу. И у кревету је још неко време премишљао. Мислио је с ким ће све отпочети и кога ће истаћи.
И њега је макнуо неко из политичке мржње, макнуо га какав политички противник његовог госе. Ето сад јадан зељов плаћа својим леђима све оне
Колико пута седе браћа Срби у кафани, заседе се до неко доба ноћи, пију и куцају се и разговарају; и сви за једним столом и један другог не познају!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Можда та ни хлеба купити није знала! А шта ако ју је нека рђава жена украла?! У неко црно доба, на крају улице, Плану боја познате хаљинице: — Ево Цице!
И док Жућа одлази кући , Неко би могао рећи: „Браво!” Старом и добром кондуктеру. У ОПЕРИ У оперу, у оперу, довели су судоперу.
Жетеоци, у Гружи, певају стару песму, Док плева месечине изнад гумна дрхтури. У Ђушиној неко није заврнуо чесму Па мали млаз воде беспомоћно цури.
МУВА Ко зна откуда, Изнебуха, Ту, сасвим близу Ува, ил уха, Као да коњ Стаде да рже: Нешто ме уплаши, Неко ме трже! Ко се то огласи? Шта то би? Да ли чух предзнак Среће, ил коби? Ништа!
ТРЕШЊА У ЦВЕТУ Сва су узаврела, И сва бела; У њој зузори Хиљаду пчела. Зузоре, зузоре, Сложно, живо; Читају неко Древно штиво. У миомирису Цветнога грмља Хиљаду пчела Исту реч мрмља. МИРИС ЗÓВЕ Куда нас зове Мирис зóве?
Али храст, који је лети, Стајао, на истом месту, године 1бОЗеће, Зашуми, однекуд, и тражи да га се неко сети. ЉУЉ У јуну љуљ Крене, ко муљ, И ливада се Да у
Са фуруницом као ветар рупих У промрзлу улицу. У чуду застаде десетак зимских шетача Као да им неко чело боде; Идем ја, а за мном чило корача Фуруница, с ногама ко у роде.
То се ветар с дрвећем и лишћем договара На коју ће страну света сутра да крочи. Причини ми се, у поноћ, да неко истовара Суве орахе што звоне по топлој дрвеној плочи...
Далеко су, далеко су снесени У долине неке друге јесени. Тамо ћуте, и чекају, све исто: Нов почетак, неко ново детињство. ВЕТАР И ПАПИРИЋ Целу ноћ је ветар вршио контролу Да ли се папирић налази на столу.
Град није садашњица гола и боса, А ни прошлост како је замишља неко: Зидари не виде даље од носа, Док учењак гледа одвећ далеко.
Прилегну — свако у свој хлад; Тад ветар дува, ал се не чује: Грана се с граном попречује; И сунце чека да му неко Рекне то што му нико није реко.
Само чека да га неко ослови Па да се покорно власнику преда, Обучен, обувен, обријан, цакум-пакум, А зове се Пантић Авакум.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Неке од астерија показивале су још слабе покрете за неко кратко време, али је већ било очевидно да то неће дуго трајати.
За неко време је изгледало да ће победа бити на страни јегуља; коњи су, погађани електричним ударцима, постајали немоћни и једа
набодену јегуљу са копља и пренети је у рупу са свежом водом, коју смо били ископали на обали да би јегуље сачували неко време у животу. Морали смо се ми сами одлучити да то урадимо и да примимо ударе који нису били баш много пријатни.
XВИИ. Нерасветљене мистерије јегуљиног романа Роман јегуље пун је мистерија, од којих ће неке вероватно кроз неко време бити расветљене а неке ће можда још за дуги низ деценија остати неразјашњене и људским схватањима недоступне
Још се којекако може разумети неко самоопредељење код одраслих јегуља, али како се то да схватити код мајушног створа који се првих дана свога живота и
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Јесам ли био крив? и зашто? — Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама! Неко их стеже, а не видим ко је, Ал̓ чујем како шкрипе кврге гнусне, Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на
видим ко је, Ал̓ чујем како шкрипе кврге гнусне, Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на махове пљусне. Неко их стеже, а не видим ко је. Јаук и писка свуда око мене. У редовима црним кврге стоје, У њима пиште деца, људи, жене.
Јаук и писка свуда око мене. У редовима црним кврге стоје, У њима пиште деца, људи, жене. Неко их мучи, а не знају ко је. Јаук и писка свуда око мене. Стежи, о стежи, невидљива сило!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
У свијет га јошт није таквога ни ко чуо нити ко видио. Помоз, Боже, јаднијем Србима, и ово је неко знаменије! ВУК РАСЛАПЧЕВИЋ На што мјериш џефердаром, Драшко?
Просте наше жертве свеколике кад је наша тврда постојбина силе турске несита гробница. Што је ово ево неко доба те су наше горе умучале, не разлежу ратнијем клицима? Почину ни рђа на оружје, остаде ни земља без главарах.
На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко поколење. СЕРДАР ВУКОТА Бог са нама и анђели божи! А ево си удрио, владико, у некакве смућене вјетрове, кâ о марчу
Кâ је носиш, Бог-ти-братска, Станко? ВОЈВОДА СТАНКО Теке, брате, што се дерем њоме, ево неко доба не ваља ми. СЕРДАР ЈАНКО Како сам се синоћ исмијао! У кућу ми однекуд дођоше два момчета, те красна, бјеличка.
Крсту служиш, а Милошем живиш! Крст је ријеч једна сухопарна, Милош баца у несвијест људе ал' у пјанство неко прећерано. Више ваља дан клањања један но крштења четири године.
Ево видиш како смо далеко, и опета она тешка воња од некрсти овде заудара. МРТВО ДОБА НОЋИ, СВЕ СПАВА. НЕКО ЗБОРИ КРОЗА САН. ДИГНИ СЕ КНЕЗ ЈАНКО И КНЕЗ РОГАН ДА ВИДЕ КО ЈЕ, КАД ОНАМО АЛ' ВУК МАНДУШИЋ ГОВОРИ КАО НА ЈАВИ.
Докле неко, да му Бог поможе, из онијех пањегах завика: „Бјеж, народе, е изгоре кућа!“ Боже драги, да ту бруку видиш!
Је л' истина ê ово овако, ал' нас очи сопствене варају? Иште свијет неко дјеиствије, дужност рађа неко попечење, обрана је с животом скопчана.
Је л' истина ê ово овако, ал' нас очи сопствене варају? Иште свијет неко дјеиствије, дужност рађа неко попечење, обрана је с животом скопчана.
БИЈЕ НЕКО У ВРАТА ОД КУИНЕ, ДА ИХ СЛОМИ; МИСЛЕ ДА ЈЕ ЛУД. ИГУМАН СТЕФАН Помоз Боже и Мали божићу! Кад је радост са свакоје стра
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
На капији звекну алка. — Домаћини! Чак горе чу Софка јак глас са оштрим и страним нагласком. — Софке, удара неко! — довикну одоздо мати. Софка остави чишћење и поче силазити. — Па што ти, нано, не отвориш?
— Па што ти, нано, не отвориш? — поче се она нећкати силазећи низ степенице. — Иди, иди, дошао неко! — поче је журити мати.
И Софка овамо зна како јој сада она тамо сигурно говори: — Како си, снашке? Ето ја данас имала неко рочиште у суду, па ето једва стигла да и ја пођем на гробље. — И продужује са њоме пут.
На капију је само њега пустила, а његовог коњића кришом, да нико не види, иза куће увела и тамо у крају баште за неко суво дрво привезала, да уз нарамак сена или траве дрема, чека, док његов газда посвршава одређене послове: довољно
стари људи који, не што им се не мили живети, него што виде колико их њихови у кући не пазе, дигли руке од њих и у неко удаљено сопче метли их да седе. И тамо, што би им се донело, то би јели и пили.
Јер су знали како је, кад му се укаже прилика, и онако стар, облапоран, као неко дете. Не толико што је подражаван од Тодоре и Софке, него више услед ракије, а и што се није пео него силазио, кретао
Завукао се као мољац. Пометао катанце, као да ће му неко све вино попити... И једнако је носила тамо у кујну, разливала у разне лонце и шерпе, да ко од њих, мати или Софка,
сећа се доцније, чула је одозго, кроз таваницу, како сигурно из очеве собе, једнако долази шум, чак и гласови, и неко дуго | ходање. Онда, као никада дотле, материн доста јак глас, као неко одупирање, свађа, плач.
Онда, као никада дотле, материн доста јак глас, као неко одупирање, свађа, плач. Сутра, у јутру, мати јој се појави на степеницама са руком на челу, преко очију, а уста јој и
За све Маркове браственике био је он као неко вуче, неко дивље младунче, које они треба што више да припитоме, што више да му угоде.
За све Маркове браственике био је он као неко вуче, неко дивље младунче, које они треба што више да припитоме, што више да му угоде.
— она само што одговори: — Хајде, Софке! И то њено „хајде Софке“ тако се слагало са Софкиним гласом. Било је у њему неко саучешће, утеха, али и храброст и решеност: писано је, нема се куда, и онда — хајде, да се иде тамо куд се | мора.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
је срца, надахнућа млада, Отишло у море вечности далеко Под зрацима среће и окриљем нада: Да уздахе наше саслушава неко!
где светлуца Очију безброј управљених на ме; Очију безброј злокобно се светли — Мистике бића људског слика бледа. Неко је са мном! Срце бурно куца... Из мрака ноћи тихо се испреда Сенака облик, тканина одела И рита њиних.
Па култ мртвих, оних о којим се сања!... У њима је било неко чудно врење; То су они звали светом осећања... Ко од нас мари за те прошле ствари!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
дуге пут небеса што се коче“, пушке, вјерне друге Црногораца (а у оно доба и Примораца). Неко из народа повика: „Та отварајте забога. Хоће ли овлики народ ваздан чамати овдје?
„Удари вријеме, божê вријеме, бјеж’ народе!“ викну неко. Сви наврли к вратима те одигли пут неба главе: утоли граја, да би чуо муху да прозуји. „А ха! дома наши, дома!
„А ха! дома наши, дома!“ викну сад неко иза њих, ама викну такијем гласом да им је свима у ушима зазвонило. Сви се обрнуше.
Приморци, које пут вођаше на лијево, зауставише се мало, гледајући за њим. „Ко је оно?“ запита неко момче. „Оно је сердар Пејо Грубанов с Његуша.“ „А!
цијелива дијете и утјеши, подиже главу те набра густе обрве, и таман отворио уста да брекне женскима нека прекину, кад неко закуца на вратима.
Еле, бијаше то једна од онијех појава, о којима на први поглед и на први мах, зачмеш неко опсежно иако нејасно појимање. Ништа те од њега зачудило не би!
То ми каза неко момче што је пред њима пртило...“ Сердар Пејо помоли се на вратима и затутњи: „Помага ви Бог и на здравље!
Фала Богу, уморни ли бјеху ти људи! Да их је неко из даљега гледао, посумњао би бијаху ли живи. Сваки турио под главу камен, струку врх себе, под струком загрлио вјерну
иђаше старац неки, дебео, обриванијех бркова; за њим поп латински, носећи под пазухом гомилу књига; за овијем момче неко, сухоњаво, жута лица штапљући се крстом од дрвета, а најпотоња ступаше нека госпођа, и она гојазна, шарено одјевена.
Венцел син повједи му, готово кроз плач, што се догодило. Стари, пошто неко вријеме омјераше Јана, нареди да се опет сијеку.
“ викну свештеник, а фењер му испаде из руке. Тај глас потресе сваку жилицу у младића, те клиси као да неко подасу углавље пода њ, и — паде у наручје тобожњег језувите. Бјеше то главом гроф Павле Пшенел, прерушен у језувиту.
“ „А ни мени, занаго, газити од Црмнице па од Црмнице амо!“ рече неко момче. „Тамо сам почивао колико се он спремио и на коња узјахао“, рече показујући главом пут видара.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
да му га да у залогу), а трговац му (то) рекао. Мируцају! — Кад је некакав велики помор био, запита неко попа мру ли људи, а он ну одговори да мируцају; али кад послије неколико дана умре и попадија, одговори поп на таково
Штође, штође! — Некаквога попа, који је рђаво читао и прескакао ријечи, запитао неко гдје је учио књигу а он одговори: „Штође, штође“; онда му онај, који га је питао рекне: „Ва истину и читаш штође,
Нека кадгођ и женски дан дође! — Рекла је жена мужу, кад је карао и био што се била један дан опила. Неко пољем — неко морем, неко водом — неко гором, неко у гроб — неко у дом!
Нека кадгођ и женски дан дође! — Рекла је жена мужу, кад је карао и био што се била један дан опила. Неко пољем — неко морем, неко водом — неко гором, неко у гроб — неко у дом!
— Рекла је жена мужу, кад је карао и био што се била један дан опила. Неко пољем — неко морем, неко водом — неко гором, неко у гроб — неко у дом!
— Рекла је жена мужу, кад је карао и био што се била један дан опила. Неко пољем — неко морем, неко водом — неко гором, неко у гроб — неко у дом! — Овако је казала баба куги, кад је неђе срела, а куга је питала: ђе су људи?
Неко пољем — неко морем, неко водом — неко гором, неко у гроб — неко у дом! — Овако је казала баба куги, кад је неђе срела, а куга је питала: ђе су људи?
Неко пољем — неко морем, неко водом — неко гором, неко у гроб — неко у дом! — Овако је казала баба куги, кад је неђе срела, а куга је питала: ђе су људи?
— Приповиједа се да је одговорио Херцеговац кад је првипут виђео рака, па га неко запитао шта је то. Ваља да му се учинило да је налик на челу по ногама и по брковима, а на брус по оним зрицима што се
Јаох, за ситом јесени, а гладан цвијеће не мирише! — Рекао неко некоме кад му је хвалио лијепо и весело прољеће. Како сам постао, није ми подробац остао.
Онда син метнувши на по уста три прста: „Богме и ждријебе“. Не да ћосо Босне. — Приповиједа се како је неко некад казао да је турски цар некоме од хришћанскијех краљева дао Босну, а некакав сиромашак ћосо Бошњак пљесне се по
10 Рекао је међед: — Родиће ове године крушке. А неко га упитао: — Од куда ти знаш? — Зато што су ми миле и драге. 11 Питали пса: — Зашто свакога ријепом поздрављаш?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Био један цар па имао три сина и пред двором златну јабуку која за једну ноћ и уцвета и узре и неко је обере, а никако се није могло дознати ко.
” А син му одговори: „Учио сам занат.” Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу. Тада рече син оцу: „Бабо! хајдемо на вашар.
