Употреба речи нема у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Гледао сам малене српске четице где, као плеву, развеју читаве баталијуне Маџара... О, веруј ми, драги пријатељу, да нема под небом јуначнијег народа од српскога... али ни несрећнијег!...

И гле! Ја сам га преживео... И сада могу, као овај несрећник са раширеним рукама, рећи: „Нема га! Не! И никад га више видети нећу!“ — Ево, па читај! И он ми пружи својом сувом руком лист беле хартије.

Неправда!...“ Као што видите, господине, њега нема!... Ах!... Живи га не могу више другом називати, он се сад са мртвима дружи...

она се не опија; њу пипају најнежније женске руке, а њојзи не јури крв у мозак; на рубин-усницама неке одважне кокете нема да задршће та сува кост, та мртвачка глава...

Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?! Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки

„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не! Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. „Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?

Каткада само дође нам чича Марко. „Маро“, вели, „треба порцију платити“. Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. „То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив! Не!...

“ Други пут опет дође, пита имамо ли брашна. А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље.

Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. „У сиротиње нема новаца!“ „Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. Поскапаћемо од глади!“ Они слегоше раменима и ћутаху..

Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. „У сиротиње нема новаца!“ „Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. Поскапаћемо од глади!“ Они слегоше раменима и ћутаху...

Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо! А они који се нису знојили, једу печења!...“ Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...

поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку!... Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

А гди се људи рађају а не умиру? Јоште се то место није нашло! Да и нема совуљага на свету, и опет би људи умирали. Не ваља децу плашити, јер се многи из самога обичаја до глубоке старости

у какву невољу пасти, и ако ће се колико смирити и молити — нико се у њега не уверује и сваки га се одвраћа и гнуша. Нема дакле горе несреће од злонаравија и неправде, нити већега благополучија од добродјетељи.

к себи је домамити, говорећи: „Сестрице, ту ти није најбоље, стрмено је место, можеш се убити, а ни паше ти ту доста нема; сиђи у долину, боље ће ти бити”. „Јест, баш!

Курјак верује и оде, а кад у уречено време дође, нема пса напољу; зове га ови кроз прошће, опомињући га о уговору. „Кад ме други пут нађеш пред авлијом", — одговори му пас

Хyдер послушај ти моје речи, ја ти задајем моју курјачку веру да по с|вету ходити, то је истом дангубица. Нема ти бољег света од онога гди је коме пун трбух!

А себе сасвим злосрећна вмењаваше, ибо при толиком товарењу и муци ни плеве до изобилија нема. Дође време на војску поћи. Падне коњ убијен; види га магарац гди лежи сав у крви.

Зато добро погађа неки Италијан говорећи: „Нон è белла цхе детести уна брутта: Нема лепе која мрзи на ружну”, — зашто свака завиди лепшој од себе.

Скотско је, кад се наједе, само лежати ако га пуштају, зашто он сиромах с умом и с памећу нема никаква посла. Богат и благородни кад позна праву цену и способност своје словесне и разумне душе, не сумња да више

Ленивац чека сами дан путовања да се на пут спрема, пак онда: Хе, нема тога, ни овога, ни онога! Ништа ти није горе него с одлагалом имати дело.

Људи обаче, како разумна створења, способни су законому, праведному и мудрому прављенију; а гди тога нема, и они живу као звериња, јачи слабијега мучи и дере. Но о овом смо на више места говорили.

крепких доказателства што су му преко ноћ на ум пала, против којих уздаше се да неће моћи други ни уста отворити. Нема онога! Не може ови више да се стрпи, пође заједно и с тиквом да га нађе у колиби; а кад дође, има шта и видити!

“ Онда јој она одговори: „Моја ћерко, тога ништа нема овде гди смо ми, но како ја видим, теби се покварио мозак, кад ти чувствујеш оно што није.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Све изнад њих се запалило! Гледамо тај пламен високо изнад голети, гледамо тај пламен, - у њему још ничега нема!

Гојко у мору што се брзо склапа пуно нафте и војничких капа. ОПЕТ ВОЈНА Пала Пољска, скоро ће и Москва. Нема соли, брашна, гаса, воска. У Ужице натиснула војска. Људска лица дошла као згуре.

Ујутру вешала, нова новцата, чврста, ужад јака, џелати обучени, - руку на срце, ничему замерке нема. Вешају нас брзо, вешто и лако.

Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке кума, оца, сина, или брата, погинуо није. ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА

Проведосмо у овом цео век, а нема наде да сазнамо где смо! Да нисмо доспели у нечију торбу? Под нечију капу? У нечији џеп?

На свакој има бар пола кила гвожђа! То није само обућа, то је оружје! Кад си обувен, ти си и наоружан! Нема тога пред чиме ће устукнути човек обувен у тако моћне чизме! Ти на тим дебелим ђоновима стојиш као кула на темељима!

А свеца који на длану носи град остависмо у мраку, на прагу! 4. Онај који нема ништа, бос прогнаник из пепела, из пепела своје жетве, из пепела своје земље, измучену И крваву, спушта главу на

Онај који нема ништа има све, ако има со на јаје, штап у руку и праг за под главу! А имаће више него све ако све пусти ко

Овом бедему не може нико ништа: ни топовњаче са Дунава и Саве, као ни топови са околних брда! Нема тог ђулета које би му могло нашкодити, а камоли га разорити! Што не може ђуле, моћи ће семенка! Семенка чега?

2. Овде гладних нема само пет, него скоро тридесет хиљада! А ми за њих немамо баш ништа: ни две рибе, ни пет хлебова, ни Христа!

А ми за њих немамо баш ништа: ни две рибе, ни пет хлебова, ни Христа! Нема Христа, али има вере, ал не вере у свеце и Бога, него вере у пумпе и тестере, које покреће струја или нога! з.

да сам јуче имао милијарду, мого сам да питам пошто је Ваљево! А данас питам колко кошта зеље! Нема меса, а неће бити ни зеља, ни жишке у пећи, ни петље на игли! А долази дуга и јака зима!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” „Ја им кажем — прича мој отац — да у момака нема пушака, јер су они све покупили, него да ми даду пушке. Они одма даду ми за 100 људи оружје, те ја одем и наместим

Истина поред границе, од Земуна до Митровице, врло је много спремне војске лежало; али то је све бадава, нема је на овој страни. У то време чује се да ће ћесар Јосиф доћи у Срем, у манастир Фенек, да види где се профунта пече.

И ја се зачудим — прича ми мој отац — кад ме Арса запита: ,Видиш ли, Алекса, цара?’ — ,Како ћу га видити, кад га ту нема?’ одговорим му ја, и почнем гледати по свој порти и по свима доксатима не би’ ли где цара могао наћи.

им : „Рајо, ја сам царев син и ага, дајте, продајте ми се да сте моји, ја ћу вас од свакога зулума бранити, и који нема пореза и арача, ја ћу за њега у зајам давати.

„Идите и тајно начините сваки мизаре (прошенија) на цара”, рекне му Мустафа, „и ударите што више можете имена, и који нема мура (печата), нека прст притисне.

Тако су опет полазили и Пореч узели. Београдски везир нема доста војске, зато почне купити и он под плату војнике. Порез је био 7 и по до 8 гроша на по године како је у

Сви ућуте као да водом сваког залијеш. Зато, велим, нема цркве ни уредбе без мирске власти, а ни мирске без духовне; треба једна другу да поткрепљава, ако су раде да обе

темена и одговорим: ,Истина је, честити пашо, то ми видимо сами даје тако: но ево муке и невоље: у народу новаца нема, и нема откуд да нађе, а не жалимо. Веће смо све са деце пооткидали, где је најмања пара од урока била.

и одговорим: ,Истина је, честити пашо, то ми видимо сами даје тако: но ево муке и невоље: у народу новаца нема, и нема откуд да нађе, а не жалимо. Веће смо све са деце пооткидали, где је најмања пара од урока била.

Оно мало стоке, да имамо коме, у пола цене продавали би, но трговаца нема. Него допусти нам да идемо да се договоримо не би ли нашли начин у чему би се помоћи могли.

̓ То сви кнезови одобре, тако да се везиру представи, а сви једнако да вичемо: нема новаца и нема се откуд давати.” „Сутра одемо везиру, пусти нас одма у арзодају, где везир седи, приђемо скуту по

̓ То сви кнезови одобре, тако да се везиру представи, а сви једнако да вичемо: нема новаца и нема се откуд давати.” „Сутра одемо везиру, пусти нас одма у арзодају, где везир седи, приђемо скуту по обичају и иступимо

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Гдешто су га и одаламили за то, па опет неће да мирује. Газда Рака нема никаког најамника, јер »брате, не може се: године омахнуле, свет се искварио, неће млађи да те слуша, а овамо извлачи

— Па и он достиже и заокупи назимад, бацивши се за њима коцем, те умало не преби једно. Кад Паја виде да ту већ нема шале, растресе се мало и он, па заокупи с једне, газда Рака с друге стране, те потераше назимад наниже, сеоском обору.

О, како то ври?! Подвирим се под астал да није оздо ватра наложена. Ај; нема нигде. Пипнем астал — врућ! О, анатема га било!... ђаволска посла! Напуним ти лулу, запалио бих. Шта ћу?

Ај; нема нигде. Пипнем астал — врућ! О, анатема га било!... ђаволска посла! Напуним ти лулу, запалио бих. Шта ћу? Нема нигде ватре. Као упитао бих ону госпођу, ама опет не смем... Може замерити што.

Прође година, ваља исплатити, а нема се откуд. Молих га, кумих да ме почека још који месец дана, кад продам ракију и неко свињче, па да скрпим и да му

— рече један. — Дабогда да и ти читав останеш. — Мучно, богами!... Ко се данас задужи — нема му бела дана више! — додаде други. — Ама ко ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати?

хоће да га завали натраг. Матни се руком на раме, кад али — шапа! На друго, и ту — шапа! Једва се мало осврте, нема детета да седи у колима. Волови запели па сипљу, као да је камење натоварено; њему опет све теже и теже...

Среска је кућа близу; нема ни сахат хода одатле. Дакле, кад је год сабор код н-ске цркве, дођу и господа из Владимираца на сабор.

— Како је ове године летина? — пита капетан једнога од њих. — Та свакојако, господине! Нема оних старих година. — Нема, ја — нестало је оног берићета.

— Како је ове године летина? — пита капетан једнога од њих. — Та свакојако, господине! Нема оних старих година. — Нема, ја — нестало је оног берићета.

— Јес̓, богме, господине! — потврђују остали. — Нема ти данас ни берићета — ништа! Изопачио се и овај свет. Нико ти ту не поштује старијега, ни чиновника, ни попа, никога..

Ту су ти чарапе, пешкири, јабуке, тканице, па богме, и по неко руно и ћилими или јагње... А сад нико ни да се пошали. Нема, нема — браћо ништа; прошле су оне старе године кад је било берићета... — Право велиш, господине, богами!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Нека вам се свећа не угаси; нека вам се имена помињу до истраге српскога колена!... И ДЕО: ОДМЕТНИК 1. ЦРНА БАРА Нема веће равнице у Србији од Мачве.

— Н... не могу!... Не би их могао нико завадити!... Ја знам Црну Бару боље него своју кућу, али у Црној Бари нема човека ко би њиx завадио! — рече он одсудно. — Да ми је тако нешто! — рече Крушка.

Да си кога грдио — он би га бранио. Да си рекао да има рђавих људи, он би ти доказао да нема!... Да си му казао да неко мисли о убиству, он би те гледао зачуђено, с неверицом; питао би те: зар има људи који хоће

— Стани-де, Лазо! — рече Станко Јуришић. — Одскочи Шокчанићу, тако ти крсног имена!... Побесне лепо од јордама што нема никог да му одскочи!... – Не могу — рече Лазар. — Зар нема ко други?... — Звао сам имењака, али он је тамо с Јелицом.

Побесне лепо од јордама што нема никог да му одскочи!... – Не могу — рече Лазар. — Зар нема ко други?... — Звао сам имењака, али он је тамо с Јелицом... Лазар се намршти.

Свирач задуван, ознојен, застао пред Иванковићем, па свира места, а овај преплеће ногама, као да коске у њима нема. Наједаред се проломи да гора јекну: — Јелице!... Сад играј!...

— Тако и треба! — мислио је. — Хоће он мени да отме Јелицу... Нема, синко крвави, то се главом плаћа!... И како је безочан, па ме још зове да му будем девер!... Будибокснама!...

Та лепа девојка!... И она ће бити његова!... Што је било па путу, он је склонио; а Црна Бара бољег од њега нема!... У памети је гледао Јелицу како се смешка на њега...

Ти си... не можеш побећи!... И звезде му улише страх... И опет нема тишина... И листак стоји, и птица ћути, и све је занемело, само из дубоке дубраве јекне понеки глас...

Не знам какве су и те девојке! Што им не кажу: идите, море, кући! — викао је старац. — Све се искварило!... Нема ту момка па да га свећом тражиш!... Маро!... Је ли готово? — Јесте, тајо! — одговори снаха.

Душа га заболи... Ништа црње, мислио је, нема од живота његовог. Та, докле је год могао погледати унапред, видео је само патњу и неизвесност.

— запита га. Иван опет ником пониче. — Не знаш ко је? — упита поп опет. — Та, то и јесу јади, мој попо! ..... Ту и нема више сумње... — Па ко је? — рекоше углас и поп и кмет. — Видео га мој Лазар... Јуче је и пуцао на њега...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

На западу негде полумртав блеска Угашеног дана задњи бледи пламен. Нема је нада мном ширина небеска, Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен. Ево једно гробље.

ПАДАЊЕ ЛИШЋА Корачаше нема, хладна, поред мене, Без сребрне сузе у мутноме оку; Крај нас беху мртве руже и врбене, Падало је вече на воду

И тајне мисли болне и злослутне, И страх од патња којих нема више... Слушајућ тако те вечери мутне Ветрова песму и музику кише.

ЧЕКАЊЕ Дуго се у потоку купа Јутарња звезда; већ зâри, А свуд још страшна, и глупа, И нема апатија ствари. Прошле су звезде и сати; И таласи под луком моста; А сву ноћ ја чеках да сврати Неког свог

Мој дух човеков откуд је и шта је? Твој део или противност од тебе — Јер треће нема! Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје.

И за навек кад се растасмо, и тако Стежућ своје срце рукама обема, Отишла си плачна, замрзла и нема, Кô што беше дошла, тужно и полако.

Јер како је празно наше срце, када Нема у животу да оплаче ништа. Твој бол беше извор све твоје чистоте; Он је твоја младост, лепота, и тајна; Не прокуни

Ти ниси у себи јер ти нема краја; Твој говор почиње музику свих вода; Речи су ти конци у ткиву свег сјаја; Идеш, кô молитва, од земље до свода.

ПЕСМА СУТОНА Сутони без шума твојих корачаји, И тама без твога шапата, и сати Први кад се нема више шта да таји... Прве празне стазе кроз рогоз и влати. Ова чар чекања празних и без мéне!

А сад те ноћ носи у сваком свом шуму; Звезде у покрету; мирна светлост бела У свим приказима на замрклом хуму. Нема твојих стопа путем што крстари, Али ти сад идеш светлим просторима; И твој печат кобни сад носе све ствари; Твоје

Као да је само моје срце хтело Да злурадо позна дан који те оте, И та нема патња да постане врело Моје величине и твоје лепоте.

Остај недостижна, нема и далека — Јер је сан о срећи виши него срећа. Буди бесповратна, као младост; нека Твоја сен и ехо буду све што

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ја дирнем Јоцу за рукав и млатајући рукама и преврћући очима покушах да га упитам: „Зар баш нема никаке наде?” Јоца, познатом маневром, запевши нокат од палца за секутић и одапевши, даде ми знати: „Хич!

Ваздух, па зеленило, па кретање, па... све то у неку руку убрзава опток материје и реституише организам... о томе нема сумње. — О томе нема сумње! — рекох и ја, тек да се нешто рекне.

све то у неку руку убрзава опток материје и реституише организам... о томе нема сумње. — О томе нема сумње! — рекох и ја, тек да се нешто рекне.

Па још кад тај свет стоји преда мном, па су те очи моје, па кад их — нема ни једног ни другог! — Онда сам даље „аналисао”, даље, редом, иако ми се нешто, ја не знам још шта, све трпа преда ме

Долазио је лети у девет, а зими и раније, али неки пут превали и поноћ, а њега нема. То је моју сироту мајку и сестру пекло ја вам се онда још нисам разумевао у лумповању.

Једанпут дође он, тако, доцне кући... Ништа!... Сутрадан — ништа.. Кад, мој брате, опази мајка да он нема сахата! Прекиде се жена, пита га: — А где ти је, Митре, сахат? Он се намргодио.

Ово је проклето!... Ово је ђаволско!... Ово ће ђаво однети како је и донео!... Као што видите нема ту среће ни живота! И тако је моја мати била несрећна и ми смо сви уз њу били несрећни...

Није мени, ваљда, врана попила памет, да ми треба жена тутор! Ћути племенита душа. Гуши се. Ни суза нема више. Оне теку кроз прси, падају на срце и камене се. дан за даном, а оно све по старом.

” (1879) СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ И сумрак се поче хватати, а лађе још нема. Свет, који ју је чекао, поче се разилазити.

Чибук је непрестано држао у зубима, палећи лулу истресеним кокицама. Сваки час је запиткивао и момке и агента: Што нема лађе? Да ли има кака депеша? Је ли вода тако мала? Вуче ли каку теретницу, итд.

— Нема је, па нема! — рече казанџија љутито, као човек коме не иде карта. — Нема је — рече и официр, али мирно, као периодича

— Нема је, па нема! — рече казанџија љутито, као човек коме не иде карта. — Нема је — рече и официр, али мирно, као периодичан чиновник

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

попа што су једном остали сами у свету, па се сваки од њих тужио и тешио да би му далеко лакше било животарити само да нема онога другог, — не, дакле, та два попа, него друга два, и живели су у једном селу у Банату.

— Ето, то је певао — вели поп-Ћириница. — Нема ту никаквих других заслуга, него певао пред Његовом Екселенцијом неке песме, оне, знате, »на фронцле« песме, а

Бануо једаред изненада Господин Владика у село, а баш је била недеља. Он право у цркву на јутрење, кад али још нема попе, а звонило већ. А Господин Владика оде у олтар, па поче да служи.

Лепе корице и пише на њима Поеѕіе што јој је купио за спомен на презент господин Шандор, јурат из Кикинде, а нема ништа труковано, него све празни листови.

— А ми чекали и чекали — вели поп Спира, — нећете ли се ви кренути овако к нама. Па кад вас нема код нас, ето нас код вас; па сад било вам право не било! — Ију, господин-Спиро, шта вам то сада пада на памет!

Докле му опет не дођу лутке! Ту човек не уме да буде доста паметан, — вели попадија. — Једна мука и невоља, а нема му лека! И доиста, ко га није поправљао и дотеривао, па ништа!

Све то обешено уз једно и уз друго ђуле. Шта ти ту нема! И нога од неких стари маказа којима су некад секли крила гускама, да не прелећу у комшилук, — и два грдно велика

У селу нема ни данас богзна каквих промена. Један дан је к’о и други. Живот тече доста монотоно и дремљиво као живот какве бáке у

Иначе никаквих других новости нема већ поодавно. Засада је најновија ствар која је занимала село била та што кроз који дан долази нови учитељ на место

И њега испразни Аћа, па оде да метне писмо на пошту; а домаћин остаје и задовољан размишља у себи како нема ништа лепше од учена човека, и како све иде као намазано.

Парох Спиридон, овдашњи... Е, наравно! Могу мислити да вам је тешко било растати се и доћи амо. Нису ово Карловци; нема овде господства и благовања. Село је ово, млади господине, село.

— Дакле, извол’те, да се кренемо! — вели поп Спира, и упутише се из порте. ГЛАВА ЧЕТВРТА Каквих ти описа нема у њој!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Зато Наза заборавила и на стид и на све и почела свако јутро да одилази попу кући и чека га на капији. — Нема Назо — одбијао је поп осећајући се неугодно кад би је видео како она свако јутро испред капије чека га, боса тапка по

Тада би ишао на своје гробове где, вели, да му је жена и кћи закопана. Седа тамо. Пошто нема да им запали свеће, он, оно што је напросио вади из појаса и ређа по гробовима.

Шта друго не једеш? Он би, једнако загледајући се и чистећи се, изговарао се како нема. Али, ако покушате да му дате: јело, пиће, он одбија: — Не могу, не могу. — Зашто?

А док тако не једе, пости, вреднијег, мирнијег нема. Увек чист, утегнут појасом. Рукави му, и ногавице, ако не дугметима а оно врпцама увезани, стегнути.

жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га од жељке...

И, кад опази да улицом нема никога, она претрчи пролаз да би га стигла, и тако он не измакао јој, изгубио се сасвим.

— Он? — И опет се исто онако и другоме уноси, загледа га. — Има четрдесет... четрдесет и пет година. Толико, нема више... — Самог себе уверава. Тако исто и за живот, колико ће који да живи.

И тако иде свуда. За њега нема ни границе, ни Турска, ни Србија, нити га опет ко задржава. Једног вечера свратих у механу.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба је знао да за њега у месту нема изгледа, али зато није изгубио надежду. „Док је момака, биће девојака, ако не овде, оно на страни!

Јелку још девојком познавао, а и она је сада знала за његову наклоност према Савки, премда Савка још ни појма о томе нема. Љубиној првој забуни био је узрок што није знао како ће га госпа предусрести. — Дакле, допада вам се моја Савка?

Био је ујак Љубин, а жене још нема. Гавра начини план са Љубом да иду у село Ј. Тамо је млада удовица, једва јој је дваест година, а прилична, има

Када стигну у село Ј., траже бирцауз. У бирцаузу нема квартира, него ако хоће да буду у једној соби са паорима. Љуба и Гавра у кујни су се обукли.

— О, ништа за то! Квартира у селу нема, ал’ можете га овде имати. Само да најпре пошљем по мог тату. Он ми је куратор, а тутор мом детету, — одговори

Женске се на то уклоне. — Пре него што почнемо разговор, молио би’ да нас на квартир упутите, јер овде у селу нема гостионице за нас, — рече чика-Гавра. — Ви сте на добром месту.

Мало се разгрејаше. Першуновић се учини као да је више пио него што треба, а Љуба се усиљавао претстављати се да нема много у глави, и то му је пошло за руком. Сад почну певати. Госпођа Перса имала је леп глас.

Од својих другарица се само у том разликовала што је била најбогатија. Има сесију земље и виноград. Оца нема. Милена Милеуснићева, кћи Ђоке Милеуснића, опанчара у Б.

Није дуго трајало, ето ђувегије са проводаџијом и тутором. Но нема Татијане. — Седите само, сад ће она доћи, — рекне мати. Седну, мало чекају, девојке још нема.

Но нема Татијане. — Седите само, сад ће она доћи, — рекне мати. Седну, мало чекају, девојке још нема. Донесу вино, пију, већ су сат ту, а девојке нема.

Седну, мало чекају, девојке још нема. Донесу вино, пију, већ су сат ту, а девојке нема. Љуба постаде немиран, неће да губи време, рад је девојку што пре да види. Мати виче слугу, слуга дође.

Знам ја, она би пошла и за Гргура Дртића сина, који са оцем заједно ништа нема, ал’ то не иде! — рече мало разљућена мати. — Да, када би ми њу питали!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Па исто онако као што се, после таквог потреса, ни појма нема о ономе што ће да наступи, а ипак се нешто претреса, објашњава и пророкује о грозној појави, тако се и овде живо нешто

И ако уверени да не вреди одазивати се, јер нема ни времена да се све изведе по упуту о мобилизацији, они су опет дошли да чују шта други мисле: има ли каквог год

Само нека све дође брзо, што пре, јер живота више нема то је јасно, а и овај мозговни, седећи живот постао је већ неиздржљива тиранија.

Ту просто нема лека ни помоћи и то је више него очевидно. Па кад је тако и кад му лека нема онда не помаже подсећати на частољубље и

Ту просто нема лека ни помоћи и то је више него очевидно. Па кад је тако и кад му лека нема онда не помаже подсећати на частољубље и друге тричарије и шта се ја ту, у опште мешам, да ме човек пита.

Лепо. Волети значи: имати за циљ срећу онога који се воли, туђу срећу. А њој среће нема без њега и човек се чува за њу и ради ње.

Боже, ово је ужас... Убија ме ова језива смртоносна празнина самоће. Идем нема и слепа као утвара; па по некад дође да вичем па да се све проломи: у помоћ, у помоћ, у помоћ!

Умакао сигурној смрти, уверен да новим опасностима нема краја, Христић је одлучно и огорчено одбацио помисао да се врати у батерију.

Полупајте оно као цименту. Ја оценим и за трен ока нема вам онде ни мрава, све стоји „глат!“ Једном сам заробио целу коњичку батерију, па све нови камути и седла, цакле се.

— Браво, Бога ми, Браво! Срећна ти јуначка рана! Он захваљује и очи му наједанпут заводне — Нема шта, продужује онај, сад ти је Карађорђева звезда сигурна као у воску. Ако ико, ти си је заслужио.

— Никако да зарасте, оваке ране најспорије зарашћују, одговара Христић, мршти се и удешава ногу... А кад никога нема и кад је расположен он позове жену да седне ту код њега, уз сам кревет, узме је за руку и прича јој шта значи то само

Јер то није дан него вечност и још кад човек појма нема докле ће се то немилосрдно разрачунавање продужити, а поред тога не стоји добро код претпостављаних, те га ови намерно

Африка

нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту тачку!

А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже по два сата.

Госпођица Н. долази нам у друштво. Пошто јој је глас влажан и мутан, а речи нагле, нема сумње да је заљубљена. Не усуђујем се проверити, једним простим покретом, у кога је. Сва чар неизвесности пропала би.

окружују и продужују очи, љубичастим тоновима сенче округлину образа тако прозирно да се више примећује кад ње нема, јер је лик без воћнога сјаја, но кад је ту. Не говорим о шминци коју усвајају од белаца.

Боје бледог драгог камења које је без сјаја. Свет ћутљив излежава се дуго на крову у пижамама. Нико нема храбрости да сиђе у кабину ради облачења. Од Дакара сам сасвим сâм у кабини, пространој, пуној вентилатора.

Тако овде нема ни стараца ни баба, ни деце која би већ сигурно умела да корачају. Цео овај млади свет ради, одушевљено, стиче ново

употребљиве су и неопходне чим се о њима не мора да стара сам путник већ његова послуга, и чим ничег другог баш нема на расположењу. Само то што су јуче кашике пале у лагун начинило је пуно досадних, ситних непријатности.

На земљи којом се храни прашума, тесна, збијена, сједињена, нема места за живот, ни људи, ни зверова, ни птица. У тој непроходности, тишини и помрчини, за њих нема ваздуха.

У тој непроходности, тишини и помрчини, за њих нема ваздуха. Једино ту биљно царство победило је царство животињско; изагнало га.

Оваквих црнаца никада нема у Европи; они се никада не цивилизују. Прелазимо скелом реку Бандаму. С друге стране реке група жена и људи необично

У манастиру иначе ничега нема; ниједне стварчице, ниједне тканине. Његово једино богатство је дивна визија са крова на црначко село и на велике

Зегелци су чувени стрелци, дивљег, злог изгледа, очију које су скоро на врх чела. Нема давно да су их белци покоравали оружјем тако ефикасно да је сад сваки белац за њих страшна и опасна личност.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

О тис анангис!² Оћиш мода! Камо аспри? Гледиш на барон, гледиш на господа? Кајмено! Не знајш да ћи да пропадни свет? Нема шпекулација, нема трговина. Пошто тифтику? — бађава; пошто памвук? — бађава. Сад је дошло време да човек иди без чизму.

Камо аспри? Гледиш на барон, гледиш на господа? Кајмено! Не знајш да ћи да пропадни свет? Нема шпекулација, нема трговина. Пошто тифтику? — бађава; пошто памвук? — бађава. Сад је дошло време да човек иди без чизму.

Ви сте мени дукате.. ЈАЊА: Ћути, ћути, шкиљи, какви дукати?! Море, крајцару, море, нема, нема, нема! ЈУЦА: Ви сте мени дукате показивали, и свакојаким начином сте гледали да ме заслепите да за вас пођем.

Ви сте мени дукате.. ЈАЊА: Ћути, ћути, шкиљи, какви дукати?! Море, крајцару, море, нема, нема, нема! ЈУЦА: Ви сте мени дукате показивали, и свакојаким начином сте гледали да ме заслепите да за вас пођем.

Ви сте мени дукате.. ЈАЊА: Ћути, ћути, шкиљи, какви дукати?! Море, крајцару, море, нема, нема, нема! ЈУЦА: Ви сте мени дукате показивали, и свакојаким начином сте гледали да ме заслепите да за вас пођем.

Море, нема аспри! Море, нема, нема! Оћи да пропадни свет! ЈУЦА: Збиља, да ми дате по форинте да се купе жице. ЈАЊА: Какву жицу?

Море, нема аспри! Море, нема, нема! Оћи да пропадни свет! ЈУЦА: Збиља, да ми дате по форинте да се купе жице. ЈАЊА: Какву жицу?

Море, нема аспри! Море, нема, нема! Оћи да пропадни свет! ЈУЦА: Збиља, да ми дате по форинте да се купе жице. ЈАЊА: Какву жицу? ЈУЦА: Катици на гитар.

Еј, тихелај Јања, тако си кућа не течи! Не ми више говори. Нема новци! ЈУЦА: А како ће бити с мојим шеширом? ЈАЊА (уплашен): Какво шешир?

ЈАЊА: Душо Јуцо, што ћиш ти сос мене? ЈУЦА: Оћу да ми шешир купите. ЈАЊА: Ама, за име бога, нема, море, крајцари! Како да ти купим, де? ЈУЦА: Кад немате, ја ћу да се раставим од вас.

Живићу како ми бог да. ЈАЊА: Душо Јуцо, што си ти почела? ЈУЦА: Што сам почела, почела! Ја видим да овде нема за мене живота. ЈАЊА: Па то све теће за једно шешир? ЈУЦА: Јесте, за љубав шешира.

Како се находите? ЈАЊА (поклони се): Фала бога, здрав сум; ама зло, зло! МИШИЋ: Зашто зло? ЈАЊА: Рђаву време, нема новци. МИШИЋ: Е, фала богу кад сте само здрави! Биће и новаца. ЈАЊА: Како ћи бити кад је неваљалу времену?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Код постеље, пак, стајао је пар огромних јахаћих чизама. Гарсули љутито помисли: „Ни распећа нашег Господина Исукрста нема.“ Гарсули је био Грк, са Крфа, али је био веран син јединоспасавајуће цркве Рима.

Вели, нигде се тај списак, у Бечу, није нашао, те и нема доказа њихове кривице. Он признаје да је тај руски ђенерал имао ћесарску дозволу, али само за оне који су апшит из

Из коњице у пехоту. Откуд то може бити да коњик оде у пешаке? Нема тога и неће тога бити, док је Сунца и Месеца на свету. Не прави се пешак од коњика. Где то може да буде?

И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца. Све прође а то Сунце сија. Како нас лепо грије. Нема ничег лепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.

Било му је жао да са њом и новорођенче изгуби, а помисли и то да је боље што је нема. Да га не гледа, у оковима, и да му не виси на врату, сад, кад се решио одселитсја.

Сем тога, да ни мираза нема. Катинка је обично седела, док су друге играле. Исаковичи су били добродошли. Кад је сенатор дао одобрење, проводаџије

Павлу је било речено да је наглува, да нема мираза, а он се спремао да јој ставља што мање питања, да не би морала одговарати.

Према оновременом церемонијалу, хтели су да младожењи покажу да му млада није гурава, да нема краћу ногу, а да нема ни израслу кост у пасу.

Према оновременом церемонијалу, хтели су да младожењи покажу да му млада није гурава, да нема краћу ногу, а да нема ни израслу кост у пасу. Видело се да удавача устаје као од шале, да се превија лако, и да је витка у пасу.

Аха! Аха!“ „Никакије награжденија, Шевич нема да тражи, мени!“ „Ти си могао мирно живети, у митрополита сербскаго резиденцији, али ти није ђаво дао мира.

Сад знамо што смо пуни рана! Возе га у ариште као арамију и ребелијаша, јер тражи наша права! За нас нема суда. Него ариште и два хусара! Убиће га, пази шта ти рекох, у аришту Осека!

Зар наши Хртковци нису митровачко властелинство? Зар сме Гарсули да га тера хусарима, без суда? Је л’ за нас нема закона? Чек, да то запитам профоза!

Теодосије - ЖИТИЈА

видевши неумољивост војводе и несаломљиву верност према својему господару, и разумевши да ће га силом одвести, и да нема ко ће га избавити из беде, због бојазни од оца његова, јер је писао ипарху, — раче: — Воља Господња нека буде!

Дању је служио братији у телесним потребама, а ноћу, по сву ноћ, много је стојао на молитви, да је изгледало као да нема тела или га има од бронзе, а живо. Ко да искаже метанија и многе поклоне којима је умртвљавао тело?

клањајући се и величајући, хвалећи и благодарећи онога који чини велика и неиспитана, славна и чудна дела, којима нема броја!

је, рече, овај живот, и склона је паду природа људска, и нико се неће удостојити да га страсти никада не дохвате и да нема учешћа у пороку — осим Бога јединог!

по крштењу, који су вам под влашћу, велим, знајући да је и ваш и њихов Господ на небесима, и да обазирања на лице нема у Бога.

И тада ће свако видети своје и убојаће се, и нема се камо побећи. Све ово апостол знајући рече: Пошто ће Господ судити своме народу, ,страшно је упасти у руке Бога

не на лук или мишицу своју уздајући се пего на Бога који чини велика и неиспитана, славна и чудна дела којима нема броја.“ Идите с миром кући, поможени од Бога и без рата, и здрави будите!

И опет се одрицаше цару и патријарху, као да неће успети. Цару дојади и рече: — Ко нема нешто, и са препирком тражи?!

У рукама су твојим душе и дисање свакога створења. Јер ти живот садржиш и смрћу владаш, и осим тебе нема који спасава.

на ме непријатељи моји, тражећи на смрт душу моју, и хвалећи се говопе: Гоните га, ухватите га, Бог га је оставио, и нема му избавитеља! Боже мој, не удаљи се од мене! Боже мој, дођи ми у помоћ!

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Утицај земљишта и природе. — Динарски људи су интимно везани за земљиште и природу свог краја. Код њих нема великих вароши, доскора није било ниједне која би имала 100.000 становника.

Ни у једној јужнословенској групи нема толико специјалних речи за обележавање ступњева сродства као код динарског становништва.

год.) и Карађорђева устанка (1804. год.). Њихових непосредних потомака је нестало. Нема племства: уништено је после Косовске битке и за време Турака.

„Нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“, каже народна песма. Ако мора пред већом силом попуштати, динарски човек ће

У одлучним тренуцима нема савијања, нема попуштања, нема средњег пута: „у крв ће нам вјере запливати, биће боља која не потоне.

У одлучним тренуцима нема савијања, нема попуштања, нема средњег пута: „у крв ће нам вјере запливати, биће боља која не потоне.

У одлучним тренуцима нема савијања, нема попуштања, нема средњег пута: „у крв ће нам вјере запливати, биће боља која не потоне.

Динарска туга историјска туга. — Ових особина нема код свега динарског становништва, али се на њих често наилази. Оне су карактеристика њихове тако жалосне и тужне

Дар је распоређен готово на целу народну масу, која показује доста духовне живости и правоумности; тупавих готово нема. Али амплитуда дара по правилу није велика. Највећи број тзв. даровитих давао је досада мале резултате.

чини већину у Шумадији, образовала се услед мешања досељеника и старог становништва нова етничка група која нема чисте динарске особине.

Грубости у свакодневном животу, које се уопште могу посматрати код сељака, скоро нема код шумадијског становништва. На основи патријархалног живота развила се нарочито у овој сељачкој класи висока морална

То је нешто више него проста жеља за науком каква се често запажа код младих народа. Нигде међу Јужним Словенима нема толико самоука као међу Ерама. Неписмени су ретки. Што им школа није дала теже да сами постигну.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— одједном видим себе како бјежим кроз траву с рибом у зубима. Још се и не окренем, а рибе већ нема. Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми!

— Нема их, побјегла сва тројица! — уздахну чича Тришо. — Хајдемо натраг у крчму. Упали лампу, па ћемо наставити да пијемо.

— Нема га, значи, у води, јадан ја и кукаван! — отхукну чича — мора бити да је још гдјегод на земљи. У свих пролазника уз пут

Чича је само уздисао: — Да га нису птице однијеле кад га већ нема ни у води ни на земљи? Можда је негдје на дрвећу или, наопако, сједи у ваздуху!

— Шта да радимо, брате крчмару? Нема мачка. — Богме нам сада ваља прописно лупати главу док се нечем паметном не досјетимо — рече крчмар, газда „Крчме код

Ако је празан, у њему баш ништа нема. Иако је ишчезао, нема ногу нити му требају. Ко ово двоје пронађе, добиће од чича-Трише пуну боцу брашна, а од крчмара

Ако је празан, у њему баш ништа нема. Иако је ишчезао, нема ногу нити му требају. Ко ово двоје пронађе, добиће од чича-Трише пуну боцу брашна, а од крчмара Винка врећу ракије.

Око поноћи, добро поднапити, чича Тришо и крчмар Винко ријешили су да се попну на небо и да виде зашто то нема мјесеца. Попели су се до пола млинског крова и одозго се отиснули у ријеку, добро се окупали и опет наставили да пију.

То буволовац Жућо заобилази далеко око Тошине куће. Каткад мачка и Шарова поваздан код куће нема. Одлазе у госте у велико војводство Миша пророка и тамо под старом крушком воде дуге разговоре.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

у нама (1943) ИГРЕ ПРЕ ИГРЕ Зорану Мишићу Зажмури се на једно око Завири се у себе у сваки угао Погледа се да нема ексера да нема лопова Да нема кукавичјих јаја Зажмури се и на друго око Чучне се па се скочи Скочи се високо високо

ИГРЕ Зорану Мишићу Зажмури се на једно око Завири се у себе у сваки угао Погледа се да нема ексера да нема лопова Да нема кукавичјих јаја Зажмури се и на друго око Чучне се па се скочи Скочи се високо високо високо До наврх

ИГРЕ Зорану Мишићу Зажмури се на једно око Завири се у себе у сваки угао Погледа се да нема ексера да нема лопова Да нема кукавичјих јаја Зажмури се и на друго око Чучне се па се скочи Скочи се високо високо високо До наврх самог

око себе црну игру одигра ПОСЛЕ ИГРЕ Најзад се руке ухвате за трбух Да трбух од смеха не пукне Кад тамо трбуха нема Једна се рука једва подигне Да хладан зној с чела обрише Ни чела нема Друга се рука маши за срце Да срце из груди не

трбух од смеха не пукне Кад тамо трбуха нема Једна се рука једва подигне Да хладан зној с чела обрише Ни чела нема Друга се рука маши за срце Да срце из груди не искочи Нема ни срца Руке обе падну Беспослене падну у крило Ни крила

се рука једва подигне Да хладан зној с чела обрише Ни чела нема Друга се рука маши за срце Да срце из груди не искочи Нема ни срца Руке обе падну Беспослене падну у крило Ни крила нема На један длан сад киша пада Из другог длана трава

се рука маши за срце Да срце из груди не искочи Нема ни срца Руке обе падну Беспослене падну у крило Ни крила нема На један длан сад киша пада Из другог длана трава расте Шта да ти причам (1954) КОСТ КОСТИ И.

за нама у прашини Нисмо ми једно за друго Стамен хладан кроз тебе гледам Кроз тебе пролазим с краја на крај Ништа нема од игре Куд смо крпице помешали Врати ми их шта ћеш с њима Улудо ти на раменима бледе Врати ми их у нигдину своју

ти непочин-поље Пламени ти залогаји а воштани зуби Па ти жваћи изелице Колико ти драго жваћи Нем ти ветар нема вода немо цвеће Све ти немо само шкргутање моје гласно Мој ти јастреб на срце Мање те у мајке грозе 11 Избрисао сам

гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца СРЦЕ БЕЛУТКА Играли се белутком Камен ко камен Играо се с њима ко да срца нема Наљутили се на белутак Разбили га у трави Угледали му срце збуњени Отворили срце белутка У срцу змија Заспало клупче

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Ни пет пара се не даје за нас сироте аждаје. од акрепа нема ништа, Ни посла за чудовишта. Сва страшила испод неба остаће без коре хлеба.

КИШЕ СУ ПАДАЛЕ, ДАНИ СУ ТЕКЛИ, КУЦАО ЈЕ НА СТО ВРАТА, МОЖДА ДВЕСТА, И СВУДА СУ МУ НЕЉУБАЗНО РЕКЛИ ДА ЗА ЊЕГА НЕМА РАДНОГ МЕСТА.

Са петлима спласне њихов занос, и вампири беже наврат-нанос. Само онај везаних очију нема појма да хвата кочију. Он продужи да се игра жмурке, хвата петле и мамурне ћурке.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

XИИИ НОВАКОВИЋ, ПАВЛЕ НОВАКОВИЋ (наилази врло љубазно): Добар дан, био сам на грађевини, па видим нема те. Рекох да ниси што слаб, те дођох...

РИНА: Посаветовати. С ким ћу се врага посаветовати кад ево пола сата звоним и тражим свога мужа, а њега нема у канцеларији; отишао је бог те пита када, а још није стигао.

МИЛЕ: Шта ћу, шта могу, отимам се колико могу, али живот је тако компликован. ИX АНТА, ПРЕЂАШЊИ АНТА (улази): Нема га, ето ти, нема га!

ИX АНТА, ПРЕЂАШЊИ АНТА (улази): Нема га, ето ти, нема га! РИНА (Милу): Дакле, као што вам рекох, господине, мој муж, и ако би дошао, не би вас могао примити; има извесних

Дакле, нема га? АНТА: Није тамо. РИНА: Па ипак, он је тамо! АНТА: Сад идем отуд. РИНА (узима слушалицу и тражи број): Ало, ало!

АНТА: Онога чији си ти наследник. СПАСОЈЕ: Ама, остави се ти тога наследства, већ реци ти мени... Уосталом, нема шта да ми кажеш, немам шта да те питам. Рећи ћеш ми глупост која је немогућа.

АНТА: Па да, господин мени: робија. Тако тек: робија, као да другог занимања у животу нема, него робија. И зашто не би господин завирио мало у та своја упутства за живот да и себи одмери коју годину?

АНТА: А какве везе све то има са тобом? СПАСОЈЕ: Пре свега, та велика техничко-финансијска конзорција нема основног капитала.

ВУКИЦА (збуњено): Кажем ја да мој вереник неће доћи. (Погледа у сат на руци.) Које је већ доба, а њега нема. СПАСОЈЕ: Доћи ће! Немој бити нестрпљива. АГНИЈА (загрли Вукицу и води је у собу): Слатко нестрпљење! 'Ајдемо!

Мислим, хоћете ли ми рећи: шта мислите предузети и шта мислите чинити? ПАВЛЕ: Рећи ћу вам, зашто не? Нема у мојим намерама ничега што би се морало прикрити.

ПАВЛЕ: Не, нећу тражити развод брака; оставићу то питање увек отворено; оставићу их да живе у браку који нема законске основе. СПАСОЈЕ: Оставићете их да вечито стрепе за свој срећни брак. ПАВЛЕ: А срећни су заиста?

ЉУБОМИР: Све је то исто, нема никакве разлике. На основу тога што сте ви отели имање постали сте богат човек; на основу тога што сте богат човек ви

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

А зашто бих? Нико неће цркавати због тога што ме нема. Окренуо сам се и погледао на сат, али сам, мирне душе, могао и да се не окренем.

Узех једину своју свеску и пођох ка вратима, а Новак упита је ли то све што имам. - Зар отац нема новаца да ти купи књиге и ташну и све што иде уз то, Слободане Галац? - Који мој отац, наставниче?

- На! - Хтедох да јој пружим цигарету, али се сетих да она сем шортса на себи нема ништа у шта би могла да је стави и пођох ка излазу. - Ко је то, Весна?

- Отац ће сазнати и без ње. Он има нарочит таленат за то! - Хтео сам да додам још нешто, али сам се присетио да нема смисла: стари предаје књижевност у њеном разреду. - Ви знате шта мислим?

Она само слеже раменима. Мислила је како неће ни приметити да је нема. Осим ње у кући је још осморо деце, а она је при горњем крају лествице, иако су јој два брата ожењена, а њихово

мекоту и померио се сасвим мало, очекујући да ће се она измаћи, али она само рече да причекам: кад поједе сендвич нема ништа против тога да је пољубим.

- Зашто си рекао да немаш књиге? - приближио ми се, а глас му је постао шећерасто мек. - Да нема ко да ти их купи? Зграбио ме је за ревере капутића и сада сам знао шта је на дневном реду.

Сада знам да постоје, да су постојале и да ће постојати тајне ове и оне куће и да ја ту ништа не могу да изменим. - Нема много тога да се прича, мама. Бацио сам књигу. Профа ме избацио и то је све. - А после? Шта је било после.

Не вришти! Ако мораш да верујеш, веруј бар у нешто што постоји! Упитах га шта је то што постоји, а он рече да нема времена за празне приче: њему је јасно који је мене ђаво одвео да слушам трабуњања оног шашавог попа, а и звоно за

- Правих барона више нема! - рекох. - Она је то само раније била, као и оно како су слуге трчале испред шестеропрега да начине места за њен

изнервирана мојим неслагањем да ја имам много тога с тим, да оно што њу боли боли мене, рекла да завежем: мој отац нема железничарски опасач и ја не знам како то боли.

- Али, она нема рибњак! - Рашида је застала и погледала нас очима округлим и готово заплашеним. - Она нема ништа чак ни налик на

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Господар Софра мисли се. — Не браним. Сад после подне и онако нема муштерија, а лађари тек пред ноћ долазе. Милане!... Зовите Милана. Виче шегрта. Милан дође.

Устане, хода, па пуши. Још мало, па и остало друштво дигне се, јер кад нема господара Софре, нема ни пуникаша ни смеја. Господар Софра седне сам за један сто, па иште вина.

Устане, хода, па пуши. Још мало, па и остало друштво дигне се, јер кад нема господара Софре, нема ни пуникаша ни смеја. Господар Софра седне сам за један сто, па иште вина.

— А вина? — Није нико тражио. Сад господар Софра уђе у механу, погледи у бокал, нема штрикле што је кредом превукао, види се да нешто фали.

Напротив, кад је видео да когод бајаги неће да пије вино, он донде нуди, док га не принуди, јер вели нема горе него који се извлачи, ти ће бити тек пијанци, или већ јесу. ИИИ Господар Софра има петоро деце.

после сазнам нешто да су се и волели, ал’ мати волела је зрелог имућног човека, нег’ младог ветропировића, који ништ’ нема осим оно мало дућанца празна, па ако банкротира, да јој дође кћи на врат.

Вечера није велика, само три јела, а пре трећег Милан ће устати и захвалити се, јер шегрт за вечеру трећег јела нема. Још мало па ће се дићи Катица и Шамика, и, пољубивши свима руку, удаље се на спавање.

Играју, али карте, и Пера је с њима играо. О књизи нема више ни говора, но понајвише о коњима, и Пера је већ постао коњушар, без коња не може живети и ког коња је једаред

Господар Софра је био од искона сиромах, па већ у детињству радом морао се борити за опстанак; Пера, богатог оца син, нема нужде ни бриге како ће живети и шта ће од њега бити. Па нити је каква већа строгост према њему у почетку употребљавана.

Долази Чамчиница и Кречарка да питају је ли госпођа Сока добила какова писма; оне још нису добиле. Рђаво, нема гласа о путницима.

Тако прође пô године, па још нема писма. Кречарка и госпођа Сока да се живе поједу. Чамчиница их теши и, премда и она би већ волела свог Чамчу код куће

га ослови, да не остану у соби одмах, већ да уђу у биртију, да виде те људе који су онде, јер ретко која чарда да нема опасних људи. Пушке оставе унутра, само је господар Софра са собом наџак понео.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Коњ га је одмерено клатио и то га потпуно ослаби. Оно што је оставио дође му као и да нема, и плач женин и поглед братовљев и топлота малог детета, помешаше се с маглом.

Кад на њему заблиста сребро, он се осети чио и лак, и као да нема тела. Осунчан, просијан, осети се топал, а не тежак, као и да не јаше, као и да не постоји, у том невидљивом ветру,

праздне речи... а кад се умире, умире се као пас и коњ. При том покуша да устане и да пође. Душе нема... као што ни Бога нема... живимо узалуд... прах... смерт... праздне речи.

а кад се умире, умире се као пас и коњ. При том покуша да устане и да пође. Душе нема... као што ни Бога нема... живимо узалуд... прах... смерт... праздне речи. Тада бискуп скиде са њега своје хладне очи и најежен погледа у ноћ.

Госпожа Дафина убрзо увиде да нема шта тој деци да говори, нити има зашто да их гледа. Посматрајући их, учинише јој се блесава и туђа.

Да му је неко дошапнуо да жену и децу и нема више, он би и то био поверовао, у својој самоћи, у тим колима, у којима је једва могао да се испружи од клобука,

Стењући од бола у колима, чинило му се као да већ неколико дана пада нека киша, којој нема краја, у којој се сливају са њега не само жена и деца, већ и бивши његов живот и све што је видео.

Чуо је да од његовог потполковничког чина нема ни говора, да су уопште врло незадовољни њима и да је било речи у Ратном савету чак и о расподели њиховој, у редовне

се на њега могле натаћи свилене сукње, широке и разапете као празан шатор, сав извезен цвећем и гранчицама, под којим нема ничег.

Имао је при томе утисак да никакве разлике нема између његових дама и тих дворова и народа, около у свету. Кад би се неки нови савезник нудио, он би говорио својој

Као што то бива у почетку старости, пред њим се јасно указа бездана празнина, у којој нема ничега. Полазећи у овај рат, четврти пут у свом животу виђајући смрт, он се надаше при поласку да ће се нешто најпосле

време тог несносног примирја, пред Штрасбургом, осети најпосле ту грозну, вртоглаву празнину пред собом, у којој више нема ничега.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У Власеници „жена која нема дјеце узме гујин свлак (кошуљицу), од јежа длаке и љуске од јаја, па све то ситно изреже и у јелу поједе, па, верује,

У височкој нахији жени која нема деце, а жели да их има, препоручује се да поједе зечје сириште. У поречју Дрима и Радике, жена која нема деце требало

У поречју Дрима и Радике, жена која нема деце требало би да поједе жуманце од орловог јајета. Жена која жели дете, верују на Косову, треба да поједе „беле

када се копањем бунара дође до воде, тада „треба викнути жену која још нема деце, а жели их, да пије прву воду“.¹³ У неким рецептима за плодност наглашава се заједничка улога мужа и жене у

Заправо, и у нашем народу сматра се да ако неко нема деце, ту „нису чиста посла“, односно то је неизоставно дело некаквих враџбина, урока, вештина, нечије клетве или неке

Овај негативан став друштвене средине према жени која нема деце јасно се испољио и у језику, где постоји читав низ негативно обојених речи за њу: „неротка“, „неплодница“,

Она је отуд спремна да жртвује све: свој живот, своју част и иметак, само да би затруднела. Нема те ствари коју она не би учинила, нема тог поступка који не би окушала само да роди макар једно дете и да са себе

Нема те ствари коју она не би учинила, нема тог поступка који не би окушала само да роди макар једно дете и да са себе скине проклетство.

Зато, ако у браку и има деде, али нема мушке, брак опет није испунио своју основну улогу и родитељи су незадовољни. Велика је несрећа бити угасник, тј.

на венчање, уколико не жели да за неко време рађа, треба да изброји онолико оџака на кућама за колико година жели да нема деце. У Левчу и Темнићу невеста која не жели неколико година да има деце, толико пута поскочи.

Пред венчање невеста извади из огња неколико „живих угљенова“ (жеравица) и онда их угаси водом. Ако жели да нема деце извесно време, она онда погашено угљевље замота у мараму и стави у сандук са девојачком спремом.

⁶⁶ Када жена после порођаја жели да дуже времена нема деце, треба првог дана по порођају да под стрехом изброји онолико дасака колико жели да не роди.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

које од оцева наследих и мачем освојих, које повезах крвним судовима својих војника, дајем законик, и нека нема других законика осим мојих.

Погазе ли кудељу кудељнице сироте, да им се забије трње у копита, да им се поломе ноге до колена. да нема тога ко би се усудио да се противу њена дома роти, јер милост бога штити најпре царске дворе и колибе кудељница

са гдекојим знаком твоје поште, где споменици једнолики као шињели стоје један другом иза потиљка, где певачице нема да слети, куда заљубљени не долазе да сакрију од људи своје милоште, куд пут наноси само гавране, где је шимшир

За човека на кога се заборавом и они баце које из чељусти немани спасе. За војника који буквице нема а без књиге царске важне не може цару да докаже да је у рату задобио седам рана без пребола, да има на прсима

За дете ничије што без недра мајке живот поче, коме не остави отац штита, за нахоче коме нема нико да двори, нико да мости, нико да тепа, самилости!

За човека који ће понижен бити радије него кога да понизи, за онога који и кад назре образину коме на лицу нема срца да је здере, за људе који не могу да увреде ни човека друге мисли и вере, за оне који никад не би могли другоме

О БОЖЈЕМ СУДУ Да окривљеном који рекне како је невин, а нема за то сведока, буде по обичају отаца дано из кључале воде, испред храма, да железо вади усијано, па да с њиме у

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

по Теразијама: можда седи пред »Москвом« и пије пиво, а можда је у киоску са новинама; купујем две и по киле новина — нема је ни тамо. Можда је у тек олисталим крошњама и пева заједно са хором распомамљених џивџана?

И данас ми се чини да нема поетичнијег апарата од те картонске кутије за ципеле у којој се налазио мали калем намотан светлуцавом бакарном жицом.

И могу вам рећи да нема страшније и очајније битке од оне коју деценијама воде мали сиви провинцијалци, излизаних рукава, са својим

Јер, шта ако тамо нема ничега? Враћали смо се пешке са станице у град, шутирајући празну конзерву. Хтели смо да свратимо у »Балкан« и да

Мимоилазим се са малом дактилографкињом, а између нас су векови. — Стигао сам! — кажем. — Истина, мало касним, али нема везе. Ту сам . . .

Играти се шуге — то вам је једна веома стара игра у којој дете које нема среће јури другу децу покушавајући да их додирне. Када му то најзад пође за руком, оно треба да викне »Шуга!

Дванаест сати удара, Тамница се отвара, У тамници никог нема, Само један попа дрема; Хајмо, попо, напоље, Да видимо како је, Како војска маршира, Подигла се прашина, Како војска

и њихове помирености, њихову слабост памтим, и то како се више нису усуђивали да наставе игру, побеђени већ као деца. Нема веће несреће него лећи у постељу као шуга — то су ноћи пуне море где кроз сан настављамо да трчимо оловних ногу и сува

их, а опет сам непрестано с њима«, мислио је, »али бар су учтиви, а то је ипак нешто, свеједно што иза њиховог кежења нема ничега сем пусте земље господина Томаса Стернса Елиота.« – О, баш дивно што сте овде! Морамо да се нађемо, важи?

и славни људи на пропутовању, и безнадежног седења у капијама је било у тој мелодији коју сам чуо — онда када више нема где да се оде, и жеље за путовањем је било под његовим прстима док је свирао на контрабасу верујући и сам да свира (а

Пуфко претражује комад по комад врелог асфалта али не проналази кућу. Разгрне јару и јата птица, али куће и даље нема па нема. – Тамо нема никакве куће ... – Та кућа... — виче Бел Ами. – Нисам слеп!

Разгрне јару и јата птица, али куће и даље нема па нема. – Тамо нема никакве куће ... – Та кућа... — виче Бел Ами. – Нисам слеп!

Матавуљ, Симо - УСКОК

За... — Какви Црногорци! — прекиде га оздо крупан глас. — Какви вам се Црногорци привиђају? Нема их овдје ни десет, но смо све ваши, ћесареви људи од скоро, хвала да је богу!

Сад кнез нема у дому од мушкијех главах нâко једно увуче у колијевци!... Ала је стари соко охронуо, потавнио, јадник!

Ама чуда да нема више Црногораца, као на данашњи дан! Од Црногорака није само пажњу привлачила, него просто очи плијенила једна од

— А ко би те поче? — пита Марко. — А ко, нâко ђаво сâм! — рече драго. — Ко би томе краја ухватио!? Нема племена, а готово ни братства, да се не покрвише међу собом!

Он је тврдио да је освета богу угодна, јер, вели, у молитви се каже: „света освета“ (свьта од свьта!); вјеровао је да нема смрти без суђена дана, те да је лудо бојати се смрти; вјеровао је да добри јунаци и за живота бивају здухачи, који се

је да добри јунаци и за живота бивају здухачи, који се бију са здухачима других народâ; вјеровао је да над Црногорцем нема јунака, да Црну Гору никаква сила људска не може завазда покорити, иако је може прегазити као оно Бушатлија; бојао се

свога достојанства, она присебност и духовитост, оно складно држање и склад у сваком покрету, од чега обично ни трага нема у осталијех јевропских сељака, а због чега му се сви које је те ноћи видио приказиваху као њеки шпањски гранди!

? — Е, видиш, у нас је одскоро! Нема њеколико година откад је наш владика набавио из свијета сјеме и растурио га по народу.

Сад, може се рећи, нема више глади у Црној Гори, јер добро роди, а, богами, узме народ и лијепу пару за њу у Приморје.

пријатељи забаве и реку: „Гледајте их не могу да прежале браственика, као да се није јуначки замијенио, и као да га нема ко и даље светити!“ — Доста, стрико, молим те — викну домаћин узрујан... дакле, желите да огласим Божић?

Што је то тврда чапра, тога више нема на свијету! Кад је лежао у најтежим ранама, кад сви мишљасмо дође му крај, он се кезио као ово сад!

Јер, што је њему бог дао весело срце, ни тога већ нема на свијету! Ако ћеш да се смије од сада до зоре, све овако... А-ну, љубави ти, Стијепо, удри у смијех.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Није ли тако? МЛАДОЖЕЊА: Ви имате право. Али ту мора тешко ићи, гди нема познанства издаље. ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе, хе! Што ти је млад човек. Наклоност, познанство, то су малене ствари.

ПРОВОДАЏИЈА: Јошт из какве је куће. Стотину мени, стоји ли, то јест? МЛАДОЖЕЊА: Је л’ одавде? ПРОВОДАЏИЈА: Овде и нема девојака за вас. МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је видити? ПРОВОДАЏИЈА: Стотина моја, а?

ОТАЦ: Једног сам молио и шта нисам обрицао, и обећао ми је да ће наћи лепу прилику; али видим нема ништа ни од њега. МАТИ: Хуј, кад помислим да се покладе приближују, грозница ме вата. ОТАЦ: Уби се, ако можеш.

Млоги послови, знате, а мора свуд да је сам. На слуге човек не може да <се> ослони. ПРОВОДАЏИЈА: Богме без газде нема ништа. Тако је и код нас, то јест; кућа сама, свашта доста, па како се човек најмање, то јест, удали, ето ти штете.

МАТИ: Такав је и мој муж; једва и мени каже, а камоли ком другом. Него све се тешка, канда нема ни пребијене крајцаре. Ја сам се љутила, но видим да има право, јер се овако више чува. УГЛЕД 5.

Не зна вам тај шта су кафане, шта су карте и друга ђаволства, то јест. МЛАДОЖЕЊА: А, тога нема. ОТАЦ: Само карте не; то је отров за млада човека. ПРОВОДАЏИЈА: Видићете и знам да ћете ми благодарити. УГЛЕД 8.

(Младожењи, ког девојка послужује.) Дед, младожења, овакве девојке нема у нас, то јест. (Младожења дарује девојку; она опет пољуби проводаџију у руку и одлази.

Само нек је среће! ПРОВОДАЏИЈА: Тако је, то јест, тако; код добри и поштени људи нема млого извијања, то јест, и кубуре. Кад ће бити весеље? (Матери.) Јесте ли ви испитали девојку, то јест?

МАТИ: Довече ће ти бити прстен. ДЕВОЈКА: Ала врагу... МАТИ: Зар ти није по вољи? ДЕВОЈКА: По вољи, кад нема бољега. МАТИ: Шта ћеш, ћерко, доста си и седила. ДЕВОЈКА: Ја знам.

(Извуче.) „На чему ви љубов оснивате?“ МЛАДОЖЕЊА (извуче карту): „Имате ли новаца?“ ДЕВОЈКА: Као: без новаца нема код мушки љубови. Није ли тако? (Извуче.) „Како обично време проводите?

“ ДЕВОЈКА: Као: без новаца нема код мушки љубови. Није ли тако? (Извуче.) „Како обично време проводите?“ МЛАДОЖЕЊА: „Нема веће досаде него непрестано са женом седити.“ ДЕВОЈКА (смеши се): То је оно што сте ми отоич казали. (Извуче.

МЛАДОЖЕЊА: Али, оћете л’ ми учинити! ДЕВОЈКА: Ако могу, зашто не. МЛАДОЖЕЊА: Један пољубац. ДЕВОЈКА: А, од тога нема ништа. МЛАДОЖЕЊА: Видите какви сте, а како вас ја радо имам! ДЕВОЈКА (устане): Опростите, имам посла.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

на једној страни проналазаштво, машта и чудесности, на другој — примењена делатност која с књижевном уметношћу нема никакве везе; све то помешано, не само у оквиру једног времена, већ, кадикад, и у опусима појединих стваралаца.

добровољно; песник се обраћа измишљеном детету, детету по сопственој мери и укусу, идеалном читаоцу кога може бити и нема.

Прибежиште У неким је земљама дечја књижевност врло развијена (Енглеска); у другим је такорећи нема. Објашњења треба тражити у књижевној традицији, навикама, моралним назорима, схватањима о васпитању.

случају, није само производ критичарске зловоље, већ праведна осуда нечега што с уметношћу, озбиљном или неозбиљном, нема суштинске везе.

Књижевна критика, такође, није стигла да се позабави овом појавом; често се чинило да она и нема везе с књижевношћу.

У том случају нагло порасте вредност сваког тренутка, сваког сусрета и доживљаја. Кад нема великих ствари, онда су све ствари велике.”16 Даље од сведочења дечји песник нити хоће, нити може.

Свет је оно што знамо и што видимо; он, вероватно, и нема никаквог циља. Све је у игри: ни осећања, ни речи, ни предмети, ни бића немају тежину која убија, ни значење које

И још даље, дордур дале, иза мореса, Отуд л'јево Седмереву до Осморије, Отуд десно на догледу с Деветорије. Нема ниједног забрањеног плода имагинације што га Змај као дечји песник није окусио.

У његовим назорима пукотина нема: ту је искрена, мада површна самилост према социјално обесправљенима, поетична и успављујућа религиозност,

Лоластије лоле нема испод неба: појео је више батина нег' леба. Кречио је перо, прописе је деро, Књиге није чуво, већ се

А то значи: Нема лека Смрт вас чека! Петлићи су подељени на певања; у Кочи епизоде носе наслове, завршавајући се, најчешће,

игре, ни адаптацију трагичног за дечји ниво; она трагизам или игнорише, или му се смеје: правог разумевања за њ нема.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Кад су моји преци немешак добили... СМРДИЋ: Више нема немеша; сви смо једнаки. ЖУТИЛОВ: То и ја кажем.

под окриље аустријско, народ добије лепе привилегије; имао је свога војводу, свога патријарха, своје магистрате; сад нема ништа. Ко је томе узрок? Говорите, ко је томе узрок? ГАВРИЛОВИЋ: Ми не знамо. ЛЕПРШИЋ: Но дан и за нас свиће.

ШЕРБУЛИЋ: И ја би се заклео кад би ми ко хтео веровати. Али од тога нема ништа; него сви на среду. МИЛЧИКА: Зар би ви одали ваше друштво? ШЕРБУЛИЋ: Него? Да мене самог обесе?

ЛЕПРШИЋ: Освануће и њима црни петак, јер је приспео војвода. ЗЕЛЕНИЋКА: Шупљикац дошо? Па нема ни илуминације! ЛЕПРШИЋ: Чини ми се, слабо смо и с њим погодили.

Кад Србин славну побједу одржи, то је ништа? О, небо! СМРДИЋ: Има важнији новина. ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа нема важнијега од српске побједе. СМРДИЋ: Пала Пешта. СВИ: Шта, шта?

Сутра се мора у одбору закључити да све што је под Маџарима рађено, никакве силе нема. Процеси се уништавају. У младој војводини треба све изнова почети.

“ СМРДИЋ: Већ ако Власи не подигну народ српски, неће нико. ШЕРБУЛИЋ: Ја Вла? Еј, зашто сад нема Сервијанаца, да му покажем, коме ће се подсмевати. СМРДИЋ: А како ме ви можете назвати банкротом?

ЖУТИЛОВ: И тако нам млого којешта квари. ШЕРБУЛИЋ: Већ ако он није мађарон, онда нико није. ЖУТИЛОВ: О том нема сумње. И они су магарци били који су га изабрали.

ЖУТИЛОВ: То је истина; ниједног од нас. ЛЕПРШИЋ: Наше правителство нема енержије, нема духа, отважности, плана; једним словом: нема памети, па нам наопако иде. Ја да сам у главном одбору!

ЖУТИЛОВ: То је истина; ниједног од нас. ЛЕПРШИЋ: Наше правителство нема енержије, нема духа, отважности, плана; једним словом: нема памети, па нам наопако иде. Ја да сам у главном одбору!

ЛЕПРШИЋ: Наше правителство нема енержије, нема духа, отважности, плана; једним словом: нема памети, па нам наопако иде. Ја да сам у главном одбору! Али сад се у службу увлаче који се знаду већма улагивати!

Треба и нама живити; зато смо били чиновници војводине. ГАВРИЛОВИЋ: Али ви живите у излишију, а тамо сиротиња нема ни што је најнужније. Колера ударила, људи из нужде једу незрело воће и краставце, па ће сви поумирати.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Потпуна историја српскохрватске књижевности има тек да се напише; у овај мах нема писца који би могао да изведе тај велики посао, и то по сопственим проучавањима.

И поред тих усамљених случајева, [изузимајући донекле Јована Дошеновића и Опит Луке Милованова,] нема примера раније везе славонске књижевности са новоствореном књижевношћу православних Срба у јужној Угарској.

Доста дуго они су бедно живели по збеговима, и лутајући од места до места, и тек када су видели да нема ништа од повратка у стару домовину, они су се стали стално настањивати и почели радити земљу.

И зато он ствари представља не онакве какве јесу, но онако како њему треба. Он је лаком на новац, нема обзира и љубави за истину, себе назива митрополитом, што никада није био, позива се на повеље које је фалсификовао,

Исторія о Черной Горы је дело нетачно, некритично и несигурно. Писано је слабо, више руски но српски, и нема ни научне ни књижевне вредности.

Драма иначе нема радње, личности, историјске, митолошке и алегоричне, дођу на сцену, кажу шта им је писац казао, повлаче се да начине

имао је врло мало; туђа мишљења која је са свих страна прибирао била су разнолика, често и противречна; он сам нема поуздану основицу, сигурно знање и критичан метод, и немогуће му је да тражи праву историјску истину.

Оригиналних састава нема, сами прилози немају књижевне вредности, али оно што је карактеристично то је сама замисао о покретању једног оваквог

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ Све до Доситеја Обрадовића српска књижевност нема књжевног, правога писца. Он је главна. и средишна личност српске књижевности свога времена, први чисти и одсудни

Развијан под свим тим утицајима, Доситеј Обрадовић није постао оригиналан писац. Он нема дубљих и својих идеја, и у њему не треба тражити једног самосталног мислиоца и творца филозофских система.

Догме и обреди, цела форма разних вера нема везе са правом религијом, религијом људске савести, која једино почива на еванђелској истини.

О француској револуцији, о Наполеону, о политичким захтевима српским из 1790. године код њега нема ни помена. Негова главна политичка идеја то је уважавање просвећенога деспотизма XВИИИ века, владара као што су били

Милићевић, Вук - Беспуће

на немирну и несрећну животињу која јури преко мртвих предјела, кроз једну вазда исту ноћ, као да тражи пута кога нема. Гавре Ђаковић осјећаше се сав раздрман, изломљен, изубијан, као да путује неколико дана. Лагано га је болила глава.