” Брат га послуша и даде му у суду воде, и изведе га и остави под јелом више врела. Онђе он јадан стојећи чу у неко доба ноћи ђе дођоше | виле на извор, и купајући се поче једна другима говорити: „Знате ли, друге, да се огубала у
Кад би у неко доба ноћи, дођоше виле да | се купљу, и стадоше говорити како се излијечи краљева шћи, „ваља да нас је” рекоше, „неко
неко доба ноћи, дођоше виле да | се купљу, и стадоше говорити како се излијечи краљева шћи, „ваља да нас је” рекоше, „неко слушао кад смо говориле да би се овом водом иза нас излијечила. Може бити да нас и сад ко слуша, пођимо виђети.
Кад по смрти очиној прође неко време, дође један старац на двоколицама те запроси девојку. Два старија брата не хтедну му је одмах дати, где је стар
да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: „Знамо одиста да не ће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће Бог и срећа данас помоћи.” Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем.
Царев син одмах брже боље за њом у гору да је тражи, као помамљен; кад — чује негђе да неко завија и плаче, те он по гласу трчи, кад ли нађе своју заручницу ђе се при- | била при једноме камену на пола мртва од
Скупи се око њега свакојијех људи и трговаца: неко даје цекин, неко два, те све више, све више, док дођу до стотине златнијех цекина, у томе за ову длаку чује и цар те
Скупи се око њега свакојијех људи и трговаца: неко даје цекин, неко два, те све више, све више, док дођу до стотине златнијех цекина, у томе за ову длаку чује и цар те дозове овога чоека
Кад у вече опет дође ала, запита је јели нахранила њену живину. „Јесам” ка- | же. Пошто је тако стајала неко време код але, рекне јој ала: „Ако хоћеш, иди кући; за то што си ме лепо служила узми од оних сандука који хоћеш, па
” Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући. Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
дајем, свима да је знано: нити прот да има власт над овом ћелијом, нити игуман светога нашег манастира, нити други неко од братије да не смућује онога који живи у ћелији овој Светог Саве.
Било да буде неко, као игуман, или други неко ко је служио у месту овом светом, да се пошаље у то место, и он сваку слободу и власт да
Било да буде неко, као игуман, или други неко ко је служио у месту овом светом, да се пошаље у то место, и он сваку слободу и власт да има над ћелијом том, како и
А манастир, нити игуман, да нема никакве власти над ћелијом том. Нити, опет, мита ради да се не поставља неко у ћелији тој, а да није достојан правила духовног.
Тада колико крепост може. О пићу и о јелу: ако се догоди да ти неко драг дође на утеху, тада нека се наруши пост — осим среде и петка.
(Мт. 25, 1) Чувајте себе, о љубимци моји, јер се бојим и трептим и страх ме хвата да неко од вас не остане ван двери као и пет девојака, и да страшан и грдан одговор онај не чујемо: „Идите од мене, не знам
Ми волимо њега, јер он најпре заволи нас. Ако неко каже: волим Бога, а брата свога мрзи, лаж је. Јер ко не воли брата свога кога види, како може волети Бога кога не види?
(И Јн. 5, 20; Јн. 17, 3; 14, 13-4; 16, 23) Дечице моја, пазите се и чувајте од зла да неко не остане изван двора. Ако ли је, браћо, неко лен као ја, разобличујући своју укорену немоћ и кукавну леност и тегобу
17, 3; 14, 13-4; 16, 23) Дечице моја, пазите се и чувајте од зла да неко не остане изван двора. Ако ли је, браћо, неко лен као ја, разобличујући своју укорену немоћ и кукавну леност и тегобу сна, ипак, прени се, о љубљени, помисли на
СЛОВО 5 О светој литургији и да се нико не причешћује без игумана, нити, опет, да неко остаје без причешћа, осим са игумановим знањем Треба рећи и о божаственој литургији, коју по дужности свагда треба
А непричешћен неко да буде без игумановог знања непохвално је, јер ко тако чини биће осуђен као онај ко се својој вољи приклања.
Ако ли се неко не приклони томе, требало би га и из манастира одагнати и одрезати као загнојен уд и уклопити и одбацити као тешко
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Напољу, на неком плацу, друг Вилотијевић држи говор, чије се невезане реченице чују у кафани само онда кад неко отвори врата. Миле, који напољу слуша говор, повремено улази и коментарише оно што је чуо.
МИЛЕ: Није, то је поводом неке инвазије, и оружане интервенције! ИКОНИЈА: Ја чујем помиње неко рушење... МИЛЕ: Рушење јесте, али објеката! ИКОНИЈА: Ааа!
ГОСПАВА: И јес ти глава за круну, нема шта! Рођен си да засветлиш, ко неко тамо ваше величанство! ПРОСЈАК: Понекад засја и оно од чега се не надаш! ГОСПАВА: Не знам ко ће, ако ти нећеш!
Седим, пушим, гледам преко Саве како је у Војводини облачно! А у реку и у облаке неко изручио чашицу клековаче! ЦМИЉА: Мора да је лепо, ја још нисам стигла на Калимегдан!
А изгледа ми да је искрен и отворен. ИКОНИЈА: Искрен и отворен! ЦМИЉА: Шта знаш, можда би мого неко да га преваспита, лепим, неко ко има разумевања?
ИКОНИЈА: Искрен и отворен! ЦМИЉА: Шта знаш, можда би мого неко да га преваспита, лепим, неко ко има разумевања? Знам један такав случај, бекрија, женскарош, а после женидбе светац! Ни дај си Боже онај човек!
Важно је да се не мисли на затвор, ни на себе, него како Ужицу пада киша, како неко пече питу од трешања! Важно је да знаш да није све у томе што ти седиш у затвору! Разумеш?
Разумеш? ИКОНИЈА: Причам ти причу! ЦМИЉА: Ћуде! ИКОНИЈА: Шта сад ту „ћуде”? ЦМИЉА: Напољу ко да неко јауче! ИКОНИЈА: Причинило ти се. АНЂЕЛКО: Чекај! Стварно је неко јаукање! ИКОНИЈА: Немој дизлазиш!
ЦМИЉА: Напољу ко да неко јауче! ИКОНИЈА: Причинило ти се. АНЂЕЛКО: Чекај! Стварно је неко јаукање! ИКОНИЈА: Немој дизлазиш! АНЂЕЛКО: Је л ти се пали сијалица на улицу?
МАНОЈЛО: Патриоти су нас и удесили! Више се чувај патриота, него шпијуна! ТАНАСКО: Неко долази, госкапетане, склонте се! МАНОЈЛО: Где баш сад нађе! Брзо у заклон! (Беже опет иза канти за ђубре.
Нолике чворуге, а јутрос нигде ништа! Срећан си колко си тежак! Брзо си се коварнуо, ко да те неко чудо извукло, Боже ме прости! На данашњи дан треба свећу да палиш док си жив! Оћеш нешто да појдеш?
Не знате ко су и одакле су? ИКОНИЈА: Шта знам... можда је неко снимање, ратни филмови, не читам новине... (Прилази Ставри) Помиње неке војнике, каже ту, пред кафаном!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Доле, у кујни, па у соби до ње, на прозорима, појављује се светлост, промичу изнутра сенке; с лева, поред степеница, неко са запаљеним фењером појави се и опет се изгуби натраг. Споља се чује свирка само ћемана, пригушено, чежњиво.
сумње и слутње неке тешке тајне јер види да Васкини прозори још нису отворени; бесно у мрак): Камо сте, бре, камо? НЕКО С ФЕЊЕРОМ (с лева, дошав до испод степеница, уплашено, пригушено): Ту смо, ту! ЈОВЧА (бешње): Овамо, бре!
НЕКО С ФЕЊЕРОМ (с лева, дошав до испод степеница, уплашено, пригушено): Ту смо, ту! ЈОВЧА (бешње): Овамо, бре! НЕКО С ФЕЊЕРОМ (изгуби се опет лево иза куће).
Свирачи се извлаче преплашени, погурени. Сви силазе. Дају знак и свирачима доле те се придружују мучке. Неко с фењером их с лева дочекује и води кроз воће, где су коњи и остали, па ће кроз капиџике да се изгубе заједно са
Не мораш ти одмах да се љутиш. (Полази): Купићу ти! (Застаје): А хлеба? Имаш ли њега? ВАСКА Има. Остало од синоћ неко комађе. МЛАДЕН (излазећи): Е, добро. Бар то, хлеба кад има.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Често, дајући другом живот, свој полаже. За ова сва страданија хотео је милостиви творац учинити и неко награжденије чловеку и жени, давши њима велико и неисказано наслажденије, у очима, | у прсима, у грљењу, у љубљенију и
На[х]одио сам неко подо-бије међу његовим мудровањем и архијереовим. Почео сам сматрати еп ископе и мирске свештенике као праве мирскога
И кад не би се смијао, на лицу би му неко тихо и природно осмејавање цветало. И правда, како сам после дугим искуством познао, и како ће се видити из ове моје
У то исто време митрополит, за нешто срдит на мојега старца, сметне га с игуменства и заповеди му да пође на неко време у Ши|шатовац, нити му се дозволи да мене с[а] собом поведе.
” Учини ми се као да неко божество из њега говори. Пун радости приступим да му целујем руку, но он ми рече: „Богу благодари који те је овде
за пребиваније учеников, и капитал довољан саставе, од којег до[х]отка да се могу како учитељи содержавати тако и неко число оскудни[х] ученика препитавати.
” При почетку месеца септемвра запросе ме старешине хормовитске да им оправим неко дело недалеко од Корфа, о којем делу морао сам се бавити најмање четири месеца. Пођем драговољно.
именем Данилом Мораицем, којему кад кажем да ћу у Далмацији пребивати годину или две, рече ми да би и он рад за неко време из Корфа изићи. Моје предложеније до пође са мном у Далмацијује два дочека.
Нејма га; давно се преставио. За другога, с друге стране, чичу Лазу - и он такођер. Децу у неко време и моје врснике поизналазим, прве у вароши, једне с[а] синови на женидбу, а друге с кћер ˊма на удају.
Преко дан лепо време; такове музике и појања — ван да опет ту. Око неко доба ноћи пођемо кроз широки канал; кад ти ту нападне на нас такова стра[х]овита бура да нико није већ мислио главе на
Чрез овога познам се с једним благородним Греком, родом из Ципра, од древне фамилије, Лузињана зовоме, која је у неко време с тим островом владала.
“ „Јест у јестеству человеческом движеније неко тајно и мучеће склоњеније к љубови других, која, ако се не упразни у једнога или у мале, природно излијава се на многе.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
О знамо и још шта нас чека На путу кроз ово лето: Прах, неко заспало псето. И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо, Ал ипак корачамо.
Квасили се у мору, пели на врх, о свуд. Јесмо ли донели нешто или оставили све? Неко се вратио насмешен, неко луд. Заједно смо, а били смо раздвојени сви. Да л смо ближи или даљи него пре?
Квасили се у мору, пели на врх, о свуд. Јесмо ли донели нешто или оставили све? Неко се вратио насмешен, неко луд. Заједно смо, а били смо раздвојени сви. Да л смо ближи или даљи него пре?
Ни сенке више нема да црта по тлу. Да л су сви ту, ил још неко — не? Ко ће први угасити лето? Ко сме? Куда води труло лишће — тај бакарни мост?
Ми идемо у гомилама, по двоје (ал сâм и сâма!) И само се тек по неко од нас сети Како су, колико јуче, горели сунцокрети Из башта у предграђу, са сунцем у семенкама.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Људи мога корена ћутањем морају да се бране. Понекад, обично после вечере, зове ме Аћим у своју собу. Кад би неко кроз прозор гледао, могао би само да. види: једна према другој клате се две браде. И ништа више.
“ — „Ми за грош јефтиније“, као да кукуричу, викали су шегрти пред дућанима и кришом се грудвали. Између њих неко прође, преломи поглед, и Ђорђе више увређено но пркосно рече: „Имам и кога.
— Својим ручердама. Ти не даш хлеб забадава. — Не дам. Котите децу као зечеве, а после их други храни. — Неко коти децу, а неко дукате. Онај небески не дâ да се деца мешају с дукатима. Кваре им се очи. — Уши ће ти појести.
Ти не даш хлеб забадава. — Не дам. Котите децу као зечеве, а после их други храни. — Неко коти децу, а неко дукате. Онај небески не дâ да се деца мешају с дукатима. Кваре им се очи. — Уши ће ти појести.
Колона рабаџија уђе у село; под кошевима ћуте пси; рабаџије стадоше да се довикују; неко започе песму, па умуче; њен тмони одјек засу снег, крупан и густ. — Теби као мило што мени ноћас пропустише главу?
Звонко сипкају осушена ситна семца. Неко их лаким прстима пипка. Осушена семца. Заустави дах: срцу не може ништа; оно брзо каса по сипкавој тами, прободеној
Неће са мном као некада, зато ми није јавио да долази. Сат је прошао па се поздравио... Оче... Неко зло. — А зашто баш вечерас сва тројица да разговарамо?
Код кога ће радити? Чиме ће децу исхранити до пролећа? Мора да га моли. Бог је њега, Толу, зато измислио да би неко по овој земљи ишао на коленима и погнуте главе. Где ће он с Ђорђем Катићем да се парничи око правде? Хлеб му треба.
Понижавајуће, и сурово. Не, не, тако се и мора у животу. Једино тако. Од горчине и жалости магли му се страх и осећа неко болешљиво задовољство собом. — Стој!
— Е, Мој Толе... Брат Вукашин сахрани ме дупке сто аршина под земљом. Осећао сам ја да ми неко зло долази, али нисам мислио да је од њега... — Мени умре један... Леви... А био је крупан, несрећник.
руке, мути му се у глави, тутњи, звоно је у његовој глави, великој као небо, а страх вуче конопац плашећи се тишине, неко га шчепа за руке отимајући му конопац, тучана маљица преплашено затреска по бронзаној чаши, па се умири.
Ђорђе дуго буљи у изврнут шешир, бачен на шафољ с леандером, и чини му се да је неко из њега мотиком ископао главу, као што се кромпири ваде, а ти ископани кромпири из црног оџака, шешира, час су његова,
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Из лица прекривеног блатом и крастама гледале су у људе крупне, златасте очи, али дете је узалуд пружало руке да га неко узме. При погледу на ситно, измршавело створење присутни су и нехотице узмицали.
А када Царица одене хаљину, двораном проструја жамор одушевљења, све док неко не рече да девојка крај језера подсећа на лик Златопрсте. Царица гневно набра обрве. — То је ужасно!
Шта ће он међу људима? Препознаће га по репићу и роговима, одраће му кожу с леђа и вратити га у пакао. Нека неко други иде! Подвуче Ђаволак репић и сакри се у најудаљенији кутак. Али ко је још од Поглавице побегао?
— рекоше они. Сазван би Савет Мудраца. Без успеха. — Можда ће Ђисара знати? — сети се неко најстарије становнице града која је памтила шест краљева и три рата. — Она зна језик птица и трава!
»Ух, како се Поглавица преварио да неко може уништити чаролију!« помисли Ђаволак, кад из једне ниске, рушевне куће изађе девојчица носећи малог брата у
У мразној шари направи се округли отвор и девојчица опази да се иза окна неко миче. Када се пажљивије загледа, виде нечије светле, радосне очи и шарену мараму око округлог лица.