Осјећао се задах старине, гробља; све је подсјећало да овдје више нема живота, већ да је био, па умро; и то осјећање живота који је ишчезнуо и гдје га није одавно било, плаши и ужасава.

из којих дише биједа и сиротиња; заталаса се понекад у њима нешто мучно што дави; радници у туђини јављају да нема посла: рад стао, глад притисла; запомажу да им се од куће штогод пошаље, док гладна кућа ишчекује помоћи од њих; замре

Али овако кад му је умрла воља за све, кад не може да се снађе, кад нема снаге да се тражи ни смјелости да се држи, кад га је укочила и скаменила мемла и чама једне плитке средине, он се

И поче да хвали шљивовицу; са рђавим акцентом, запита, онако немарно, има ли је још много. — Нема. — Нема! — рече он више него жалосно. - Штета, штета! — мрмљаше он. И искапи нову чашицу.

И поче да хвали шљивовицу; са рђавим акцентом, запита, онако немарно, има ли је још много. — Нема. — Нема! — рече он више него жалосно. - Штета, штета! — мрмљаше он. И искапи нову чашицу.

инжињер му каза зашто је дошао; чуо је да он има у својој кући довољно мјеста, молећи га да му уступи двије собе, јер нема гдје да станује. Гавре Ђаковић се малко замисли и више да га скине с врата него да му учини услугу, обећа му.

И питао се зашто се он окреће? Био је немиран цијело вријеме. Кад се враћао, опазио је да нема никога на прозору. И онда се увјеравао да му је то сасвим свеједно, био ко, не био.

осјећао довољно снаге да покуша одлучно да је избрише или да јој дода нешто не добро, рђаво, ружно, — осјећајући да нема права да је вријеђа и да би та увреда исто толико бољела и њега, као и њу, кад би је знала.

за срце, и он се увјераваше, не вјерујући у то али ипак допуштајући да она не мари за њега или да мари само за то што нема овдје никога другог, да је он за њу само један предмет којим прекраћује вријеме.

истом уском кругу; меће му своје велике дланове пред очи и заклања му видике, говорећи му да не гледа и види, да нема ничега за чим треба да се тежи, ни циљева који треба да се траже, ни путева који њиме воде.

сада уздржаваху пред њом од свађе, она осјећаше све шта се догађа кад она није у соби као и оно што се дешава док ње нема код куће, и то јој је изазивало у памети непријатна сјећања из дјетињства и стару сјету.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Али одавна је овладала несрећа по свету; где год се окренеш, а он среће нема, него га тера »баксуз« једнако откако памти за себе. То му је загорчало дане већ у пролећу живота његова.

Мати га је јако волела. Увек је сваком говорила да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је сироче свакоме на путу.

Приходи му се стога ужасно умањише, и он се најзад, тужна срца, увери да нема ништа без државне службе. И он се опет некако ућушка у државну службу.

— ’Оћемо л’, фабрико? — пита га Јова. — О, ја, да играмо. Али нема крадиш жандарм? — условљава Кристијан — јер Јова је ужасно волео да збуни Швабу па да краде жандаре.

— Е, мој мачоре, мој зли комшијо, и ја би муфте! — рече у себи Јова. — Нема муфталука! Ни гуди, ни гудала вади! Ту ће чича Јова омастити брке! — вели Јова гладећи брке и улазећи у кујну.

где се здрави и мирбожа са осталима и хвали своју печеницу, и клади се да тако јевтине и добре печенице нико у вароши нема, јер он сам је купио, сам је шурио, сам пекао и на мраз обесио, и не би је, вели, данас оставио па да га код

— Ама ти баш палиш, прико? — Нема ту, него где погледам, ту погодим! — вели Јова пунећи пиштољ. Затим га остави високо да га жена не би дохватила, јер

— Море, не знаш ти ни стôту чест, иако си слушала! Да има ко да седне па да бележи! А ја да се мајем под старост, нема, прико, смисла! — наставља Јова тумарајући и тражећи нешто по соби.

Шта ће прика, стаде тражити ту рану на глави, али је никако не нађе. — Нема, прико. — Ама ту је, ту је, јеси л’ ћорав? — дере се Јова. — Нема је никако!

— Нема, прико. — Ама ту је, ту је, јеси л’ ћорав? — дере се Јова. — Нема је никако! — вели Паја, можда је зарасла — извињава га полаженик. — Е, може и то да буде — вели Јова.

Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема! Ено га видиш тамо онај. Носим га већ пет година; и још ће пет да ме носи. Брински штоф, све сама чиста вуна.

Брински штоф, све сама чиста вуна. Ишчупај, прико, мало вуне па запали, да видиш да нема варанције. — Е, па таку ми жену дај, прико! Она све то зашпоровала, пару по пару, да одене свога сокола.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Ево сада годиница Откако му не глам лица, И нојца се веће спрема, Њега јоште овде нема, Низа лице роним сузе, — Да л' га, Боже, себи узе? Да ли њега жеца љута Сред врелога згуби пута?

Усред мора гле врлетак, Онде самцит један цветак, Наоколо морске пене, Нема друга, па он вене. Тако и ја друга свога Немам овде миленога, Тако и ја тужим, венем, Па да завек скоро тренем.

мири Кô и пре, Врело жубори По лисној гори Кô и пре, Ја сам млада Овде сада Кô и пре, Сунце бега, Ал' нема њега Као пре, Нема сунца миленог, Нема мог.

жубори По лисној гори Кô и пре, Ја сам млада Овде сада Кô и пре, Сунце бега, Ал' нема њега Као пре, Нема сунца миленог, Нема мог.

гори Кô и пре, Ја сам млада Овде сада Кô и пре, Сунце бега, Ал' нема њега Као пре, Нема сунца миленог, Нема мог.

не би друге биле, Ао Боже, чуј што зборим сада, Ја т' анђела не виде никада, Ал' ако је на небу каквога, Лепшег' нема од чеда овога.

Тио вече као јуче исто, Облак златан, небо стоји чисто, Све се кити, све се злату спрема, Али зашто њега јоште нема?

Што се бели, женско је одело, Ал' га, брате, туђе носи тело, Нема злата по трави и цвећу, Туђе моме преко луке шећу, Моме иду красне свеколике, Али шта су према њене слике?

Цвећа красна видим овде сила, Ал' најлепши де си оставила? Врело јечи, а цветићи туже, Јера нема међу њима руже. Тако т' врела, тако т' цвећа тога, Не мучи ми јадна срца мога, Врни злато менека назада, О донес'

Збогом, ноћи, збогом, стазо света, Збогом и ти срећо моја клета! Опет гледам ја знану путању, Али нема ту на њојзи моме, Ноћас у сну ода туда с њоме, Заш и јако ја не одам дању?

Данка бела нестало већ давна, Све покрила она нојца тавна, Небеса су свуд звездица пуна, Ал' месеца јоште нема туна; Доцне данас он ће обасјати, Ја не могу на њ'га ту чекати, Срце младо јоште једном жели Са другови да се

Тамбур, тамбур, ситна тамбурице, Удри, побро, у сићане жице, Данас има, а сутра нас нема, Ајд' у коло, ко ће ту да дрема?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Туга да те ухвати. Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез.

— Ђеде, нема га. — Добро је, ево га у мом џепу. Ех, у џепу! А мени због њега промаче добар комад. Дај да бар чујем шта је даље

Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу дјечака од кога је мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом. Хм, нема?! ...Па заиста нема таквог дјечака у читавој нашој долини.

Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом. Хм, нема?! ...Па заиста нема таквог дјечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега.

Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом. Хм, нема?! ...Па заиста нема таквог дјечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући.

досеже вриједна рука љетописца-млинописца, ту ти је угљеном записано ко све „тимари“ кобилу или козу (магарица у нас нема!), па ко је гдје пољубио мачку и кују, па шта је тај и тај појео.

— Аха-ха-ха, па ти још не вјерујеш, обербудало! Та нема ти љепше згодације него повалити какву снашицу на ону сламу у млину. Раде, Раде, у чем теби прође вијек?

Обавља трудољубиви млин свој чисти, посвећени посао. Нема око њега ни безобразних женетина, ни Гњатија, ни Великог Јове. Једини млин поштеђен од ђавола и ружних прича.

— Зашто баш Богоносац? Нема одговора, канда нема ни излаза, а онда се, уз опрезну шкрипу, ипак отварају нека врата.

— Зашто баш Богоносац? Нема одговора, канда нема ни излаза, а онда се, уз опрезну шкрипу, ипак отварају нека врата.

Има, значи, у кући неких кутака који „не раде“, непровјетрених. Нема ко, нема снаге, не стиже се. Дође нови најменик, а то сваком у кући донесе неку промјену и сад ти се ваља њој

Има, значи, у кући неких кутака који „не раде“, непровјетрених. Нема ко, нема снаге, не стиже се. Дође нови најменик, а то сваком у кући донесе неку промјену и сад ти се ваља њој прилагођаваш.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Викао јутрос. да му је женскиње довде дошло, да због жена ни царевина не ваља, да би нам боље било да их нема! А после и удатима забранио да долазе! ХУСО: Хасанага? СУЉО: Исти Хасанага!

да с тобом поприча и пред целом војском, да све буде чедно, како и треба, опет би о њој певали бесрамне песме! Нема жене која је овамо дошла а да није опевана папрено! А и ти. Ко зна шта би и теби испевали. ХАСАНАГА: Мени?

Аман, држи се онога што је јасно! Ага је рекао да идеш. Избора нема. Учини, иако не разумеш! Не питај како и зашто! То зашто води право у лудило!

Оно су њени сандуци напољу? МАЈКА ХАСАНАГИНА: Њени. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: То ће момци да изнесу. Више нема шта да се чека? Је ли готово? Идемо? ХАСАНАГИНИЦА: А дете? А да се с дететом опростим?

То је лудило, беже, а у лудилу нема намере! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Могу да ти кажем, кратко и јасно, да је твој Хасанага потпуно присебан!

Ево погледај, ово је илми-хабер од Хасанаге, написан пред сведоцима; доказ да ниси отерана, да нема твога брака са Хасанагом, да је поништен, да мош да с удајеш. Ево и потписа. ХАСАНАГИНИЦА: Шта кажеш?

Ево и потписа. ХАСАНАГИНИЦА: Шта кажеш? Нема мога брака са Хасанагом, не постоји? Избрисан? Ни оних седам година не постоје, ни моје дете не постоји?

Хасанага ми ноћас узео дете, а ти би данас да ме удајеш! Кад пре? Те мудрости вам нема ни у лудилу! Кад све то може, што не би могло и сунце у џезву? Видиш ли, ефендијо, ни моје лудило није највеће.

Хоћемо ли од тебе тестију, иловачо, или ћемо ћасу, иловачо, или саксију, или окарину, или лонац? Иловача бар нема језика... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Смири се, кћери. Видиш ли, свима им се дими из уста. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ти, стара, ћути.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ти, стара, ћути. А ти пољуби дете, па да крећемо! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Хајде, кћери. Данас нам нема другог разговора До залудног... (Јусуф излази) Видиш да не вреди, па не вреди.

Страном окренутом публици, кућа нема зида. То омогућава да се прати разговор који ће се, у другом делу ове слике, одвијати у Хасанагиној соби.

Да стави тачку на твоју каријеру! ХАСАНАГА: Ко? Он? Нема он такав камен у темељу! ЈУСУФ: Какав му је камен у темељу, то ти још не знаш. Знаћеш кад видиш ко ће јој бити муж.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Нека, нека — прекида је мати. — Нека спава. Уморила се. Седи, Маријо, одмори се... Седи, дома нема нико да те чека. И мајка ти, држећи те заспалу на крилу, подаље, уз зид, седа. После отпочну разговори.

— Хајде, ’аџике. Дај ако има што да ти понесем. — Па нема ништа, Маријо. Све сам послала. Али хајдемо, можда ћеш ми уз пут што затребати. И оне одлазе.

Уплаших се и дигох да изиђем, али, први пут тако и оштро, с осмехом, заустави ме мати. — Седи. Видиш да нема никога!

Вели: само ако хоће, па одмах, до вечер, испит... — Момак добар?... — Као сваки човек. Одслужио војску. Нема ни он никога, има нешто од имања и ово наше што је, па... Али она, она... — А ти хоћеш?

Не може! — викнуше остале. — Стани, ох стани! — шапуће она очајно. Мати метну руку у ћупче, па кад виде да у њему нема више кита, шану јој нешто, она скочи, узе од девојчице оно ћупче и поче прскати водом из њега све остале.

Он се сагао, па оно што она баци скупља и поново јој пружа. — Једи, једи! — нуди је. Стрина лута што он и онако нема, па још сада купује, троши; срдита и не гледа га. — Нећу. Не гледаш себе! Докле ћеш...? — Ако, ако...

Сви у сенци. Свирају. Само за Шабана, шупељгџију, нема места. Изгурали га другови испред себе, на светлост. Он пре крстио ноге, погнуо се.

Засукала рукаве, руке јој умрљане, око ноктију јој кожа испуцала од силног прања. Нема кад да папуче или нануле обује, већ онако, у неким старим, искрпљеним чарапама иде и гаца по блату и мокроти, што је

И кафа је била скувана у лонцу, и мезе је било спремљено, све је било спремљено. Али узалуд кад никога нема да га угостимо и дочекамо.

Природа јака, вера искрена, а душа неокаљана и чиста као извор планински. Жена му, моја тетка, добра. Нема под небом жене мекшег срца. Заплачи само, па ето и ње где плаче и пружа ти, даје што има.

Били су уверени да је неће узети, тј. нема с чиме да је узме. Јер она је била толико сирота, живела од наднице, да није имала ни најпотребније спреме, ни

Нарочито матере, онако забатаљене, потамнеле а престрашене. Готово да излуди од страха, јер осећа да му нема лека, да ће јој умрети, а опет једнако нуди га, бдије, а у исто време мора да надгледа кућу, како их смрт не би

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

На улици нема света, само што по снегу шета једна мома. Одело је снежно, бело, на брежне јој пало груди, снег од једа чисто студи; уз

Комарник је разастр'о чини, већ одавна чека ноћи нема, већ над шавом уморна задрема али тебе нема! ЉУБАВНА ГУЈА Неисказан још оста неисказани јад, неисказано доста, што

Комарник је разастр'о чини, већ одавна чека ноћи нема, већ над шавом уморна задрема али тебе нема! ЉУБАВНА ГУЈА Неисказан још оста неисказани јад, неисказано доста, што боли теке сад.

Замириса око мене, пун сам среће нечувене, пун сам миља, пун сам вере, а надама нема мере. Ој, та пун сам свега трога поред овог цвета мога, ох, та ти си, ти си, мила, ти си ми тај цветак била.

Благо Теби! Шта ћу више? У ту ми се жељу збише све остале жеље веље, свака радост, све весеље. За ме нема те милине; и кад ми се магла скине заборава и тамнине са младости и давнине, то су само пусти сени, — куку мени!

Ал' бадава је; ено их нема, црн им се облак сумраком свети, а ноћ ће црна скоро однети сунчеву славу и славу њину. — Ој, сунце, сунце, што тако

У СРЕМУ Убава Фрушко, дивото моја, у теби нема врлета горостасних, ти се не намећеш поносном небу, не Нудиш му љубави твоје пружајући му голе, камените руке у

Ал' нема раја! Заман га вабе последњим кајом синови доба, задахом гроба задише злоба пијаног Швабе. Ал' није Шваба: — од једа

Под златним жигом царева грба сви су се сагли; ал' сви баш нису: једнога само не беше близу, не беше Срба. Нема под отим златним резама ниједног знака животног врела, ни бар уздаха јуначког мрела рода песама.

Та светитељке нема милије од тебе, Вило нашег Вилије! са Ромеом у вечит загрљај, однес'те поздрав творцу своме тај! И ти, ругобе јеже

Ја преврћем, ал' и он пажљиво у главама уплетен вреба стих. „Ха! ево га! гле! ја сам алфа и — окренем се, ал' — нема госта мог. Гле проклетника! преварио ме!

Ал' да га чује, живе душе нема, са неме горе тога гласа нема; и ако каткад с оне стране горе де се још теже молитвице оре, ако га тамо који јунак

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

УЗАЈМЉУЈ ЗЛА, ЈЕР ЋЕ ТИ СЕ ВРАТИТИ 160 НОВАЦ ДУШОГУБАЦ 163 СВЕТИ САВА И ЂАВО 164 ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА 167 НЕМА ВЕЋЕГ ВРАГА НАД ВОЈНИКА 170 ХАМАЛ И ХАЏИЈА 177 ЦРВЕНА БРАДА 183 БЕКРИ-МУЈО 186 БОЉА ЈЕ ДОБРА ШТЕДЊА НО РЂАВО

интервенције, сем оних које захтева данас уобичајени правопис и прелом слога, нисмо вршили, јер ова Антологија нема никакве школско-педагошке задаће која би то изискивала, а књижевно образованом читаоцу потребније је да добије што

Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд камо. Онда повиче: — Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно.

Кад тамо ал' има шта и виђети: соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никог до једне ђевојке, а та ђевојка лежи на једном кревету па спава.

Она му рече: — Нема никога. А он вели: — То не може бити. Онда му жена одговори: — Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти

Одмах му поставе вечеру, но он како дође, проговори својој жени: — Овдје има чоечја кост. Жена говори: — Нема, чоече! — Па по дугом разговору она му вели: — Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао?

Цареви, зетови његови, веле му: — Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од бога. Али царевић неће за то да чује.

Ја бих рекао да је жив твој чоек, па он те учи. А она се поче клети да је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла дознати од Баш-Челика ђе му је јунаштво,

Кад после тога прође неколико дана а царев син не долази кући, стану се чудити шта би то било да га нема. Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док

А баба му се утече у реч: — О, мој синко, како не бих! И мене је тако ухватила, али сад се нема куд. Онда он настави: — Слушај добро што ћу ти казати.

А он се осече на цара говорећи, да је он царев син, и да нико нема власти питати га ко је, откуда је и куда иде. Цар се на то јако расрди и заповеди те га одмах окују и баце у тамницу;

цар и њега запита ко је и откуда је и куда иде, и он непокорно одговори као и његов брат, да је он царев син и да нико нема власти питати га ко је и откуда је и куда иде. Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЛЕПОСАВА: У хитости оставила сам, пак сам после заборавила. СОФИЈА: Жалосно је за сваку кућу, гди нема реда. (Брише фигуре.) Гле, гле, толики пра! ЛЕПОСАВА: Ала сте и ви, боже, све да вам је као из кутије!

Ако ћутим, „зашто не говориш“; ако проговорим, „шта торочеш којешта?“ Овакве нарави ваљда нема нигди на свету. з. ЈЕВРЕМ И СОФИЈА ЈЕВРЕМ: Кад један бомбардира, други радо ретерира.

СОФИЈА: Од кућнога пустаије не можеш сачувати. Сам си приповедао, како си нашао пуно цеви у бурету. Сада тога нема. МАКСИМ: Та богме; сад стоји чаша у подруму. Ти ћеш ме довести до паса, то ја знам.

МАКСИМ: Дакле да куваш. СОФИЈА: Мора се кувати, кад је толика кућа. МАКСИМ: Нема лука и леба. СОФИЈА: Ћути, ћути, бога ти; тако те по вароши и зову: „леб и лук“. МАКСИМ: Шта марим ја за свет?

Зашт не дођу, забога? СВЕТОЗАР: Е, знате женске работе: час ово, час оно, па не могу да стигну. СОФИЈА: А што тебе нема? СВЕТОЗАР: Та знате, кад је човек у служби. И сад не би дошао, да немам једну лепу поруку. СОФИЈА: Та бога ти?

СВЕТОЗАР: Прилично. Већ Ката не зна шта ће. СОФИЈА: Е, девојка је, па јој се мили. МАКСИМ: Зар девојка нема друга посла? СОФИЈА: Њојзи је ово сад најмилије. А, Светозаре? СВЕТОЗАР: Тако је.

Чекам, чекам, нема јела; најпосле промолим главу кроз пенџерић, да видим шта је. Али кад ме одунуд звизну, куме, пођоше ми сузе на очи, а

код мене је друга фела од жене, а фела од зли жена има толико, колико грозница: једна је ладна, друга с ватром, трећа нема ни зиму ни ватру, не знаш шта је. Моја не виче по кући, али опет мора да буде све по њеној вољи. 12.

КУМ: Како се жена за мужа жртвовала. МАКСИМ: Шта, шта? Може бити у позоришту, али у свету тога чуда нема. КУМ: Зашто; ако жена свога мужа милује. МАКСИМ: О, пуца им срце. Зато се свака убила, кад јој је муж умро.

Јер жена удата нема се ником другом допасти, него својему мужу. КУМ: То је тако. СВЕТОЗАР: Но ни она није добра жена, или, што је све

Но притом, нека нико не помисли да је карактер докторов копиран с карактера г. Спасића; личност овде нема места, него је доктор философије изведен и састављен из речи које се у књигама г.

Бар ћу га моћи убити, кад није као други човек. ДОКТОР: Није слободно извртати, јер подлом и лукавом извртању речи нема краја ни конца. МАНОЈЛО: Ви се срдите, г. доктор?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

што и у књигама славног Вајсе читао, ал ће одма и то примјетити, да између мојег и Вајсиног дјела никакве друге слике нема, осим прве једнаке идеје, коју смо обојица — Вајсе за волшебну оперу (Заубер Опер), ја пак за природну комедију — свак

(Соба код Трифића) СУЛТАНА (сама) СУЛТАНА: Четрнаест дана, више нема, откако сам у ову кућу доведена и чини ми се да се четрнаест пута мозак у мени окренуо, тако ме свако једе.

СУЛТАНА (ћуши је): Оћеш да ми једнако идеш уз нос. Је ли ти изишло време, а? Хијено женска! Ни два дана нема од кад си дошла, па већ си ми се попела на главу. Убио Бог и онога који те је довео на мој врат!

ПЕРСИДА: Чујем да је овај чизмар у комшилуку јако испрескакао. СТЕВАН: Срета? Е, то верујем, зашто у тога нема пет на девет, јошт кад се малко усуче. Незнам како је и с његовом Пелом ноћас провео.

(Смотри Султану у постељи.) А гле ове? Ето, како нема мужа код куће, све је наопако. Пело, ти ваљда чекаш повојницу? (Дрма је појако.) Море, ти!

СРЕТА: Ти, жено, не мучи ме, О, буди паметна, Јер Срета нема шале Он оће да лупа! Пело! СУЛТАНА: Чујем. СРЕТА: Дад’ ми ону фордиту. СУЛТАНА: Шта је то фордита.

(Покаже јој прстом, Султана донесе му, пак опет почне радити.) СРЕТА (пева): Јер Срета нема шале, Он оће да лупа! Пело! СУЛТАНА: Чујем. СРЕТА: Дај ми овај калуп. (Султана му донесе, пак опет седне.

СУЛТАНА СТЕВАН: Мани се, богати, тога, сека Пело, иди твојој кући, па гледај посао; ти знаш да код мајстор Срете нема млого. СУЛТАНА: Орјатине, ти се смеш мени противити, не видиш да сам ја твоја госпођа?

СУЛТАНА: Ја нисам твоја Пела, драги Срето, ја сам Султана. СРЕТА: Е, молим те, верујем, зашто код Срете нема вина. (Прети јој.) Бре ћу те муштом, те ћеш се окрећати. ТРИФИЋ: И ти можеш по души казати да је ово твоја жена?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

(23. В 1989) 9 ДОКАЗИ Д окажи, ако можеш, да те нема — То неће бити доказ да ја јесам. Докажи опет, јер доказе све сам Заборавио. Зато трајем, земан.

доку са остатком снасти, Експонат из ког ветри мирис чаја; Тимарен брижно, али лишен сјаја Откад Земљотресац над њим нема власти.

два ништа, Говорим на брзину; већ ме куша Ћутање, као облик саопштења За ухо које не уме да слуша — Али ван речи нема искупљења, Па зато зборим; преобиље твари Чини да трулеж бива залог зрења у видљивом, где разум господари — Па ће и

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Као, управо измишља серум против беснила или завршава „Уликса“, па нема времена да се бави клопијановићем! С друге стране, узмите, на пример, највеће умове данашњице!

Оћу да кажем, талентовани сте ви, нема говора, али оћу да кажем, као да сте малчице пошандрцали, као да сте већ презадовољни оним што куцате са два прста,

открили сте своје специјалне фазоне, стил, па сада мислите да ту жицу можете да вучете без везе; а као што знате, нема ни једног бунара без дна, оћу да кажем, свако се клупко на крају ипак одмота, па сам вам због тога и пришла на улици,

мислим, ако вам поклонимо нешто, то јест овде ми је у ташни, само се негде затурило... Боже, чега све нема унутра! А, ево је! То сам вам донела на поклон! Јесте, то је она фотографија из фиоке — стари Фокнер, лично!

А, ево је! То сам вам донела на поклон! Јесте, то је она фотографија из фиоке — стари Фокнер, лично! Ма нема везе, снаћи ћу се већ некако без ње, али ви сте сада у питању ... Мислим ... Схватате...

Скоро ће крај рата. Мене још нема ни од корова. За столом седе три старца. Стари Јосиф Висарионович, стари Черчил и још старији Рузвелт.

Мислила сам да сироти Талијанчићи пате, као не знам ко, што им Обала није разведена и због тога што код њих у мору нема риба, а код нас има. Ута-та-ута-та! А, у ствари, шта!

Ута-та-ута-та! А, у ствари, шта! Због наше чувене фјаке нигде на свету риба нема мање шанси да буде уловљена него у Јадрану.

Хоћу да кажем, нема што не знамо о Филипинкама, Рускињама, Данкињама, Францускињама и Лапонкама (на пример, о мојој бакути), док појма

Феноменалан призор, нема шта! Штета што то не можемо одмах да видимо, јер још нисмо у стању да уђанишемо ни свој рођени прст пред носом.

Али, већ ту почињу компликације! Утврђује се да матори нема ловуџе за такси, јер је ишчашћавао до максимума овај део Европе, па чекамо тролејбус.

Тако је маман још с врата издржала праву бујицу псовки од те исте газдарице „која нема намере да у својој рођеној кући отвара дом за дојенчад, што пишке по каучу и дерњају се усред ноћи“. Почиње селидба.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

БУДИМ І Ноћ це свукла до колена: пања ево - нема клена. Жути лишће по брдима: стара кућа крај Будима. Заиграла луда карта: двапут Олга - трипут Марта.

У чедном часу чулнога чина цвати ми, цвати Роѕа цаніна. У игри варки жаруље кресну и нема ноћи ни има дана. Од лудње судње љубице кресну, пакао с рајем под сунцем сања.

о рани сјају неба што се хвата, за плавет твоју нема поређења, већ читав речник тек је трина трења, од чије силе илузија влата и мрешка површ језеру у гори а оно шуми:

уз тежак тресак, који руши кревет где мрак је био, збацујући терет од љупких тела, брушенога сјаја, без којег нема погледа што вида, пред којим муња кошуљицу скида. Издржи налет зрачних насртаја.

Звоници срца што би да занеме јер нигде нема да истече време кад исток-чаши порумене уста. (Да не деси се да ми крвна свила „Процвили страшном песмом без

(Творите речи с припевом зричка!) Обиле паше - грозди се стока. Нема животу границе, рока. Чувар од врта, лика ми одлив, с четири реке, истога врела, шуми божанствен, светли незлобив

биљу сваком; свачему је време да нагон троши, некамо да граби, да дужи буде циклус, руј у зрењу, тренутак Срца који нема цену.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: То је вирклих млого. АЛЕКСА: Ја кажем, господична: нема земље преко Шпаније! Како ми отац умре, одма ћу се преселити у Мадрид.

О, како би ја радо тај језик учила! АЛЕКСА: То је лако. Једног искусног шпрахмајстера! ЈЕЛИЦА: Овде нема такови. АЛЕКСА: Или добру граматику. ЈЕЛИЦА: Ја сам слушала да је неки Мајдингер о том писао.

Тако и Милутин, понеже га нема у календару, прозван буде Митром. МАРКО: Ту имате право. Но како дођосмо до рода? АЛЕКСА: Вашу блаженопочившу матер

МИТА: О, господин барон, бадава ми дајете. Овде ни вирцауза нема гди би човек поштено ручати могô. АЛЕКСА: Тја, драги мој, сад ниси у Мадриду. МИТА: О, тамо је живот!

) Како ти се допада тај барон, Јелице? ЈЕЛИЦА: Ах, татице, канда га је нека цауберин родила! Усред Беча нема њему равна! МАРКО: Он ми се види мудра глава бити. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, тај вам зна кур правити!

Изгубио сам један камен што сам одунуд украо; таквог камена нема овде на земљи. Но ја сам се задржао, а може ме господин тражити. Извините! (Пође.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Погледај само ко ли га јури! Видиш ли за њим страшнога брку! Шумом се шуља лукави Ћосо, мудријаш тешки, нема му мјере.

Под самом стрејом писмено стоји: „Путниче, уђи, преваре нема, сви који дођу гости су моји, ручак се спрема“ И потпис има оловком плавом: „Домаћин Мачак, шапом и главом.

Од њега већег лукавца нема, у свакој ријечи замку ти спрема. Пуна је варки његова глава, подвале смишља и када спава; ако ли падне у сан

дотле кукуруз кљуца и богат ручак за Мачка спрема, по лонцу мијеша, тихо пјевуцка веселу пјесму, равне јој нема: „Пшеница расла виткога стаса, на сваком стаблу четири класа, у сваком класу зрнаца сто.

Пред вече облак наиђе тмури, заћута шума, киша се спрема. Ловџија Мачак дому се жури, а када стиже — Пијетлића нема...

И често Мачак, са тугом благом, разговор води са сликом драгом, гледа је дуго и сузе брише: „Најбољи друже, нема те више.“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Слобода цвјета, широка, права, затвора није и нема брава у земљи Врапца Црвеног. ИИ А сада прича почиње дуга како су пошла четири друга да траже Врапца и његов дом:

Године теку, поворка нијема, рибице моје ниоткуд нема, зато сам често тужан. БАЈКА О ДОБРОМ ЋОСИ На крају земље планински ланац, диже се гора, зелени џин, у гори лежи

Што год је љето богатство дало, у моју торбу сада се збрало. Ех, то ће бити погача славна, У свијету цијелом нема јој равна!“ Диже се Ћоса, говори: „Ето, носим у торби читаво љето, сада сам прави див.

Помељар Ћоса узима торбу и брашно сипа, кући се спрема. Диву је Брки скувао чорбу, па више посла у шуми нема. Иде и пјева: „Ево ме жива, одсад се, људи, не бојте дива.

Зашто је тужан самотни дека? Коме се нада, кога ли чека, ко ли то има с пучине доћ`? Никога нема да му се врати, а старац чека, пролазе сати, ниже се ланац дуг; нада се мачку, славноме ловцу, рибару смјелом и

“ Не слуша Мачак, већ кличе жарко: „Повратка нема, напријед, барко, рашири једро-крило! Нек вјечна младост побједу слави, борим се за њу ко јунак прави, таквих је

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Међутим та је де хуеспедес за двадесет кућа и, као и цело село, нема чак ни осветљена. — За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство. И, најзад, сутра морам прећи на другу страну језера.

— И колико! После десет дана нико више није имао ни пет пара у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку. — Жена вам изврсно весела. — Врло је јака. Она је и мати двоје деце.

Двоје деце му је сваки час међ ногама, он их само стрпљиво отура ногом, као да су појас који се развио, а који нема кад да свије. Он такође застаје и гледа. — Добро вече! — Добро вече, господине. — Ради се. — Помало се ради.

— За хватање јегуља. — Имате јегуља у језеру? — О, ми нарочито живимо од њиног хватања. — Али нема ниједне реке, ни која утиче, ни која истиче из језера? — Нема. — Језеро није везано подземно са морем?

— О, ми нарочито живимо од њиног хватања. — Али нема ниједне реке, ни која утиче, ни која истиче из језера? — Нема. — Језеро није везано подземно са морем? — Никад то нисмо чули. — Како је онда могуће да има јегуља!

Откако код нас не иде сасвим добро, после смрти мога оца, она је сасвим усвојила моје две сестрице. Пошто сама нема деце, мале су сасвим кћери за њу. — Зар... Допада ми се баш необично ова соба.

Уђе деран што послужује у кафани: — Госпођице, вечера само што није готова а мале Ферере нигде нема. Нисте је видели? Госпођа Марија се уплашила. — Не, она је сигурно заспала иза кокошарника. Чека да се испиле мали.

Замислите, ја сам данас код вас, на вашем острву, које је јединствено у својој простоти и лепоти. Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином.

— Нећете ипак рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт. — Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са

— Онда бих ја сад пошао на једну кратку шетњу кроз ноћ. Довиђења. — Довиђења. Пријатна шетња. Пред крчмом нема више никога и улица је сасвим пуста.

Питам се да ли ме виде. Онда одлазе тако натоварени. Сви; једно по једно. Када већ мислим да нема никога, од чамца долази нови шум: неко се исправља, накашљава и одишући, од неког напора који је тек извршио, пење се

Ми га зовемо Водич, иако нема шта да се показује у Хуенти. И колико може да попије! Је ли вам причао о Енглезу? — Говорио ми је о неком Енглезу.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Румене пруге се гасе — И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ — и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Све грли мир и сан.

У НОЋИ За даљна брда бели дан се скрива, И тавне ноћи повија се сен; Дубрава нема, к'о да вечност снива, Потмуло хуји...

Росно тамо цвета цвеће, Не одлази премалеће. Тамо, где се ласта спрема, Нема зиме, мраза нема. Ал' кад лето сијне само, Доћи ћемо и ми амо, ЗАДОЦЊЕНИ ПУТНИК Не дижу се више са шарених

Росно тамо цвета цвеће, Не одлази премалеће. Тамо, где се ласта спрема, Нема зиме, мраза нема. Ал' кад лето сијне само, Доћи ћемо и ми амо, ЗАДОЦЊЕНИ ПУТНИК Не дижу се више са шарених поља Лагани лепири и

тице у далеке земље — Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

СУМОРНИ ДАН Киша сипи... У даљини Повила се магла густа; Дан пролази у тишини, Гора нема, поља пуста. У Мртвилу све почива, Нигде нема створа жива.