То не може бити Татага! Девојчица завири још једном. Иза окна јој неко пријатељски климну главом. Девојчица приђе другом прозору. »Сањам ли ја то?« помисли. »Татага нема никог!
Ево ти воде! Неко мајушно, светло биће стајало му је крај јастука и нудило чашу воде држећи је обема рукама. Од чуда старац занеме,
Ни доглавници, ни Јасновитка нису знали неко боље објашњење. Само су узалуд проводили дане у нагађању! Коначно се Јасновитка сети да би и махање лепезама било исто
— Хоћу напоље! Доста сам чамила у теби! — чу јаје како из њега неко гунђа и зачуди се. Ко би то могао бити? Свуда, докле је око сезало, царевала је тишина, расли мириси трава, откида ле
Начас јој се учини да из песка чује нечији пригушен уздах, па задрхта. »Да га није неко чудо под земљу одвукло?« помисли и зарече се да ће га и испод земље наћи, ако треба.
Тек Источни ветар замишљено набра обрве: — Нестао, кажеш? Како би неко тек тако могао нестати без трага? — замисли се Источни ветар, па рече с тугом у гласу: — у Каменом је јајету, сад знам.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Крочи на Брег за размишљање, зађе у сенке и наслони образ уз једно дрво које је било младо 1870. Неко време стоји тако, не размишља, слуша: дах сокова, ход мрава, ковитлање облака над безданом и, нарочито, сенке како це
Није био сигуран да ли се то он шали сам са собом или се неко други шали с њим, али је све, још невидљиво, осећао као истину која се може опипати.
је волео онај неухватни трен, пред битку, кад се свет смањи само на њега, људску трунку, а и њега већ нема, ту је само неко који оцећа како зарања у неизвесност, уобличену и обезобличену, без дна а замамну: тад замре мисао и замире свест,
трен што је сада ту, истеже, а онда, истањен, заокружује и сав стаје у њега па обликује, уместо оног обичног Стојана, неко необично створење које уме и да види и да чује оно што се најчешће нити види нити чује.
Онда Петар види како се са Стојана свлачи она скрама умора и како га већ гледа неко налик на вука; и Стојан каже, благо, да је нашао ћуп са златницима и хтео да их подели са њим, Петром, али да сад види
се затим догађа мање је познато: противнику који му се приближава Стојан, јунак на гласу, одједном се причињава као неко кога је шчепао један од оних потпуних а непредвидљивих страхова што отапају храброст и окивају покрет а могу се
Лепо се оцећа како од Стојана долази тај страх као неко меко, неописиво, језиво ткање и, у противнику, буди самоувереност а смирује опрез.
Сав окрупњао од снаге, Милош је изгледао Стојану као неко који ће умети да поведе нови устанак. Као да је траг радости, заборављене, ошинуо војводу.
Са њима га чека још неко коме ће се Змај од Ноћаја обрадовати: онај Турчин, Бошњак који му је некада добављао џебану и који му опет стоји на
Не: у скоку се одвојио од излога и потрчао. Можда га је неко и гледао, није приметио, плакао је. Као да су се, у њему, дрешиле прастаре стеге и он је, још у плачу, осећао неку
Али ипак, ипак: уз све те знаке наклоности као да се око њега стварала и нека танушна брана, неко упозорење од којег се, ноћу, повремено будио. Прозирна граница.
И даље је препознавао: неко је, ево, протрчао, то су мала, боса стопала, још трапава, а у траговима тих стопала остаје прах ведрине.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Око сваког светлог гроба - Баш ка' горе око звезда Повесница прича ово: Хватало се неко коло, Коло младо, коло ново, Нове клице стара нада, Ново цвеће стабла стара; Душе чисте, срца млада, Наследници света
Ал' стани, шта то јекће? К'о напрег од кашља, заптивен, сух. На умору је л' ропац године? На мојим врат'ма куцну неко Збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: Улази!
Тако горко пада неко вече бледо На све моје путе; болно, по све доба, Дубоко у мени док љубав и злоба Као два анђела поју напоредо. Ј.
Тад дјевојче неко, измеђ' црних штица, Донесоше људи. Косице јој русе По леденим груд'ма, као свила густа, К'о мекано злато, почиваху
Јесам ли био крив? и зашто? Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама! Неко их стеже, а не вадим ко је! Ал' чујем како шкрипе кврге гнусне.
Ал' чујем како шкрипе кврге гнусне. Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на махове пљусне. Неко их стеже, а не видим ко је! Јаук и писка свуда око мене! У редовима црним кврге стоје; У њима пиште деца, људи, жене.
Јаук и писка свуда око мене! У редовима црним кврге стоје; У њима пиште деца, људи, жене. Неко их мучи, а не знају ко је. Јаук и писка свуда око мене! Стежи, о стежи, невидљива сило!
А озго неко гуди Шта раде ови људи? Поноћ је давно прошла, зора руди, Сањива и бледа лица уокруг још се крећу; Свак стисн'о женску
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Док ме неко за руку дохвати и позва ме пријатнијем гласом: „Диг се, твари општег створитеља, те ти хитре наслађуј погледе у
Попа, Васко - КОРА
окренем главу Сунце ће с гране пасти Сахранила си осмехе У длановима мојим Како да их оживим Сенка ми је све тежа Неко јој везује крила Очи отвараш добра Склањаш ме немо Ноћ ме изненадна тражи У дну дрвореда Платан цигарету
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
У немој тишини која је настала, чу се неко ритмичко хркање. То беше Паролос који је, испружен иза једног великог камена, слатко спавао.
„Да“, рекоше ученици, „тако је! Он, учитељ је рекао“. Он их остави да још неко време посматрају ту, њима несхватљиву, небеску појаву, а тада им рече: „Време је да пођемо кући, иначе ћемо покиснути
- А ти стриче?“ „О том ћу ти моћи говорити тек кад се издувам, одморим и окрепим. Хајде да нађемо гдегод неко згодно какво местанце за одмор и окрепљење!
Аристархос ћуташе неко време, па се онда дубоко поклони пред својим владарем, и рече: „Хвала ти, краљу, на твојој заштити и бризи!
У то закуца неко на вратима. То беше Диоклес, кујунџија. „Архимеде“, узвикну он, „хајде са мном; извешћу те из вароши“. „Како можеш?
Архимедес чу како неко обија врата његове собе. Усплахирен повика: „Пљачкашка стоко! Није ти доста што си ме пљачкала, већ хоћеш да прљавим
Промрмљах кроз зубе неко произвољно талијанско име, а он ме понизно одведе у манастирску чекаоницу. Прво, што запазих онде, беше велико
„Велика жртва што је поднесосте за науку!“ „Нисам се покајао, и није ми била тешка“. Он ућута неко време, па онда настави.
„Ви сте били онда још мали и нејаки; имала сам пуне руке посла да вас спремим, однегујем и васпитам. Неко други мораде се бринути за обраду и искоришћење наших добара у Улздорпу и Сјустну.
Тек кад се, у неко доба, обазрех, не видех ни једну овцу у пољу. Али наш добри овчарски пас бринуо се место мене и све овце повијао на
Њутн осети у свом срцу неко слатко непознато чувство. Он погледа зачуђено око себе. Његова кола зауставила се, а он то није ни приметио.
Он мораде после дугих мука, тешка срца, обуставити та испитивања и одложити их до бољих времена. Остао је, бар неко време, без занимања. Сад поче да мисли, пун чежње, о својој несуђеној вереници.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
венчања мога побратима — у том тренутку то ми је било најпријатније размишљање — кад чух кораке и неразумљиво неко гунђање у ходнику, а одмах затим појави се кондуктер са једним сањивим господином који је нешто мрмљао и као претио.
Чинило нам се, поред свега, невероватно да ће се она појавити и хиљаде сметњи излазиле су нам пред очи. А да нас је неко тада пажљивије загледао морао би с чуђењем застати да посматра: како замишљено и брзо корачамо, одавајући бригу људи
Тамо ми показаше једно засебно одељење, одакле је допирала паклена свађа. Ја застадох да ослушнем, оклевах опет неко време држећи кваку ла се нагло одлучих да отворим.
Оно што је најодвратније у једном веселом друштву то је: кад се неко прави мудар па се издвоји и не иде укорак са општим расположењем. Грцао сам, пио сам на силу, али сам пио.
Само сам осећао: као да се купам у нечему што је мирисало на мрве; дуван и чаршав умочен у вино, И чуо како неко каже: „Нека га, док се одмори.“ А кад ми нека течност уђе у рукав неко је опет казао: „Пустите му руку, нек' исцури.
“ А кад ми нека течност уђе у рукав неко је опет казао: „Пустите му руку, нек' исцури.“ Уплашио сам се да није крв, јер знам да сам једног тренутка помишљао да
— Али сви рекоше да Никола који се лудачки кикотао треба да иде кући и да ја морам ићи с њим. Ми смо се неко време опирали, али, напослетку, послушасмо.
А одмах затим као нека борба, очајно задржавање као рвање неко и нешто се сурва и откотрља низ високе дрвене степенице.
Нешто пријатно до манитог заноса, неко слатко узбуђење које ми је уливало нове снаге, прострујало би кроз мене и заголицало би ме при сваком од тих случајних
И официри срчу и ћуте. А из села, изненада, допире граја, неко комешање као узбуна, па све ближе и јасније, и чопор мештана појављује се, па се приближује дивизијару.
— Ене сад, ја претерујем? Е, дед’ покажи ми како претерујем? И како може бити задовољан неко који је изгубио Отаџбину, који нема појма кад ће се у њу вратити и да ли ће икад видети своју кућу?
Они су повучени, мирни и дисциплиновани. Кад неко прича они се нагињу, праве грчевите покрете главом као да им је нешто тесно око врата, мичу раменима, мрште се,
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Преостали дио агенције изгледао је као неко складиште гдје су били без реда истоварени сандуци тјестенине и врећице сумпора, бале сухог бакалара, вијенци тврдих
Вјеровао сам да их мрзим, а ипак ме нешто неодољиво вукло к њима. У ствари, то није била мржња, већ више као неко удивљење, с трунчицом зависти, можда. И још, као нека носталгија.
Каснија је потпуно изгубио сваку осјетљивост за физичке болове. До конца је сачувао присебност. Можда је налазио неко више задовољство, као неку супериорност, у тој својој нерањивости, у том стању без нужда и жеља.
Тако бива и кад нам неко умре. Тако бива уопће кад се збрише један реалитет: на његовом мјесту остане празнина тачно његових црта, лика и
Може се пећи да су ти људи пропушили свој вијек, онако као што га неко прокоцка или пропије. Имао сам осјећај да у тај свој потпроизвод, у те облаке дима, издахњују најбољи дио себе; своје
Небројено пута узастопце притискао сам опружницу и налазио као неко мало чудо у томе како се сјајна, испупчена облина горње полутке одједном преокрене и како, мјесто ње, наједанпут
Тамо као да се догађало неко страсноболно крваво насиље. Големо црвено сунце тонуло је у море споро, језиво споро, некако неповратно, неопозиво.
Рука ми бојажљиво посегну, као да ишчекује неко откровење, и прсти такнуше жице. Замније, изблиједио, крхак, њихов давно упокојени глас чудан, непоњатан.
Јер држим да баш то, и можда једино то, није прави пут којим се улази у сферу музике, или било које умјетности уопће. Неко сам вријеме, касније, вјеровао да је то можда прави знамен за будућег извођача виртуоза.
Да неко негдје крикне — па макар ко и макар што — да кукуријекне пијетао или да зањаче магарац. Макар да снажно залупе нека вра
Макар да снажно залупе нека врата или прасне неко стакло — ма што, ма што, али само да то сунчано поподне затаљених уста добије свој жив глас!
идеално, која се нарочито у беспомоћним врелим љетним поподневима потенцира у свом осјећању недостижности и претапа у неко свеопће и чисто просторно осјећање безграничне сунчане пустоши. Дуго сам је пратио очима, притајен иза жалузија.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука... Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају
Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука... Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне
Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука... Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с
му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање.
— Тсс... познајемо — проговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете.
Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. — Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. — Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар.
»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу. Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном
— Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа. Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. — Зар од оних што су са мном.... — Не знам, али ко може други ?...
нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица « приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљање. — Да се одметнем ?
За један тренутак узбуни се цела среска кућа. Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у
За један тренутак узбуни се цела среска кућа. Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.
Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Јесмо, сине, јесмо, — па га стаде грлити и љубити. Ту ти је он неко вријеме с матером у изобиљу живио, па се једном присјети и рече: — Што бих ја живио у овако тијесној кућици?
И ДЕВЕТ ПАУНИЦА Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку, која за једну ноћ и уцвета и узре и неко је обере, а никако се није могло дознати ко.
“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати: задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа.
У двору се поплашише и стану од страха дрктати. Наједанпут неко проговори: — Отворите, царевићи, врата! На то вели најстарији син царев: — Не отворајте!
Друге ноћи у исто вријеме стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити: — Отвор̓, царевићи, врата!
Тако они два млађи брата заспе, а најстарији остане стражу чувати. Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха
Прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па
Кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу. Кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере; онда ја повадим сабљу и главе јој све
учинио па, отворивши врата од млина, хукну колико може више, а од оне његове силе сва дјеца разлећеше се куд које, неко на панту, неко напоље кроз баџу, еле ниједно не оста у млину.
отворивши врата од млина, хукну колико може више, а од оне његове силе сва дјеца разлећеше се куд које, неко на панту, неко напоље кроз баџу, еле ниједно не оста у млину.
Сад царска кћер пошаље оцу свом прошеније да у дворану ноћу све неко долази и с астала пите и све остало поједе и попије, и да слушкињама заповједи да се не усуде више свијеће мењати.
Па ни он га није могао за свашта узети: заната није ни знао, па га намјести да продаје хљебове. А неко ти дочује за тајне собе његове матере, те разгласај по граду, док глас дође и до његовијех ушију.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
погледом већ уморним преживела гледам доба И све што је некад било, и све што је око мене; И чудна се слика ствара: неко море од пепела, Над њим ваздух, паран криком, као да је смех сирене.
Наједном се тргох. К'о да неко иде? Мис'о моју прели крв ми узрујана. Ја бежати почех. Да л' ме когод виде? И синоћ сам био поред твога стана.
У сну своме нисам знао за буђења моћ. Ја сад једва могу знати да имадох сан. И у њему очи неке, небо нечије, Неко лице, не знам какво, можда дечије, Стару песму, старе звезде, неки стари дан, Ја сад једва могу знати да имадох сан.
Је л' то буна мртвих, ствари и поретка? Ил' се збиља овде и сад неко крије? Је л' облик пропасти, вечан, без почетка? Ил' часовник смрти што без срца бије?