У даљини Повила се магла густа; Дан пролази у тишини, Гора нема, поља пуста. У Мртвилу све почива, Нигде нема створа жива. Свуда пустош и досада Царује и влада, Нити срце штогод жели, Нит' се чему нада.

Мора да је умро неко. ПОСЛЕДЊИ ГОСТ Поноћ је одавно прошла. У крчми никога нема, Осем крчмара старог, што згурен, крај топла плама, Претура дебелу књигу.

волне, И на дну језера копајте ми раку, И тамо сахран'те Преко мога гроба Нек' се метне тешка крстача гвоздена, Да ми нема трага за позније доба, Да ми гроб не куну у седа времена.

Већ је прошло тавно вече и нема се поноћ хвата, Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата. Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, Клонуло је

К'о устргнут цветак, што се гробу спрема, Он за радост не зна — ал' ни страха нема. ПОЖАРНИЧКА ПЕСМА Тиха поноћ земљу скрива, Све спокојно снева сан И милине рајске снива, Док не сване бели дан.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Тад се обазри и погледај доле те трке лудих шума и звери бешње од ветра, на пустошном видику народа нема ни витких здања, још нико ту није стигао, још ништа ту није створено, ни сабор гласова, ни реке!

Валови се муте, он се клати, лице му посиви као болном псету, у руци нема више знака, онда га гурне низ воду нечија нога.

Зло је и горе, иза гроба се опет туче и добру твоје сени двојници худе. Победа тамни, а поразу нема краја и ти који волиш вечна дејства клечањем својим постаде звезда и узгред, одрубише ти круну насред раја.

Скучавам. Зар сада, мрцино, склони се с пута — знаш да не видим, црква се моја топи, од милине, нема сунца, вештице ме полако једу и мајка ми срце вади, и син. Андрониче, шта је с хришћанским рогом?

Овцама нема чобана! Бешчинија! Присносушни, хваљеније твоје нека зацари, преузми свељудски сабор! КАВГЕ Не питајте ме зашто

Најзад ето блаженог ми завичаја, нема више рата, ни помора, ал не видим земљака, нигде знанца, прилазе ми удовице неке, можда кћери моје давне деце,

земљака, нигде знанца, прилазе ми удовице неке, можда кћери моје давне деце, јадају се опет на огањ и мржњу: да нема више крова у селу, ни једног воћњака без гроба, ни мрве на трпези крушне, а киша пада, кажу, сива већ дуже од

Не плаше ме ти кораци — ми смо овде навикли на различита похођења — али ме обеспокојава што знам да у близини нема никаквог ходника.

Оно што се може сазнати, дакле, бескрајно је. И тачно је да нема ничег више ван оног што се може сазнати и што је бескрајно.

А ја узмичем, моје тело узмиче, повлачи се као осека, суши се као пена таласа на песку. У узмицању нема разлике између тела и душе, кажем. Али то су крупне речи. Први постови изгледају као велики догађаји.

песму теби и тобом похвало српска и удобрење поносимо се твојом лозом и гробом Од природе нема веће заблуде каже један глас притешњен између неба и мора: сав сјај стварања је у њој, и сва супротност богу.

Или је наша посета упућивала цркве у небеса: ми смо на уво шаптали камену да на земљи нема више шта да чини. У пролазу смо одапињали лукове на чијој струни су стреле биле звоници, торњеви.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: И још кад би знали чега ти све ту нема? Све су собе препуне скупоцених ствари, све чисто сребро... ПРОКА: И све то чува некаква тетка. СИМКА: Баш срамота!

СИМКА: Ти се, Гино, канда заплака кад виде тај сервис? ВИДА: Боже мој, чега ти ту нема и све то да чува туђин, некаква тетка. МИЋА: И њена сестричина.

Ако се треба уселити, ти си најпречи. АГАТОН: Ама, то баш и мислим нешто. СИМКА: Нема шта да мислиш, него да пожуримо, ако нећеш да нас ко претече. АГАТОН: Готово!

АГАТОН: Хоће! 'Ајде да се некако извучемо. (Гласно.) Па ја и Симка одосмо. Нема шта више да седимо. Послужили смо се, попили смо кафу, прегледали смо кућу, нема зашта више да седимо.

(Гласно.) Па ја и Симка одосмо. Нема шта више да седимо. Послужили смо се, попили смо кафу, прегледали смо кућу, нема зашта више да седимо. 'Ајде, Симка, да пођемо. Останите збогом. СИМКА: Збогом! АГАТОН и СИМКА (оду).

(Гласно.) Право каже Агатон, нема шта више да чекамо. 'Ајде, Танасије, 'ајдемо. Бога ми, једва чекам да одем кући да се одморим. 'Ајде, збогом остајте.

Успут већ скида шешир и мантил). ДАНИЦА (улази, и кад види да нема никога, чисто одахне душом). САРКА (провирује на врата, комотна, разголићена): Је л' те, молим вас, има ли овде у

САРКА: Ју, прија-Гино, што да бришеш, ваљда има у овој кући ко да брише прашину? ГИНА: Па има, није да нема, и убрисано је, није да није убрисано, али ја тако навикла. САРКА: Јесте, право да ти кажем, и ја тако!

(Оде носећи кутију.) ПОЈАВА ИИИ САРКА, АГАТОН, СИМКА САРКА (обзире се лево и десно, па кад види да нема никога, а она пажљиво одлази у Агатонову собу). АГАТОН (наилази са стране, за њим Симка.

Нека врло занимљива породица. ДАНИЦА: Вама је то смешно? АДВОКАТ: Па и ви треба да се смејете свему томе: нема ту ничег трагичног. ДАНИЦА: Али како да не, забога, кад се тетка просто разболела од једа.

АДВОКАТ: Да, то је била само покојникова жеља, али она нема основа у закону и не мора се испунити. ДАНИЦА: Па зар не би ипак било боље испунити жељу покојникову?

Где бих се ја огрешио о закон; не дај, боже! Али, видим, уселила се гомила у кућу, а нема ко да одржава ред, и онда шта сам могао? Ето само зато сам се и ја уселио, да одржавам ред.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Ала смо се згуснули — добаци неко. — Нема ту „али“ — говорио је један од оних који су сада ушли, настављајући, вероватно, започети разговор.

Али ево ти сад прилике да са тим шкартовима рашчистиш... Прво бих њих пустио у борбу. Ако нема једно око, а има здраве ноге, натовари му муницију на леђа, па нека носи дотле док не погине.

Ако има здраве очи, а нема једну ногу, стави га негде у заседу и подај му митраљез... — А шта ћемо са оним „цвећкама“... зараженим?

— Ђак, поднаредник. Потпоручник је превлачио прстом преко списка, погледа до краја, а онда се обрати капетану: — Нема га... — Е, иди у другу батерију, ено тамо!

Јесте ли разумели?... Маса нешто процеди кроз зубе у знак разумевања и остаде нема и укочена. Униформа, онај челик... параграфи... дисциплина...

Јеси ли разумео? — Разумем!... Господине капетане, бићу тако слободан да вас замолим... — Нема овде „бићу тако слободан“... Тако се разговара са фрајлицама. Молим, и одмах изложи шта желиш.

Јеси ли разумео? Говорио је одсечним гласом и сугестивно ме питао да ли сам разумео. Ту поговора нема. И ја сам несвесно понављао: „Разумем, разумем.“ Свратио сам до шатора да узмем одело.

Јер ја носим две звездице и ту поговора нема. Мамузе су звецкале, сабља је тандркала о рогобатну калдрму и ја сам се прсио. Поднаредник... Бог!

Слушам и мислим како моје школско искуство нема много важности у овој новој средини. А Траило је већ био у једном рату, он је прекаљен војник, зато говори убедљиво,

Било је меко и пријатно... Обазрех се задовољно око себе и тада приметих да ми нема шињела и чутурице што сам их јутрос примио.

Возари су још водали коње, кад испаде Танасије и саопшти војницима да се са брежуљка, где нема жагора, чују пуцњи топова. Сакупио се тамо народ, сатима ћути и гледа у сиви хоризонт слушајући потмулу тутњаву.

А Крста, возар, са коња даје налог Танасију да опипа једне бисаге... — Нема ништа... само конопци. — Пих, славу им њину, зато су и пропали! Крста љутито ошину свога дешњака.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

учитељица већ приспела, да су одборници са кметом данас код школе, да одређују учитељици квартирину, пошто она нема стана у школској згради. Чувши то, путник се диже и пожури к школи, да би застао школски одбор на окупу.

Чувши то, путник се диже и пожури к школи, да би застао школски одбор на окупу. »Учитељица нема стана у школској згради«, понављаше он детиње речи, корачајући лагано и несигурно својим кратким ногама.

— Сиротиња смо, господине... Нема се откуд. Дације су велике, подавише нас, продужи један одборник. Чудим се како ћемо и толико спечалити.

Тада учитељица, која је дошла пре три дана и упознала се са главним околностима, саопшти Гојку да ни он нема стана, него ће морати становати у једном собичку, што је подигнут у дворишту школском.

Она поцрвене и збуни се, а жене почеше запевати: стадоше богорадити да им испише дете, јер су инокосне, па им нема ко помагати у раду. Неке се заклињу да им је то дете једина мушка глава и свечар у кући... »Шта је то.....

али ето, нешто јој охлади намеру; она сама не зна откуд то дође: тек одједном је подузе хладовина и учини јој се да нема смисла сад то почињати. Рећи ће јој се да хоће нарочито да се покаже пред људима.

— Прирез није био покупљен, допуни га Богосав. Знате, мука је са тим прирезом: свет нема а овамо треба. Тако ће бити и с вашом квартирином.

— Какве сте оцене добили до сад? — Све одличне, одговори он оним благим тоном, у коме нема пи мало хвалисавости. Љубица га погледа са немим поштовањем. — Да ли је много тешко постићи такав успех?

ствари, које не трују човечји живот, не сметају младости да плива у срећним сновима, да се весели животом и сунцем... Нема никакве бојазни !... Дај да се живи !...

А каква је то красна девојка и одлична учитељица. Пре две године свршила је школу. Сирота, нигде никог нема, а врло лепа. Чуо сам ја још пролетос да он облеће око ње, па ето... — Шта мислите, да ли ће заиста бити отпуштена?

— А како би било да ја тражим премештај у други срез? Да то учиним сад одмах, док још нема опасности. — Нема ни недеља дана како сте дошли на ово место, па већ да тражите премештај, и то још без узрока!

— А како би било да ја тражим премештај у други срез? Да то учиним сад одмах, док још нема опасности. — Нема ни недеља дана како сте дошли на ово место, па већ да тражите премештај, и то још без узрока!

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 3. Осу се небо звездама, И равно поље овцама. Овцама нема чобана, До једно дете Радоје, И оно лудо заспало.

— 33. Пала магла у приморје, Ал’ се види крајем мора Младо момче језди коња, Које нема љубе дома; То гледала млада мома С б’јела двора ње прозора, Сама собом говорила: “Далеко је двор од поља Рад’

Твоја ће мајка већма плакати, Већма плакати, тебе жалити, Кад твоје друге на воду пођу, А лепе Руже на води нема, Ни лепе Руже, ни воде ладне. 64. Текла вода, војно ле! текелија. — Кад је текла, војно ле! куд се дела?

Ја не гледам тавној ноћи доба, Нит’ мој коњиц мутној води брода: Путем идем, за њим праха нема, Воду газим, за њим брчка нема.“ 137.

гледам тавној ноћи доба, Нит’ мој коњиц мутној води брода: Путем идем, за њим праха нема, Воду газим, за њим брчка нема.“ 137.

“ “Нису Турци, већ су вуци; Поспавај, јагње, код мене!“ “Деца вичу испред двора; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нема деце испред двора; Поспавај, јагње, код мене!“ “Мајка више на вратима; Пуштај ме, душо, да идем!

“ 152. Расла јела да је веће нема, Под њом Мара да је лепше нема, Цар је проси, Мара се поноси: “Нећу, царе, живота ми мога, Нећу, царе, за Лазара

“ 152. Расла јела да је веће нема, Под њом Мара да је лепше нема, Цар је проси, Мара се поноси: “Нећу, царе, живота ми мога, Нећу, царе, за Лазара твога, У Лазара до три мане

“Нећу, царе, живота ми мога, Нећу, царе, за Лазара твога, У Лазара до три мане кажу: Прва мана: Лазар брата нема, Друга мана: Лазар сестру нема, Трећа мана: Лазар мајку нема; Брата нема с ким би у род пошла, Сестру нема с којом

Нећу, царе, за Лазара твога, У Лазара до три мане кажу: Прва мана: Лазар брата нема, Друга мана: Лазар сестру нема, Трећа мана: Лазар мајку нема; Брата нема с ким би у род пошла, Сестру нема с којом би певала, Мајку нема,

У Лазара до три мане кажу: Прва мана: Лазар брата нема, Друга мана: Лазар сестру нема, Трећа мана: Лазар мајку нема; Брата нема с ким би у род пошла, Сестру нема с којом би певала, Мајку нема, разговара нема!“ 153.

до три мане кажу: Прва мана: Лазар брата нема, Друга мана: Лазар сестру нема, Трећа мана: Лазар мајку нема; Брата нема с ким би у род пошла, Сестру нема с којом би певала, Мајку нема, разговара нема!“ 153.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ФИЛИП: Ви сте мој ружан сан, и ништа више! ВАСИЛИЈЕ: Јесте га чули? ФИЛИП: И доста је да се пробудим, па да вас нема! ВАСИЛИЈЕ: И пробудићеш се ти једном, али то неће да изгледа онако како то ти сањаш и замишљаш!

МАЈЦЕН: Ако ја мислим да је потребно? А ти не мислиш? О томе нема шта да се мисли! То је по уредби немачког војног заповедника за Србију!

” (Седне) „...Путујуће позориште Шòпаловић... у трупи нема Јевреја ни Цигана... ни лица која су у браку са Јеврејима... дозвољава се... драма Разбојници од Фридриха Шилера...

) ВАСИЛИЈЕ: И сад, кад смо се некако извукли из полиције, и кад треба пред вечерашњу премијеру још да пробамо, њих нема! Софија, као да нема ништа прече, отишла на купање! ГИНА: Шта и да ради по оволикој врућинчини!

Софија, као да нема ништа прече, отишла на купање! ГИНА: Шта и да ради по оволикој врућинчини! Није везана за корито, ко ја!

ГИНА: То се ви договорите са Симком, она вам је издала собе, а не ја! ВАСИЛИЈЕ: Она је рекла да нема ништа против, под условом да вама не смета... (Без речи, улази Дробац.

ВАСИЛИЈЕ: Довијамо се како умемо! ЈЕЛИСАВЕТА: Баш се лепо довијамо, нема шта! Од двадесет лица ти пола штрихујеш! А од оних што остану, поделиш нам по две или три улоге на сваког!

СИМКА: Знам, рекла сам... Али Гини је, видели сте, у међувремену ухапшен син, и мислим да нема смисла да јој сад, такорећи пред вратима... Испало би као да јој се ругамо!

ЈЕЛИСАВЕТА: Џабе му говориш! Он, једноставно, нема чуло за стварност! ФИЛИП: Стално ми неко седи на глави са том стварношћу!

ВАСИЛИЈЕ: А да ли треба да се радујемо, као можда Филип, или да се скаменимо од ужаса, као можда ја, ако те границе нема? СОФИЈА: А шта ако та гранина може да постоји једино као избрисана?

СИМКА: Зар ви нисте видели какав траг оставља иза себе онај батинаш Дробац? СОФИЈА (с веранде): Василије! Нема их ни у сандуцима! ВАСИЛИЈЕ: Па где су онда?

БЛАГОЈЕ: А ко је реко да јесам? ФИЛИП: Ја овде никога од вас не познајем... Ти ниси наказан... а без наказности нема Ричарда! Немаш ни велики нос... а без великог носа нема Спрана! Ко си ти? Лире, ако си Лир, где ти је лудило?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Наш Бог је крв. Расцветаше се гробља и планине, расуше ветри зоре по урвинама; ни мајке, ни дома, за нас нема, ни станка, ни деце. Оста нам једино крв. Ој. Она је наш страшан понос. ГРОТЕСКА Зидајте храм бео ко манастир.

Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. НАША ЕЛЕГИЈА И боли нас. Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља? Марко се гади буђења и зоре, гробови ћуте, не зборе, у небо диже наш презрив осмех робља.

А кад те за мном срце заболи: загрли и љуби грану што вене. Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли: Но само јабланови вити и борови пусти поносити.

Понећеш свуд, пошла ма куд, само срце своје горко. Ветар студени душе, не стиди се мене, нема душе, ни закона ни части, над болом има власти још само тело голо.

Али држећи му главу рукама обема, сузно, умирући, помисли, болно, да за очи невесте утехе нема. Тада заплака у води звоно Светог Марка.

Оне вас воде у моје осмехе и грехе, за мном далеко. НОВА СЕРЕНАТА Драга, тенориста више нема. На месецу не дрема Дон Хуан више. На глави ми није перјаница црна, ни рука пуна бисерних зрна, а ноћ не мирише.

Љуби крпе као златну круну, а у осмеху крије толику забуну колико је нема у пролећу и мајци. Оче наш али син твој нема више моћи, да се у шталама на путу у ноћи ичем од смрти нада.

Љуби крпе као златну круну, а у осмеху крије толику забуну колико је нема у пролећу и мајци. Оче наш али син твој нема више моћи, да се у шталама на путу у ноћи ичем од смрти нада. ОДА ВЕШАЛИМА Што сте црна као крст?

Смешећи се почаст бих шинуо и тихо рекао: Јер сам мушко. После да је годинама туда нема. Једно вече да, изненада, опет, туда лови, и звездана, мајска, ноћ да ми је на груди, рујну од жуди, баци, сву бледу

И овде, без боје тајне, ни једне воћке нема, небесне оне боје, горке и бескрајне. А кад разгрнем долине, рукама обема, и, откријем дна бездана, сребрна и бела, на

Међутим, пошто су се, у оно доба, слали рукописи редакцијама, и штампаријама, песник нема више оригинале. И оне који су били остали неодштампани уништио је, пред свој одлазак у Париз из Београда, године 1920.

Узалуд цео рад, утрошен петролеј, и скупа мрежа. Па ипак, узбуђења нема. Људи су овде неосетљиви као камен. Прво наш брод, затим и друга барка одлазе са тог места.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

неће за његову љубав раселити да би он могао остати сам, него смисли да се уклони он од људи и да оде некуд где њих нема, па ће му се зла ћуд сасвим изменити.

— Али, пријатељу, ваља да знаш да у свету, па и у овој пустој гори, има много ствари које те могу наљутити. Ако нема људи, ту су комарци, ту мушице, а оне су кадре довести љута човека, као што си ти, у велику јарост...

Пекар се срдио и псовао жену. Жена се правдала и пребацивала му да нема срца. — Кајаћеш се ти за то!... — рече му напослетку, па брзо оде, те се и она помеша међу жене које су пратиле Исуса

— Шта је то сад? — прогунђа па се пипну руком по глави и виде да на њој нема косе, већ, место косе, осети под прстима перје. — Какво је то чудо?

Народ заборави цара, као да га и нема. Цар се збуни и забрину. Од бриге није по каткад целе ноћи могао ока да склопи. „Проклети старац...

! — узвикну газда, разрогачивши очи. — Да... Ја сам хтео да те обрадујем па да ти купим магарца каквог нико нема: с пауновим репом — одговори мудри слуга. — Ама, јеси ли ти при себи?...

! — рече газда, загледавши се слузи у очи, мислећи да је померио памећу. — Дабогме да нема — одговори слуга и обори очи. Газда се још боље загледа у нега, премеривши га од главе до пете.

Газда се још боље загледа у нега, премеривши га од главе до пете. „Овај је полудео“, помисли он, машући главом. — Нема... — понови слуга жалостивим гласом. — Па шта си га онда тражио? — питаше газда, чудећи се све више.

— Па шта си га онда тражио? — питаше газда, чудећи се све више. — Ја сам доиста тражио оно чега нема на свету — одговори мудри слуга уздахнувши — али као што нема магарца с пауновим репом, тако нема ни ружна живота с

— Ја сам доиста тражио оно чега нема на свету — одговори мудри слуга уздахнувши — али као што нема магарца с пауновим репом, тако нема ни ружна живота с лепим свршетком — заврши он, окрете се и оде за послом.

тражио оно чега нема на свету — одговори мудри слуга уздахнувши — али као што нема магарца с пауновим репом, тако нема ни ружна живота с лепим свршетком — заврши он, окрете се и оде за послом.

Голгота спава у мраку. Црно је небо, ни звезде нема— У грозничавом бунилу дрема Планета стара: Грех на њој тешка крила одмара... Тама је пала...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ходници и чекаоница препуни света што жели пред министра. Кога све ту нема! Неки су елегантно одевени, са цилиндером на глави, неки опет подрпани и поцепани, једни опет у некаквим шареним

— То вам је дивно! — рекох. — Али када вам још кажем да овог издања више и нема!... — Та то је величанствено! — узвикнух као одушевљено и узех разматрати књигу, правећи се дубоко тронут и

— А где су деца? — упитам. — Која деца? — Па деца о којој говорите? — Та деце нема, разумете ли, али се рачуна због те одлуке скупштинске да та госпођа има два детета, и тако је престао рђав живот

— Како не разумете?.. Врло проста ствар. Тај богати трговац, муж те госпође о којој говоримо, нема с њом деце. Разумете ли? — Разумем.

— Е, видите, господине, штедња је неоспорно најважнија ствар, кад је већ реч о финансирању. Те новине нема нигде у свету, али нас је томе невоља научила због рђавих финансијских прилика у земљи, те смо тако хтели да жртвујемо

— Зато и журимо на збор. Ниједнога свеснога грађанина нема који на овај збор неће доћи; само ће сваки сталеж за себе држати збор на засебном месту. — Што то? — Тхе, што?...

Сутрадан су стизале вести из осталих крајева Страдије. Ниједног јединог места нема где не бејаше донета оштра резолуција поводом „последњих немилих догађаја”, како су то Страђани назвали.

— Ако они продуже своје упаде, то још може доћи до рата? — упитам. — А не, нема никакве опасности. — Али ја држим, господине министре, да је то већ опасност када они убијају луде и пљачкају

Друга ствар, господине мој драги, која је такође важна, то је што наша данашња влада нема присталица у народу, те нам војска поглавито треба за наше унутрашње политичке ствари.

Зар још нема никакве завере?” — само ако се задржи неколико дана више с тим најсигурнијим средством за сузбијање опозиције.

— Мислите ли да војска нема прече дужности, господине? — рече ми господин министар тихим, али прекорним гласом климајући главом прекорно, тужно, и

— То је лепо кад се цене заслуге! — рекох. — Код нас је то јединствено! У томе нам нема равна. Ма ко био министар, па чак добар или рђав, увек се благодарна држава стара о његовој породици.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Чини се и сунца нема, угасило се, а за њим се, постепено, примиче хладна ледена смрт... смрт без васкрсења... јесен без јарких боја, без

Пружиле се равне ливаде, покошене и у пола попашене; нема пролетњег зеленила, али зато видиш огромна сена, по десет-петнаест, па понегде и двадесет у гомили.

Ево га на два корака пред њима, стао па се преча, пита их да нема још кога, који би желео опробати његове рогове. Разуме се да о томе нико и не мисли, сви му се »понизно клањају«, а

Пробаш једно, друго и треће, па видиш да нема ништа лепше ни слађе од тога врелог и слатког плода, што ти, као најчистија медовина, кроз грло пролази.

Е, ти си поборавио наше адете, а ми знаш, с нашим појком, све 'нако по старински.... Није вајде, нема се куд, но 'ајде у кућу.

Бого мили, жесна уживања!... распламтели се ћуци на прочељу, па нема, но само пуца, а кућа се светли, ка' да је сва у пламену.

о, ућустечила се, брате мој, па само гледам кад ће да па'не, а оне јадне ноге, утегнуте у штивлете са шиљцима, нема, но само кламићу тамо и амо...

а овај шчепа за грлић, па се полако измакне у помрчину. Она до ње чула муцање, па пружа руку, а бардака нема. Онда она њој: хм! а ова ти њој: хм!

— Можете сад извољевати што 'оћете; драго ви је. — Јок, море, 'нако, нема ту извољевања, сам си ми прич'о, него ћути ти сад, да ја причам. Елем, наш ти се Жико љуто опизмио на њега.

Ништа!... Сутрадан полази војска у бој. Распитује Дуле: да л' ће баш поздраво бити боја, па, кад виђе да нема шале, натеже и попи сву ону олбу, па је баци празну у коров.

— Нека, нека, да попијем, па ћу продужити. — Та наспите му пуну ћасу, кад нема чаше, па нек срче и нек' прича. — Е, тако се можемо погодити.

Девојке се шћућурише једна уз другу, к'о стока, кад осети у близини гладне курјаке. Настаде нема тишина међ' млађим светом. Само се чује неки безуби старац или бака, како клопара језиком, међ' ретким крњацима.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

И ПАВКА, ДАНИЦА ПАВКА (долази из десних врата, па кад види да никог нема у соби, одлази вратима у дну, напоље): 'Оди овамо! Чујеш ли, овамо кад ти кажем! ДАНИЦА (улази). ПАВКА: Ти опет?

Узе је свет у уста па: а-у, а-у, а-у... те ено и сад седи и броји дане. ДАНИЦА: Броји дане зато што нема да изброји паре, а да има... ПАВКА: И да има, бога ми, кад свет узме на зуб...

И што дође — ништа, него што ме престрави... ДАНИЦА: Па има доле на улици фирму. ПАВКА: Има на улици, али нема овде. А казао му је Јеврем да метне и овде, па ето...

ЈЕВРЕМ: Е па, разговарај као човек, а немој да ми помињеш више шпиритус, кад о томе нема више ни аката. ЈОВИЦА: Па нема, дабоме, кад их је писар за пет банке појео.

ЈЕВРЕМ: Е па, разговарај као човек, а немој да ми помињеш више шпиритус, кад о томе нема више ни аката. ЈОВИЦА: Па нема, дабоме, кад их је писар за пет банке појео. ЈЕВРЕМ: Ако их је и појео, акта је јео, а није цркнуто месо.

И у другом свету може чиновник да поједе акта, али нигде у свету нема да војска једе цркнуто месо. ЈОВИЦА (корсем диже се): Е, па да идем ја! ЈЕВРЕМ: Ама, што да идеш?

ЈЕВРЕМ: Па има, госпа-Марина. Ето, господин начелник... МАРИНА: Или, ако нема власти, а оно, има ли бар грађанства? ЈЕВРЕМ: Како да нема! Па ко би гласао за изборе кад не би било грађанства?

Ето, господин начелник... МАРИНА: Или, ако нема власти, а оно, има ли бар грађанства? ЈЕВРЕМ: Како да нема! Па ко би гласао за изборе кад не би било грађанства?

МАРИНА: И бар да је нека персона, та секретарица, па и да ми није криво, али... ПАВКА: Каквих ти нас нема! Да вам кажем само шта сам јуче чула, па да се крстите и левом и десном! ЈЕВРЕМ: А, јесте, јесте...

ДАНИЦА: Да се нешто не поквари. ПАВКА: Па оно, ако ћемо право, он би требао да попусти, млађи је. ДАНИЦА: Па нема шта ту да се попусти, ко добије више гласова, тај је посланик.

С њиме ми је бар лако! (Младену.) Има ли још који? МЛАДЕН: Па то, нема више... а јес', јутрос је нешто улазила и газдарица. СЕКУЛИЋ (Јеврему): Уха, па то цела твоја кућа оде у опозицију!

ал' шта ћеш, тако се десило. (Хтео би да се извуче из тога разговора.) А има ли што ново? СРЕТА: Море, како да нема, угазили смо сад већ дубоко, па сваки час новости. Ето, чуо си ваљда да Јовица Јерковић прелази у опозицију.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Али он не чита песнике, нема ни времена ни укуса за те беспослице и посластице бесних људи. Утеха му је у њему самом, у његовој свести и савести.

Једном речи поштују власт, а међутим, откад је већ то написано и по целом свету објављено и познато, тако да нема тога ко то већ не зна, да су интереси власти и интереси народа сасвим супротни једни другима.

— Нијесам, господине, зар ти не реко’ малочас?! А не знаш како ми је сад криво. Гледам ову ђецу ево овђе, нема ги шака јада, а чита ка’ игуман ђе му отвориш. Криво ми, до бога ми криво! — То ти верујем, а и мени је, ви’ш, криво.

Све сам ту, ту окапах код чкоље. Научио сам се, знаш, на ову џеву и галаму ђечију, па ми је све ка’ глуво кад њих нема. Зато и не тражим љеба на другој страни. — А је л’ се измењало колико учитеља овде? — Па и није, господине.

Аааа... овај... а што да га се боје? — Јер он је, знаш, мало, онако... старински човјек. Код њега ти нема много. Не да он да рогови прођу мимо уши. Мало збори, али што нареди, то мора да буде ка’ на тетику!

! — Шта велиш? — Велим — рече му Срета зловољно — има ли овде кафане, мејане, јал’ тако штогод? — Има, како да нема! — Па где је мејана? — Ено, там’. А држи је неки Ђорђе Ружић, Ђорђе Цинцо га зовемо.

И то је тако после остало заувек, све до данашњега дана. И кад га Ужичани уживају, зар да га ћир Ђорђе »сепеткаш« нема?! Беше то монументална зграда, та механа.

Да је било још црне варбе, били би му још већи бркови«. — »Нема, газда Ђорђе«, — вели други — »ако тај твој Марко није што био род оном нашем Марку Краљевићу, никад он, вала, не може

Рачун је у грошевима, а трошкови доста ситни, они које муштерија обично најлакше заборави. Каквих ти ту нема имена. Најдужа је рубрика Миће »Официра« и Петра, ћате општинског.

А кад није то двоје у кафани, ни сељацима се није седело; нема Крсмана да га дирају, ни Гизеле да паре очи, па се тако вечерас један по један извукли из механе, неко са »лаку ноћ« а

« Али се на крају дописа писац теши (јер да нема утехе, каква би смисла имала сва та његова борба!), па овако завршује допис: »Али није далеко дан када ће из

— Пхи — вели полугласно, — куд да ми то не падне на памет! Ех, — рече зловољно, — нема ништа од тога, него: пик, Јово, наново!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Па из кухиње, где су јела разних врста, Донео, у једној руци, млека и мандарина, А другом руком (оном на којој нема два прста), Пажљиво, као кад ветар дуне у обрве трави, Помиловао болесног дечака по глави.

Ближи се ручак, Одмакô далеко дан, Цврчи цврчак, Сунце корача кроз стан, Сваки час се мршти мамино лице: — Нема ни хлеба, ни Цице! Не може мама више мирно да послује по кући.

је поквашен веш, млаз по поду кривуда; Мршти се и крши руке, уздишући, И погледа кроз прозор, незнано куда... Нема хлеба, нема Цице, Па како да човек не изгуби живце!

Нема хлеба, нема Цице, Па како да човек не изгуби живце! А лепо јој је рекла: „Пожури, није далеко; Пази на трамвај, окрени се на

Не стоји ваљда још у реду? Све пекаре су одавно затворене... А ето, ни од корова нема Цице, Па како да човек не изгуби живце! Можда се оклизнула, па пала... Можда је заборавила да Мити каже: Хвала. ..

И брише старац таблицу до последњег ретка, Па почиње да сабира опет из почетка. ИВ (Време нема ни улицу ни стан, Доконо пролази и низашта не мари. Ко је још видео тај дан У коме човек остари?).

ЖИТИЈЕ ВЕСЕЛОГ ДИМИТРИЈА На крају улице најзабитије Живи Весели Димитрије: Он нема занимања, нити је Пријављен код општине и полиције. Димитрије не зна за досаду: По цео дан шпарта по Београду!

— А међ уснама му, стално, по седам-осам ексера, Јер пенџе кад се укива нема радње потпуне Док се сваки клинац не олиже и не опљуне! Толико озбиљности!

Поумираше исписници и солунци! Од добре ватре нема радости веће: Пламенови играју, као глумци У комаду неразумљиве туђе среће... Који ли је сат у овој ноћној мемли?

Ишчезоше сви занати, Ручни рад се не исплати, Ни кожара ни сарача Нема више због харача Што га купи зла држава Да дембеле издржава!

Каталог је издат, а Кнез Лазар издан, метло брезова! Његов нема одређени вид: не његовог, него његова! Недогледан је круг незнања, 500 километара му је пречник!

Около, на сат хода, ниједне нема мачке: На миру, он гута упитнике, ускличнике и тачке. Заривши главу у папир (баш ко у песак ној) Већ седам дана

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Очевидно је да то не може бити другојаче но непосредним стварањем онакве каква је, а то не може чинити нико ко нема могућности и силу божанства.

Блато је и елеменат из кога је она постала, пошто нигде нема никаква ни најслабијег трага о томе како је она у њега запала и шта је томе претходило.

у Индиски Океан са једне стране острва пуне су јегуља; напротив, у водама што утичу у океан са друге стране острва нема ни једне јегуље. И он је одмах нашао узрок тој необичности.

Природњаци налазе објашњења у томе што су та мора мртва; у њима нема струја које би пречишћавале течну масу, уносиле у њу промет ваздуха, а међутим вода садржи велике количине

То се види и из тога што дно Црног Мора нема услова за опстанак животињског света, па изузимајући нешто мало ретке флоре, у близини дна не може ни бити живота.

Зато јегуља нема ни у рекама што утичу у поменута мора, јер би оне, пре но што уђу у те реке, морале проћи кроз мора у којима за њих

ни у рекама што утичу у поменута мора, јер би оне, пре но што уђу у те реке, морале проћи кроз мора у којима за њих нема услова за живот.

У таквим дубинама може се сматрати да нема више живота, ни анималног, ни биљног и може се тврдити да ту влада апсолутан мрак.