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Биле су то слике предмета и призора које сам заиста видео, никада оних које сам замишљао. Када би ми неко нешто рекао, појавила би се жива слика предмета који је та реч означавала и понекад нисам могао јасно да разликујем да
Не бих дотакао косу неке друге особе, осим, можда, ако би неко у мене уперио револвер. Добијао бих грозницу само посматрајући брескву, а ако би се делић камфора нашао било где у
радова и ја ушли смо у мали ходник преко пута зграде 65 на Петој авенији где су се налазиле канцеларије компаније. Неко је предложио да један другоме погађамо тежину и мене су наговорили да први ”станем на вагу“.
која нам омогућавају да осетимо истину тамо где су логичко закључивање или било који свесни умни напор узалудни. Неко време сам се колебао, импресиониран професоровим ауторитетом, али убрзо сам схватио да сам у праву и прихватио сам се
ИВ. Откриће Теслиног калема и трансформатора Неко време сам се потпуно предао уживању замишљајући машине и измишљајући нове форме.
Пошто је радио неко време закључио је да треба да се консултује са инжењером, па је тако и учињено. Инжењер је имао неколико примедаба али
Забављали смо се бацајући грудве, које су се саме котрљале неко време, сакупљајући мање или више снега, и покушавали да надмашимо један другог у овом узбудљивом спорту.
Свако разуме да уколико неко оглуви, ако му вид ослаби или су му удови повређени, шансе за његов даљи опстанак су умањене.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Ови лопови би се сакрили у кукурузу и чекали да неко говече тамо зађе, а онда би га одвели на своја оближња кукурузна поља, на другој страни њиховог села.
Док сам седео у бироу за запошљавање и очекивао да ме неко запосли, нисам могао одолети а да не посматрам моје другове исељенике, који су, као и ја, седели и чекали да буду
Остао сам и привукао столицу ближе ватри у очекивању да ме неко позове и каже шта да радим. Онда су дошле две жене и распремиле сто за ручавање.
Ипак, на своју срећу ускоро сам приметио да је немирној мазги сметало када би је неко дирао за уши. То је било њено осетљиво место.
Сањао сам да се у згради где су ишли они студенти сакупило много људи у намери да ми уруче неко академско одликовање.
Међутим, ја сам је стално посматрао и скидао поглед са ње само ако сам опазио да ме неко гледа. Убрзо је она то приметила и, с времена на време би ме погледала хватајући мој поглед пун дивљења, али у исто
Таква ракета био сам и ја. Међутим, тебе штити неко добро божанство па те је судбина сачувала од тога. Под тим добрим божанством он је подразумевао Џима.
Како ће се неко снаћи и осећати у оваквом друштву, зависи једино од његове снаге и борбеног духа. Мађаризам у Панчеву и германизам у
Повереник Колумбија колеџа Ратерфорд за овакав начин одгоја говорио је: “Ако неко хоће да постане Американац веран најбољим традицијама своје земље, мора се научити понашању!
Био је то Атлантик који се, како би се рекло, трудио да нас задовољи и разгали. И као да се неко трудио да нас специјално задовољи, на овом путу смо доживели многа пријатна изненађења.
Изгледало је да се све лагано креће, као неко коме су одбројани дани. Будимпешта ми је изгледала некако мала, а ланчани мост, због кога ми је застао дах када сам га
Изгледало је да се све лагано креће, као неко коме су одбројани дани. Будимпешта ми је изгледала некако мала, а ланчани мост, због кога ми је застао дах када сам га
Ћипико, Иво - Приповетке
— побегена Загорац и скреше да припали лулу. Света је на обали све то мање. Још пролази какав самац и брзо одмиче. Неко је дете задоцнило; са скленицом у руци поскакује и жури се кући; сигурно га домаћи ишчекују, па заборавио на своје.
—Знам ја шта је... Ако увече не нађеш радње и нема ништа! — Ко вели? Догоди ти се, те узму и зором, — умеша се неко момче у разговор. — Не казуј ти мени... Старија је моја! — па ће одлучно: — Идимо! . , . — Па де!
Хтедоше унићи да заишту конака, да се заклоне до освитка, но отезаху надајући се да ће неко изнутра изићи те их тамо пустити. И збиља, у згодни час неко чељаде устобочи се на кућноме прагу. Огледа се уоколо.
И збиља, у згодни час неко чељаде устобочи се на кућноме прагу. Огледа се уоколо. —Шта сте ту стали? — јави се осорно. —Је ли ми?
—Богме сте погодили! —А што ћу? Нудер, смилуј се, па нас пусти у кућу! —Хоћу баш! —Је ли млада? — огласи се неко изнутра што је разговор слушао, те се надвири да види ко је. —Пусти! — одговори први. Њих двоје замукоше, па чекају.
Чуде се њеној невезеној и шареној прегачи и белој као снег марами што је овијена око коврљка. —Одакле си? — упита је неко од њих. —Из далека, чак из Загоре. —Па си овде дошла? —Ето, од невоље. —Јеси ли удата? — упаде друга у реч.
Док се повратила, већ је ватра добро пламсала и расветљавала вас простор, да се добро видело и без свеће. Над огањ неко од оне тројице беше надвисио бакру; стога је она морала своју поставити са стране, на два камена, и чекати да вода
Зачињајући, пушило се у здели. —Гле, уље се једва циједи! — опази неко из друш тва —Мутно је и нечисто, прости боже, ружно га је и гледати! — одговори Цвета. —А маслине здраве као дукат.
Хтела би да пароброд заустави. Унутарња нека сила подиже јој руку. И та рука, за неко време, остаде испружена у ваздуху. Наредни дан иза олује освануо је ведар и море се утишало.
И њену главу захвати светлост — рекао би свиће. У загону брецну на вођи звонце. У кући се неко огласи и причини им се да се по њој дружина премешта. —Уђимо! — нестрпљиво ће Марко. Што ћемо напољу? Ступе у кућу.
Па може бити да се с њим још неко крије, биће их и више: Османова браћа богата су, неће штедјети, само да брата освете.
с једне и с друге стране улице, из крчме слуша пјесму, а ондје гдје су црвени застори на вратима спуштени весело свира неко у хармонику и види се на застору како се сјенке унутра помамно врте.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
И био је у праву, јер је поређење приготовљено чекало у народној поезији, само је требало неко да дође и развије га.
од које је особе Вук песму забележио, али нам понешто говори већ и сама чињеница да је то, по свему судећи, био неко ко је у оно време могао дилижансом да путује од Беча до Земуна.
небеска тела не појављују сведена на саставни део, или на атрибутивни део, или на средства (дакле инструментално) која неко може употребити, која му могу служити, као што се Анђа њима служи као одеждом.
(2005) ИИ ИЗ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА ПЕСНИК „СТРАШНЕ МЕЂЕ“ Неко је већ рекао да Јован Дучић није само песник него у исти мах и критичар. И то изврстан.
Књижевни текст, наиме, такође садржи неко поређење, само што је оно обично скривено и потенцијално. Скривено и потенцијално, оно – попут пупољка – развија своје
То јесу песничке слике, али израсле из митске подлоге, и јасно је да мајка добија атрибуте који упућују на неко нама засад непознато божанство. У њој, наравно, брзо препознајемо и мајку из Откровења.
Али, како је неко већ приметио, у свакој метафори дрема катахреза, тј. могућност претеривања и злоупотребе метафоре, што и само за себе
Милан Богдановић, у иначе изврсној критици, тврдио да у Бандиту или песнику нема, како каже, „космичког сна који је за неко време био обухватио нашу поезију“.
Песников рад у језику, срећни тренуци кад му полази за руком да уобличи неко своје виђење које ће као нова књижевна творевина заузети место међу постојећим књижевним творевинама и продужити да
У наредна два стиха даје се паралелизам – поређење у коме се сама Стојанка појављује као да је неко потајно око са стране види: Козара извила три бора под облак, Стојанка подигла три сина под барјак!
Нама, узмимо, не пада на памет да кажемо како неко језички лаже, јер се природни језик једноставно подразумева, он претходи истини и лажи, а размишљати о томе како сам
Приређивач је добар кад нам даје све потребне податке, сам је невидљив, а нас оставља да пратимо рад пишчев као да неко ставља испред нас један за другим његов рукопис или једно за другим издање истога текста који је мењан.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЧЕДА: Па да, откуд има смисла то: министарка, а да нема златан зуб... ЖИВКА: Па дабоме! Кад дође тако неко отменији у посету, па се у разговору насмејем, а мене чисто срамота. ЧЕДА: Сасвим!
ЧЕДА: Ама, почасни конзул. Не може се тек од тога живети. Ко је још од почасти живео? Он мора имати и неко занимање?... ЖИВКА: Па иначе је кожарски трговац. ЧЕДА: Уф, ала то нешто смрди!
” – „Хоћемо ли се видети сутра, господин-Васо?” А мени, право да ти кажем, мило и онако пријатно ми као да ме неко голица по трбуху. ЖИВКА: Па јест, може да буде пријатно! ВАСА: Ама, откад ја чекам да неко из наше фамилије онако...
ЖИВКА: Па јест, може да буде пријатно! ВАСА: Ама, откад ја чекам да неко из наше фамилије онако... како да кажем... да одскочи, брате, да се чује, да се види и да се прослави.
Алал јој вера, Живки, рекô сам мојој Кати. Кажем ја да неко из наше фамилије мора да оде високо. ЖИВКА: Па јесте, само не видим шта има од тога фамилија што сам ја министарка?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
9 Рећи да неко не очима, него челом и целим лицем трепће, врло је чудновато. Томча уистину и није трептао челом и лицем, није у
он, она. 122 Код Станковића претеже други случај: по правилу се замишља да је лик заузео неко место са ког се простор опажа, па се у том случају употребљавају заменице.
Употреба показних заменица сведочи, најпре, да опажа неко ко је у соби, а то је Тодора. Но пошто је она насред собе, и једни и други прозори подједнако су од ње удаљени, па
а доле онај велики огањ, око кога су се окретала и цврчала читава телад - све јој се то учини као неки логор, као неко одмориште, где се они сад сви са њом, својим пленом, зауставили да се одморе, па опет некуд, далеко, незнано куд крену
У исти ред древних људских страхова иде и бојазан да коњанику неко не зачара коња. Зато Томча алату рукама покрива очи и уши, док га по врату сулудо уједа: „И гризући га испод гриве,
Али он уистину нема ликова који би исповедали неку идеју, заступали неко уверење или били поборници ма каквог става од ширег друштвеног значаја.
Нити се неки индивидуализовани глас обраћа читаоцу причом из давних историјских времена, нити читалац игде налази да неко некоме доиста прича, а и у тону приповедања, опет, нема ни трага од мирног, ненамештеног и тиме заводљивог причања.
Изгледало му је потпуно чудновато да би неко могао да му се умеша у овај посао и да га што пита. Најеживши се, при помисли: како би вриснуо ма ко да их види кад
људи, па отуда разнолике забране и страхови, рецимо да се прескочи нечија сенка, да се на њу ногом стане, страх да је неко не зазида, зазирање да се посматра сопствена сенка док је немирна вода ломи, и тако даље.
Навлачећи своје црвене чохе, њему се потпуно учини да се то облачи неко други, а не он, и да ће то неко други сад изићи, накинђурен, из те собе, а не он.
Навлачећи своје црвене чохе, њему се потпуно учини да се то облачи неко други, а не он, и да ће то неко други сад изићи, накинђурен, из те собе, а не он.
И њој се, као и другима, учини као неко одевено буре, шупље и празно”. 375 Постоји, додуше, извесна разлика; пре свега зато што је Исакович приказан више из
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Али ме познаваш, бре каурине? — настави у неко доба чисто — горански. Не. — Не се плаши, казуј истину! — Потесно ли ће ме нађеш — испрси се Спаса очајнички: — те
н окренуше поново низ Вардар, иначе ћутљиви Демиш окрену се Спаси шаљиво: — Ама на овуј муку није баш рђаво кад се неко наш потурчи, а што велиш? — Скрши врат, протестанту ни један!
дошли су ови луди онако просто, да се помоле Богу, а не да се показују и вржу на себе неко особито, саборско, расположење... До њих су Пештерци и Штавичани.
У неко доба Богдана се подиже и протрља очи. И виде да је свему крај. Приђе и још једном погледа мужа. Тога тренутка јој поста
Опружили га на ледини испред опаспаљене воденице како му вера прописује, покрили му лице шареним рупцем, који беше неко одвио са свога ћулава.
И на крају: прикрао се неко прошле ноћи и на спавању убио Јаблана... — Суђено, људи — клеше кроз дувански дим Кариман Кошутан — да ми преко куће
— Колико хоћеш само да сиђемо доле у кућу. Знаш, побратиме, ови људи не пију ракију, можда ће неко и клањати, па је незгодно...
Нешто је јаче остарио, суморност му се подвукла, лице још црње, очи дубље упале, али у свој снази неко свечано примирење, преко сурова и зла израза танко-танко се превукао неки душевни смешак.
Пошао и затражио да га настане око Ески-шехера. Слушао је од хоџа да је то древно и свето место турско. Одредили му неко село крај града и дали земље. Помогли и да се нешто куће подигне. У селу џамија, хоџа, држи се вера, клања се.
“ — „Аман, па ти си моја жена!“ — „Али нисам робиња“. — „Но ја не допуштам!“ – „Кад би те неко и питао, бре!..“ – „Ћути, кучко!“ — „Хајде, будало арнаутска!.. Ако се бојиш, а ти за мном, па ми држи учкуре!
Млађа је задржана. У неко време секнуо се од своје бабе да пође назад и погине за свој образ... — Али, Новице, ваљда стотину Анадолаца стојаше
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
»Јавор« 1884. ХУКА... ТРЕСКА... Хука... треска... звека... јека... Неко трчи... ко си? стој! „Ја долазим из далека!“ (Из луднице утекô ј’). Куда журиш? — „Пузим дома!“ Зар га имаш?
И ја волим једне боле Нег’ усклике разне, ситне. Боље ј’ да још неко време Једним болом уздишемо, Него да се, расцепкани, Сваки за се радујемо.
Ма да с’ чини удес худи, Ал’ ту неко виши суди; Не шаље им меке дане Да их строше и стамане; Не шаље им мазне ноћи Да их слашћу онемоћи: Патње грле
“ Здера рухо с груди... часа не почаси... Џевердар опали... свој живот угаси. Ето то се збило. Ал’ неко ми збори: „Та то ретко бива и у Црној Гори.
Па кад протрх очи У тренутку сева, Видех: загрлио Бранко Дескашева. Да је исто видô Шапну ми још неко, Ал’ ја Дескашеву Нисам ништа рекô; Нисам рекô да га Бранко загрлио — Но чини ми с’ да је И сам осетио.
ЧУДАН САН (Мађарски од Е. Јакаба) Ономад сам чудан санак снио: Шећући се преко тротоара Нађох што је неко изгубио, Нађох нече срце из недара.
Видео сам слона — елефанта, Како нема жучи: Подметнеш му неко буре, Он на њему чýчи. Кéрица му носи јела, Јела кô бајаги — Слон јој плати, а публика Смеје му се снаги.
ЂАВОЛСКА БАЛАДА „Што ћу, Боже, што ћу, Жена ми се карта!“ Тако је лелекô У Негдину неко. А ђаво му шапнô: „Хихи, хихи, хи! Па зар не знаш лека, — Хајд’ у крчму, пи!
гесло, главно правило за живот, кога се неко држи; девиза; одзив у војника. Гирфилд (1831—1881), председник североамеричких савезних држава.
Краков, Станислав - КРИЛА
— Хіп, хіп, хоурра! Неко је ударао савезничке химне по старом клавиру, а пијани морнари клицали су у хору. Војничка станица била је далеко ван
Тице су вијугале, пеле се, измицале. Потом на небу тишина. По селу се црнеле порушене куће. Неко је износио побијену децу. Једна раскинута лешина лежала је крај разривене јаме на пољани.
Чуло се само мумљање између зуба: —... публика... публика... Официри се готово сви изгубили у тами. За шатором је неко напорно повраћао.
Леже непомично. Жене у кошуљама беже кроз воћњаке. На кметовој кући истакнута је бела крпа. Предају се. Неко помиње бомбе. Одједном се кров двоспратне куће издиже у црвеном облаку прашине, па се све сруши уз тресак.
Дрхте преплашени. Један плаче и грли колена. Из срушене куће извлаче затрпане. Официру је греда смрскала главу. Неко је доцније говорио како је кундаком дотучен. Ко би још сазнао истину у рату?
По њима је трава била жута и клизава а цвеће бодљикаво. Са црвене стене је још неко пуцао. Нешто тешко лупи о кукове. Пуче. Мија се сруши ничице на земљу. Из пробијене чутурице ракија се проли.
Забринут је. Јуче је много јео лојаве овчетине. Сада је узео горку со, и она га је мучила по стомаку. Неко је казао да свако нерасположење и брига долази од рђаве столице. И сат му се данас покварио.
Сад се тек сећа оружја у руци. Натичу се ножеви. Жеља за убијањем полако улази у људе. А њих неко води. — Напред, напред... Полази се на сусрет гребену.
Шиба челик стоструко стостручном камџијом. Посрће се. Пада. Неко се диже. Опет пада. Свако гледа да се издвоји, да бежи у другом правцу.
Одскочи, окрете се. Са гумастог дрвета падале су одсечене гранчице и лишће, а доле у плавом диму лежао је неко. Стао је као укочен, и гледао уплашених Очију у дим и тело. — О—о—о... — јечао је онај доле.
Ниже њих су превијали рањенике. Било је сломљених вилица, смрсканих стопала, улепљених власи и усирене крви. Неко је говорио о практичности шлема. Шуме су гореле на сунцу. Невидљиве бубе певале су.
Њени плави праменови били су пијани од вина и лудовали су. У граји је неко причао о невероватним подвизима. Новинар је писао нешто у бележницу, а два Енглеза су испијала са Сергијем братство.
Петровић, Растко - АФРИКА
На малим случајним плажама спавају пироге, грубо издубене у стабла. Људи и жене перу неко биље. С времена на време пловимо поред урођеничких насеобина подигнутих на високим кољима крај саме ивице воде.
Ја нудим сто педесет, они ми их дају, али кад сам већ платио, неко трећи који им прилази нешто им каже, на шта они опет захтевају стару цену.
почињемо разазнавати потмуо удар у бубањ, неколико стотина корачаја даље пронашли смо Суданце, муслимане, како играју неко коло; један за другим, трупкајући уморно, и већ помало у екстази.
да ме позову да пођем с њима. Потребно је и да ме после неко врати у Боаке, где је већина мојих ствари: бар сва платнена одела, изузев овога смешног, белог, на мени.
Продужавамо још неколико сати кроз ноћ да бисмо изишли на први кампман. У неко доба кувару Самби, који је горе на врху задремао, откотрљао се у помрчину каск који сам му поклонио и којим се он
Мало пале пото–пото, пун расцветаних лотоса и ненифара; девојке и младе жене траже неко биље међ цвећем. Небо је љубичасто и сурвава се косим таласима на нас. Грдна ларма инсеката.
Волим њихов јединствени дах тела и уља којим се мажу, амбре и трава, што све одише као неко дивље воће, чега сам се толико гадио после посете конакријским девојкама.
У дворишту главна краљева жена, крупна четрдесетогодишња црнкиња, још лепа, седећи на прагу чисти неко семење. Жене љубимице су у нарочитом дворишту и краљ одлази да их доведе.
Одбити, било би неуљудно, а исто тако и сматрати да се тиме има неко право доцније над женом или породицом. Никоме неће пасти на памет да дете није правога мужа, чак ни томе младићу.
увијен у „пањ“, који урођеници доле крај Океана дању носе око бедара, а ноћу се завијају њим до преко главе, спавао је неко на земљи крај моје постеље.
Твоји се гриоти забављају. Трећа песма. О, ја нисам навикнут. Неко је у кући вође. Сваки краљ има своје време. Ја нисам навикнут овде. Самбола Садио? Дјуго Самбола? Дјуга Димбо Самбола?
Када ме види, жена оживљава и почиње неко бескрајно брбљање на арапском. Чује се само: „Мусје, мусје, аржан, моа контан, мусје, мусје!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Па убићу га! То никад није убити друга; А убит пашу, смрвити скота, То ни пред богом није грехота!... Ћут’... Неко долази!... ЧЕТВРТА СЦЕНА Стана, удовица војводе Ђукића, са својом пасторком Спасенијом, и пређашњи. Исто место.
Само ћут’, да не опази овај погани Цинцарин, што ли је... Те се сад врзем око Дунава, кад узморам... знаш!... Пст!, неко као да долази!... ВУК (иза бине виче): Овамоте! Хеј!... Овамо се види ватра! Бих се заклео да су наши!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ту се заустави неко време и учеста паљбу, па онда опет један по један истрчава напред, И опет се помиче цео ланац. За ланцем се примицала
Посвршујем неке најнужније послове па и сам легнем. Место сна дође неко тешко, буновно сањање. Наскоро се тргох. Черњајевљев собар тумарао је ца свећом по соби. — Шта тражите?
Сваки предмет у пределу, преко кога се непријатељ примиче вароши, добија неки живот, неки жубор, неко кретање, оно страховито кретање, што се опажа на цвећу кад се кроз њега прикрада гуја присојкиња.
Кад сам це из вароши пео на вис шанчевима, видех где из тако званога »карантина« извлаче ствари; ту је било неко стовариште војених опрема.
зар сам те зато учио да ме сад овде исеку Черкези?!... У ћутању прође још неко време. Борба је једнако трајала. Турци су припремали трећи јуриш; ђенерал устаде и поче ходати.
Мало доцније пронесоше једнога рањеног војника. Шта је? Гађајући свиње неко га у шуми ранио. Тако је, кад из штаба излазе све само мудре, премудре наредбе.
Да дивна, вита стаса! Хеј, дивљи и поносни сине Кавказа, зар овде остави кости! А овом јаднику неко осекао главу. Ух, како је врат утекао међу рамена, а изнутра зија грдна рупа...
с наше стране ту погине од черкеских ножева и мој добар познаник и врли друг руски потпоручник Штробиндер, с којим сам неко време заједно служио као четник у Протопоповљевом добровољачком одељењу.
и то није далеко, то је ето ту... сад ће... сад ће! И неко страшно ишчекивање обузе ми душу. Ца овим осећајем можда би се једино могао упоредити осећај осуђеника на смрт, у
Наједанпут... гррр... као гром турски плотун на тридесет корачаји пред нама. Куршуми запишташе косећи грање и лишће, неко улево од мене јаукну, ми скресасмо пушке, дим као густа магла напуни шуму (јер се из: склопљена зеленог густиша тешко
Рус викну: не дајте, браћо, Кирилов је рањен; да ја Кирилова угледах испод мојих ногу, да га шчепах за једну руку, а неко га узе за другу; да смо донекле тако бежали, да успут неки викаху: мртав је, оставите га, а други: није, а после не
Налазили смо их у гомилицама по З—4, по 5—6. Шћућурили се у зеленом густишу па ћуте. Неко запалио цигару, неко притеже обућу или загледа око пушке. — Шта ту радите? — Седимо, вала. — А што, болан?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Ја, богати, сто пута пресекла ме је та команда — вели Мишић. — То „Дижи шаторе!“ — подсећа ме као кад би неко усред ноћи лупио на прозор и викнуо: „Гори кућа!“ — Разуме се, ми смо се навикли. Али су људи заиста били уморни...
Мислио би човек, нико жив неће остати. У неко доба почеше куршуми да звижде преко наших глава. Ту смо, дакле. Налазимо се у висини батерије те нас пуцњи топова
У оваквој ноћи људи се несвесно збијају у гомиле, као крдо оваца. Чујем где неко иза мојих леђа говори: „Сигурно наши врше напад.“ „Какав напад!... Зар би нас онда вукли по овој ноћи.
Команданти су отишли некуд. Кад су се вратили, наредили су да кренемо. Осећао сам дах борбе. Неко јаукну. „Ћут!“ — викну други и онај замуче. Али жестина удара као да малаксава. На истоку је зарудела зора.
Ја сам извукао револвер, као да ћемо сада на јуриш. При врху поче ветар да дува. „Ево смо!“ — шапну неко. И строј као по команди полете. Нешто је пиштало око мојих ушију, и ја се најзад саплетох. Пао сам у неку рупу.
Чудио сам се како су могли опстати у овако плитким рововима... Над нама је звездано небо. Изван рова напипаш неко камење. Никако не могу да разумем зашто је оно ту и ко га довуче. Војници су дохватили ашове да продубе ров.
— Само кад се појаве, пуцати! Пренеси даље! — говорио сам полако. Настало је напето ишчекивање. У мени је навирало неко зверско расположење. Хтео бих да се једном појаве, па да их сатремо. Али неспокојство ми изазива помисао на муницију.
— Знам ја ту њихову тактику. — Не потраја ни десет минута, док се од стране њихових ровова зачу неко шушкање, ломатање... Као да неко обори камен. Силуете људи указаше се. — Плотун, пали! — грмнуо сам из све снаге.
— Не потраја ни десет минута, док се од стране њихових ровова зачу неко шушкање, ломатање... Као да неко обори камен. Силуете људи указаше се. — Плотун, пали! — грмнуо сам из све снаге. Гру!
А отуда се разлеже глас: „Санитет... санитет!“ „Где је командир?“ — питао је неко иза мене. Војници су га упућивали у правцу где је био мој заклон. „Командант одреда!“ — рече ми десетар.
Међу нама је настало неописиво одушевљење. Радовали смо се што је бар неко од нас закорачио у своју земљу. Нисмо ни слутили да ће тај исти Кајмакчалан доћи на крају и нама главе.
Молим вас, то треба запамтити. — А где је био четинички одред? — запита неко. Светислав упаде: — Ми смо брали купине — и он махну љутито главом. — Деде, да видим где ћеш нас да гурнеш?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Прередак је одиста случај да би неко — реч је наравно о правим писцима — могао одабрати за свој песнички језик неки други сем матерњи.
Можда би неко могао помислити да је то тако само са малима и непознатима, — а ова Антологија је знатним делом одиста и антологија
серце кад је склоно, Ја сам виши од царева, ја презирем в'јенце, Ја уживам стада мога пасући првенце, И будући тајно неко чувство мени каже Као што се Бог с природом у стварању слаже Тако да је, всељубезна, и у нашеј власти Само суште
Видићу је — срце слути, Ал’ ње нигде ниоткуда. Кроз прозоре разређене К’о да неко провирује: Јесу л’ очи драге жене, Ил’ ме сумрак заварује? Неко тихо зашапута — Зове ли ме... ах, шта ли је?
Кроз прозоре разређене К’о да неко провирује: Јесу л’ очи драге жене, Ил’ ме сумрак заварује? Неко тихо зашапута — Зове ли ме... ах, шта ли је? Опет прођем два-три пута, Ал’ залуду — она није.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— А Станишу!... Њега, кô брата свог, Још неко време морам штедити За љубав света — јер га поштује — А после — видећеш! Сад збогом!...
— Па где су они?... Где је Станиша?... Ил’ га у тебе неко опада?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Опада...“ Гле отпадника, „опада“, Отпадници сте, море, обоје! Издајници сте срамни обоје!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Пред њим на неколико корака пасе Јаблан. Сваке вечери, откад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Два пута га на недељу соли. И ужину с њиме полови.
Највише је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило.
Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама...
— питају га људи. — У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд. — А трошак? — упита неко. — Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко' ја.
! — чуди се и, узбуђен, узнемирен, потресен до дна душе, хода по авлији, носећи у руци задимљену пушку. — Неко ми и звоно скинô с авлискије' врата!
Све се изродило и некако асли преокренуло. — Богме је тако, Симеуне! — уздахну неко у мраку. — Мићане, Мићане! Дај свијећу — прокапа котô!
— Е, људи моји, нит је та'кије' нишанџијâ кад било, а какав је земан настô тешко да и' и буде, — дочека неко из мрака.
— Е, људи, да и то чујем, док нијесам умро: шјен брез сунца! — чу се неко иза каце. Симеун погледа попријеко у мрак, изврну чашу башице, па настави: — Кад сам узјô 'ата и изашô на Козијерац,
Симеун у одушевљену одиста и отпјева, а неко дочека из мрака. — Не чуј, вило, не преузми гласа! — Е, људи, баш 'нако по старинску! — чуди се котлар.
— Ето калуђера! Сакри, дијете, ту ракију! — чу се неко код котла. Доћерасмо коње управ пред котô. — По Богу отац, какво је то тако пушкарање отуд? Да нијесу Мајданци?
— И ја се, људи, томе чудим: што би то могло бити по сриједи? — чу се неко иза каце, па зијевну и стресе се. — Е, мој брате, учеван велиш! Он 'вамо учеван јест, ама није све ни у науци.
— Бог добро дао, оци наши ду'овни! — одазваше се сви и поскакаше на ноге. — Ракијо мајко! — прошапта неко у мраку. — Ама, ви се нешто заговорили о Симеуну и о старим калуђерима, па чусмо... Не да нам се спавати...
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Она наша канцеларија права јурија; тек зинеш, а неко упадне! Овде опет, можемо! (Седа.) Дедер, сад, молим те, господине Вићо, прочитај ми још једанпут ту депешу, али
ЖИКА: Јесте! ЈЕРОТИЈЕ: Ти ћеш, Тасо, рецимо, да преписујеш расписе. Добро! Ал, ко ће у срез? Треба неко да иде у срез! ЖИКА (гунђа нешто). ЈЕРОТИЈЕ: Је л' кажеш нешто, господин-Жико? ЖИКА: Кажем...