За то што у дубинама нема сунчане светлости, нема ни морских алга. Друге морске биљке могу опстати и под ултра-виолетним зрацима, али и тих

За то што у дубинама нема сунчане светлости, нема ни морских алга. Друге морске биљке могу опстати и под ултра-виолетним зрацима, али и тих биљака нестаје на дубинама

код дубинских организама служе у исти мах и на то да животињи олакшају лов, као и на то да у великим дубинама, где нема друге светлости, држе на окупу рибе што живе у ројевима, а које би се без таквих сигнала порастурале по мору.

Ту влада потпуна тишина; дубинске струје су врло слабе и без утицаја на створове преко којих прелазе. Пошто ту нема биљног света, ти створови немају за храну ништа друго до опет живе организме, или остатке од ових који им, као мана с

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

твојим казни у дан доласка твојега, јер пређе суда твојега, Господе, осуђена сам савешћу мојом, ниједне наде спасења нема у мени ако милосрђе твоје не победи мноштво безакоња мојих.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

О знам то добро, стари огањ да је Нестао, да га неће бити више. Но нашу љубав нема ко да збрише: Она се мења, али увек траје. Сад нам је љубав отмена и чедна, Ко месечином прожета.

И гледајући врх заспалих њива Како се спушта нема полутама, Ти нећеш знати шта у мени бива — Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме

ЛЕПОТА Јест, нема на теби ниједнога дела Да се моме оку могао да скрије, Ниједног превоја блиставог ти тела Да се мој пољубац на њ

Очајање, туга, беда? Празне речи! Кад на земљи више нема моћи те Да у мојој души помути ил̓ спречи Силно задовољство, осећати све! ЗИМСКА НОЋ Пало је иње.

Ја дрхтим и стрепим, Да ли сте ма гдегод, криви или прави, У странама црним или вечно лепим. Јер вас никад нема у данима туге, Кад нам срца стрепе и судбе се плаше, Да нам дате, добре некадање друге, Све милосне речи и утехе ваше.

Над нама ће небо трептати у сјају, Грлиће нас благо васељена нема, Лепршнуће крилом у оближњем гају Слепи миш, последњи што се на пут спрема, Па док из даљине грми градска јека И

Заћутаћу тада. Нема речи више, Пољубићу само твоју руку бледу, И дишући мирно, све тише и тише, Оставићу живот, невољу, и беду, Безбрижан

А ми, као двоје сирочади, сами, У свежој тишини природе и ноћи Осећамо јасно, са тугом и стравом, Да у нашој души нема више моћи, Да устрепти силно пред лепотом правом.

Сва нам је старо, све позната тема, Нестала љубав спрам нових открића, У души нашој више места нема За нов утисак од ствари и бића.

О, шта то мари, шта то мари! Ја плачем кад и други страда, Кад туђа срећа ко цвет вене. За мене нема туђих јада: Што боли другог, боли мене.

Нека, жудно среће, човечанство прене У чекању страсном. Буди права мати, Дижи, стварај, руши, ко да нема мене, И дај срећу коју ја не могох дати'', — Ја бих тужна срца и погнута чела Рек̓о болну тајну што ме давно

грца, И мени се чини да су наша срца У грудима твојим куцала још тада, И у мучне часе народнога слома, Кад светлости нема на видику целом, Ја се сећам тебе и твојега дома, Деспотице српска с калуђерским велом!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге, сабљом му се Турци куну — клетве у њих нема друге. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени

То је тамјан свети јунацима, то гвоздени срца у момцима! Тури такве разговоре црне! Људи трпе, а жене наричу; нема посла у плаха главара!

Нâда нема право ни у кога до у Бога и у своје руке; надање се наше закопало на Косово у једну гробницу. У Добру је лако добро

Богу шућур, двјести су годинах откâ паћи вјеру прихватисмо, измећари дину постадосмо. Ћабо света, нема у нас хиле! Што ће слабо раскршће липово пред остротом витога челика?

ВУК МАНДУШИЋ Нема кумства без крштена кумства, ако хоћеш и четвороструко. АРСЛАН-АГА МУХАДИНОВИЋ Шишано је исто кâ кршћено.

Песницом се нȁда не растеже! Миш у тикви — што је него сужањ? Узду глодат — да се ломе зуби! Небо нема без грома цијену. У фукаре очи од сплачине. Пучина је стока једна грдна — добре душе, кад јој ребра пучу.

Ја се сјећам што си рећи хтио. Трагови су многи до пећине — за горске се госте не приправља! У њих сада друге мисли нема до што òстрê зубе за сусједе, да чувају стадо од звјеради. Тијесна су врата уљанику, за међеда скована сјекира.

КНЕЗ ЈАНКО А што је то, кажи ми натајно! ВУК МАНДУШИЋ Љепша му је од виле бијеле! Нема пуно осамнаест љетах, живо ми је срце понијела! КНЕЗ ЈАНКО Рашта ти је срце понијела?

КНЕЗ ЈАНКО Рашта ти је срце понијела? ВУК МАНДУШИЋ Има рашта, ругаш ли се збиља? Рашта дрýгê нема на свијету! Да нијесам с Баном Милоњићем деветороструко кумовао, бих му младу снаху уграбио, па с њом бјежâ главом по

ВУК МИЋУНОВИЋ Будили се ти тако проричеш, мишљаху ли у свијет за кога? ВОЈВОДА ДРАШКО Нема тога ко с' не боји чега, да ничега ано свога хлада.

Те ми опет сјутрадан на игру, кад у кућу нигђе нико нема, но је пуста кућа затворена. И јошт ћу ви једну спрдњу причат (а знам чисто вјероват нећете): видио сам људе у

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не доносећи и не зарађујући више, нема онај углед као пре; или, а то је највише једило старца, сигурно је било кога који је на то сина против њега

изабран, да би се та непажња примила овамо од њих не са огорченошћу него с увређеном равнодушношћу: „Па зна се да се нема коме учинити ни помагати.

Знала је да он тамо нема никакве трговине нити какве послове, још мање да одлази зато што тобож не може да се одвикне од мешања и дружења са

И пошто је доле, у кујни, видео да никога нема, он се поче пети горе, овамо к њој. Она се трже. Брзо се покри и као опаса.

А заиста, више њихове улице, кроз капиџике, из споредних улица, где нема метежа, већ се чује како иду жене, старке и слуге ка гробљу. Неке пролазећи поред Магде запиткују је: — Хајде, Магдо!

Е, баш је нигде нема! И да забашури све то, поче се окретати Софки и, по обичају свом, причати јој шта је било тамо, на гробљу: која је

Што толико парче, готово пола тепсије да ти дâ? Нема ни она да једе, а камо ли другоме... — Па нисам могла, снашке — поче да се брани | Магда.

грљења, љубљења, узвика, чему се Софка надала да ће настати када он дође, једино то би, те тишина, мучност и нека нема тешкоћа постаде још јача.

Софкицом, да се сада открива, и да оно што не би казао ни самој смрти — њој мора да исповеди и каже, а то је: да се нема ни хлеба а камо ли што друго и о чем другом да се мисли, друго што жели...

Истина, за сада тата нема такву кућу каква треба за тебе, али ће то тата теби... Глас му је био такав, да Софка осети како јој кроз грло, чак

— Али, као да му то не беше довољно, застаде и гледајући је одозго, светло, настави: — Снаху имаш, што цео свет нема, Софку, хаџи-Трифунову унуку.

А и он, дечко, па већ као отац. Нема још дванаест година, а већ почео нож да носи и са два појаса да се опасује, и да се на њу издире, заповеда јој и

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Како сам тада задовољан био! НЕМИР Устао сам, када Поноћ глува, Бледа, нема, у црноме велу, Невеселе, сиве стазе чува.

да се бујне, преке, Таласају наше моћне реке; Наше горе да хучно роморе Као нада коју срце тражи У слутњама којих нема више; Ветар дува, пролеће мирише... Наше душе наши су пејзажи.

О, кол’ко то тужно и трагично боли Када дух пред силом материје клечи! Па баш тад, кад за нас нема среће прече Но да нам, к’о поток из прастаре шуме, Суза тешке, горке истине потèче, — Нит нам когод пљеска, нити

И најзад, када куцнеш тише, Измрцварено, тужно, грозно, Биће нам јасно, вај! — ал’ позно — Да никад ничег нема више... ПРОМЕНА О, тако просто, тужно велим Да нисам више што сам био.

Слућеног гласника савести још нема. Али он ће доћи, ма у задњи час, Да нам ипак јави, усплахирен вас, Да нам се гост један у посету спрема.

За наше су око Путеви на земљи само разне црте. И видећеш, кад се мало будеш нагла, Да ничега нема. Пролеће и цвеће, И боје, и мирис — ништа него магла! Брзина све ништи. Нека буде већа!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

није како Црногорци, уопште, дјецу милују особито дјецу познатијех јунакâ, а особито пак ако је јединче, тај појма нема о њежности тијех (по изгледу) окорјелих брђана! „Па ћемо те оженити, је ли де Милуне?

„Ајде, Мишане, на оно брдашце па стражи добро пут истока!“ У млађега поговора нема. Мишан се одмах диже. „Стани да још нешто чујеш! Чујте ме браћо!...“ Пушка загрмје под њима у планини. Сви ђипише.

Истина је да ме отуда невоља поћерала а амо прихватила, али је ова, као што пријед рекох, витешка а она... нема јој другога имена. Све што подносите и трпите, накнађује вам се поносом што вам кроз очи сијева.

Не грајаху, но звјераху око себе. Оташ се не маче, док се не увјери да их нема више. Дружини погледи нестрпљиво летијаху с Турака на четовођино лице. „Један више — добро је!“ рече Оташ сам собом.

Тога ни међу животињама нема. У прошлости бивало је исто тако у њиховој кући са дјецом мјезимном, њиховим прецима по крви и удесу.

Ја се, крста ми, чудим што је ово чељаде још у оца!“ „А инокосан је човјек. Нема је ко замјенити“, одговори стари. „То је, валај, истина, но рећи ћу ти, буде ли чекала замјеницу, плешће сиједе.

Колико је Црне Горе, Приморја, Зете и Херцеговине, крштене душе ту нема, која те не љуби, која не чезне за твојим благословом а не дрхти од твога проклества.

Ђакон, погледав на небо, стаде да говори, више као за себе: „Данас лијеп дан... нема ни једног облака на небу... Истина ђуволи помало вјетра с Ловћена, ама не смета, само нек не буде облачно, јер штоно

“ „Исти из нашега браства, неки Иво Лукин. Но је и он невоља и нејелица, Господару, нема нигђе ништа, право ваља рећи!“ „А колико је дуга?“ „Главнога и добити двадесет талијера!

Ако она и отац јој пристају, нека пође за твога сина, то се по себи разумије. Ако ли неће, нагнати је нема се разлога...

Студен, цича, пометох се, те ја сврни у вас. Кад тамо, шћућурили се вас десетина око пламичка. Виђу нема до руковет врежине на огњишту. Та наложите! рекох ја. — Како! шта!

Младеж се такођер разиђе. „Камо Цуца?“ упита Јока домаћина видећи е онога нема са званијема. „Отишао је да сô сије!“ одговори Ђеклић, весео, превесео. „Наједио се што не дам Стану за сина му!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Највиши ступањ клетве је проклетство („Проклет да је ко је то учинио, да нема ничег живог од порода, ни од стоке, ни он ни ико његов“).

битну разлику између њих јесте пословичка садржина, управо значење које пословица у себи носи, а које говорни израз нема. Пословице су кратке и сажете, мисаоне изреке, дате обично као савет и упут.

). Најчешће су то констатације стварног значења. (И ово ће се данас сутра звати лане; У радина комадина; Невоља очи нема; Ко крива жали правоме греши; Кога нема за њим гроб не плаче, итд.

(И ово ће се данас сутра звати лане; У радина комадина; Невоља очи нема; Ко крива жали правоме греши; Кога нема за њим гроб не плаче, итд.

). Стиховане, махом десетерачке пословице срећемо као творевине које су посебне појаве (На очима капиџије нема; Лете данци као санци, / А годишта као ништа; Од живота и где и шта, / А од смрти никад ништа), или као остварења

да се не ретко има утисак као да су то непотпуне, недоречене реченице, јер се испуштен део као познат подразумева (Нема за Рајка капа (у Стамболу); Испало (око) које заплакало; Зла година сатерала орла у долину (с кокошима зиму да

— У оном где нема мачака). Питалица има са разним мотивима. У њима се најчешће збива шала или се ко излаже подсмеху.

И оца би за новце продао. Једва му кожа кости држи. Једна глава, хиљаду језика. Једне капи поштене крви нема у себи. Једном руком даје, а двјема узима. Једна му нога другој добра не мисли.

Не би га пољубио ни кроз девет поњава. Не вјерује ни својим очима. Нема на њему ваљане ни длаке. Нема ни две вијуге у глави. Нема памети ни колико паче. Нема четврте даске у глави.

Не би га пољубио ни кроз девет поњава. Не вјерује ни својим очима. Нема на њему ваљане ни длаке. Нема ни две вијуге у глави. Нема памети ни колико паче. Нема четврте даске у глави. Не стаје он на трулу даску.

Не вјерује ни својим очима. Нема на њему ваљане ни длаке. Нема ни две вијуге у глави. Нема памети ни колико паче. Нема четврте даске у глави. Не стаје он на трулу даску. Ни вратиша, ни платиша.

Нема на њему ваљане ни длаке. Нема ни две вијуге у глави. Нема памети ни колико паче. Нема четврте даске у глави. Не стаје он на трулу даску. Ни вратиша, ни платиша. Нијесу му све козе код куће (на броју).

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који кога надлаже, онај нека носи сву погачу.

“ дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: „Ајде де! почни ти.“ Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже и умори, онда му

Кад једно јутро пребројим челе, а то нема најбољега челца; онда ја брже | боље оседлам пијевца, па узјашем на њега, и пођем тражити челца.

Али шта ћу сад без ватре! кресиво сам имао, али нема дрва! У један пут падне ми на ум, да имам у зубуну једну шиваћу иглу, па је извадим, те исцијепам, па навалим ватру и

Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: Камо ти глава? Ја се машим руком, а то нема главе; заборавио је на води. Онда се брже боље вратим натраг; кад тамо, а то лисица дошла, па вади мозак из моје

“ — „Па ко је крив, море! је ли је ко наћерао?“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — „Е! вала, море! марви нема суда.“ — Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија! што ја кажем: моја крава убола, твоју краву.“ — „А а! море!

“ — „Па како је, Бога ти! Како живи?“ — „Вала Богу! здраво је, али се Бог ме доста мучи без ашлука: нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву.“ — „А оћеш ли ти опет натраг?

туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца, што је било у твојој кеси,

говедар каже једно те једно: „Док царев син (вели) не научи какавгођ занат, и не донесе ми своју рукотворину, дотле нема ништа од пријатељства!

Кад се Еро прикучи близу, онда Турчин стане викати: „Ћа шароња, ћа! и ти имаш памет, а Еро је нема.“ У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: „Јаог мене до Бога милога!

гледај како и твој шароња има памет, а Еро је нема! Еле он тебе прејаа двапут преко ћуприје.“ ВИИИ. СЛОВО ИЖЕ, АЛИ СИРЦА НИЖЕ.

д. Док један повиче из буџака: „Турске ми вјере! ви не знате ниједан шта је најгоре на овоме свијету, нема ништа горега од пијана Влаа и од гладна Турчина.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А манастир, нити игуман, да нема никакве власти над ћелијом том. Нити, опет, мита ради да се не поставља неко у ћелији тој, а да није достојан правила

И ово је вест који чух од њега и поведам вам да је Бог светлост и да таме у њему нема. Ако кажем да заједницу са њим имамо, а у тами ходимо, лажемо и не творимо истину.

Ко сачува заповести његове, у њему пребива, и овај у њему.“ (І Јн. 3, 22-24) Јер „страха нема у љубави, пошто савршена љубав страх изгони, а ко се боји не усавршава се у љубави.

Заповедамо да ни један од вас нема другога оца. Ако ли се не нађе тако погодан у вашем чину, онда вам је за оца узети неког од калуђера који благоверно

Јер каква му је корист од пребивања овде? А каква му је корист од неисповедања? Зар нема од тога више штете и погибељи и свагда учење злу и све оно што души доноси погубност?

16, 15) рече божаствено Писмо, и „Господ се гордима противи, а смернима даје благодат“. (Јак. 4, б) Према томе, да нема овога међу вама!

заостане дуже на молитви, и у том случају да потпадне под исту осуду као онај ко је закаснио на обед; да се и он упита нема ли оправдан разлог. Ако ли неко због уздржавања од јела не оде на вечеру, невин је.

И од зла ако не одступају, да се казне. ГЛАВА 24 Да нико нема у ћелији јела, нити пића, нити воћа нити до једног новчића Ако неко стиче иметак преко заповести манастирске, макар и

Боље је један који чини вољу Господњу, него мноштво безаконика. ГЛАВА 26 О томе да братија нема работника Недостојно вам је да имате служитеље. Треба да буде по двојица у ћелијама, и сасвим доста!

А за обућу остављам игуману или економу да се одлуче за калиге или нешто друго, те када виде некога да нема да му дају. Најпре црквењаци да су неизоставно у калигама, а у ноћном руху ако буде манастиру могуће.

“ Али, не бојте се, јер чиста исповедања недостатак овај испуниће вам и молитву по правди услишити. Само да нема недостатка због лености — тога се, дакле, бојте и на то пазите! Ако ли тога нема, радујте ми се свесрдно службе држећи.

Само да нема недостатка због лености — тога се, дакле, бојте и на то пазите! Ако ли тога нема, радујте ми се свесрдно службе држећи.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Тај што сам вам причала, тај профисор! Ноге ми се осекле кад ме запросио! Венчаћемо се петнајстог овог месеца! Нема више треће смене, ево им шипак! А купио ми свилени веш, код Митића, црно и розе, много даје на мене!

А купио ми свилени веш, код Митића, црно и розе, много даје на мене! ЦМИЉА: Бога ми, фино се понео, нема шта! ЈАГОДА: Понаша се крајње културно! Доста је само да чујете како уме лепо да се изражава!

ЈАГОДА: А и шта ћете, морамо због те фабрике! Стрина му стално пише да дође, нема никога ближег да му остави! А он! Има дилему пошто је организован, а мораће да буде капиталиста!

Вечерас мало гостију! ИКОНИЈА: Сви на митингу! ГОСПАВА: Зар онај тамо још говори? ИКОНИЈА: Говори, говори, а нема појма колко то мене кошта! МИЛЕ: Добра ова Госпава, кад је погледаш! СТАВРА: За мој укус је мало превише кабаста!

МИЛЕ: Добра ова Госпава, кад је погледаш! СТАВРА: За мој укус је мало превише кабаста! МИЛЕ: Нема женске док није карађорђуша! ГОСПАВА: Ша је, да је, мени лако није опслужити наке муштерије!

Толике су се поудавале, па је л их огрејало? ЦМИЉА: Само ја кад би се удала, видела би! ИКОНИЈА: Нема ко да те бије и да те гази, немаш коме да ринташ и да рмбачиш!

ИКОНИЈА: Сигурно ко врбов клин! И две купусалате! Од брака нема сигурнијег робијања! Шта бисте ви, што не седнете, има где! СКИТНИЦА: Само би нешто да припитам.

ПРОСЈАК: Одличан! Не би вам га заборавио ни кад би ми круна синула с главе! ГОСПАВА: И јес ти глава за круну, нема шта! Рођен си да засветлиш, ко неко тамо ваше величанство! ПРОСЈАК: Понекад засја и оно од чега се не надаш!

ГОСПАВА (бесна, пришла је улазним вратима и отворила их): Одиде да видиш! Па овај напољу уопште нема публике! ЦМИЉА (прилази вратима): Маса се сасвим разишла! ГОСПАВА: Нигде никога, а он прича!

Гладан сам смога, гладан бензина, галаме, гладан трамваја, слободе, људи, свега! Нигде ти нема ко у Београду, предвече! Натенане, испред „Губеревца”, мало црно и јагњећа цревца!

Кад би се нашо неки камен за куцање... (Сагиње се, и тражи камен) Шта је сад ово? Крв? Опет крв? Значи, нема нам спавања ноћас! Не спава се мирно близу крви! Ајде сад опет облачи капут!

Добро би било да смо је реквирирали, макар на пóсата... МАНОЈЛО: Фини однос према цивилном становништву, нема шта! ТАНАСКО: Ја би је слатко утефтерисо! Стално, несрећница, прича о удаји!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Сви су твоја деца. И не због тебе, него због ње, Васке, нећу после, кад опет одеш и кад те опет по неколико година нема, да они због тога, због тебе, што ти само њу гледаш, њу почну да мрзе, попреко да... ЈОВЧА Кога да мрзе?

Али, и кад ниси овде, колико те пута спомињем и хвалим Бога што си ти. Јер, да тебе нема, шта би од нас, од ове цркве и вере било?! ЈОВЧА Па, зар вас је ко дирао? ВЛАДИКА А, не. Ко сме?

Неку срећу имала што ми њу роди, а иначе... ВЛАДИКА А Васка ти је, нека је, хвала Богу, жива и здрава, што нико нема. Гледам: израсла је, развила се и под небом мучно да је такве има. ЈОВЧА (тронут): То ми је, дедо, све.

ЈОВЧА (плане): Каква »прилика«? Какав »муж«? Ко за њу муж?! За мене нема зета! ВЛАДИКА Толики је, најбољи, од кад тражили, а ти не даш, и не даш. Како да нема?! ЈОВЧА (одлучно): Нема!

Ко за њу муж?! За мене нема зета! ВЛАДИКА Толики је, најбољи, од кад тражили, а ти не даш, и не даш. Како да нема?! ЈОВЧА (одлучно): Нема! ВЛАДИКА (одсечно): »Нема«, јер га ти нећеш. ЈОВЧА (још одлучније): Нема!

ВЛАДИКА Толики је, најбољи, од кад тражили, а ти не даш, и не даш. Како да нема?! ЈОВЧА (одлучно): Нема! ВЛАДИКА (одсечно): »Нема«, јер га ти нећеш. ЈОВЧА (још одлучније): Нема!

Како да нема?! ЈОВЧА (одлучно): Нема! ВЛАДИКА (одсечно): »Нема«, јер га ти нећеш. ЈОВЧА (још одлучније): Нема!

Како да нема?! ЈОВЧА (одлучно): Нема! ВЛАДИКА (одсечно): »Нема«, јер га ти нећеш. ЈОВЧА (још одлучније): Нема! ВЛАДИКА (загледа му се дубоко у очи, приближивши се): Нећеш, јер ти не треба. Не даш је... другом!

Не даш је... другом! ЈОВЧА (разуме сумњу, плане, уплаши се од помисли да свет, и владика, сумњају да он сам, отац, нема што с Васком; жури се да ту сумњу отклони; сасвим се приближује уз владику, гледа му у очи право, силно): Дедо!

Знаш: човек, цео век жедан, тражи нешто. Не нађе то. Па... дигне руке, прегори. Али, жедан, бар хлад да нађе! Ни то нема. Сам он узме, посади дрвце, чува, пази да оно порасте, те бар ту, ако не жеђ да угаси а оно хлад да нађе...

Не разбирам што говориш, али знам, осећам... Ради што знаш... (Застаје.) Ама, мислим: ако нема овде... Ти си бар пропутовао свет, имаш свуда пријатеље, познанике, па зар ни тамо нема? Или, ниси тражио?...

(Застаје.) Ама, мислим: ако нема овде... Ти си бар пропутовао свет, имаш свуда пријатеље, познанике, па зар ни тамо нема? Или, ниси тражио?... (Одлази тихо.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Толико сам је љубио да, да је живила, не би се нигда од ње удаљити могао. Но, зар је тако изволила судбина да нема срце моје ништа на свету чему би се могло јако прилепити, за не имати никаква припедствија у широки свет удаљити се.

и пословали, крепко би[х] желио да се намерим на ког пустињика да с њим одем у египетске и у арапске пустиње, гди нема стопе човека жива.

и слаба младост није кадра расудити, и није јој за зло примити; потребује руковођења и настављенија; ако ли тога нема, остаје у тами и у превари. Ко се је научен родио на свет!

ако ви познајете да калуђери нису од потребе, учините с њима како је архимандрит одсудио лекару и терзији; народ у том нема никаква посла. Епископ: „Није тако, мој Маленица, није!

јоште мој Тоша да се находи у Фрушкој Гори јошт један пустињик к којему издалека долазе људи да им чини чудеса, и да нема д[а]на кад он не учини по које чудо. Није се друго за ме хотело; ово ми је доста било да ме подбоде и упали.

У данашњи дан, ко се год за свеца издаје, или је каква лажа или фантазира. Учење жели и тражи, колико више можеш; нема горег живота од беспослична и унљива.

Хормовита било је до 20 момака, сви с оружјем пешице како лавови, а ми два на мазгами. Од Аргирокастра до Хормова нема више него три сата. Други дан [х]ода дођемо у речени град.

испече, а | од друге половине начини две-три пите с[а] скорупом и с младим сиром; вина свак има у подруму, јер га нема коме продавати.

албанески с греческими словами; али с овима не може се ни трећа част тако писати као са славенскима, зашто у Греков нема слова за изговарати жа, ча, ша и ћа, а ово је све неотложно за албанески како год и за славенски нужно.

За она, пак, места гди није дозвољено било улазити, нимало нисам марио, колико да и[х] нема на свету, нити би[х] ја ту ушао да ме ко куми, код толики[х] други[х] лепши[х] места.

стране, Марија, чича-Мијаилова кћи, около тридесете године возраста, но гледајући на њу би[х] се заклео ко да јој нема више него двадесет. Млада, | здрава телом и разумом, прекрасна до удивљенија, поштена и благонаравна.

Али, ево невоље, нема се с чим дотле доћи. Откад је год Тријесте на свом месту, у боље време за ме није у њега могао доћи господин Варлаам,

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Овди нема ни дви чаше дропињака! — Има, крижа ми, готово пун бардак! — рећи ће њеки Зубатац, наднијевши се. Сви прснуше у смије

— А каке су оно тице што лете тамо амо над водом? Онакијех нема у Зврљеву! Повише су од голубова, а оштријех и дугачкијех крила. Сад, гле! гле! гле!

“ Јеси ме разумија? Јер сте сви губе и погрде, какви’ нема у цилом кршћанству! Гори сте од ркаћа. — А шта радите више, враг вас однија, а?

Оћеш да те изујем? Нећеш, велиш! Па ти, по овоме вримену, оклен доклен. Валај, ни вра-Наћвар нема срца! И шаље те ради губавог Кење! Ма шта то може бити, дите?! Цигурно ника велика ствар.

Ајме мени! Ајме мени! Како нисам умра на мисту!... — Е, сад се већ нема рашта крити — поче Балеган. — досад сам крија ради мира домаћега, а сад се већ нема рашта крити! И ја сам га видија!

— Е, сад се већ нема рашта крити — поче Балеган. — досад сам крија ради мира домаћега, а сад се већ нема рашта крити! И ја сам га видија! Можете замислити, како то тек пренерази ђаке. — Јесам...

Шкоранца се поче јављати још чешће. Најзад он сам објасни Дундаку зашто нема мира. Дундака срете Шкоранца усред бијела дана, ишао од воза к манастиру.

— Ма ти си ришћанин? — Ја? Је ли? Нисам, ни дао бог, него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема ик ни у Медвиђој, нема ик у та два села, а све остало, знаш, све је по Буковици ришћанлук...

— Ма ти си ришћанин? — Ја? Је ли? Нисам, ни дао бог, него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема ик ни у Медвиђој, нема ик у та два села, а све остало, знаш, све је по Буковици ришћанлук...

— Ја? Је ли? Нисам, ни дао бог, него сам из Зеленграда, а у Зеленграду нема ришћана, а нема ик ни у Медвиђој, нема ик у та два села, а све остало, знаш, све је по Буковици ришћанлук... — Па би ли ти умија тимарити коње?

Али кад ријека нарасте, нема приступа прековођанима, те му ред бјеше работати без зачина. Бобан је запињао вршке свакога вечера, те прије митио

— А ти, Бакоња, у памет се. Ми смо, јево овако чинили прије смрти Шкоранчине, кадгод рика нарасте, те нема у млину приковођана... Кад смо оно најприје... знам да је било оне зиме кад је Стипан дошâ... — Вридни наш Стипан!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ТЛЕ САД ЈАБУКА ПАДЕ 58 СА УСПОМЕНОМ НА ЈЕДНУ ПАНОНСКУ СОБУ 59 КРЛЕТКА 60 НОВИ ПОВРАТАК 61 ТИ ОДЕ ПРЕ СВИХ 62 У СНУ ТЕ НЕМА 63 НЕ ПРОНЕСОШЕ КРОЗ ШПАНИЈУ ФЛОР 64 СЕДИМ НА ТВОМЕ ГРОБУ 65 ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ ВИДЕЛА ИЗ БЛИЗА 66 УМЕСТО ДА У СВИЛУ

Ако за реч већ нема спаса О дај ми бар успаванку без гласа. ПЕСМА И СМРТ Ова песма нема оштрих зуба, Све је у њој голо ћутање и мир И

Ако за реч већ нема спаса О дај ми бар успаванку без гласа. ПЕСМА И СМРТ Ова песма нема оштрих зуба, Све је у њој голо ћутање и мир И спори долазак до последњег руба Испод кога мами хладан дубок вир.

Ова песма нису тешке речи Мада мало опор звучи густи звук. У њој нема капи која главу лечи И болне руке згрчене у лук. Ова песма можда личи на долину У којој се болно скаменио вук.

НИТИ Једном нас ту, где нас има, Неће бити. Ми смо нити Које вежу нерођене са мртвима. Нема краја. Прислонимо на зрак ува: Кроз шупљине између нас ветар дува Што времена по два спаја.

У оку нам још по мало закаснело зри Затајени прамен лета — то је све. Сунцу крај је. Лета више нема ту: Само худе крпе, трошно месо, бедна кост. Ни сенке више нема да црта по тлу. Да л су сви ту, ил још неко — не?

Сунцу крај је. Лета више нема ту: Само худе крпе, трошно месо, бедна кост. Ни сенке више нема да црта по тлу. Да л су сви ту, ил још неко — не? Ко ће први угасити лето? Ко сме?

Ни сенку чак да баци синагога. Рупа место цркве: ни порте, ни бога. Нема куће у ветру, зида, лупе врга. Где је велики дан и ми сред њега мали, Огромни торањ и сат који нас прати Док бежимо

Веверице, измишљена на грани: што ме дрско Гледаш, кад те ево нема нигде у ваздуху? Чуј: мехур у води напет облом опном Прсну од мог ока дирнут сјајним шиљком.

НА НЕКОЈ ПАДИНИ Песмо, ти си жедна, а протиче вода. Бол је твоје пиће (оно: чега нема). Из несреће: ко из кокосовог плода Срчеш тужну храну што те за свет спрема.

Штрчи ми из лога гле читав стуб тела: Већ сам сав откривен и повратка нема. Кришом око бацам у даљ где се спрема Неми дочек гвожђа, зида, стакла бела.

Од ње се више одвојити нећу. Чим завесу макнем: већ на мене слећу Димљиве латице цвета кога нема. Ево бежим кроз њу, из ње, али споро. Мање ми се ноге као у корњаче.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

“ Узео је њену руку и њоме благо мешао гомилицу. „И у мраку светле. Моји су. Ја сам их зарадио. Нико их у Прерову нема оволико.“ Уплашено је потврђивала главом. „Не знаш ти шта су они. Могу да певају као птице. Да циче као крдо прасића.

Она је домаћин, а не Аћим, који на странку и политику растура његову муку. Па ја сам се поносио њоме. У околини нема чувеније домаћице ни газдарице од ње. Замисли се: кад је престао да јој се радује враћајући се с пута?

Ни орах. Женскима је то посао. Плаћају им само они којима су празни и глава и чакшире. Јеси ли ме разумео? То нема у твојим књигама.“ Вукашин је само стиснуо усне и климнуо главом. Данас би, сигурно, све друкчије било. А некада...

Аћим ћути и гледа у колена. Нема црвених вунених рукавица, и очима топлих. Није спреман за пут. Гледа по столу и миндерлуку.

А ја? шапуће на миндерлуку и зимогрожљиво дрхтури. Ђорђе је синоћ дошао, а још га нема да се поздрави и исприча како је посао обавио. Не поштује ме. Свети ми се, трже се. И Симку је волео више од Ђорђа.

гледао, брзо се суљао низ стрмину, смрт изненада дође, толико имање, богатство, па углед и име, углед и име нарочито. Нема врата у Србији која се пред неким његовим с добродошлицом неће отворити. А мој отац? Лука Дошљак, воденичар...

Ваљда још имају за њега собу у новој кући. Мора да се поздрави... — Добро вече, Симка... снајка! (Нема смисла, загрцнула се од радости, ништа јој нисам донео.

неколико година како не долази сваки јој је Божић тужан; свако Бадње вече отплаче: он је у туђини, далеко, никога свог нема. Ти Французи, сигурно немају... — Имају. Они су католици, а и католици славе Божић. — Сигурно није као наш. — Није.

Чекај, слушај ме прво. Баш то у вези са народним интересима хоћу да ти кажем. Ништа народ нема од тих ваших странака и ваше селачке слободе. Уосталом, после одласка Турака народ није тражио слободу.

Нисам ни годину дана проживела као жена, ни као Анђа Толина што ни хлеба у кући нема, ни као она нисам проживела, и она је срећнија од мене.

А ја те чекам... По десетак вечери забадава сам облачила чисту кошуљу, а тебе нема. За тебе се спремала, а ти дођеш па заудараш на механчине, оборе и коње. А да си бар тада могао жељу да ми одмалиш.

Да знаш, откако се родио, није сузу пустио. „Велику ливаду и забран“ Нећу да чујем. „Две њиве и ливаду.“ Нема разговора. „И забран одозго, и виноград одозго!“ Јок. „И краве, кола, плуг, и кућу да ти направим.“ Јок.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Па, и куда би? Велика речна мајка спокојно је надгледала рађање нових река, унапред им одређујући ток. С рекама нема изненађења, нема брига. Не рађају се често будале као она што је хтела да тече испод земље.

Велика речна мајка спокојно је надгледала рађање нових река, унапред им одређујући ток. С рекама нема изненађења, нема брига. Не рађају се често будале као она што је хтела да тече испод земље.

»Да није он то говорио?« не верујући самој себи, девојчица навуче прекривач до браде, а врабац прекорно прошапута да нема времена за играње. — Устани и посади семенку расковника, а онда чекај док из ње не израсте плод.