ЖИКА: Е, мој брате, ти мислиш то тако, да ме замолиш. Је л' тако радиш ти у твом дућану? Дође неко па каже: „Дошао сам, газда-Миладине, да те замолим да ми даш оку кафе!” А ти му даш, је ли? МИЛАДИН: Па оно је еспап.
Оде и капетан и све среско особље у ваздух. А неко тек мора остати да настави истрагу и да извести господина министра о дога– ђају: Зато, знаш, почните ви, па ако видим
КАПЕТАН: Ћут', кад ти кажем! Гле ти њега, он мисли звао га неко овде да говори! ВИЋА (чита): „...и да му је намера била како династију тако и целу државу бацити у ваздух.
Зар теби није јасно то да си ти у рукама власти, а кад је неко у рукама власти, он има да ћути. Разумеш? Читај, господине Вићо!
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
У њему се одражава појмовни свет којим је овладало неко друштво, али он уједно утиче на могућности даљег развоја културе, олакшавајући комуникацију у неким правцима и
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Ал’ хоћу, јер бива, рана ли, дубоко да је жива. Из пакла овог за зраку некуд раја. Из греха да је неко свет. И муку овом, и мутњи, да није краја. За благослов тај на веки, на веки клет.
6 Слобода робу — одбегнем далеко, а све дубље ту. И благослов што гробу колевци проклетство неко — одужити дуг. 7 Све зове — остајем. Кореном у камену тузи затварам круг.
у ковчегу опружен он, и жут. А небо плаво, и сенке шарају пут. СЕЋАЊЕ 1 У тиху собицу моју ђурђевак унесе неко. И осетих на души слој заборава сив, прахом кад време поспе затурену твар.
У тиху собицу моју ђурђевак унесе неко. ЈУТРО 1 Љубицу, смерни цвет, покропи росом зора. А нељубљеној сан дарова плав.
Пути јој се замаглили, У распеће распутила, Овамо се не вратила, за море. ПЕСМА РАСПЕВАНОГ СТАРЦА Грдно ли је неко наказање, Зло сколило на крштену душу, Опачина нека ударила: Понесе нам летина за причу Ну с њом ето и морије
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Знао је како ће све то бити лепо кад је узме, али увек, осећајући сву ту срећу, у исто време осећао је и као неко чупање око срца, предосећање. Као наслућивање да, можда, сигурно, неће баш тако све бити... Биће бола, јада.
Он је са собом већ био свршио, био начисто. Али било је тешко у кући. Чудна, пуна страха, зебње била је нека тишина, неко мртвило. Као да се нешто откинуло од куће. Отац Јованкин и мати већ се никако нису виђали.
јаче да црне, светле, уста црвенија, влажнија да бивају, а испод грла, меког, нежног, да јаче трепти, и чисто се чује неко грцање, он би је утишавао: — Хајд, хајд! Иди ради... Али овамо, баба, мати, све је било немо, погружено, упропашћено.
трговцима, примање не као себи равнога, већ као вишег од њих; кредита отворена, јасна, без устезања, чак и нуђење, као неко улагивање, тражење прилике да му учини и тиме нешто га обавеже, да би и он њих доцније, јер се већ види колики ће и
Као и пре, девојком, тако и сада женом, готово је више била код њих неко код своје куће. В Колико пута ујутру, за време лета, седне испред дућана на ћепенак.
И онда, пијући каву, разговара с њима а у исто време пази на раднике, слуге по дућану. То је било као неко примање. Тада ујутру, чим би изишао и сео на ћепенак и почео да пребројава бројанице, знало се да тада може свако доћи
кад би он ишао, морали би и они, те да би се задржао, расположио, остао дуже него што му је обичај, требало је само неко, нарочито који његов друг, старији, у годинама, то само да запева, и Младен би заиста био некако расположенији...
И после сваког доласка наводаџија к њему у дућан, приликом његова доласка кући материно неко радознало, устрашено гледање у њ, испитивање. Младен то није примећивао.
Није могло више да буде ни свађа, ни зађевица. Још мање, као по другим фамилијама, оне непослушности, беса, као неко одметање млађих од куће, родитеља. Једанпут је било само што је попустио, смиловао се.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Герм., 12. Од г. се плаше и њиме се терају и други зли демони. Ту су у првом реду демони болести. Кад је неко болестан од далка, бајалица га одведе на буњиште (које је иначе зборно место за зле душе што изазивају болести), и ту
З. има улогу и у љубавним врачањима. Девојка, да би је момци волели, треба да уочи Ђурђевдана метне з. (и друго неко цвеће) да преноћи под ружом, и онда га меће у воду у којој ће се купати (СЕЗ, 14, 59). Девојке на Цвети пресађују з.
деце, треба да нађе самоникао јасен, да га сагори, преостали угљен да пребије на троје, помокри се на њ и закопа га на неко сакривено место, одакле га неће нико ископати (ГЗМ, 19, 1907, 493). Иначе је ј.
наидите«, ЗНЖОЈС, 7, 156). Ако је у кући неко болестан од заразне болести, узму се ј. и бобова зрна, завежу у крпицу, метну за греду испод које се пролази, и том
КЕСТЕН Каѕтаніе (цаѕтанеа веѕца). Кестен (питоми). О Бадњем дану, у кући у којој је неко умро или у којој је било свадбе, не дају деци-похођанима колаче него к. (СЕЗ, 40, 1927, 81).
Не ваља сејати к. на месту где је сејан купус, ни купус на месту где су биле к. »јер ће умрети неко из куће« (СЕЗ, 13, 1909, 411; 32, 109). И ватра на којој је парена кудеља и цело огњиште на неки начин опогањени су.
»Као да је на коприве мокрио. Кад је неко љут.« Пословица, Караџић, 1, 1899, 184 (крагујевачко). КОШЋЕЛА Зüргелбаум (целтіѕ). Кошћела (Шулек, 22 назива).
Овакав циљ изгледа мало вероватан, јер је мало вероватно да ће неко појести опогањену к. нађену на улици. Вероватно је овде к.
брашна (обед на жртва, Караџић, 2, 1900, 151). У околини Ђевђелије о Бадњем вечеру, у кући у којој је неко умро или било свадбе, не дају деци похођанима колаче, него к. (СЕЗ, 40, 81).
Наш народ верује да на месту где су биле конопље не треба сејати к., »иначе ће умрети неко из куће« (СЕЗ, 13, 1909, 411; 32, 1925, 119; 411). К.
Са оваквом праксом можда стоји у вези веровање да ће, ако се у сну види н., умрети неко у роду (ЗНЖОЈС, 7, 385). Као и јабука, и н. се носи као понуда болесницима (БВ. 7, 125).
Уочи Тодорове суботе девојке украду мало куване п., коју тога дана сви у цркву доносе, и то из оне куће у којој има неко име које иначе у селу не постоји. Затим код куће у башти српом обележе и преору један мали четвороугао, засеју ту п.
Ћипико, Иво - Пауци
Из чопора дере пиштољ, стиже се, и наједанпут одјекну праска са свих страна. Па одуши и за неко вријеме настаде тајац и завлада сњежана, велика тишина, озбиљна, неоскврнута и бијела као и свијетла појава ноћашњега
—Ко нам брани? — узврати цура. Раде је снажно ухвати за обе руке. Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи. И неко вријеме гледају се...
њих, а прије него ће да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, а висове планине, над селом, позлати; на њима неко вријеме у сјају оклијева, али не могавши их загријати, — клоне ... А док се сутон спустио, показа се мјесец у ведрини.
Што не би? Али се боји ... гледа себе. Газда Јово није јој каел, а он је наше цркве тутор... Биће да је неко натрунио... Али да ти право кажем, не бије ме брига за њу! У дућан кад стигоше, нађоше силу људи.
Војкан, накресан, премишљајући, пред дућаном оклијева неко вријеме: нека Васо проговори господару — и најпослије уђе.
Војкан, посрћући, свали се у јаругу. Неко вријеме лежи у њој, да најпослије, грдећи једнако, с натегом извуче се и, тетурајући, упути се из вароши.
И кад то помисли осјети у себи утисак као да гледа да му неко сину Ради трга десну руку са жива тијела. А једне ноћи премишља: што би од јединца Раде било по његовој смрти?
Па, премишљајући, као да се каје што се не користи овом лијепом згодом! Сада га мори жеља за њом, таман као неко вријеме што га моријаше кад би се, ојачао, у ноћи сјетио ње — немирне, најарене, какова бијаше док је с њим нејаким
Па нека би и то, али данас друкчије милују! ... Мени се све чини да су нам они душмани. Пуче ми од неко доба пред очима; чини ми се, к'о мисле: — Ради, штеди, мучи се, али не за се, већ за нас...
Одмах након Петрове продаје врзла му се мисао да прекупи од господара продану земљу. Колебаше се неко вријеме, док мисао сазре, али не може дуго да чека. Боји се претече га неко, па онда — гдје је пристао?
Колебаше се неко вријеме, док мисао сазре, али не може дуго да чека. Боји се претече га неко, па онда — гдје је пристао? А вели се: „Иза боја копљем о ледину!
Радивој држи је чврсто једном руком, а другом се ножа маша. —Ево јој брата! — завика неко из гомиле. —Раде, брате! — једва изговори цура. —Што вам је, људи?. .. Што најашисте? ..... —Чујеш, синовче!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Жмиркао сам, зраци су ми ровали по зеницама, требало је да прође неко време пре него што се навикнем на такав блесак.
Дуга жута коса прекрива му очи, па мора да је склони да би ме видео. Био је наг, опаљен сунцем. Ћутао је неко време, дубоко дишући, отирао браду и равнао бркове. Тад упита за манстир Вратимље.
Окупили су се овде као гроздови чавки, чекају на ред код Доротеја. Осећам неко млако задовољство што сам здрав и није ми баш непријатно што се они муче са својим балама и чиревима.
Био је ваљда задовољан што је неко још грђи н наказнији од њега дошао у манастир. Но кад се сазнало да сам ја писмен, па и више од тога, да сам вешт у
Кажем није га народ волео, можда и горе од тога, мрзео га је због његове хладне одбојне гордости. Можда би се неко и дивио његовим подвизима да је био мртав, али био је ту међу нама, из дана у дан, занет собом.
Зар се није говорило да је на самрти? Зар неко ко је на самрти може да се попне, на оваквој жези, у Лаушеву кулу? „Где је тај видар“, питао је Лауш.
Димитрије Најзад се и Доротеј вратио. Испричао сам му подробно све што се овде збило. Он се забринуо. Ћутао је неко време, гледао у глинену чинију из које није хтео ни да окуси чорбу коју сам му донео и онда је рекао како ће сутра
тако згодно створење, таква једна реткост да је човек морао веровати како је Дадара у ствари опколио са својим људима неко вилинско коло о којем је Јевђеније онако живописно причао, и да је отуд отео најлепшу међу вилама.
Стрела је шишнула између Лаушевих ногу и отишла у таму шуме. Лауш је неко време стајао као опчињен, док му Јања није пришла и почела да се увија око њега, милујући га нежним, вештим покретима
Провео је неко време код нас у манастиру где смо га лечили од убоја како смо знали и умели. Кад се мало опоравио и одобровољио,
Кад су је упитали зашто то чини, одговорила је да ниједан мушкарац није у стању да јој утоли пожуду. Јању су неко време задржали на Кули, тобож као служавку, а у ствари Лауш је веровао да ће му још који пут поћи за руком да са Јањом
Јевђеније је потом отишао од нас. Чуо сам од неких трговаца тканином да су га неко време виђали како се смуца по Расини, идући од једног до другог града, или, тачније, бежећи из једног у други, од
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Каква мрачна мисô: спавати у ноћи, И знати да неко поред одра стоји, Кога не познајем. И дух, у самоћи, Кô плашљиво лане да се вечно боји Да слути и чека.
А грање трепери мирно... Ја снове чудесне снујем И тешко јецање неко у врту далеко чујем. О плачи, статуо тучна! Јер он је у теби гледô Последње, можда, чедо. 1892.
У мени је неко депеширô другу И на смртни случај изјавио тугу. Било нас је доста - душа ми се тресе! Те чиновник тако побрка адресе.
Кравар би, стојећи тако, још дуго лупао главу, Да га не викну неко и трже на светлу јаву. То беше свињарче - Амор. Идући бодро и лако, Одевен у селско рухо кравара погледа тако Да овај
Спојише чопора оба, И онда иђаху тако, ћутећи до неко доба, Док, најзад, стигоше реци. Ту мала пастирка седе, А свежи подухну вихар у њене образе бледе, И она уздахну ти'о.
„Отвори једанпут, море!“ Кмет се очајно дерô, кô село да негде горе. Најпосле испаде неко, комотан, из вајата. Буктиња засветли јасно, а пред њим - општински ћата.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
- Кад дођох мало к себи од силине овог првог утиска, ја се запитах шта се са мном десило. То је била као нека муња, неко електрично испражњење, које је потресло сва моја осећања и сећања, узбудило целу моју унутрашњост, размотало и
Обуздавам своју уобразиљу, која нас је искрцала на неко дивно одисејско острво, и упућујем је у александриску луку. ...
Мени је, пре извесног времена, додељено једно француско одликовање које није гласило на моје име, него на неко друго које је имало извесне сличности са мојим.
Плутарх прича, на истом месту, да су стихови из четвртог певања Одисеје „У мору шумном веома имаде острво неко Баш пред Египтом самим, а Фарос зову га људи, Тако далеко од Нила, колико за дан преплови Пространа лађа, кад за њом
ВИИИ НЕОЧЕКИВАНИ ДОГАЂАЈ, НОВА ЈЕДНА ТЕМА ЗА ПРЕПИСКУ Београд Један неочекивани догађај даје, бар за неко време, нов правац нашој астрономској преписци. Шта ли се то десило?
Он изгледа као какав Херолд, гласник свечаности. На Земљи влада, заиста, неко свечано расположење; то се јасно осећа.
Тако стоји у Бедекеру! Јесте ли се умирили? Погледајте! Под нама лежи разастрт, и расте, као да га неко размотава по целом његовом обиму, предео који смо оставили.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
“ Лав се сам насмеја, па отпусти миша Миш весео оде испод суха лишћа. – Прошло неко време, а лав се ухвати У ловачку мрежу и поче урлати; Од лавове рике јечала сва гора, Миш позна по гласу свога
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Ко зна кад сам тек заспала. А боље и да нисам никако ни спавала. СТАНА (у поверењу): А што? Дошао у сну неко па те грлио, љубио?... ТАШАНА (прекида је црвенећи): Хајд’ хајд’!
Док се до врлина не дође, док се ради њих човек мучи и бори, тако то човека загрева и уздиже. Али, кад неко успе да се сав врлинама заогрне, онда му је у њима тако сухо и хладно, хладно. ТАШАНА Зар си толико несрећан, Станко?