Иза окна јој неко пријатељски климну главом. Девојчица приђе другом прозору. »Сањам ли ја то?« помисли. »Татага нема никог! Откуда ова деца?« Девојчица се поново врати првом прозору. Оно малено, светло биће несташно јој намигну.

Девојчица се пажљиво загледа, набра обрве, али није могла да погоди ко би то могао бити. — Такве девојчице нема у нашој улици! — рече на крају. — Погледај јој мало боље нос и очи! — Јој! — врисну девојчица и шаком затисну уста.

— Не могу да кажем! — прошапута. — Зар ниси малопре рекла да си видела Татагину децу, а знаш да она никога нема? Зар лажеш? — мајка се строго намршти, а девојчица заплака, и плакала је све до вечери.

Узалуд је мали чистач тврдио да на то име нема права! Златоусти постаје само онај ко нађе Сребрну ружу. Причао му је о томе дед који је то чуо од свога прадеда.

— Гладан сам и жедан. Вруће ми је! — Плачко се беспомоћно опружио по земљи. — Даље не идем. Нема извора у овом усијаном паклу! — Мора да га има. Где пију остале звери?

»Шта ли ће с малим бити?« — питали су се, а дечак је настављао да прича о чудесним догађајима каквих ни у сну нема. Казивао их је друговима у школи, раковима на обали и цветовима на ливади, док би ови, очарани, климали сненим главама.

Тај глас је молио Сунце да га исуши, претвори у облак, у ништа. — Ружна сам, одбачена. Нема ни риба, ни цвећа. Шта ће ми живот? Белој жаби се учини да то локва понавља њену сопствену јадиковку.

Сунце се радознало загледа у Белу жабу, и осмехну: — Не могу, журим. А нема ни потребе! — златним прстима дотаче Господар неба Белу жабу. — Зар не видиш да си цвет? Локвин цвет. Локвањ!

Старац уздахну. Прели га туга као ледена вода. »Ко ће седети кад ја умрем?« мислио је. Нема деце на салашу. Зато се нико и не радује кад ораси, сазревши, почну да искачу из својих зелених кошуљица.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Отуда око подне, кад полази од угла Француске, Госпо– дар Јован је увек помало увређен: у улици која носи његово име нема ви дрвета, ни травке. Права и без сенке, улица води на Калемегдан, сав од сенки.

Ишло се кроз баште, кроз капиџике, кроз пролазе којих давно нема, кроз мокар густиш и крхо– тине трајности над развалинама и ру– жичњацима.

одасвуд надиру и трепере, у игри, као прва зрачна препрека између неба и земље: тада се ГосподарЈовану чинило да више нема себе, да нестаје и већ је део тог простора који је свуда; у њему се таложио мир а он се расипао у ништа.

О томе би он са Скерлићем, али њега нема и Господар Јован наставља свој пут поред ниских и чврстих зграда. Када пређе Капетан-Мишину улицу, сиђе са плочника и

Сима се нагиње над дечака а на лицу му је туга. Подиже главу, више нема туге, сад је на реду одлучност, не гледа ни у кога у обручу а свакоме изгледа да гледа баш у њега (и тој се вештини

У својој стражари које нема, на углу Капетан-Мишине и Симине, Сима терџуман увек гледа, и одмахује главом, оног луцкастог терџумана који, пре

изгубити, а прашина је сва сањива, а стапају се мириси липе, и шам-дудова, и дивље нане, и жалфије: само благости више нема, угасила се.

Рекло би се да и данас сенка те страве каткад промакне ту, испред Стамболкапије, које нема већ више од столећа; промакне ту где је сада простор под травом и шибљем, ни парк ни сквер, и где врви од пролазника.

Онда је погледао у небо и видео да више нема ни белих небеса, ки загонетних исписа, ни тамне немости: из озарених видика расипале су се светлости постојања.

Није то ни сећање, његово, на зидине Стамбол-капије које су биле ту а којих сада нема; није то ви несећање пролазника, који и не знају да су те зидине постојале; можда је то тај коловоз, тако гладак,

(Кажу да су тачно ту, на простору од Споменика до Народног позоришта, биле вратнице Стамбол-капије.) Кад нема снегова и киша, на мермерном подножју споменика седи младеж, мали аутобуси доводе мале ђаке у Народни музеј, да их

Као да ничег другог и нема: сећање, распарана кеса за новце, виси празно. Историја, међутим, бележи да је Васа Чарапић, од почетка устанка, ишао

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Тамбур, тамбур, ситна тамбурице Удри, побро, у сићане жице! Данас има, а сутра нас нема, Хајд' у коло, ко ће ту да дрема......

Ал' ето зора свиће, И ето прође сан; Ал' тебе нема, нема Нема да сване дан! Ђ. Јакшић XИИИ КАД СЕ СЕТИМ Кад се сетим, мила душо, Руменила лица твога, Тад не пијем

Ал' ето зора свиће, И ето прође сан; Ал' тебе нема, нема Нема да сване дан! Ђ. Јакшић XИИИ КАД СЕ СЕТИМ Кад се сетим, мила душо, Руменила лица твога, Тад не пијем друга

Ал' ето зора свиће, И ето прође сан; Ал' тебе нема, нема Нема да сване дан! Ђ. Јакшић XИИИ КАД СЕ СЕТИМ Кад се сетим, мила душо, Руменила лица твога, Тад не пијем друга

Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе, Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Нема нама Миле више! Оно мало веселости Што имаше добри гости, То код Миле оставише.

Ко да игра? Ко да пева? Ко да жедни? Ко да пије? Ко ли бригу да разбије? Нема Миле, неста ћева!... Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Ђ. Јакшић XВИ ПИЈЕМ... Пијем, пијем...

Љубим ли те... ил' ме душа вара, Што се удиљ с тобом разговара? Љубим ли те... ил' ме безум гања; Нема вида, чула, осећања; Љубим ли те... ил' љубави није Што се грли, то су само змије; Љубим ли те...

ил' љубави није Што се грли, то су само змије; Љубим ли те... или мене нема, Или тебе - нас обоје нема; Љубим ли те...

ил' љубави није Што се грли, то су само змије; Љубим ли те... или мене нема, Или тебе - нас обоје нема; Љубим ли те...

или мене нема, Или тебе - нас обоје нема; Љубим ли те... или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина што је пак'о меси, А по тмини витлају се беси, А међ' њима

или мене нема, Или тебе - нас обоје нема; Љубим ли те... или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина што је пак'о меси, А по тмини витлају се беси, А међ' њима прабесина

Ј. Јовановић 3мај XXИИИ Месечина, - ал' месеца нема: Моја мила зелен венац снила, Па се мало у сну насмијала Од тога се поноћ засијала. Ј.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

љето за њиме сљедује, смутна јесен и ледена зима; дан за даном вјенчаје се током, сваки нашом понаособ муком: нема дана који ми желимо, нит' блаженства за којим чезнемо. Ко ће вјетар луди зауздати? ко л' пучини забранит кипјети?

Све што блатној земљи принадлежи, то о небу поњатија нема; духовни је живот на небеси, материје - у царству гњилости.

Попа, Васко - КОРА

је Да прегризе ту стабљику кукуруза Давно је то било У очима лепим Туга му се затворила у круг Јер друм краја нема А целу земљу треба За собом вући МАГАРАЦ Понекад њаче Окупа се у прашини Понекад Онда га приметиш Иначе Видиш му

њаче Окупа се у прашини Понекад Онда га приметиш Иначе Видиш му само уши На глави планете А њега нема СВИЊА Тек када је чула Бесни нож у грлу Црвена завеса Објаснила јој игру И било јој је жао Што се истргла Из наручја

стубова лупају Истрчали смо из груди 14 Очију твојих да није Не би било неба У слепом нашем стану Смеха твога да нема Зидови не би никад Из очију нестајали Славуја твојих да није Врбе не би никад Нежне преко прага прешле Руку твојих

са длана 20 Из твојих дланова Пију живу воду птице Плаве и смеђе птице Које нам из очију излећу Кад надалеко нема ниједног ловца Твоји дланови обасјавају Наше две замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Тада видех у чему је ствар: тајанствена прилика беше дуга поворка бело одевених људи. Ја се присетих: то су, нема сумње, Питагора и његови ученици. Они се сада видим сасвим јасно - пењу, један за другим, узбрдо.

„Сфера!“ настави Питагора. „Она је најсавршенији геометриски облик што га може бити. Сферна површина нема рогљева и ивица, нема почетка, нема свршетка; све су њене тачке равноправне, ниједна се ничим не одваја од других.

“ настави Питагора. „Она је најсавршенији геометриски облик што га може бити. Сферна површина нема рогљева и ивица, нема почетка, нема свршетка; све су њене тачке равноправне, ниједна се ничим не одваја од других.

„Она је најсавршенији геометриски облик што га може бити. Сферна површина нема рогљева и ивица, нема почетка, нема свршетка; све су њене тачке равноправне, ниједна се ничим не одваја од других.

Тамо, на истоку, сазнао је да звездано небо нема, као што нам то изгледа, облик свода који је нашу Земљу поклопио, већ да оно обухвата нашу Земљу са свих страна, да

А сада ми реци како стоји са нашим мањим бројем?“ „Он је сигурно непаран, пошто, као што смо утврдили, нема заједничког делитеља са већим бројем“. „Јеси ли сигуран да је тако?“ „Могао бих заложити своју главу!“ „Да видимо!

„Где су рибе?“, загрме номофилакс. „Нема их!“, одговори му набусито Милон. „Риболов није успео, море беше немирно, време ветровито“.

Али ће твоју молитву, високи номофилаксе, о том нема сумње, Посејдон саслушати. Моји рибари су јутрос, кад су се истрезнили, отпловили на море, па ће се, дајем за то своју

Ту је пред њим стајао као какав просјак који се приближио господској палати, али нема храбрости да у њу уђе. Два атенска грађанина прођоше поред њега и упутише се косом рампом Пропилеја горе у град.

„Ништа друго не постоји до атоми и празни простор, све остало је мнење. Међу атомима нема квалитативне разлике“. Кратке реченице, три основна закона наших садашњих природних наука; закон о неразоривости

„Мани се тог геометра!“ рече друга од дворских дама, једна црнојка, „он не мари ни за драгоцености ни за жене“. „Он нема, једном речи, никаквог смисла за оно што је лепо“, додаде трећа од дворских дама, успијајући устима, да би прикрила

Кад прочита ово место у спису, Архимедес набора своје високо чело и рече сам себи: „Нема сумње, Аристотелес уме да пронађе и постави проблеме, али не уме да их реши.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

се смеје, и гледао сам у њега задуго и радосно до раздраганости, не увиђајући ни најмање да таквом смеју апсолутно нема ни места ни смисла и да је он само један од необоривих доказа мога јако поколебаног душевног здравља.

Сви ми само имитирамо, зар не? Говоримо отворено. Али мене ништа више не може да загреје, као некад пре ратова. Нема организације, нема средине у коју човек може да уђе без резерве.

Говоримо отворено. Али мене ништа више не може да загреје, као некад пре ратова. Нема организације, нема средине у коју човек може да уђе без резерве. А после: ја сам се разочарао, ужасно разочарао; немам више вере.

Реците само: зар ви нисте Руси без руске душе? Имате нешто од ње, можда, али није сва и није ваша. Зато нема Корењева и Незнамова. И још их неће бити.

Нека нас је у почетку шака људи. Доста. Боље ишта него ништа. Јер данас и нема праве опозиције. А зашто нема опозиције? Зато, што људи мисле погрешно као ти и немају идеала.

Нека нас је у почетку шака људи. Доста. Боље ишта него ништа. Јер данас и нема праве опозиције. А зашто нема опозиције? Зато, што људи мисле погрешно као ти и немају идеала. Ми треба да створимо истинску опозицију.

Па показујући прстом човека преко пута: — Шта га цениш? Милион као грош. Погледај у кофере па у њега. Пас нема за шта да га уједе. Тип ратног богаташа.

по томе што то није порекао, с друге стране, а који као да нико није желео сем крезубог студента дрског понашања, нема некакве нарочите везе са ово м причом; али он ипак има неке везе јер се десио у моме купеу на путу за Вујановац, где

Никола нас је грлио и поновио да нема бољих пријатеља од нас, а ми смо љубили снајку у руку, уверавали је да нам је она од данас рођена сестра, да је Никола

— А јесте ли сви читави? — разлегао се Николин глас. — Ми јесмо, али кобилу што нема коњовоца сву разнесе. У том сам ја залазио...

Све прогурасмо па опет добро, хвала Богу. Нема ништа јаче од човека, тврд је као камен: и ране и тифус, један па други, и сто несрећа и опет се не дам, стојим,

сув, сед, са шиљастом брадицом, одговори врло брзо док му је брада подрхтавала: — Како, брате, молим те, како тачка? Нема овде командовања. Шта сам рекао, господо? Решење је незаконито и квит. Ето, господо, шта сам рекао. А...

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Зар то не би значило одважност? А они што имају одважности — то су баш они који треба да живе! И тако, нема друге него ствар препустити за то одређеним факторима: зато су ту, поред већ споменуте неплодности, насљедних болести

И нема у томе ни трага каквом разњежењу над самим собом: ми присуствујемо, с црним флором око шешира, али сасвим суха ока и сп

патњу; али да онај са зубобољом или с морском болешћу кудикамо присније и непосредније своју патњу осјећа, о томе нема сумње.

А свемир је тако знатан, да нема те појединачне ствари чији би нестанак он уопће и осјетио. А тако је простран и богат, да нема ствари којој се у њему

А тако је простран и богат, да нема ствари којој се у њему не би нашла замјена, надокнада, двојник. Само је једна ствар јединцата и ненадокнадива у

А кад те подударности и те интеграције нема, тад говоримо да је таква лепота само привидна, „извањска”, „бесадржајна”, или чак да је лажна.

Умјетник се налази пред драматичном дилемом: за њ не постоје утјешне награде и сребрне медаље, он нема могућности за часни неуспјех и часну осредњост.

Она свакој ствари даје њено достојанство пред лицем живота. Има ништавних, безначајних живота. Безначајних смрти нема. Свака је смрт свеопћи догађај, свачији догађај. Један мали катаклизам. Једна црна рупа без дна у тијелу козмоса.

Стваралачке фантазије. И смрт је наш стваралачки акт. Наш највиши стваралачки акт. Стога, за оног ко нема фантазије, нема ни смрти. Одатле бива да је понека смрт већа драма за другога него за самог оног који умире.

Стваралачке фантазије. И смрт је наш стваралачки акт. Наш највиши стваралачки акт. Стога, за оног ко нема фантазије, нема ни смрти. Одатле бива да је понека смрт већа драма за другога него за самог оног који умире.

За мој укус, то још није бог, „бог у човјеку”. Или, можда то и јест бог. Само, то још није човјек. Очевидно, нема никаква смисла трпати у човјечанство којекакве субјекте, па се касније тужити што човјечанство није онакво какво бисмо

А бог је, о томе нема сумње, у најбољем случају настао бар тренутак послије човјека. Човјек је постао човјек оним часом кад је у њему никао

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.

Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон. Са њима беше и Станка. Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које

Јадне су нам данас и горе и горски цареви... Нема више ни 'наке горе ни 'накога Јевђовића, кâ што ти причаш... — Ко, зар Јевђовић?...

Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица. Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.

да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. — Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све. Нису наши доктори скупи као ваши.

« — Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. Изиђоше сви из куће. — Нема тамо ништа. На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се.

— рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.

Јад и немаштина били би му вечити другови... А овако, зар је боље?... О, тешко ли је то!... И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору? Нема, јамачно нема.

А овако, зар је боље?... О, тешко ли је то!... И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору? Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако ; он је, јамачно, добро промислио.

А овако, зар је боље?... О, тешко ли је то!... И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору? Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако ; он је, јамачно, добро промислио.

— Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако ; он је, јамачно, добро промислио. Али зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.

Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти. Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ПОСЛУШАТИ 272 ЖАЛИ ЧИПЧИЈА СВОЈЕГА АГУ 273 РАЈА ВЈЕРУЈЕ И НЕ ВЈЕРУЈЕ (ТУРЧИНУ) 274 ВАЛАЈ, ВЛАШЕ, И ЈА — КАД МУ СУДА НЕМА 275 НИЈЕСУ ТУРЦИ ВРАПЦИ 276 ЋЕРА ТУРЕ КРАЉЕВИЋА МАРКА 277 ПОБРАТИМИ 278 О БРИЊСКОМ ГРАДУ 279 ПОМАЖЕМ ТИ

315 ГРЈЕШНИК И ЛУДИ ИСПОВЈЕДНИК 316 ЧОБАНЧЕ ПРЕВАРИЛО ПОПА 317 СЛИПАЦ И ХАЏИЈА 318 ГРАДИ КО ИМА, А КРАДЕ КО НЕМА 319 КРЕПАО КОТАО 320 МУДРИЈИ ЈЕ МОЈ МАГАРАЦ НО ВИ СВА ТРИ 321 НАСРЕДИН ДИЈЕЛИ ОВНОВЕ 323 НАСРЕДИН У

ПИТА 338 ОТАЦ ТУРЧИН, А МАЈКА ХРИШЋАНКА 339 АКО СТЕЧЕ ПАМЕТ, НЕЋЕ СЕ ОЖЕНИТИ 340 ЂЕВОЈКА, МАГАРЕ И БАБА 341 НЕМА БОЛЕЋЕГА 342 ЈУНАЧКО СРЦЕ 343 ЗЛА ЖЕНА САЧУВАЛА МУЖА 344 БАБА И ЂЕД У ЛОВУ 345 БАБА И БЛАГОВИЈЕСТ 346 БАБА И

— И с тим враг отиде. Кад прође већ близу година дана, врага никада кући нема, а стари једнако ложи ватру, па и не зна кад му је година.

Када цар опази да му нема кћери, стаде је тражити и распитивати, али је нигдје не може пронаћи, као да је у воду или земљу пропала.

Кад се сиромашак пробуди, зовну жену. Јест, али ње нема. Зовну матер, па пита за жену, али му она одговори: — Богме, ја не знам, ја одох да потражим оној баби што од

— Е, вала, гдје је да је, ја ћy је добавити, — па брже-боље за прстен. а кад погледа, кад нема његова прстена, но му женин на прсту. Сада наједанпут као да га гром из ведра неба удари, ко је жалоснији од њега?

У млађег нема поговора, него бошчу под пазухо па побратиму у ашчиницу. Кад је њему све казала, нико срећнији од њега, — обуче се у

Јест, ама су сад муке, нема се шта јести, а не може се изићи, те у своме јадy стаде миловати штене и мачку и с њима се гладнијем гладан

Тако је прошло два дана, кад, једном у ономе мраку попипа око себе, кад му нема мачке ни штенета. Сада му још теже бијаше сносити своју судбину, али не потраја дуго, док се опет они стадоше око њега

Нијесу дуго ишли, кад дођоше на чистину. у некакав вилајет. Ту ти нигдје ништа нема но сами миши. Мачка и штене, кан̓ ти гладни, одмах скочише па почеше давити, а миши сви побјегоше к цару.

Он разгледа све прстење, али његова прстена ту не бијаше. — Нема овдје мога прстена, него одмах ја прстен овамо или ћy послати сада овога једног слугу по велику војску.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Подиг'о сам своју руку с обарача вечна мрака, Нема смисла реметити бесмисленост у свом току; Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака, Да однесе све што имам у

и ведар ја идем животом До старих, црних и светлих обала, Где дише пустош и мир са лепотом, Где пропаст живи и где нема зала. Где нема зала.

Где нема зала. Са заносом неким Ја често идем из тужних долина Негде, далеко, са звуцима меким, И ту смо срећни ја и виолина.

Како ти је, оче, тамо? Твоју цуру што остави? А она те тако воли; Али много, много страда. Ни Богу се сад не моли. Нема чему да се нада. Ах, вечно бих била с тобом! Је л' да и сад тражиш мене?

ВОЈИСЛАВУ (Приликом откривања његовог споменика 1903) Снев'о си о срећи коју човек нема, У мислима својим пратио си дане Изумрле давно, и време што спрема Да разастре покров свуда, на све стране.

Глед'о си у прошлост за тобом што спава. Под дахом живота она некад беше: Сад је мирна, нема к'о пучина плава, Као уста драге која се не смеше.

Изгледаше као У природи да је било окршаја Неког грозног, страшног. Ваздух мокар пао. Неба нигде нема. Можда је пропало. Елементи страсти негде се још боре. Можда је и сунце ропства нам допало.

И неста планета и животу трага; Изумире и смрт. Више нема људи; Са мене се поче да откида снага, Сви удови, редом, и поглед што блуди. Мину све што беше, хтеде бити икад.

То је земља њене лепоте и маја. Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише, Чије време нема будућност ни сате, Где су венци, боје — да л' ту земљу знате? Да ли знате и то да ње нема више?

Да ли знате и то да ње нема више? Као уздах бола, као срећа људи, Кратка је и њена историја смрти: Ноћ и један ветар...

И кад звезда њима се показа, Видели су сви да нема више Ње, девојке: из овог пораза Прву звезду сузом поздравише. Већ се губи свело лишће с грана.

У хармонији светлости и таме, Лик душе трајно где се од нас крије, Где свести нема, већ идеје саме, Откуд бол слеће, да осећај свије У мени о њој, о лепоти, цвећу И о младости — о још једном само, Да

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

“ Погледи су нам се сусрели, док сам пружао руку да примим драгоцени новчић, он је на моје запрепашћење рекао: ”Не, нема више, ти не можеш ништа да добијеш, од мене исувише си паметан.” Људи су имали обичај да причају смешне приче о мени.

Чак и приметим ако није избалансирана. Било шта да је, нема разлике, резултати су исти. На овај начин сам у стању да брзо разрадим и дотерам замисао, а да ништа не додирнем.

Када их угледам знам да ћу ускоро утонути у сан. Уколико их нема и одбијају да дођу, знам да ћу провести бесану ноћ.

Захваљујући таквом обликовању, он врши бежични пренос енергије изванредно ефикасно и делотворно. Уз то растојање нема значаја јер се интензитет пренетог импулса не смањује.

ако би се у ово време када је вештина радија још у повоју и када велика већина не изузимајући чак ни стручњаке, нема представу о његовим крајњим могућностима, пожурило са законодавним мерама и ова вештина постала државни монопол.

Ово је предложио пре неколико недеља државни секретар Даниелс и нема сумње да је угледни чиновник апеловао на Сенат и Конгрес са искреним уверењем.

Данас нема трагова од тих Херцових апарата и метода. Ми смо наставили развој у сасвим супротном правцу и оно што је урађено резулт

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

А шта може пружити млади досељеник који нема пара у џепу, није вичан било каквом послу, нема занат и не познаје језик земље у коју је дошао? Очигледно ништа.

А шта може пружити млади досељеник који нема пара у џепу, није вичан било каквом послу, нема занат и не познаје језик земље у коју је дошао? Очигледно ништа.

“ ”Нема језика, нити има говора где се не би чуо глас њихов.” Мислим да нема српског дечака који није чуо за ону дивну руску пе

“ ”Нема језика, нити има говора где се не би чуо глас њихов.” Мислим да нема српског дечака који није чуо за ону дивну руску песму коју је написао велики руски песник Љермонтов, у којој се

Убрзо сам се разочарао кад сам се уверио да од легендарне брзине воза, о којој сам тако много слушао у Идвору, нема ништа. Када се зачула пиштаљка и кондуктер узвикнуо ”Фертиг!

и банку, наставио је он, која успешно послује у неком рударском месту у Невади и у њој осим сребра и злата скоро и нема другог новца; пети, који је већ био у Америци, причао нам је, као са неке висине, да без обзира ко си и шта знаш и

Наоколо није било села или суседа и ово место ми је наличило на усамљени салаш. Сазнао сам да нема сеоског начина живота међу америчким фармерима и схватио зашто су фармери на броду за делавер изгледали тако

Рафаеловим сликама Богородице - ко није видео тај дивни призор, тај не зна шта је рајска лепота ове мале области. Нема уметника који би се усудио да стави на платно онај ужарени златни покров који је тог благог недељног поподнева

“Вила” ме је упитала да ли сам нешто слично видео у Идвору. Одговорио сам одречно, али сам додао да нема ништа лепше од места у коме смо се родили.

Билхарц не би никада ишао са мном, говорећи да у таквим шетњама нема шта паметно да се види. Једног поднева, за време паузе, пође ми за руком да га доведем до угла Кортланд улице и

Пуна је мелодије као Аполонов леут, Вечита гозба медених сладости, Где од прождрљивости нема ни трага. “ У оно време, Тиндалова и Хантова дела имала су подједнак утицај на моју машту као и Милтонов “Изгубљени

и неколико потомака Џеја, па и поред свих њих ипак изаберу за председника своје године српског сељачког сина који нема ни пребијене паре у џепу, зато што цене његове не само умне и физичке напоре него и традиције Колумбије, са сигурношћу

Ћипико, Иво - Приповетке

—Ради чега? Може нас когод освитком звати. —Знам ја шта је... Ако увече не нађеш радње и нема ништа! — Ко вели? Догоди ти се, те узму и зором, — умеша се неко момче у разговор. — Не казуј ти мени...

—Што му се догодило? Кажи! —Која вајда казивати? Отуд нема помоћи. —Приповедај! — умешаше се и девојке. —Кад хоћете нека! Гради се у нас нова црква. И њега узело на радњу.

Чељад покуњена, бледа и блатна жури се за послом, гледајући куд ће ногом да стане. — Ни данас нема зараде! — рече с прага тужно Цвета сину Марку и уљезе у кућу. При најжешћој ватри нису могли да се осуше.

—Изгорите прво ово... А имате ли уља? —Има нешто... Мутно је и каљаво. —Штедите, да дотече, јер га нема ни у господара. Тада погледа на малога: —Што те боли? —Све — јадао је Марко. —Како све? Разленио се...

—Збогом! — поздрави Цвета и збуњена изиђе. Путем размишљаше. Досети се да нема ни толико колко је требало да се преко пребаци.

Цвета застаде пред својом кућом под оголелом мурвом. Угледа да су кућна врата запрта и да око куће нема ни живе душе. Она ни у сну не наслућиваше зла, нити му се надаше.

Упре врата. Види да су закључана. Није било сумње, — нема никога у кући. Није знала шта да ради: би ли причекала или да се јави комшији?

обрађена поља, и сјећа се труда и зноја док га је обрадио; и гледа пред собом огладњелу стоку што на голети скапава — нема чега да , се маши.. .и смрче му се у души.

и смрче му се у души. Није друге, разабире се и лијепо схваћа своју невољу, — али учињеноме нема лијека. А кад му поглед пане на синове и у памети му сине што би се од њих догодило да су код куће остали, чисто му

—Испричај све проту, — нука млађи брат Спасоја, кад је Митар одмакао. — Нема ту зла.. . бранио сам се...— и, угледавши неимара, вели живље: испричамо, видећеш, биће нам лакше!

Веселила би се, а не може: не да јој црна слутња што је мори и смућује; нема поуздања у своју срећу. Девојка часом прекине низ мисли и заборави на се.

Девојку његов мушки глас и слободно кретање разблажи и гане. Дође јој да што повјерљиво рече, но нема ријечи да се изрази. Осјећа да се нечега боји и жељела би да је он од тога одбрани.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Сада више, очито, нема ни такве вере, ни таквога узора, па ни метричке схеме, него се одговор очекује у активирању нашег најдужег, древног

У српској култури вероватно нема другог мита који би је колико косовски могао да затвори у себе саму, а Васко Попа је управо са њим желео песнички да

корак састојао у преусмеравању од тесне аналогије с природом ка црквеној саборности, и ка небескодуховној вертикали. Нема сумње да би црква као трмка била још једна изредна песничка аналогија, развијена метафора, али у српској поезији она

Ретко је која била предмет посебне анализе. Готово да би се рекло да таквих анализа и нема. Један од разлога може бити и то што су лирске народне песме махом кратке, што их чини невелики број стихова и у

Ту често долази до укрштања, контаминације која слике чини мутним, нејасним, па и неразумљивим. Али у „Анђи капиџији“ нема таквих слика, она је беспрекорно стилизована, и не виде се трагови христијанизације.

Разлике су у графији, морфологији и, међу речима, луна за месец. Остало је углавном исто. Нема потребе да се овде говори о путевима ширења Новог завета у народ, упознавања с њим, почевши од његовога читања у цркви.

Јер у њој нема ничега сувишног, али ни недовршеног. А постоји извесна симетрија у њеноме склопу. Поновићемо да се састоји од шест

„Мост на Жепи“, то у првоме реду значи: наслутити потенцијално поређење тамо где, наизглед, никаквог поређења нема и тиме активирати чисто уметнички – а то увек значи и метафорички – смисао који текст носи.

Али та сенка, у крајњој линији, и нема другог задатка него да изложи и својим поступцима, својим животом потврди пишчеву поетику која се зове суматраизам.

А она не иде, разуме се, сама: преноси се у општи склоп песме, која нема усаглашене делове, него пуца између група стихова с неједнаком вредношћу.

]. („Јесен“) [...] пробуђена на кошаре скочила моја жеља, чека; рогуши се, нигде нема никога. („Пустолов у кавезу“) Изгледа да је Зоран Мишић мислио и на ове песникове поступке кад је тврдио да не уме

Колажирање у сликарству, рецимо, у том је погледу типична појава. Поезија, опет, нема обичан, него најсложенији и за људску културу у целини најважнији медијум: људски језик.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

МОМАК: Није! ЖИВКА: А љут? МОМАК: Није био ни љут! ДАРА (враћа се): Нема га! ЧЕДА (за њом): Нигде га нема! ЖИВКА: Ама, како да га нема? (Одјури задњим вратима.) Анка! Анка! (Свима.

МОМАК: Није! ЖИВКА: А љут? МОМАК: Није био ни љут! ДАРА (враћа се): Нема га! ЧЕДА (за њом): Нигде га нема! ЖИВКА: Ама, како да га нема? (Одјури задњим вратима.) Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога!

МОМАК: Није био ни љут! ДАРА (враћа се): Нема га! ЧЕДА (за њом): Нигде га нема! ЖИВКА: Ама, како да га нема? (Одјури задњим вратима.) Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога! ЧЕДА: Ама, шта сте се збунили?

ДАРА: Мени ни овако ништа не фали. ЖИВКА: Теби не фали, него њему. ДАРА: Њему? ЖИВКА: Па дабоме... нема школе, не зна језике, не може да прави каријеру и онако некако не пристаје...

ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде! ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке. ДАРА: Ама није то, него због света. ЖИВКА: А гризе ме нестрпљење, не могу просто да издржим.

ЧЕДА: Па да, откуд има смисла то: министарка, а да нема златан зуб... ЖИВКА: Па дабоме! Кад дође тако неко отменији у посету, па се у разговору насмејем, а мене чисто

Могу да нађем за њу бољу прилику, па ето ти. ЧЕДА: Тако! Е, сад разумем! ЖИВКА: Па нема ту, брате, шта да се буниш. Ево, размисли сам, шта си ти и ко си ти: једна обична вуцибатина...

ЖИВКА: Ама, зар ти мислиш, бога ти, да ја целу нашу фамилију узмем на врат? ВАСА (вади једну цедуљу): Па и нема нас баш тако много. Ево, ја сам направио и списак, па нема нас више од деветнаест.

ВАСА (вади једну цедуљу): Па и нема нас баш тако много. Ево, ја сам направио и списак, па нема нас више од деветнаест. ЖИВКА: Каквих деветнаест, побогу, Васо, па то читава војска! Кога си, бога ти, све уписао?

ВАСА: Е, па ко ће ако неће фамилија! ДАЦА (пакосно и више за себе): Нико никог не олајава ако нема зашто. СОЈА (узбуди се): Па јест што кажеш, тетка-Дацо, ето зар би твоју кућу олајавали да нису имали зашто.

ВАСА: Дакле, да оставимо све друго па да пређемо на ствар, јер Живка нема много времена. ЖИВКА: Бога ми, немам. Баш сад чекам неке важне визите из дипломатије. ВАСА: Па дабоме. Него дедер!

Уосталом, ја сам лично видео револвер, показао ми га је и уверавам те да у њему нема више од шест метака. Не могу те свих шест погодити, буди сигуран да ће те бар четири промашити. РИСТА: А она два!...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Црњанског биле привлачне зато што је у њима, као ретко где, чисто језичка фактура текста добила место какво обично нема у роману, али га зато има у поезији.

Да свега тога нема, не би била могућа ни она већ гласовита Софкина удвајања, када се, понирући у своје тело и у исти мах га посматрајући

Стога, у крајњој линији, и нема ничега противречног у чињеници да су за нас врлине оно што су за њих биле мане. Најзад, добија се утисак као да је

У прози пак, особито тамо где се у ауторово име говори, чини се да нема посредовања - јер аутор је што и писац!41 Из тог су неразликовања многи неспоразуми проистекли, па и у тумачењу језика.

50 Нема сумње да су се Станковићеви прозни радови не само могли, него су се морали читати на јакоме фону београдског стила; као

Важно је то стога што умешност или вештина - језичка, стилска или вештина компоновања - у историји књижевног развитка нема увек исти удео и значај.

Нејасноће више нема, али је зато дошло до понављања, гомилања. Тиме смо уједно доспели до средишњег механизма који генерише изузетно

75 И готово да нема критичара ни тумача који ову појаву није сматрао случајним производом невештине. Анализа претходне реченице, међутим,

82 На питање да ли је писац могао без оваквога заиста замршеног синтаксичког низа - нема одговора. Јер је неправилно постављено. Ваља прво видети какве је природе сам опис.

По врсти и богатству оваквих опажаја ниједан се српски роман до међуратног периода не може мерити с Нечистом крви, а нема их много ни касније.

115 То „њено” није ништа друго него стање кад јој раздражено тело отима маха, а она нема начина да се ослободи сувишка телесне пожуде.

куће као хладне и разграђене: изнад огњишта назире се небо, као да је без крова, и виде се пукотине и отвори, као да нема правих зидова.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан. Из дана у дан види он како од нада нема ништа. Већ је почео да се љути на своје братанце Јанчета и Косту што се не турче, но још своју деду шаљу у Београд на

Резил да го не учиниш, зашто — сунет прави детету. Гајле ич да немаш. Само нема такец-вакец: ја тој, ја глава немаш“... Оди, бре стари пес!...