Ох, како би ми било кад би ме неко тако жалио, тако волео, тако чувао; да ми је неког коме бих уморан могао доћи, могао узети му руку и метнути је на
Пресушила па не можеш ни извор да нађеш. Него, нека се онако гола на сунцу играју. (С подсмехом тајанствено): Неко дошао! ТАШАНА (не прекидајући посао): Ко? СТАНА Па знаш, Сарош. ТАШАНА (радосно): Е, је л’ се истрезнио?
МАРА Ама, није она тако страшна. И никада она не излази. Ни ја је никад не видим. Хајте. Има само још неко цвеће да узмем и пресадим у нашу башту, па ћемо после код нас, у башти, играти. И љуљаћемо се.
(Барата дубоко по џепу и вади прашину дуванску). Ох, опет ми нестао, опет ми неко попушио. Та, јуче напуних џеп. АРСЕНИЈЕ Ама, ти, дедо, ти док један чибук напуниш, сав дуван проспеш.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ипак је све то изашло на добру прекретницу у животу Костину. Још неко време је остао код старог газде, али сад је он кројио, звиждао и хитао искројке.
стране се расклиматала даска на плоту; с друге стране, једнако прелеће мокро рубље у мајстор Костину башту, и мора неко да иде да се извини. Мајсторици Ристани све то мило. Још је порасла канда, и још више се снагом обложила.
Али у кафану је улазио и из ње излазио као неко више биће. Није пио, није трпео пијане, није се наметао, узимао као награду колико му ко даде.
„Можда је у њему пропао неки талент?” рећи ће неко. „Пропало је ту више него талент: није тај момак као што треба.” Мајстор Коста стане на дућанска врата, гледа на
Сека је родила мртво дете, не осећа се најбоље, муж њен пише да би добро било да је неко одведе до оног блата где се некад лечила. „Ко да је води!” — бризнуо је у плач мајстор Коста.
Људи некако тек пред гробом њеним обновише сећања на гос-Тошу Лазарића. — Погледај, молим те — рече неко — шта стоји на споменику.
Госпа Нола се вози на њиве, у кукуруз, у млин, на салаш, у неко село. Успут дарне својом грубом ципелетином кочијаша у леђа, да стане, да некога приме и повезу.
На лицу мог оца, па и моје мајке, лепо се видело како је кожа по костима разапета, баш као кад неко преко фине руке обуче фину рукавицу, јȁ! [То њено јȁ, говорио је често гос-Тоша, залудело га је.
Храбро се држала и ту. Тешко јој је било оставити га, јер се сад бринула за њега баш као за неко дете. Мало дана затим, Станојла Перчинова је први и последњи пут у животу обукла кићену свилену хаљину, узела Тошу,
Свако подне у Бога, у комшилуку кукурече неки петао, галами као луд. А кад он напослетку умукне, тамо преко баште неко почне да зове: Мато, о, Мато! Из дана у дан тако, али тај се Мата још никада не одазива. Који је тај Мата?
— Гос-Тоша је доиста волео неки очигледан култ, неко освештано место, неку репрезентацију оних који култу служе. Он је, додуше, новац давао увек за благородне циљеве, али
Ово последње га је одвело у пријатну једну специјализацију: при састављању правила за неко друштво, гос-Тоши је једногласно поверавано да изради оне тачке правила које говоре о разним врстама добротвора, о
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Он само гледаше свој мач, увесељаваше се с њиме, и почем се неко време шта ће у будуште чинити забави, надвлада га сан. — Он легне на десно уво и јуначки поред свога оружија зарче.
На пример, како је Светомир из детинства несрећом судбине од оца, који је неко село под собом имао, одлучен био; како се потом, јошт док је ђаком био, у Људмилу, која је чудо лепоте целе околине
На леђи је имала терет као неко половаче велики, и да би се овој тежини равновјесије учинило, тако је велике прси имала да би за модел винској
нама не треба чудновате траве да нам се трагови изнађу; и опет се ни најмање на то не обзиремо, него узимамо себи неко право, као да смо ми само за свет, или боље свет за нас, пак и жене само за нас, нешто мање од нас, а не тако исто
чинити обичествују, сирјеч на срећу се ослонити, и својеј Розинанти да она пут избере оставити, укаже се с леве стране неко сушчество које његово вниманије особитим начином на себе обрати.
беѕцхäмен) — посрамити, учинити да се неко застиди; збуњивати БИСТРОТА — бистрина; али у изразу бистрота ума може имати и (рус. цркв.-слов.
— одредити ОПРЕДЕЛЕНИЈЕ — одређење, циљ (определеније пута; живот без определенија); вокација, позив коме се неко предаје (к моралном определенију теже »посвећују живот остваривању моралних начела«, против свог определенија)
— корист ПОЛН — пун ПОЛОВАЧЕ — буре од пола акова (аков, мера за течност од 50 л) ПОЛОЖЕНИЈЕ — стање (у коме се неко налази) ПОЛУЧИТИ — добити, постићи ПОНЕ — бар, барем, иако ПОЊАТИЈЕ — појам ПОСЕШТЕНИЈЕ — посета ПОЧЕМ (покр.
се ПРЕТПОЧИТАВАТИ — више ценити, више волети, претпостављати нешто нечему ПРЕТПРИЈАТИЈЕ — подухват, посао кога се неко подухватио ПРИБАВЛЕНИЈЕ — прилог додатак ПРИВЕЗ — превез, вео (приликом венчања) ПРИВИЛЕГИЈУМ (лат.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Јер, када већ неко постане велики човек, он онда, разуме се, и своја приватна писма удешава тако да би се могла објавити, отприлике као
Па бирај, хоћеш писмо да буде затвор ено или ти да будеш затворен. Неко мора бити затворен, па бирај! Зато, ако већ човек мора да ради с парама, онда боље је да ради с отвореним парама, на
По цео дан пипаш туђу пару, а не можеш да је узмеш. То је, боже ме прости, као кад неко по цео дан пипа туђу жену, а не може...
Према њему, кад би неко пошао са једног места и ишао, ишао, ишао непрестано у истом правцу, он би на крају крајева опет дошао на исто место са
Некако, по нашој дечјој логици, то није било довољно рећи: „кад би неко пошао“, јер то значи „кад не би пошао“ да не би ни било доказа о округлини земљиној.
Тако, на пример, ако је неко опредељен да буде калуђер, он већ од малена има притворну физиономију, добар апетит и навику да мери туђе залогаје;
Отуда се у животу и сматра као највећа комика обрнута ситуација, тј. кад је неко предестиниран да буде поета а он постане касапин или, што је код нас много чешћи случај, кад је неко предестиниран да
кад је неко предестиниран да буде поета а он постане касапин или, што је код нас много чешћи случај, кад је неко предестиниран да буде касапин а он постане поета.
Често је комика ту чак и кад неко има све подобности за позив коме се одао, али не и физиономију, држање или покрете.
Кад неко не може сам да сврши окопавање винограда, то он зовне комшију па га замоли и овај пристане, те заједно окопају виноград
Овако згуснут ваздух ће за неко време спречавати отицање нове струје у цев. Кад пак ова згуснута партија оде дуж цеви, онда ће на том месту настати
А чуо сам да веле и то како млади поета осети у души неко надахнуће, отприлике као што жена осећа зачеће у четвртом месецу. Ствар се и даље, изгледа, развија као и код породиље.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Ух, богаму! — проговори неко. — Нареди да се потпоручник Војин донесе одмах овде! Од треска једне гранате прибисмо се несвесно један уз другог.
ало, четврта! — окрете се нама: — Изгледа прекинута жица. Телефониста Бонга, нађи брже прекид. Пред отвором заклона неко се кретао. Угледасмо како војници носе потпоручника Војина. Био је гологлав, а лице му се није видело од крви.
Заошину. Гр-р-р-ру! Тресну, урликну. Тама... понор... Гр-р-р-ру! Ала у ушима пишти. Или је то јаук. Гр-р-ру! Неко стење. Али шта ми то ноге притискује? Гру! Гр-ру! Гр-р-ру! Мајко моја! Као да се брдо свалило. Рањен?!...
Гру! Гр-ру! Онај опет стење, јечи... Та људи су зверови. Доста! Гру-у-у! Господе!... А Луки тече крв из носа. Неко говори да је разорна ударила у ивицу заклона и убила телефонисту, а поднареднику разнела ногу. — Изнесите га!
Мучила ме самоћа, па ми изгледало да ћу бити сигурнији ако пођем са батеријом. Неко задихано протрча поред мене питајући где је командир. — Господине капетане... Наши су ровови празни.
Нечије мамузе су звецкале, као прапорци. Командир застаде. — Чије мамузе звецкају? — Поднаредника Светомира — рече неко. — Дај ми твоју пушку!... Марш, животињо једна! — издра се командир кроз стиснуте зубе.
Чу се доле ломатање. Неко застења. Ноћ је скривала изразе ужаса на лицу. — Послужиоци напред! — викну водник Коста „Турчин“.
Командир нареди да се ископа рампа и послужиоци рукама да изнесу топ. — Пожурите! — виче неко одоздо. — Коњи све више тону у глиб. Војници су рили земљу и наскоро беше готов стрм нагиб.
— Пази сад! — командује поручник Коста — Један... два... три! Чује се неко стењање и крцкање, као да се кидају мишићи и кости пуцају. — Још мало! — допире нечији пригушен глас.
А онај трчи огради... Коњ запиње као побеснео... Али се батерија вуче као црево... Чини ми се чух да неко дрекну из порте: „Серб“... Свитну пламен... „Ура, ура!“... Коњ се у месту окрете... Сударих се са командиром...
Командир је јахао дуж батерије, питајући да ли су сви људи стигли. Чујем где неко позади рече да је један послужилац испао. Сигурно је то онај кога прескочих на путу.
— Боље је да разнесу наши војници, него да падне Немцима у руке — правдао је неко њихов поступак. Али са друма допирали су гласови: — Кад пропада држава, нека пропадне и приватна својина!
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
ај! ај! НАЈСЕНТИМЕНТАЛНИЈУ О СИТОСТИ ЛЕГЕНДУ У души ми је одаја пространа, У њој клупе дрвене, и три пећи зидане. Неко с десна улази и овакву чудну причу исприча: ”Има ли ичег лепшег од тресишта покривеног биљем, И птица које се над њим
Ни брадате калуђере, никада ниси алкохол пио наших земаља. ТРЕБА ПРВО УМРЕТИ или МАЛИ ПЕРА Неко плаче у мени: мој брат или сестра; Од јутра до вечери њихов глас слушам. Ја сам јак као мост. Неко плаче у мени.
Ја сам јак као мост. Неко плаче у мени. Један, два, три; један, два, три. Неко плаче у мени ко свештеник у цркви. Мали Пера краде јабуке па
Ја сам јак као мост. Неко плаче у мени. Један, два, три; један, два, три. Неко плаче у мени ко свештеник у цркви. Мали Пера краде јабуке па ипак добро пролази, Мали Стева је врло поштен а кажњавају
пролази, Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако: Мали Стева плаче и да би се утешио Хоће да тужи друга Перу; неко плаче у мени. А Стева је опазио да и мали Пера већ плаче; Како би се светио расплаканом човеку.
Јак сам ето као мост који се угиба Под товарима сеоским, под житом. Неко плаче у мени, неко плаче у мени, Неко плаче у мени: биће да је сестра или брат.
Јак сам ето као мост који се угиба Под товарима сеоским, под житом. Неко плаче у мени, неко плаче у мени, Неко плаче у мени: биће да је сестра или брат.
Јак сам ето као мост који се угиба Под товарима сеоским, под житом. Неко плаче у мени, неко плаче у мени, Неко плаче у мени: биће да је сестра или брат.
Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако. Неко плаче у мени ко хорови у цркви, Ко анђели пред богом неко плаче у мени: ”Има много мостова до раја!
Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако. Неко плаче у мени ко хорови у цркви, Ко анђели пред богом неко плаче у мени: ”Има много мостова до раја!“ БОДИНОВА БАЛАДА Кроз огледало отиче орахова дворана као река.
Шта историја! шта Каледонија! Ретко да нисам други, да ми име није: Неко, да не певам: Један пољубац дуг на њена уста која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће, пољубићу је тако често
Тада и оно што би већ било Најужаснијим грцањем и да се снило, тражисмо зацењени: О, болно неко прапотопско месо; Дрхтању нашем као да си стресо У недра, са грана својих морнара Ти, Океан!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже. Оштар и дуготрајан је био бол. Неко други би му, можда и подлегао. Седефна ружа се скупи и заплака у себи.
— Гле! — рече дечак. — Откад дрвеће хода? — Откад Месечев Цвет расте? — рече неко и насмеја се, презриво. Али, када се Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну
Затим пође заборављајући и глад и жеђ, загледан у врх Сребрне Горе. Кад, изненада, чу како му иза леђа неко дашће. Окрете се и виде: вода као махнита јури за њим. Прети: потопиће и планину и дечака. Шта сада?
»Када би неко од њих било моје, можда би ми судбина била другачија!« — зажеле Дрвосеча ново лице, од своје страшне жеље као трска у
Падао је и падао, ко зна колико је падао! Наједном, Капљица осети како јој образи постају слани и како је неко вуче у дубину. Од страха она затвори очи.
Ако и јесте, нек потраје!« Утом се невести између обрва уцрта бора, побеле коса изнад слепоочница. Кад неко непознат уђе у кућу већ се снахи обраћа као свекрви. У оку снахе, па сина виде Лепотица прво чуђење, па прекор.
Шта? Није могла да одреди: биле су то, у почетку, некакве гукице које су мировале извесно време. »Можда је то неко одступање у развоју? Можда га други неће ни опазити?
Одбацили су га: шта ако одбије да им покаже пут, ако одлети и не осврнувши се на племе? Крилати Белко и сам је неко време оклевао, а онда рече: — Пођите за мном!
Али, чему мравињак, ако у њему никога немаш? Као ледена вода обливала је Белка самоћа, кад зачу неко дахтање. Ко би то могао бити? Окрете се Белко лево, па десно: свуда унаоколо ширила се празнина.
А онда: пред зору крикну галеб у небу. Трже се Маријан као да га је неко бичем ошинуо, узе чамац и завесла ка заливу где је старац бацио мреже прошле ноћи.
« — потрча Старац, сав претрну: на обали је реке? Није? Врбак је оно? Није? Угледа Старац на месечини неко џиновско дрвеће, крошње у небо полетеле, гране као девојке косе опустиле, а лишће се на ветру попут сребрних рибица
— Гле! — узвикну млада жена. — Вечерас као да је неко овде био? На столу, посутом мрвама хлеба, стајала су два испражњена тањира, две испијене чаше млека, а на самој ивици
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Гордо): Јер не сме да се каже, да је неко са Хаџи-Томиног имања отишао гладан и жедан. МАРКО (дајући Салчету новац): Од хаџије.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
'' 1897. МОЈА КОМШИНИЦА Има неко доба све ме чежња мори, Све ми нешто срце уздише и гори; Па ти немам, брате, ни мира ни станка, Него дуге ноћи ја
1918. ПРОЉЕТЊА НОЋ Све неко куцка ти'о На окно срца мог, Кô цитра дрхти глас мио Пун злата зориног. Славуј! Шта тражиш, друже?
Све видим: и башту комшије Муктара, И исти капиџик, и пчелињак цео; Под орахом, где је неко на пањ сео, Јоште чесма прска ките ђулбехара.
Синоћ отпловише рибари далеко, Само по затону видим једну барку, С чељадима, плови. Неко вози, неко Стао, остве држи и вреба, док жарку Распламтјелу зубљу диже цура једна И њоме свијетли.
Синоћ отпловише рибари далеко, Само по затону видим једну барку, С чељадима, плови. Неко вози, неко Стао, остве држи и вреба, док жарку Распламтјелу зубљу диже цура једна И њоме свијетли.
прислужено сунце на олтару Небеса трепти, зâри, е бих рекô Као да виси и пламти у жару Огромно; свето све кандило неко! Гле, један орô лети му све брже, На клисурама што га сву ноћ чекô...
руке у чежњи пламној, А речи не би рекô, Али у нему поноћ и касну Чуо би свирку и песму страсну, И с врата куцање неко.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
У почетку су Срби имали извесног успеха користећи забуну која је настала код Турака када је „неко веома благородан“ то је по доцнијим вестима Милош Кобилић (Обилић) „кога облагаше завидљивци своме господару и
Године 1496. Ђурађ, протеран од Скендер-бега из Црне Горе, побегао је у Млетке, где је неко време био затворен, а затим отишао у Цариград и добио пашалук у Малој Азији.
исте садржине које се упућује већем броју лица, или такво писмо које једна личност добија од већег броја људи, или кад неко на један те исти начин дочекује више лица (обично оних које је писмима позвао), или кад се ма која ситуација истим
Код готове совре засједоше, те господску ријеч бесјеђаху; навалише слуге и слушкиње: неко двори, неко вино служи. Што бијаше ришћанске господе, посједаше те пијаху вино: уврх совре стари Југ Богдане, с десне
Код готове совре засједоше, те господску ријеч бесјеђаху; навалише слуге и слушкиње: неко двори, неко вино служи. Што бијаше ришћанске господе, посједаше те пијаху вино: уврх совре стари Југ Богдане, с десне стране уза
њему особницу, меште кћери и меште синова, пак се старцу саде ражалило, ел је спрема преко мора сиња. Неко чудо беше сагучио и турио под пазухо своје, а кад дође к браћи сватовима, по имену зета дозиваше, дозиваше, па га
Тако Раде друмом поп̓јеваше, а зачу га дијете Грујица, па казује Старини Новаку: „О мој бабо, Старина Новаче, неко пјева друмом широкијем, а помиње гору Романију и у гори сивога сокола, баш кâ да је чича Радивоје: ја је чича задобио
То зачула Алибеговица, па говори своме господару: ,,Господару, беже Али-беже, неко куца халком на вратима, чини ми се мој је ђевер Јанко“.
“ или „Братимим те богом и светим Јованом!“ (св. Јован је заштитник братимства и кумства). На исти начин може се неко посинити, посестрити, поочити, поматерити. А красну је песму започео од сви наши бољи и старији, тј.
Па се маши Влашке, земље равне, тј. источног Баната (који је неко време био под румунским војводама). Немеш (мађарска реч) значи племић, а овде је име личности (непознатој).
— неверник ђе — где ђевери (некога) — узима за девера ђевери (дјевери) — сведоци при двобоју ђевер уз ђевојку — неко од младожењина рода (најчешће брат, а ређе и неко ван рода) који прати девојку на дан свадбе ђегођи — ђегођ
девера ђевери (дјевери) — сведоци при двобоју ђевер уз ђевојку — неко од младожењина рода (најчешће брат, а ређе и неко ван рода) који прати девојку на дан свадбе ђегођи — ђегођ (гдјегод), негде (ђегођи је због стиха) ђем — жвале,
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
ЈЕ ПСЕЋА 20 УЗЕО САМ ХАРТИЈУ И ОЛОВКУ 21 КАД НЕ ВОДИ КЕРА 22 ЈЕДНА ОВЦА СИВА 23 ГАЈИТЕ ПАТКЕ 24 КАД БИ МИ НЕКО РЕКАО 25 ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА 27 ДОСАДНО МИ ЈЕ 28 ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ 30 У САМОЋИ 31 ПУЋИ ЋУ ОД СМЕЈАЛИЦЕ 32 БИО
У прашуми У тој збрци Нестали су лаву брци Док је мало дремао Док се за лов спремао Пре но што је ђипио Неко му их здипио Како бруку да сакрије Ћосаво му лице Свима прича да се брије Код шашавог брице Па му као брица
јаје Док ветар дува Патка јаје чува Кад излеже паче Воли га још јаче Гајите патке Заиста су слатке КАД БИ МИ НЕКО РЕКАО Кад би ми неко рекао Како је живот стекао Којим је парама платио И пошто би га вратио Кад би ми неко
јаје чува Кад излеже паче Воли га још јаче Гајите патке Заиста су слатке КАД БИ МИ НЕКО РЕКАО Кад би ми неко рекао Како је живот стекао Којим је парама платио И пошто би га вратио Кад би ми неко рекао Како је ваздух
МИ НЕКО РЕКАО Кад би ми неко рекао Како је живот стекао Којим је парама платио И пошто би га вратио Кад би ми неко рекао Како је ваздух стекао Коме је писма писао Да моли да би дисао Кад би ми неко рекао Како је сунце стекао
пошто би га вратио Кад би ми неко рекао Како је ваздух стекао Коме је писма писао Да моли да би дисао Кад би ми неко рекао Како је сунце стекао Којим се смехом смејао Да би се џабе грејао Кад би ми неко рекао Како је воду стекао
да би дисао Кад би ми неко рекао Како је сунце стекао Којим се смехом смејао Да би се џабе грејао Кад би ми неко рекао Како је воду стекао На којим је мукама био Да би бесплатно пио Кад би ми неко рекао Како је земљу стекао
би се џабе грејао Кад би ми неко рекао Како је воду стекао На којим је мукама био Да би бесплатно пио Кад би ми неко рекао Како је земљу стекао Коме је душу продао Да би по земљи ходао Кад би ми неко рекао Како је мајку стекао
би бесплатно пио Кад би ми неко рекао Како је земљу стекао Коме је душу продао Да би по земљи ходао Кад би ми неко рекао Како је мајку стекао Којим је небом кружио Да би оца заслужио ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА Ово је време чуда Ујаци
имају послове прече Плав се родио па шта с тиме Али мравуљак одлучно рече ИЗВИНИТЕ МЕ ХОЋУ ИМЕ Наденуше му неко именце Нит запеваше нит се напише Ал врисну опет мравље детенце ДАНАШЊИ ДАТУМ ДА СЕ ЗАПИШЕ Љутну се на то главна
био дугачак Човек у срцу чува Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна
иза петнаесте ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА Једног зеленог дана Оног зеленог лета Када је бела рада Одлучила да цвета Неко је неком рекао НАЈЛЕПШИ САН САМ СТЕКАО ПОДЕЛИМО ГА НА ДВОЈЕ САД ПОЛА СНА ЈЕ ТВОЈЕ СПАВАЈМО САЊАЈМО И ДОВИЂЕЊА
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ено је опет, ђаво је однио! — истом би повикао неко од дружине. Луња се појављивала отуд одакле јој се најмање надаш: из високе травуљине поред ријеке, са штагља пуног
Читава група сад мало слободније живну. Није тамо, значи, никакав разбојник, мртвац или нешто слично. То је неко од познатих. — Еј, покажи се, немој нас плашити. Прсти на ногама опет обијесно поиграше.
Лазар Мачак био је омален пргав дјечак, готов увијек на свађу и бој, ако га само неко наљути. Није се бојао ни много старијих и већих од себе и смјело се залијетао на њих фрчући као срдит мачак.
и неке огромне мамузе, затим неколико потковица, обичних и „турских“, па разне куке, ланци, кутија од сата будилника, неко старо прошупљено суђе и још безброј других ствари, и безимених и с именом.
који се однекле касно враћао, а овај престрашен од необична клемпава чудовишта, стругну преко поља и пљесну у бару, у неко старо мочило за конопљу.
— Мање ће ме бити страх. Док је Лазар журио, спотицао се и пипао кроза шуму, Стриц је неко вријеме марљиво кукао, а кад се пуцкетање сувих грана сасвим удаљи, он се нешто досјети, па стаде иза свега гласа да
— Сад неко има да погине! Прво што је смотрио у плиткој удољини била је нека сива звијер која је, сагнуте главе, вјеројатно нешто
Шта онда? Или је ово неко чудо или сам ја магарац још већи од Сивца! — Ти си магарац, и то највећи! — дрекну Мачак исакачући иза букве.
Тек тада, задуван и црвен, Стриц спази свој сламни шешир и повика: — Шта је ово? Неко ми изгризао шешир. Заиста, пола обода Стричева шешира било је откинуто и некуд ишчезло. — Стој — повика Мачак.
Он је за собом увјек на узици водио своју, сваком познату, жуту кују Жују и чим би неко почео да га задиркује, он је пуштао узицу и подвикивао: — Држи га, Жуја!
Само би издубока зарежала кад би се неко ноћно тумарало примакло и одвише близу. — Грр, шта тражиш, зликовче?! Непозната скитница сунула би нато кроз мрак
Дугоноги Стриц, који је дошао заједно с Николицом, завидљиво уздахну: . — Ех, кад би мене неко тако волио! А мене свако псето, чим ме спази, одмах држ за ногу, за тур, за табан, гдје прије стигне.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Него још, још бар штогод ми проговори кано по завичају к матери даруј ми неко слово, који си сам, Бога Оца слово! Испусти ми коју реч благоутробија источниче, те прохлади ми срдце твојој
позадуго; и неке пак натраг се одбијају; а једне јако сукте напоље — ето, таква је та форма и философска, о Богу им неко пронахођење у натпирању међусобном. РАЂАЊЕ Мрака измакох, а луча му не могу поднети; не знам што ћу.
му тако подвикну, Ал' чудно чудо виђе: Стајаше седам златних свећњака С горућим свећама, — и усред њих Стојаше неко младо момче високо, Приличан ђакону кад служи летургију, Обучен у свиленој, пазлатастој одежди, Што се зове стихар и
ЛЕСТВЕ ЈАКОВЉЕВЕ У неко доби, стародавнашњи Аврамов унук, жидовски први отац Израиљ, свети Јаков, мислећи му о небесному борављењу, путујући
На том брду врата остави и оде мирно својим путем. РИСАЊЕ ЈЕЗЕКИЉЕВО У неко доби заказа Бог пророку Језекилу; рече му овако: »Нађи једну ћерамиду и узми је к себи, пак метни је проћу себе, те
Таки разбише ону непријатељску војску и њихову земљу они досташе. АПЕЛЕС И ЗЛАТНИ ЈЕЛЕН У неко доби бијаше велико на гласу неки изуграф именом Апелес и састаше се код њега многи понижи иконописци и почеше се међ
Није га уписао добролично, али га је украсио скуповидно. КОКОШ СА ЗЛАТНИМ ЈАЈИМА Дарије, персијски цар, у неко доби био је послао своје елчије к Александру, маћедонскоме краљу, изаради порције, што је од пређе узимао од Филипа,
Много под њим доби бави се, и никако се не може да га узме. У неко доби, поче му војска ручати: један му официр узе сомун хлеба, разреза га с ножем да једе, и потече крв из хлеба!
И би њихов прави друг свети, стојећи им тако у леду онде до зоре јоште живим. ВЕЧЕРА ВЕЛИКОГА БОГА У неко доби, кад је био свети Јоан у Патму, у некој ади и тамо неко виденије чудно од много руку му се показивало.
ВЕЧЕРА ВЕЛИКОГА БОГА У неко доби, кад је био свети Јоан у Патму, у некој ади и тамо неко виденије чудно од много руку му се показивало.
ЦЕСАРА БАРОНИЈА Тамо, преко мора, близу Дамаска града (гдено се је свети апостол Павао крстио од Ананије апостола), неко место има, прозвато именом Карсатас. Онде, на ступцу имаше прилика спраљена на образ светога мученика Теодора.
У том доби кад се пресече мучитељство. О ЦАРУ ЕВНИКИЈАНУ ОХОЛОМ У неко доби, неки грчки цар Евникијан, држао се да нејма од њега мудрија човека и свакога је за будалу држао.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
!... Поте ћути и чеше се по глави која бриди, па му то чешање чини неко особито задовољство. — Од кога си гу, збори, бре, научија?! — опет га пита калфа Коте, али не добија одговора.
— Која ми фајда, честити пашо, и да си зборим? — рећи ће у неко доба чорбаџи-Замфир. — И кому да си зборим?! — Па скине фес и брише чело.
— Такав је тамо обичај. Јер чим неко има само мало веће бркове, већ га зову и саме удаваче „чича“, а ако још пусти и браду, њега сви зову „попе“ или
А пријатна јој та самоћа, која је заклања од погледа укућана, који су јој погледи од неко доба ужасно досадни постали.
Све ми каза како поп из књигу да си чèти... А Мани мило. Брани се још неко време, пориче, спомиње разлику између кућа, али попушта, помало и признаје, и мило му било да чује што више.
што више времена да проведу на послу, него откидају од тога времена и хитају кућама да у пријатном рахатлуку проведу неко време, да нареде, прегледају, покарају и помилују укућане пре свеће и вечере.
Одмах настаде већа живост. Келнер разноси таблице, узимају сви, ко једну, ко две, а неко и по четири! Мане, и он ту, и он узима две таблице да игра. Келнер меће пред свакога шаку кукуруза.
“ Мућну опет кесом и стаде извлачити бројеве и викати их, а цела кафана слуша и меће зрно на таблу. Тек мало после неко се мешкољи, загледа у комшијску таблицу, виче: „Мућни!“ Нацко одговара: „Мућкам“. једни вичу: „Мућни боље!
Видеше како Мане и она двојица придржавају у колима девојку, како је умирују, како је покривају неком марамом; неко мување у ребра видеше, и чуше само то како један рече: „Што се смејеш, будало?
Нема што ти данас, кад овако пљушти овај божји благослов, не би’ дао — вели, па прича расположен даље. да му, вели, неко каже: „Шта би волео, Милисаве, душе ти, право кажи: ил’ да ти дам један милион, или једну добру кишу за нашег сељака?“.
А најпосле, ако јој се баш и не јави срећа, а оно је и то нека фајда што ће се неко време уклонити испред очију света: свет ће је заборавити, па ће и гласа онога тако полако нестати. Тако и ураде.
Трећем зету у Л* нису је ни слали, јер су им одатле писали да је не доводе сад, бар још за неко време, док се ућути с неком проклетом песмом, која се тамо сад највише и најрадије пева, а почиње са: „На порту