Пред полазак је оставио завештање, да његова мука не би отишла у ветар. Деце нема, па је све оставио народу. Зато и треба овај подухват да му донесе највише зараде...

Помолио се Богу, поклонио Светому Петру, па сад повраћа душу и од заморна пута и од дугих петровских поста... Нико нема пушке, нити за њу мари. И жене су им слободније и природније; једу и пију без лажне сељачке стидљивости.

Па га песма занесе као да је у Колашину и као да ту нема Турака: војводина нога, у не знам каквом опанку, стаде цару испод грла.

— узвикну он, па се маши за појас. — Нема, валаа, не! — дочека га Хамза и укрути у наручја. Кад их развадише, Хамза миран као да ништа било није, замоли

Кад овај са друштвом Пође к вратима, он му добаци, обраћајући се Колашинцима: — А видите ли да заиста нема више Турчина?.. А?.. Бог зна да ли ћу ја бити Турчин?.. О, куку мени ако не могнем бити!...

Тамо се у старинској црквици помолила Богу и свецима и за њега и за свој разум: испод судбине нема се куд — било би грђе да узме гору...

Чујеш ли?... Ту вашу малу Мораву. која се кочопери и узимље свијет на врат, а нема је ни колико добар турски вилајет. Чујеш ли, мрзим је!

ни за својима не жалосте, али су опет озбиљни, јер им је пред очима мртав створ Божји, иако друге вере и крви која сад нема велике цене.

Погинуо му човек на огњишту. Тек му то не полази за руком. То се јасно види, премда он нема што да пребаци ни себи ни добром арнаутском закону: покојника је правилно положио, млин зауставио да не клепће и

можда бити драго да је виде сломљену и необучену, па да се после свете не толико, свакако, њој колико њеном народу: „Е нема, међер, мекша срца од српскога!..“ Зато се опет на брзу руку пажљиво оденула, пристојно забрадила и тек онда пошла.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

СТОГОДИШЊИЦИ СИМЕ МИЛУТИНОВИЋА-САРАЈЛИЈ 192 О ЗАРУЧЕЊУ КНЕГИЊИЦЕ СТАНЕ 194 ЊЕНОМ ИМПЕРАТОРСКОМ ВИСОЧАНСТВУ 196 ЗАР НЕМА ДРУГА ЛЕКА! 197 КАД ВЕЋ МОРА... 199 ДА СЕ НЕШТО...

Ал’ на земљи таких места Нема више, само два; Једно ј’ место с једне стране, Друго с друге живота: Мајци под појасом У зачетном добу, То је

Рујне усне молитвенски трéпе, Њене руке — два скрштена крина; Крила нема, али и без крила Слетела је из рајских висина.

„То зар ђаво! — викнуше господа, — Те дивоте ни анђео нема...“ А краљ сиђе, уметнику приђе, Потапша га рукама обема.

Лаку нојцу вама, нама! Мир у груд’ма! Лаку нојцу трудном свету, добрим људ’ма! Лаку нојцу гдегод нема злобе худе, И на мору и на копну — и свуд свуде! »Невен« 1890.

1893. ИМАМ ЈЕДНУ ВОЋКУ... Имам једну воћку, — граната, голема, На њојзи јабука и има и нема. Оно, што га има, црвљиво ј’ и гњило; Оно, што га нема, — прекрасно би било.

Оно, што га има, црвљиво ј’ и гњило; Оно, што га нема, — прекрасно би било. Воћко моја, воћко, граната, голема, Ја ти у хлад легнем, ал’ ми се не дрема; Обузму ме

У ГРОЗНИЦИ... Размаштô ми чудан санак Огањ, студ. Из пепела свога Костури се дижу — Страшни суд. Нема више храма У граду, у селу, Ни зелена грана, Ни тичјег певања — Све је у пепелу.

А неки се крсте. Севне брза муња, Нечиј’ приход справља; За њом нема грома, Чека се, чека се — Ал’ Бог се не јавља. Облаци се тâње; Тишина је нема; Сва се грла стегла.

Облаци се тâње; Тишина је нема; Сва се грла стегла. Чека се, чека се — Али Бога нема. Још нису пресмагли Задаси из гроба, Којим’ смрде

Облаци се тâње; Тишина је нема; Сва се грла стегла. Чека се, чека се — Али Бога нема. Још нису пресмагли Задаси из гроба, Којим’ смрде страсти, Којим’ смрди мржња, Којим’ смрди злоба.

Још нису пресмагли Задаси из гроба, Којим’ смрде страсти, Којим’ смрди мржња, Којим’ смрди злоба. Бога нема, нема; Ја се у ноћ скривам, Срце ми још бије. Је ли... или није... То ја ваљда снивам.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

САРА: Хипш! хипш! Ово нема јошт ниједна код нас, шармант! Нек се зна која је госпоја од Мирич. ФЕМА: Кажите ми, молим вас, како ћемо ову моју

САРА: О, ма схèре, имам вам једног младожењу, то вам је младожења, у Паризу нема таковог. Спуштајте само: он је од карактера филозоф. ФЕМА: Вилозов?

Остала би код вас до подне, но извините ме, моја Финеска... то вам је мопс, ни француски краљ нема таковог... Службеница, службеница... препоручујем се. ФЕМА: Службеница. (САРА отиде.) ФЕМА: То је жена!

МИТАР: Ја видим промену, али не знам зашто; та ни шест недеља нема откад ти је отац умро. ЕВИЦА: Она оће да је код ње све као код највеће господе.

ЕВИЦА: Ја не смем, ујо, у вашу кућу улазити. МИТАР: Зашто? ЕВИЦА: Запретила ми је страшно, зашто каже да нема брата чизмара. МИТАР: Шта, та покондирена тиква! А шта јој је отац и муж био, нису ли поштени мајстори били као и ја?

(Соба код Феме) САРА и РУЖИЧИЋ ступе САРА: Ова је кућа госпоје от Мирич. То вам је жена, то је госпоја што јој нема пара. Што она части, не части ниједна. Особито је за нобилитетом погинула.

уређује шта ће се за супу месити, какав ће бити сос, од колико фели цушпајз, какво печење, зашто, да вам право кажем, нема гостољубивије жене од госпоје Миричке; и ја сам на ручак позвата, и нећу јој отрећи, верујте ми, мон фрер.

САРА: Дакле, ништа нема од свадбе? РУЖИЧИЋ: Химен само два једнака серца стеже? САРА: Имате право, невоспитана је, а и свашта.

САРА: И ми њине другарице, право, право, право. ФЕМА: Па кад донесу пунча, лимунаде. РУЖИЧИЋ: Парасток; нема тамо пунча; нектар и амврозија. САРА: Пунча, мон фрер, пунча, ауспруха, токаера, лимунаде, барбараса, ремаркабл!

Дух оставља своје блатно тело, пак се у облаке диже да се наслаждава. САРА: Мон фрер, у облаку нема овако лепог сата и бурмутице.

Морам бештеловати дромбуље за бонцерт. Морам себе у резон довести, нема јошт гди ће се вући за звонце, гди ће се свеће палити. САРА: Лустер; шармант, шармант!

ФЕМА: Мој је особити пасион, знате, јашити. Истина, овде се таково што и не види, али овде и нема прави ноблеса. САРА: Ма шер, то је у Паризу само у моди. Верујте ми, ви ћете велику параду с отим учинити.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

је мада је то узалудније неголи дозивати птицу заувек слетелу Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме нема та жена са рукама детета коју волим то дете заспало не обрисавши сузе које будим узалуд узалуд узалуд узалуд је

Рођење је једина нада. Видим смеле мостове преко којих нема ко да прође. Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо, крута где провејава смрт и љубав не спасава.

и птица Нека се земља развенча са сунцем Жица од воде проденута кроз уши боља је него црв Отишао Изашао на врата којих нема у свим водама зелени пси ме траже Овде нико не долази одавде нико не одлази, топле лажи пољубаца закопа у песак ова

своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли Нека ниче цвеће из проклетог тла МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ Уместо звезде славуј из неког зида што се од ње

дрво је рекло немој Јутро моје бело име ти своје остављам кад не могу да се вратим Пчеле слећу на леш кога нема Звона одлазе у простор црним степеништем Мој је завршен дан.

Никад да се заврши тај камени сан Пробудити те морам Еуридико мртва. ИИ На дно слепог предела где ме нема, језовити где су призори, с оне стране крви где воће отровно расте, сиђох, тамо где ускоро ноћ ће покрасти сазвежђе

О камена птицо нек те ноћ оплаче звездама врелим звездама неразумним. СОНЕТ О НЕПОРОЧНОЈ ЉУБАВИ Нема је овде, све је више губим У часном кругу ког заборав руби.

Одузимам свету име да га у предстварност скријем Кад ништа не почиње јер нема места више Кад ноћ од успаваних сила и смртоносне кише Звери шумом уклете и мене сном убије.

Свет претворен у време отет зломе змају Мировањем ватре и болне нејасности. Граде Нема осуђених ноћас сви сањају У вртовима где расте неповрат и папрат, и наде Нема, али нема ни страха од змије Пред

Граде Нема осуђених ноћас сви сањају У вртовима где расте неповрат и папрат, и наде Нема, али нема ни страха од змије Пред вратима иза којих простор гњије.

Граде Нема осуђених ноћас сви сањају У вртовима где расте неповрат и папрат, и наде Нема, али нема ни страха од змије Пред вратима иза којих простор гњије.

ПОЧЕТАК ЗАБОРАВА Ту изгубљено сећање пустињу храни Пред малим жбуном ватре тицом убијеном у лету Ту је живо што живи а нема га у свету Што траје почетак у крају а прошли су давно дани. Ту је све име или реч.

Краков, Станислав - КРИЛА

2. ЧЕТА. Командир рез. капетан ИИ класе Будимир Краиновић из Шапца. Службу врши са разумевањем. Нема довољно ауторитета код млађих. Искрен и карактеран. У борби поуздан. Препоруку заслужује. Водник рез.

— Укрцавамо се у зору. Ех у име Бога, — мајор се прекрсти, — излази се на фронт. — Еј, Душко, нема више Одеона ни Денизета. Капетан је при смеху открио своја два златна зуба.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — После?... Ама и нема никаквога после. Ми смо људи за које то после не постоји... Људи осуђени на смрт...

Носио је црвену бразду од шлема. — Потпиши у књигу... — Има ли писама? — Два, три... из Србије нема... На лицима се живост отромила. Поседали су. — Ништа, ништа... да ли живе они?.. — Ха, мислиш жена те се сећа...

Окренуо се. Неког је опазио. — Има ли већ једном? — Још ништа... ни патроле нема. Придављено је кључала пуцњава у клисури. Мајор се окренуо ађутанту. — Настави: ”...

Телефон је једнако звонио. Пуковник је непрестано питао о препаду. — Нема извештаја, реци му већ једном... Потом се пуковски ађутант љутио на апарату што бројно стање није још готово.

Шта се догодило? Широко отворене очи сијале су уплашеним сјајем. Мајор је ћутао. — Лезите, лезите, нема ничега, — умиривале су старешине узневерене војнике.

Нешто је запискало, зајаукало. Тек тада је опазио да његов сусед, мали ордонанс Бакић, не само да нема шлема, него ни главе. Било је нечега на врату — вилица која се клатила и мало косе.

Са камених плоча скачу војници и трче четама. Усталасало се. Нешто се десило. Купе се војници, буде се заспали, нема растурених, само збијени редови се црне. Чета је крај чете. Чека се заповест.

Петровић, Растко - АФРИКА

нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту тачку!

А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже по два сата.

Госпођица Н. долази нам у друштво. Пошто јој је глас влажан и мутан, а речи нагле, нема сумње да је заљубљена. Не усуђујем се проверити, једним простим покретом, у кога је. Сва чар неизвесности пропала би.

окружују и продужују очи, љубичастим тоновима сенче округлину образа тако прозирно да се више примећује кад ње нема, јер је лик без воћнога сјаја, но кад је ту. Не говорим о шминци коју усвајају од белаца.

Боје бледог драгог камења које је без сјаја. Свет ћутљив излежава се дуго на крову у пижамама. Нико нема храбрости да сиђе у кабину ради облачења. Од Дакара сам сасвим сâм у кабини, пространој, пуној вентилатора.

Тако овде нема ни стараца ни баба, ни деце која би већ сигурно умела да корачају. Цео овај млади свет ради, одушевљено, стиче ново

употребљиве су и неопходне чим се о њима не мора да стара сам путник већ његова послуга, и чим ничег другог баш нема на расположењу. Само то што су јуче кашике пале у лагун начинило је пуно досадних, ситних непријатности.

На земљи којом се храни прашума, тесна, збијена, сједињена, нема места за живот, ни људи, ни зверова, ни птица. У тој непроходности, тишини и помрчини, за њих нема ваздуха.

У тој непроходности, тишини и помрчини, за њих нема ваздуха. Једино ту биљно царство победило је царство животињско; изагнало га.

Оваквих црнаца никада нема у Европи; они се никада не цивилизују. Прелазимо скелом реку Бандаму. С друге стране реке група жена и људи необично

У манастиру иначе ничега нема; ниједне стварчице, ниједне тканине. Његово једино богатство је дивна визија са крова на црначко село и на велике

Зегелци су чувени стрелци, дивљег, злог изгледа, очију које су скоро на врх чела. Нема давно да су их белци покоравали оружјем тако ефикасно да је сад сваки белац за њих страшна и опасна личност.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Место је исто. ГЛАВАШ: Ну, момци, здрав’ оданили! Има ли гдегод нешто од лова? Или је гора тако оскудна Те нема срне или грлице, Па већ у крило јадне буљине Фишеке ретке глупо харчите?... (Гледа Исака.) А ко је ово?

ГЛАВАШ: Проклета земља, Где суза мами зору на небо, А јаук нему поноћ раздире; Где санка нема, где данка бела По сетном лицу бледе ропкиње Затрепти зрачак као изгубљен, И ту на хладу људске жалости Топлину

бледе ропкиње Затрепти зрачак као изгубљен, И ту на хладу људске жалости Топлину губи жара сопственог; Где мача нема да се зарије У беле кости црног тирана; Где хрпе нема земље гробовске, Којој ће сваку ову мрвицу Турчина бесног

хладу људске жалости Топлину губи жара сопственог; Где мача нема да се зарије У беле кости црног тирана; Где хрпе нема земље гробовске, Којој ће сваку ову мрвицу Турчина бесног кости покрити; Где нема људи, где нема груди Које ће

кости црног тирана; Где хрпе нема земље гробовске, Којој ће сваку ову мрвицу Турчина бесног кости покрити; Где нема људи, где нема груди Које ће камен бити стенама, А оклоп-стена слабим женама; — Где нема Вељка!... (Почивка.

тирана; Где хрпе нема земље гробовске, Којој ће сваку ову мрвицу Турчина бесног кости покрити; Где нема људи, где нема груди Које ће камен бити стенама, А оклоп-стена слабим женама; — Где нема Вељка!... (Почивка.) Жалосна земља!...

бесног кости покрити; Где нема људи, где нема груди Које ће камен бити стенама, А оклоп-стена слабим женама; — Где нема Вељка!... (Почивка.) Жалосна земља!... РАДАК: Та жалост јој је срце изела!

(Меће руку на нож.) Да убијамо, Раде! РАДАК: Гора је нема, Ниједан листак неће шушнути: Кога је гледô у хладовини, Издишућ, црну земљу гребати, Или у часу смртног заноса

Ал’ он је добар... једно узима, А друго враћа мајци несрећној!... Ал’ краја нема празном говору, Време је давно да се путује... Хајд’, Спасо, жури се! СПАСЕНИЈА: Ох!

ГЛАВАШ: Исаче, брате! Мој добар друже, добро дошао! Па како тамо по тиранији?... ИСАК: Робови ћуте, А тврди камен нема поздрава. ГЛАВАШ: Јеси ли редом све обишао? ИСАК: Све!

) РАДАК: Не бенави се, бено матора, Већ чамац дај! ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Сасвим зароњен! Од њег’ ни ђаво нема помоћи! РАДАК: Кô да вас не знам ја! Ту чивитарску, каишарску крв!

„Па ето, вид’те!... Нема чамца! А ја бих драге воље возио!...“ Е, хе, та знам те ја! ЈАЊА (у себи): Ко му је, опет, то потказао?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Е нема нигде нашега попа Јове. Тај је гинуо за сиротињу. Сад нема таквих попова... — Говорећи ово, једнако је оправљао кола.

Е нема нигде нашега попа Јове. Тај је гинуо за сиротињу. Сад нема таквих попова... — Говорећи ово, једнако је оправљао кола. Упитам га одакле је.

Левак ми обосио, а немам гроша у кеси да га поткујем. А тих проклетих правителствених налбанта (поткивача), нигде нема, као да су у земљу пропали. — Ја сам чуо да су отишли да поткивају турске паше — рече неки из гомиле.

Дим! Виктор Иго вели о диму на једном месту отприлике овако: »Нема ништа пријатније и ништа страшније од дима. Има мирнога дима, и дима који те доводи у ужас.

с висова из шуме, а наши су на отвореном пољу y долини; да ће многи наши рањеници остати по кукурузима неизнесени, јер нема болничара, и ако се наши повуку, Турци ће исећи све рањенике. Ово виде војници и то их јако плаши.

У првим редовима нема ни једнога официра; неколико народних старешина више вичу збуњено, но што командују. Турке нисмо изненадили, они су

наша патрола, да превременом пуцњавом не пробуде пажњу Турака, зато што су пушке рђаве те не избацују чауре, зато што нема болничара да носе рањенике, зато што у борби нема официра.

пажњу Турака, зато што су пушке рђаве те не избацују чауре, зато што нема болничара да носе рањенике, зато што у борби нема официра. Па војује ли се с таквом памећу, с таквим знањем и с таквом спремом?!

«) и рече: — Па најпосле остаћу ја, кад нема кога другог. Черњајев га пољуби, захвали му и замоли га да се држе храбро, па онда пођосмо.

Прође 8 часова, прође 1/29, прође и 9 а Турака још нема да нападају. Черњајева чисто као да узнемири та околност, те одасла ордонансе да виде шта је то, а сам сиђе с коња и

— Шта заплећете, шта ту заплећете? Командант ни у ком случају не сме да не зна где му је одељење. Ту нема оправдања, ту нема извине.

Командант ни у ком случају не сме да не зна где му је одељење. Ту нема оправдања, ту нема извине. Ви сте страшљивица, ви сте кукавица, ви сте морали први бежати кад не знате где вам је војска.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

И Ао, небо, плаво небо, Тајовита красото, — Са висине звезда сине, Ао рајска милото! Ноћца бајна, нема тајна, Само звезда шапће сјај. Срце чује слатке струје Тијомирни уздисај.

ИИ Мрачни, кратки дани, Суморно јесење, На небу облаци — На срцу камење. Сестра моја болна, Оца, мајке нема, — Ја је љубим, грлим Рукама обема, — Грлим, љубим, тешим — Ал’ суморно вече Кô да песму пева: „Ој,

ВИИ Месечина, — ал’ месеца нема; Моја мила зелен венац снила, Пак се мало у сну насмијала, — Од тога се поноћ засијала.

ил’ љубави није — Што се грли, то су саме змије; Љубим ли те... или ме и нема, Или тебе, — нас ни једно нема; Љубим ли те...

ил’ љубави није — Што се грли, то су саме змије; Љубим ли те... или ме и нема, Или тебе, — нас ни једно нема; Љубим ли те...

или ме и нема, Или тебе, — нас ни једно нема; Љубим ли те... или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина, што је пакô меси, А по тмини витлају се беси, А међ њима

или ме и нема, Или тебе, — нас ни једно нема; Љубим ли те... или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина, што је пакô меси, А по тмини витлају се беси, А међ њима прабесина спава

XЛ Хоће да се и насмеју, Што на теби нема злата; Нико не зна тајни бисер, Што га носиш око врата. Кад си рекла, бисер да је...

Пољупци се боје, Да их ко не чује, — Ја својима не дам, Да брзо прохује. Драго моје, драго, Нема смрти лека, — Пољупци су врели, — Ал’ смрт ладна чека; Кад нас једном зграби, Па у ништа маши, Пољупци ће живет’

ЛВИ Небо гори, звезде горе, Све на земљи спи, Само љубав нема сана, А с ном ја и ти. Па гледамо месец, звезде, Васељене лет, — Хајде, лане, да правимо И ми себи свет.

Уздисаји стишају се, Док се понове, Никог нема, да се моме Јаду одзове. А ја седох, да у песми Створим лепши дан, — Младу жену уз колевку, Заварљиви сан.

Буји, паји, мој соколе лепи, Нека ти се мишица окрепи, Твој бабајко другог чеда нема, Па јединца већ на бој отпрема, Да с’ вратите, -— ил’ да погинете, — За слободу да соколујете.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Страховао сам да ме не лупи у главу. На друго место где хоће. У рату се гине... Јест... Али, мислим, нема глупље смрти него кад те погоди залутали куршум негде у далекој позадини.

“ У току борбе ових неколико дана изгубио је две трећине официра и војника. У чети нема више од педесет пушака. У рововима се налази војник до војника на четири метра растојања.

Ово мучно стање ишчекивања не долази од страха. Сви су они решени да умру. А верујте, господо, нема ничег страшнијег од човека који презире свој живот. Пред таквим људима падају сви ратни изуми, сва техника оруђа.

А ако су ти људи још и четници, добровољци, онда за противника веће напасти нема. Ништа се није видело... — Зар нису пуштене ракетле? — запита Радојчић. — Какве ракетле!... Борба је била у покрету.

Десетар ме извештава да бомби више нема, а и муниције је нестало. А она четворица још се нису вратили. — Трчи до пешака док нису отишли.

А ако нема тробојки, онда да им се за леђа свежу светли плехови. — Где нађосте тробојке? — пита капетан Радојчић. — Узели смо

Неки се усправљао. — Хоћемо ли? — вичу војници. — Лези, лези! — чули се гласови. Гррр-у — грми рововац. — Нема наређења. — Побиће нас наша артиљерија... Кроз ров се разлеже жагор. Људи су приправни на скок.

— То ћемо тек да видимо — упаде Предраг. — Нема шта да се види. Овако како сам испричао, тако је било. — Полако... полако. Он је пажљиво слушао тебе.

Притајили смо се најзад мало и ми. Али на најмањи шушањ трзао сам се. Испред нас нема наших војника. Ми смо први на које они треба да налете.

Једноме војнику из врата куља крв. Прилегох уз њега. Не смем да се макнем, да не бих одао знаке живота. Колико видим, нема метра где не лежи мртав или рањен војник. Моји болови су све јачи. Дошло ми је да закукам... до неба.

“ „Слушај, чичо! Немо’ се шалиш. Јербо ако си и Бог, а ови те наши увате, привешће те о’ма на лекарску. А тамо нема врд-мрд. Испашћеш способан за вронту и утрапиће ти пушку. Него бежи док си читав!“ — Ево ти — заврши „Аждаја“ причу...

Приљубих се за камен. Остао сам тако неко време... Сетио сам се мога мрава. Нема га нигде. Загледао сам испод каменчића, не бих ли га нашао. Тек он измиле из мога рукава.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Других задатака Антологија нема: ни овај сам није незамашан... Најосновније питање у вези са Бранком Радичевићем данас — из којих елемената је он

и стога што ако таквих формула и има за тренутно потребне програматске ставове, има их много ређе — или их никако и нема — за дефинитивне уметничке резултате.

Обрана томе кам'? Кам' крило слатко, моћни заклон? Душана давно нам нема, стуба Од кога силе Стамбол је стрепио! Ни Марка нема, страшнога душманом, И снажна копљем, буздованом.

Кам' крило слатко, моћни заклон? Душана давно нам нема, стуба Од кога силе Стамбол је стрепио! Ни Марка нема, страшнога душманом, И снажна копљем, буздованом.

Ни Марка нема, страшнога душманом, И снажна копљем, буздованом. Нема, ах, Ђорђа, високог духа, Ком' срце зрака подиже небесна, Да Срба брани, врага му прогони, И стуб утврди славе роду —

Јер већег проклетства за песника нема но што се десило њима: остали су без свога језика, без главнога, заправо без јединога инструмента песникова.

Њу ипак не треба потпуно потцењивати, али јој још мање придавати значај који нема. Мислим да је то песништво тачно оно што је о њему већ једном речено: пре ферментација поетичних стања и расположења,

Био би то добар захват у предбранковске проблеме, сумње нема. Међутим, до данас још није написана ни овлашна, а камоли поуздана и на испитаним појединостима заснована историја

Зато у овој Антологији нема ни Његоша. Он је човек сасвим друкчијег доба, он не спада у ово доба. Друкчији су његов ход и говор, друкчији

Натраг, драги, натраг, куд хиташ тамо? А гди ти је Ченеј, промисли само! Нема лепше от Новога Сада — земљи рај; Укорно је куда идеш, близ ченејски крај. Стан', промисли, постој, драги, не хитај!

Да видиш ово дете, друже! Чини ми се, нема лепше Баш у Бечу, царском граду, а камоли в Новом Саду. Лице, нами кажу, њено смертним да није рођено; Нису њени оци

] способан поета, От двадесет и пет једва реторику, А кад ће свершити лођику, физику? Богослов, јуриста у тим и оседи, Нема кад, сиромах, на нас да погледи. Ономе по небу дурма памет ходи, Овај у процесу цео живот проводи.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Чека ме? — Али ко — не каза? Премда ме радост неће чекати — Сахрањена је — нема је, не! С бисером ситним и с коралима На дну је морском нашла гробницу. — Ко чека, знаш ли?

(Вујо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: Кад би памети имао. — Три дана нема како угледах Врхова ових камен студени; И књига дође, из Млетака је? Шта пише? Ко ли? Шта је? Чија је?

И докле она стоји на мору, Море ће бола срце кидати... ЛЕОНАРДО: До тебе стоји, светла госпођо! Ако нам твоје нема помоћи, Детињства твога љуљку злаћену Лубардама ће душман видела, Син Арабије, бесно ринути У мутан песак мора

Вели да су јој Турци напали на лијепу домовину, те бо’зна ако јој нема наше помоћи, бог да прости Венецију, ни камена јој се неће жнат!... БОШКО: Па?

ТРЕЋА ПОЈАВА У двору кнежевоме. Јелисавета, капетан Ђурашко, а затим кнез Ђурђе и Станиша. ЈЕЛИСАВЕТА: Нема га још — А ишчекујем га нестрпељиво, Он ми се чини да је једини У земљи овој кô питомији, — Премда је и он — тек

Де, шта се говори! КАП. ЂУРАШКО: Шта?... не питај, Светлости! Људске су груди пуне пакости, У срцу нема оне љубави, Оне врлине, срца — како ли? Без боја душа да га заболи... Јок!

И ако се огиздати може Светлост дана сјајношћу Данице, Мила снајко — носи алем драг!... ЈЕЛИСАВЕТА: У Венецији нема такових. СТАНИША: Нема...

ЈЕЛИСАВЕТА: У Венецији нема такових. СТАНИША: Нема... С најлепше буле паше скадарског, С Истока собом што је повео Да му живота дуге часове На обалама шумне Бојане

Брат крвник!... Слобода име!... Народ превара!... А вера, закон олтара нема!... Или је оно где подлост клања С метанијама лажи притворне Призивајући име Христово, Да грешног срца подле

Ал’ и по чему ће ме познати? Кад и сâм видим да сам нестао „Да мене нема више у мени —“ По овим мојим гадним ритама Сердар се стари не да познати — По оку ваљда?...

у њему жена вољкује, Откад се гази света слобода, Откад се подлост смеје светињи, Откад нам, бабо, тебе прогнаше — Нема нам онде више оташтва!

Ал’ што га нема — Тога Ђурашка?... Да није рањен, или сахрањен? Ил’ можда крвник није избљувô Отрова свога капку последњу?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

“ На зборовима и светковинама широко се и снажно пролијевала снага његова и лепота. Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се никад не поврати.

Немојте, моја рођена дјецо! Насул'те се 'вође пред људ'ма, па се пољуб'те кô браћа... кô прави Србови. Нема у овој земљи прáве. Наша је прáва на Косову закопана...

— Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер, овога ми царског мура, биће свашта! — Ама, кô ја велим... Нема туј: „Ама, к'о ја велим!...

— Ма, што тешко?! — На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска прáва.

— Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи. — У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд. — А трошак? — упита неко. — Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је!

Не гледај, Џибићу! Што звјерњаш по соби, а? Има прото свега у својој кући; немој Мислити да нема... Јеси ли самћио већ? — издера се на ме. — Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити.

— Није то, чоче, онај Шаћир! — Ама, јест, чоче! Један је Шаћир Пулац. Нема и стотина!... Шаћир Пулац, онај зулумћар што је за турског суда сто пута, макар, за часном трапезом ручô...

Проклете те твоје ћуди! Не прођоше ни двије неђеље, ето ти Симеуна ђе иде: — Нема, вели, сложна и једина друштва. С овим се народом не мере ништа почети.

Сад ил' никад! А ви знате, кад Вла', штоно веле Турци, у'вати вурсат — мјере му нема! Кад се ја трећи пут врати' од Брадаре, затекô и' у Партениној соби.

— О, свети мој оче, твоје памети, твоје науке од истока до запада нема! — викну Симеун И пољуби Партенију у браду. — Ту ћурчину, вели Партенија, мореш и наизврат обући.

А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би чојеку из уста дао. Нема вајде крити, воли, браћо, и да мало удари у страну кад о себи говори.

Ослони се на зид, па мало причекај. (Јазавцу) А Ти, лопове једак, дошô си ђе треба! Истина Бог, 'вође нема куруза, али има нешто друго, јазо. Има палиграпа, дупли', кабасти' палиграпа, јазо!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Господ ћути. Мрак се само јаче стере, И празнина зјапи и небеса ћуте. Но ни тебе нема, мој жељени Боже. — — Па зашто разумем целу васељену? Чуј! Страха и вере ко ми дати може?

Страха и вере ко ми дати може? Узбудити душу чамом сатрвену? Сурвајте се стене!... Не!... И то разумем. За мене нема тајне. О, светила ноћи, Јурите, да ток вам решити не умем, Све бешње, све бешње, изнад моје моћи. Проклети предаци!

Страст је закликтала на лешини Вере. (1911) САЛОМА Изнемогох и веома ослабих, ричем од трзања срца мојега... И нема здрава места на мени. (Псалам 38) Поцрнела је кожа моја и кости моје посахнуше од жеге.

И све ми се чини: то смо негда чули, И чекамо дан да златне кише пљусну; Само нема Прошлост своју децу хули, Док Будућност празна тутњи као у сну.

Њин господски поглед свуд ме прати. Ја бивам нема и безвољна лутка Изнад које се низ облака јати, А пати Што крв ће твоја у њу да се утка.

У кланцима сам а ваздух ме дави, А снег нада мном своју воњу слаже, Јер сунца нема да глечер открави; О, залуд сунца моје очи траже!

Сунце, наше сунце, пухор златни распи! (1917) БЕЗ УЗВИКА Ни чудног ни новог за нас нема више, Све су земље нама и драге и сродне; Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише, Бесмо мирни, као усред земље

Гробнички покров скрио је све куте, Само твој поглед моје очи слуте И чујем смех твој кога нема више. И топло ми је у том предвечерју, Док ступа позна јесен у паперју: То твоја душа шуми и мирише.

И Бог још један у души се сруши. XXВИ Неми су за мене олтари кô стене, Амвона нема да ми очај чује, Опрости чежњи која себе трује, Да појми душу и идоле њене.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

А после, паметан је то човек, зна тај шта ради. Покрао се он сва та акта, и сад: нема акта, нема ни кривице. Не може му министар ништа, мањ да га истера из службе. Али и да га истера, мислиш мари он?

А после, паметан је то човек, зна тај шта ради. Покрао се он сва та акта, и сад: нема акта, нема ни кривице. Не може му министар ништа, мањ да га истера из службе. Али и да га истера, мислиш мари он?

АНЂА: Ама, зар истина тај човек има толико пара? ЈЕРОТИЈЕ: Има, него! И има доста, боме. Писар друге класе и нема више него четрнаест месеци како је у овоме срезу, а дошао је го кô пиштољ. Ал' уме, брате!

ВИИИ ЈЕРОТИЈЕ, МАРИЦА МАРИЦА (долази из собе): Јеси ли сам, оче? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам. МАРИЦА (гледа): Нема никог? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам сам кад ти кажем... заузет сам мислима... Врло важне бриге.

ЖИКА: Ама, кога покрали? МИЛИСАВ: Ја држим, знаш, свој веш овде, у фасцикули, па ето нема ми нових новцатих чарапа. ЖИКА: А што у фасцикули? МИЛИСАВ: Овде ми је згодно, нико не зна. Па, ето, опет украли!

ЖИКА: Што му не скинеш, па нек иде го! МИЛИСАВ: Не могу, немам то срце! Видим нема, па ми га жао! ЖИКА: Е, па тако ти је то! Кад имаш срце... не можеш да имаш гаће.

Ал не трпим оне, млађи су од мене. ЖИКА: Шта ћеш, брате, нема канцеларије у којој то не бива. Како би друкчије прошло време?

(Спази Миладина.) Је л' овај газда Миладин има нека важна посла код тебе, господин-Жико? ЖИКА: Нема, може и да причека. (Миладину.) Изађи ти, газда-Миладине, па кад оде господин капетан, дођи да наставимо.

Знаш те нихилисте, врло су вешти да сакрију бомбу. Претресеш га до голе коже – нема ништа; изведеш га на саслушање и учтиво га запиташ: како се зовеш, а он, у одговор на то питање, бомбу па буууу!...

Чекај! Где си чекао досад, чекај још који дан. МИЛАДИН: Па ја велим... ЖИКА: Ама, нема шта ти да велиш, него изађи напоље док свршимо разговор, па ћу да те зовем после те натенане да те саслушам.

ЖИКА: Ама, шта имаш да мислиш? Позвао сам те овде да будеш грађанин, а кад си грађанин, онда нема шта да мислиш! ВИЋА: Бога ти, господин-Жико, да ми уступиш твоје место. ЖИКА: Хоћу! (Диже се.) Ево, седи!

XВИИ КАПЕТАН, ПРЕЂАШЊИ КАПЕТАН (улази обазриво, тргне се кад се сретне са Ђокиним погледом, па кад види да нема никакве опасности, упадне и устреми се право на Боку. Застане спазивши га и посматра га): Је л' то тај? А?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

даровани светитељски венци, и они ће постати узор моралног живљења, чега у тој мери и у тако систематичној доследност нема код других народа.

Уместо величанствености старих биографија овде превладава осећајност, сапатња уместо дивљења, нема ликовања, све је тужно и уздржано, тиха смиреност која проистиче из дубоког уверења да се поступило како се морало.

("Много има гуслача овде у Мађарској, / али од Димитрија Карамана нема бољег, у рацком мачину.."), а на њихову широку територијалну распрострањеност указаће и подаци са запада, с отока

Иако нема непосредних записа песама из времена одмах после Косовске битке, већ само епски стилизованих фрагмената теме у писаним

Тако, насупрот Одисеји, нема убијања просаца. Хајдучија која је и код нас и у прасловенском времену на Балкану, као и у многим земљама и

Иако неке од песама проговарају о сиромаштву, некад с тугом, некад с духовним сарказмом, у њим нема ни трага о сталешкој, класној подјармљености, о зависности од господара.

за живота необјављеном делу - Живот и обичаји народа српскога, поглавље под насловом Вјеровање у ствари којијех нема одговара демонолошким предањима европске класификације, поглавље о Постању гдјекојих ствари поклапа се с групом

Његов стил супротан је духу тадашње наше сентиментално-дидактичке прозе, у њему нема ничег сувишног ни китњастог, нема примеса патетике и сентименталности.

Његов стил супротан је духу тадашње наше сентиментално-дидактичке прозе, у њему нема ничег сувишног ни китњастог, нема примеса патетике и сентименталности.

Отуда код њега има доста аљкавости и немара, али нема монотоније. Тежња к разноликости осећа се на свим плановима, у темама, емоцијама, стиху и строфици, у композицији

Песниково ја у стању је сталне зараћености са светом, између њега и других нема правог људског додира, нема дијалога.

Песниково ја у стању је сталне зараћености са светом, између њега и других нема правог људског додира, нема дијалога.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи. Нема нама Миле више! Оно мало веселости Што имаше добри гости, То код Миле оставише.

Сама у свом страху природа се грози, Страховите тајне нема поноћ носи... Уздрма се кула, звоно се занија, У цркви се чује молитвица тија, Ужегу се саме погашене свеће — Кроз

злобу и несрећу — Што злокобних Два’ест осам стојим лета, Презирући, смејући се Пакостима безбожника; Хладна, нема — За радости и за злости Непомична, неосетна, У којојзи отров-срце, Уморена љута змија, На узглавку — вечном

Ал’, ево, зора свиће, И, ево, прође сан; Ал’ тебе нема, нема — Нема да сване дан! 1862. ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ Ране моје љуто тиште, Мила, дивна Црногорко!

Ал’, ево, зора свиће, И, ево, прође сан; Ал’ тебе нема, нема — Нема да сване дан! 1862. ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ Ране моје љуто тиште, Мила, дивна Црногорко!

Ал’, ево, зора свиће, И, ево, прође сан; Ал’ тебе нема, нема — Нема да сване дан! 1862. ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ Ране моје љуто тиште, Мила, дивна Црногорко!

На Липару 1866. ПОНОЋ ...Поноћ је. У црном плашту нема богиња; Слободне душе то је светиња. То глухо доба, тај црни час — Ал’ какав глас?...

„Још их нема!... Где су? Шта су?... Ил’ им зверске стрепе груди. На мегдану и ужасу?... А кад треба децу клати, Слабе жене

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Завапим, ал’ извије се глас. Милогласан је негде на звезди спас, што болни певач промуцах овде доле. Јер нема руке да раздреши нам чвор. Ал’ тамо, и на веке, зрак твој хоће ли болети? Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

О, мало ли је за муку твоје утробе. То божјак да не родим сина у овој грози од искони, кад ходи он. Јер нема зоре, на зенице ли не заплави, ни блага поја не, родну ли ову грозу не прекужим.

Ал’ каже ми се долина. Ромори што је шкргут овде зуба. Тихо се тамо сјаранило што се крваво мрзи овде и љуби. Нема за мене биља овде доле. ОСАМА НА ТРГУ То куда непроход им, чудно ми се отвори пут.

А чудно застрепи срце, а студим. Љубећи шта ли то убијам, шта ли будим? Јер и пепео ће ветри разнети, а нема разрешења. Тону без потонућа, без дна у налажењу, без дна се изгубе створења.

И дубље ли нас нема, дубље се отвори спасење. МИРОВАЊЕ ДРВЕЋА Све боли. Мили друзи, рад мене мирујете. Трепетом не озледи ме ни лист.

ПУТ 1 Јер газило се туда, јер газило, и небога, ево, стопа утабава; — нема трага. А жеднији ходим све, а ходе; — у недохват је, ето то ужасава.

И тице, крилати створи, хитро да ми са грана даљини твојој полећу. 4 Блажен у теби да занемим. И од нема мене стена да прозбори гори, гора цвећу. И радост наша теби, дародавче, руменилом да окади просторе.

Завраждило не даждило, туго, За годину не кануло, А за другу не росило, Не росило покосило, Суха земља рода нема, туго! ПЕСМА ДРУГОГ КОПАЧА Роморила заморила, за море. О камен се спотицала, Вериге је везивале, за море.

душу, Опачина нека ударила: Понесе нам летина за причу Ну с њом ето и морије црне, Па зацрни куд проклета прође, Нема кога да благује благо.

О, три пута би, за добро ваше, да оседи ова глава, и трипут на раменима да је нема, и опет буде ту! Зар знате ви, зар ја, зар ико жив, ван Онога озгоре!...

4 Свака лажа места у љубави нема, јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: „Изиђимо у поље.“ 5 Бистротечно и оштро љубави је дело, добродетељ превазиђе

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

већ тамо у дућану и у чаршији да лупа главу, купује, тргује, пази и отвара очи, онда бар када овамо, кући, дође, да нема овде што да мисли, о чему да се брине и заповеда. Да може рахат, раскомоћено, без бриге да лежи и да се одмара.

Још мање да га кадгод нема у дућану, да као друга деца оде где, заборави се и остане по читаве сахате. Целог дана га је било у дућану.

Можда ће се, више је но сигурно, штогод изгубити, штетовати, па онда овамо, код куће, да се нема ни колико треба... А Младен се, опет, бринуо да се не деси да у кући чега нестане и да уклони тај трепет, страх,

Хтео је да буде као пре, док је оца било; да се зна, иако оца нема, да је он, Младен, ту, и да ће и он као отац. Чак и боље од њега. Само да оне не стрепе, не боје се и не дрхте за њ.

Ето, зато, за ту мирноћу, за ту сигурност, утишаност, да нема зашто да стрепи пошто се урадило све као што треба, пошто је све у реду, ето зато је Младен радио оно што треба, што

да све буде овако мирно, сигурно, пријатно, и ноћу, кад све прође, наступи мрак, остане се насамо, усамљено, да нема ништа што би реметило, изазивало страх, сумњу, бригу да сутра можда неће бити овако, да ће се штогод изгубити, нестати.

А он, Младен, ништа. Он је као што треба, нема зашто да се боји. И, ето, сад, како је у дућану лепо, сад ће му мајка по брату послати доручак: парче хлеба, а од јела

Како радња већ увелико пуна, већ мора да се купи до њега други дућан да се прошири, нема еспап где да стоји. Стари хаџи Зафир већ и не пита. Може Младен све из његових магаза да пренесе код себе.

Па и кад су од бабина одговора видели да нема ништа, опет, види се колико су желели, надали се и молили бога да је Младен узме, као последње, отац чак код њега у

Затворен, у мраку, без светлости, знајући да је свуда већ мир, тишина, по чаршији нема већ никога, сви отишли кућама, вечерају, лежу, а он сам. Добро му дође та самоћа.

Утом би и мати долазила. Она, видећи да је ручку време прошло, спремивши све, а видев да њих, бабе и Младена, нема, а знајући да су сигурно овамо код њих навратили, долазила би напослетку и она.

Смрт да ли је? Није. У својем сувом телу осећа он толико снаге, чврстине, да о болести нема помена. Нарочито ако је топла, летња ноћ, теже му је. Теже му пада када пође кући кроз онај мек, нежан маалски сумрак.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

ЧАЈКАНОВИЋЕВОМ »РЕЧНИКУ« 130 И УЗ ПОЈЕДИНЕ ЧЛАНКЕ У »РЕЧНИКУ« 131 ИИ О БИЉКАМА КОЈИХ НЕМА У »РЕЧНИКУ« 151 ИИИ ПОВОДОМ ЧЛАНАКА КОЈИ НЕДОСТАЈУ У »РЕЧНИКУ« 158 РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О

Не сеје се у »расипан« месец (СЕЗ, 19, 11). Ако умре сиромах, па се нема ништа да закоље, онда се на горњи крај софре меће главица б. л. (ТРЂ, КНР, 36).

песма, Софрић, 53; слично и: СЕЗ, 16, 280). БУКВА Буцхе (фагуѕ ѕілватіца). Буква. У религији буква нема тако важну улогу као, на пример, храст или граб, али је ипак и она имала известан значај.

На Спасовдан, у Црној Гори, прекрштају свако жито зеленом буковом граном (ако нема лескове), и ките буковим гранама тор и кућу (СЕЗ, 17, 181; у околини Ниша на Ђурђевдан пре сванућа доноси се у кућу б.

је проклето дрво, јер је једном, када је Исус гонио ђавола, показала ђаволу пут којим треба да се спасе. Због тога в. нема рода (ГЗМ, 6, 1894, 371). И у српској редакцији приче о демону коју гони новорођенчад (цф. ‹Вук, Рјечн., ѕ. в.

Жртва је овде очевидно била намењена води (и данас се ту остављају кончићи од одела, иако в. више нема; упор. и друге примере, 1. с.), али је и ту в., која и иначе лечи од грознице, народ поштовао.

Да г. може бити сеновит, даје се наслутити и из једног обичаја из источне Србије. Жена која нема деце а жели да их добије, треба да се пре сунца окупа у води са које се напио жут бик и у коју је стављено три зрна г.

кора пије се од зубобоље (СЕЗ, 48, 546), и, кроз четрдесет дана, од грознице (ЖСС, 283). Која жена жели да нема деце, треба да нађе самоникао јасен, да га сагори, преостали угљен да пребије на троје, помокри се на њ и закопа га на

Или ју је Бог проклео да никад нема мира зато што је одала Христа сотони, или Јеврејима (Милићевић, Кнеж. Срб., 638). Упор. и ГЗМ, 6, 371; и 19, 320.

с градом, старе жене растерују их басмом, коју певају гледајући у облак, у којој се спомињу конопљине муке (»јер нема биљке на свету која веће муке претрпи«): ту се помиње све до брања к., топљење (то су нарочито тешке муке!

Иначе л. није много цењена, јер нема мириса (»Ти си, лало, дивна и прекрасна, Ал̓ мириса ни за лијек немаш«, народна песма, Софрић, 145).

је од давних времена у декаденцији, вероватно је да је та декаденција отпочела још пред крај паганизма. Данас липâ нема у нашим крајевима много; међутим, велики број топографских имена по њој, много већи но по осталим дрветима (в. Рад, 1.

Ћипико, Иво - Пауци

упалих очију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када је за платити, тада те нема. Немој тако, брате! — А да што ћете ви од мене? Пуна кућа нејачади...

— Познајем ја, болан, Андрију Ружића, мало је подаље од мене: опреми га. — Не да газда... А што? — Већ му нема на што дати ... Подне је близу, па свијет из дућана оцилази.

Мисли: биће неког да заметне коло, али код сеоскога бунара нема никога. Љути се на лијене момке и цуре: боје се снијега!

Раде чека. На бунар долазе жене, долазе цуре, и враћају се, али нема Божице, а за њу се одлучио. Њу је понајвише у сну миловао, а на јави у гоњању, најјаче му се опирала.

—Ожени се, па ћеш знати! — одговори му Раде мирно. —Тешке сам среће, неће ме ниједна цура. Ја им поручујем, али нема отпоруке. И погледа на Цвијету, која се наднијела над пламен од ватре да јој се боље види плести чарапу.

Неки од сељака и узео би кукуруз јевтиније, али нема готових новаца, а Војкан не може чекати. Пред сами сутон паде му на памет да би могао кукуруз продати истоме своме

Па, сјевши, држећи перо у руци, гледа у Петра. — Немој писати, — опази баба, — док не чујемо што даје. — Ја одох! Нема овдје мога човјека, — сјети се изнебуха сестра Петрова угледавши перо у писаревој руци.

— Ево их вама! — и уручи кесу писару. А писар озбиљно опоменувши их, вели: — Кад су новци у мојим рукама, нема преваре .... —И насмија се. — А да! Да вам право кажем: Петар купује мачка у врећи.

Разгледа се по њој . . да види је ли све у реду што је оставио, и одмах изиђе. Сунце је одмакло, грије, али нема припеке.

Наочи био би рекао, Раде се већ замомчио; иако нема још пуне снаге, напредоваће: примиче сваки дан, а „ко се нада, није гладан”, вели се. Али се цура превари.

— и као сневесели се. — Али ма'нимо то! Де, ти, прихвати боље! —Пусти, разговарај! ... Слатке си бесједе. —Нема међу нама дуга разговора... Чисто код тебе осјећам некакову сласт у животу...

—Попусти, господару! —Не могу... већ ако ти ниси вољан да купиш, не мари, пријатељи као и били... Засада нема хитње, а ако хтједем продати, послаћу Васу да селом протелали, па да видиш: ето твојих сељака к мени, таман као овце

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Једно ми није јасно: траваре сам обично познавао као старије људе, махом старце. Овај нема више од двадесет и пет година.

Заврнуо је мантију и клекао. Да би показао како под коленима нема никакав подметач који би га штитио од камена, заденуо је крајеве мантије за појас, па су му се виделе танке бутине

Да ли ја то збиља хоћу? Да ли бих био усхићен тиме? Зар он, тај дебели, задригли гороган, ионако нема одвише? Је ли богат? Јесте. Је ли чувен? Чувен је. Па шта онда?

Као да, сем ране, на свету ничега нема. Прохор Господе, да ли моје молитве уопште до тебе досежу? Да ли разабираш мој глас у мноштву убогих који те

Зар му није досадио терет немоћи под којим му клецају колена. То бреме нема стварну тежину, душа му се бори са невидљивим, јер не кроти му она више полуделе телесне сокове, нити немире.

Јелена Не гледа ме. Труди се да ме не гледа. Или мисли како нема зашто да ме гледа. Шта се то изменило за ових неколико година? Сећам се краљеве свадбе у Скопљу.

потребна ради заштите од пљачкаша и освајача, него је дизати небу под облаке, на то безводно спржено брдо, где ничега нема осим камена. И воду горе тегле из долине. Чак и воду. Худа таштина, одговорио сам. Худа великашка таштина.

и можда им само понекад дође на памет да повире према старцу, после чега мрзовољно одмахну руком као да кажу: нема од тога ништа, тај неће. Неки су и сами поумирали чекајући да га наследе на месту игумана. Као да је све то знао.

се пробудио инат, заценуо се од пакости, спекао се и затегао као тетива на луку, шчепао се кошчатим рукама за земљу и нема тог ветра који ће га одувати. Гледао сам све то из пристранка као незаинтересовани сведок и уживао.

погледао ме својим тврдим очима и одговорио да је њему и његовим монасима господар сам Бог, да он других господара нема нити их признаје, и да ће остати ту у божијем дому до судњег дана. Не.

Све оно што кажем зачине они тиме, и сасвим је неважно да ли у ономе има или нема неке истине. То се поновило и данас.

Вида га? Откуда то она одједном зна да вида? Она о томе појма нема. Зашто не улази код осталих калуђера, него само код нега? Кирча Рат? Почео је рат.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

тице у далеке земље Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

И нигде зрака од живота нема, Пролетњи давно изумро је крас; Кишица сипи... А из села малог Вечерњег звона разлеже се глас...

1881. ЗВОНИТЕ, ЗВУЦИ... Звоните, звуци... А вече кад се на земљу спрема, Уморни грлећ свет, И срце дрхће - и речи нема Да жељи прида лет: Разбивши харфу о камен хладни, Ја склапам поглед свој И стрепим, тонем...

Сури орли узлетају Горском висином, А потоци беласкају Цветном долином. Свет изумро. Никог нема, Да ме поздрави, Кô да цели живот дрема, Живот убави!

Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ - и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Све грли мир и сан.

Нигде станка нема, Уморну своју да окрепи моћ, Одјек се губи, сустаје и пада, И свуд се шири ноћ, дубока ноћ! В Само кад прошлост

1885. У НОЋИ За даљна брда бели дан се скрива, И тавне ноћи повија се сен; Дубрава нема, кô да вечност снива, Потмуло хуји...

“ „Идем на небо горе, на земљи места ми нема, Јер вредну ратар, синовче, за мене слабо већ мари, Он слави Љеља сад.“ А лукави дечко тужно спусти главу И плакати

1885. ПОСЛЕДЊИ ГОСТ Поноћ је одавно прошла. У крчми никога нема, Осим крчмара старог, што згурен, крај топлог плама, Претура дебелу књигу.

Срце се моје буди, и моја прошлост с њиме, И мог пролећа чар Али ње нема више. Под небом даљног југа Почива она сан; Над њоме шумори папрат и верног не чује друга У мајски ведри дан. 1886.

Он разноси слатки мирис и лелуја косе твоје, А ти спаваш, слатко сањаш, моја ружо, цвеће моје! Око мене никог нема, нити чујем жива јава, Небо ћути, земља ћути, све спокојно, мирно спава.

Тако побожно факир пада. Служећи верно богу свом: Свршетак игре смрт му спрема, Ал' он од смрти страха нема, Него се гордо срета с њом. 1887. ФАНТАЗИЈА У НОЋИ Двороги месец над нама се сија, Језеро плаво пред нама се нија.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Како год да их размешташ овамо-онамо, за четврту никад нема места; изгледа да се те осе играју, као деца, „мете“, а једна од њих увек касно стиже.

Иако је пала ноћ, има овде још доста побожног света. Доле, у вароши је много живље; она нема додуше никаквог уметног осветљења, али месечина обасјава улице и тргове.

Земљина оса нема сталну оријентацију у простору, како се то учи по гимназијама, него се та оса полагано заокреће око једне друге осе

Тропска година нема, као што смо видели, потпун број таквих дана, него 5 сати, 48 минута и 46 секунада преко тога, а календар може

Од Музеума ни трага; не зна се ни где је стајао. Ни трага! Шта говорим? Зграде нема, али дух александриског Музеума провејава и кроз нашу данашњу науку. XИ ЦАРИГРАД.

Изгледа ми као да смо ми нашом жељом да задовољимо и науку и стварну потребу сазидали високи зид око нас који нема излаза. Ми смо постали заробљеници нас самих.

А то зато што нема носа. Власници таквог духа могу се врло корисно употребити у научном раду као рабаџије, јер се њихов дух даде

Венера је, о томе нема сумње, тамно тело, које Сунце осветљава као и нашу Земљу. Обилазећи око Сунца ужом путањом но што је Земљина, она се

Ту су биле и његове тамнице и оне страшне одаје за које наш језик нема, хвала Богу, назива. Већ су скоро пуна четири века онда била прошла откако су римске папе дале, 1252 године, овоме

Далеко, далеко око ње нема других таквих тела, и зато нам та гомилица претставља једну засебну породицу. Малу, скромну породицу.

И то су светови, но различити од нашег земаљског света. Но то нису једини светови у васиони. Нема сумње да је знатан део осталих сунаца праћен такође тамним пратиоцима са чврстим корама, који више не сјају својим

нагиби оса око којих се обрћу, специфичне особине њихових атмосфера, све то чини да у тој безбројној множини светова нема два сасвим једнака, као ни у шуми два једнака стабла.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

/ У пола га цене дајем,/ ником другом - само теби./ Рукави су, велиш, кратки,/ а већ нема мане друге;/ рукави су, брајко, добри,/ но су твоје руке дуге“.

Ал' штета, што нема гласа никаквога! Још да може какав глас од себе дати, Не би птица била, већ анђ'о пернати.“ Би мило гаврану такву

“ Би мило гаврану такву хвалу чути, Ал' да нема гласа – та га сумња љути. Па да би показ'о да гласа имаде, Гакну гласно, али комад меса паде.

На китњастој липи нашој Жуто грање ћути, дрема; Под стрехом се гнездо рони, Јер у њему ласте нема. „Куд је от'шла та црнојка?“ Наш малиша час па пита; „Ласта, оче, није добра; Отишла је да се скита.

У нас вера тврда, У нас пуне чаше, Гостољубље наше Време не похрда. Мило моје село, Буди ми весело! Нема сиромака, А кад је за село, Село скочи цело, Слога наша јака. Мило моје село, Буди ми весело!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

И то од оној што је још покојни газда пио. СТАНА (не гледајући га): Доста вам је. Нема више. И сада сте већ пијани. СЕЉАК (увређено): Ко? Мори ће пијемо цел ноћ, па ће опет сав посо да свршимо.

Сал ни ти још једно котличе дај. СТАНА (одсечно): Нема, и сада сте већ пијани. СЕЉАК Па и лудог Парапуту напојисте и наранисте, а нас, чивчије, нећете.

СТАНА После кад вечерате, таг ће још да добијете, а саг нема. СЕЉАК (полази пркосно): Море, што опет ја тебе питујем. Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно.

Ти си бар одавно овде. (Показујући на Ташану.) Ако ти снашке не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш, ти бар треба да знаш... СТАНА Па знам, газда!

ТАШАНА (унезверено, љутито): Како ту? Сви сте ви ту. И ти ту. И отац ту, а нигде вас нема. Оставите ме тако саму, па... КАТА (изненађено): Како: оставили те саму?

Можда због нечег другог не долази. Сигурно има посла. Јер њега свуда траже, па можда нема када... ТАШАНА (узрујана, још бесна): Остави ме, остави ме, немој више да ме лажеш, и да ме заговараш.

можете због имања, чивлука, света, хаџија, да ме саму са целом кућом затворите, зазидајте ме у неку собу, и на њој да нема ни врата ни прозора.

Ни жива ни мртва! Умро он, одавно покојник, а свуда је он. Тамо, код вас, по вароши, по чаршији, од њега нема ништа, одавно се на њега заборавило, као да га никад није ни било; док овамо, у кући, он је једнако ту.

Па још ноћу, кад се остане сам... онда је тек тешко и страшно: ту је он, а нема га, мртав је. (Показује око себе): Свуда је он: око мене, око деце, у постељи...

(Показује око себе): Свуда је он: око мене, око деце, у постељи... Жив је, чисто као да дише а међутим нема га, нема, нема, дедо! Па је ноћ онда тешка, као гроб мртва, не може да се издржи од страха.

(Показује око себе): Свуда је он: око мене, око деце, у постељи... Жив је, чисто као да дише а међутим нема га, нема, нема, дедо! Па је ноћ онда тешка, као гроб мртва, не може да се издржи од страха.

(Показује око себе): Свуда је он: око мене, око деце, у постељи... Жив је, чисто као да дише а међутим нема га, нема, нема, дедо! Па је ноћ онда тешка, као гроб мртва, не може да се издржи од страха.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Мали Костица био је још и некако скресан: брада му скресана да је скоро и нема, рамена му скресана као да је риба требао бити.

”Лепо каже онај у допису: Цар спава, новаца нема, а народ се буни. Одавно ја вама претсказујем да ће бити лома и земљотреса.

Једаред, ушао је да руча, кад тамо, ниједног детета нема на месту. Сека, што није бивало, Сека клечи; Срећко је у штофарници забрављен; Риста утекао, јер је покварио метални

Још побољева, нема радости од ње. Није ни лепа девојка. „Мираз ће имати, то јој је све” — говори шор. — „Ако и то не поједу доктори.

Дође учитељ за прилог да се купе књиге одличним ђацима, а он, пиштољ. „Код мене друго нема. Ја имам пет синова, и не месим торте.

Међутим, како прича стари гробар, крезуб и древан, али одличног памћења и жива кроника паланке, у Будиму никог више нема; и ћерка и зет и унука мајстор Костина умрли су.

Старији је адвокат у Букурешту, богаташ, али је узео презиме свога добротвора, чијом се ћерком оженио. А млађи и нема презимена. Он је у ловачком дворцу румунског краља главни над ловцима и хајкачама, псима и коњима, и зове се Џон.

„Није три, него два. Онај Срећко несрећко, сећате ли се, њега ту више нема. Кад смо се оно једаред, има година, почели расправљати са швапским гробљем: ко коме прелази границу и сахрањује мртве

— Нисам. — Па који се онда зацрвени? Сигурно онај други, кад их више и нема. — Паула ћути. — Што си се сплела? Де, реци ми лепо да кроз овај прозор видиш свако јутро сунце. — Не видим.

— Да, строга, озбиљна, поштена, као човек. — И паметна, паметна, брајко, нема јој парице никада више! Па јака да не поклецне, па храбра да брани и себе и друге ... Мушкарац!

Омери нас, и почне. „Ви, Штајне, не заборавите да у овој кући пустог ћара нема. Немојте да опет испадне нула више!...

— Отац наш је био севдалија: лепо уздисао, лепо певао, лепо ћутао и кроз сузу гледао. Јулица нема око Бошка Перчиновића, али има његову сузу.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

труду своме уверени; а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже салес ет фацетиае, Немац Wітз унд Лауне, а Србин — ми, дао бог, ови речи и немамо.

Но кад нема, будимо задовољни с оним што имамо, премда и то није најбоље правило; јер ако имамо рђаву ћуд, ваља ли да будемо задово

ЗАГОНЕТКА »Нема ствари на овом свету веће од мене. Јупитер па ја, којима су сва возможна. Док дунем трипут, ја сам ти нов свет начинио.

Али ах! Сад ми пада на памет; моје галантерије и воспитаније моје, господична Јелице, нигди нема. Љубезна фрајлице! Ја се сад сећам да ви таки кашљете како ко о лули и спомене. Шта мора ваш нежни состав тела трпити!

»Хи! хи! хи! поете су фантасте.« Високопочитајема госпоже! Ви мени зајам враћате. Јест да поета не може бити ако нема фантазије, и да фантаста ништа друго не значи него ћушнут, ништа мање — — Збиља, Роман нас чека у Египту, ајдете брже,

Но она се утеши мислећи да ће се скоро вратити. Чека пет минута, њега нема, чека сат, њега нема, сунце се роди, њега нема. Шта наопако да не буде?

Но она се утеши мислећи да ће се скоро вратити. Чека пет минута, њега нема, чека сат, њега нема, сунце се роди, њега нема. Шта наопако да не буде?

Но она се утеши мислећи да ће се скоро вратити. Чека пет минута, њега нема, чека сат, њега нема, сунце се роди, њега нема. Шта наопако да не буде?

— Она ђипи и почне викати, даље пође и почне викати, на другу страну пође и почне викати, всује, њега нема, ни њега ни коња. Ах, ко ће описати жалост бедне ове жалоснице?

Тргнем се и потражим твоје руке, нема никога, ах! Жалосна у страу ђипим и отевши скочити, паднем с кревета, и далеко одзив увређеног мога тела одлети.

Всује, тебе нема, и како сам се окаменила, зајечи камен од мога терета. — Често се враћам постељи, викајући: притискивали смо те двоје,

Говори се да човек од суза нема ништа благороднијег; но и то је познато да се ничим толико не тргује као са сузама. Тако, на пример, кад жена за

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

једног рамена на друго И левом руком се крсти Он будући краљ голаћа ЦРНИ БОРБЕ Глава ме већ с коца гледа Ионако ме нема и нема вас Појмите ли По души их по жижи слаткој По рогатом месецу на челу По шарци у оку Не би ли нас било За

рамена на друго И левом руком се крсти Он будући краљ голаћа ЦРНИ БОРБЕ Глава ме већ с коца гледа Ионако ме нема и нема вас Појмите ли По души их по жижи слаткој По рогатом месецу на челу По шарци у оку Не би ли нас било За цветним

им и небеско Смрт је нас одавно сита На нож курјаци моји мезимци непребола Главе вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш свет или није Крагуј нам пламени с лица пада Вепар дивни срце

небеско Смрт је нас одавно сита На нож курјаци моји мезимци непребола Главе вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш свет или није Крагуј нам пламени с лица пада Вепар дивни срце

браду и руке Нисам те заустављао Разбио бих чело о стару липу Нисам хтео да се петљам У послове врачева Огањ им овде нема чисту савест Откинуо сам липов лист И свирку ти продужио НЕБОЈША КУЛА По цео дан се гола огледаш У рајској

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

ГЛАВА 136 ПОГОВОР 137 ЈЕДНА НЕБЕСКА СЕДНИЦА 143 АУТОБИОГРАФИЈА ПРЕДГОВОР Ја мислим да уопште нема смисла писати предговор аутобиографији.

Полазећи од тога факта, ја се нисам упуштао у ствари које су претходиле моме рођењу, пошто о томе вероватно и нема никаквих података. Аутобиографију сам завршио женидбом, налазећи да после женидбе човек и нема аутобиографије.

Аутобиографију сам завршио женидбом, налазећи да после женидбе човек и нема аутобиографије. Уосталом, време од рођења до женидбе и јесте један период (са много потпериода) у историји човековој.

посрћући и наслањујући се свом тежином на будућег биографа — они што су пили са мном напустили су ме, стоке божје, па нема ко да ме одведе кући. А ја, видиш, знам на небу да нађем Великог Медведа, али своју кућу не могу никако да нађем!

И, мада ми је позната мудра реч француског писца Ги де Мопасана, по којој „нема ничега страшнијег до кад човек остари па забада нос у своју младост“, ја ипак то чиним, по ономе нагону који код

Оно се смејало знању као и незнању, јер знање има граница, док незнање их нема. Оно се смејало свему, смејало се свачему, смејало се, смејало, смејало...

— Не, болови су и даље остали међу људима, јер, веле, живот је бол и без бола нема живота. — А јеси ли бар познао и видео живот тај? — Не, јер нисам кроз сузе могао ништа познати и ништа видети.

Али, хвала богу, код нас нема изгледа да ће ускоро наићи какво благодарно поколење, што даје довољно гаранције да се таква збрка у мојој биографији

немају бркове морало се у мојој детињој души јавити као далеко предосећање познијег феминистичког покрета, који би то нема сумње, далеко брже напредовао и можда већ победио када би жене имале бркове.

Већ када је пред подне дошла тетка, ја сам јој рекао да знам зашто нема надут трбух, а кад је после подне дошла госпођица Савка, протина ћерка, ја сам јој рекао: — Пази да не будеш

Преда мном је била сестра и ја сам носио све сукњице које су њој окраћале; ако их напустим, нема ко да их носи. Али сам ја, и поред тих материнских разлога, одлучно остајао при своме захтеву, драо сам се, плакао,

И ја бих, као свака невина тица, мислећи да никога нема, сишао полако да се дочепам колача, док би ме уједанпут потера изненадила, опколила, обезоружала, и спровела у кућу на

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Штавише, он можда верује да сам ја примирен. Уосталом, прошли смо ону шумицу, сад нема више чега да се плашимо. А ево га и село. Добих вољу да се разговарам са командиром. — Господине капет...

После оне данашње грмљавине топова, свуда влада нема пустош. Људи прикупљају снагу, да би се сутра поново убијали. — Пазите, овде је мост! — скрену ми пажњу старац.

Зашто сам остао? Уображавао сам да ће ми бити лакше, а оно, из часа у час, западам у све тежи положај. Сад се нема куд. Ова лабилна повезаност за све ове људе изазивала је осећање несигурности, из чега је произилазио страх.

Неки су полазили али кад би видели да одступању нема краја, остајали су онако незаштићени насред пута. Било је то једне ноћи, бог би свети знао кога датума, јер смо

Први пут војници су застали неодлучни. Видели су они да отаџбини нема спаса. Требало је оставити куће, породице. У неизмерном очајању које је обузимало земљу, зашто и они не би подносили

Сада треба да оставе жене и децу, старе родитеље. А и сами виде да за овај моменат отаџбини нема спаса. Треба имати моралне снаге, па не подлећи искушењима...

Предосећам да су преживели неку тешку трагедију и страх ме да запитам. Војници се поздрављају са мном срдачно. Али нема многих, па ни Александра, ни батеријског наредника, не видим ни Траила, ни Танасија...

Таман сам узео списак, када се возари у коњушници узмуваше и одмах дође каплар па ми изјави да нема једнога коња, и то баш онога који стоји везан пред дивизионом... Е све ми се преврте... Запитах, где је поднаредник...

“ Баш тада јавише пешаци да се Бугари спремају за јуриш. Дохватим слушалицу да позовем батерију... Нема везе... Са мном је био поднаредник Жика. Рекох му да одмах потрчи низ линију и види где је прекид.

Иако у Војсци све иде по надлежности и без поговора, покушао је ипак капетан Вела да се благовремено одупре. — Зар нема у вароши нека друга зграда? — Ово је за армију — говорио је коњички ка петан са висине.

И деца их могу тући. Сандуци се услед гибања непрестано накрећу и људи заостају да их привежу. — А, нема, друже, више: „Држ десно!“ — дира их један пешак, који је поносно забацио пушку преко рамена.

Затим застајемо. Опет крећемо. По ранијој навици, командири јашу на челу батерије, а водници дуж колоне. Али нема више потребе за контролом. Војници једне батерије шале се, вичући: „Јањићу, џукело, терај левака!

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја, И шуме горе храстова и гребени ти захваљују. Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја И друмови су меки и дуги. О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја!

“ Онда казани захукташе јаче. Још смрти, смрти, браћо, и мало муње; Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари. У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа. Ко иде? Ново време. Шта носи?

Неукротљива је туга за младошћу, несавладљиви друмови; пробуђена на кошаре скочила моја жеља, чека; рогуши се, нигде нема никога.

Овде на овој постељи затварам географију: нема више дужина, ширина; само ногу, руку; све се шири! Има такве неке моћи у мени да само једно могу; све је утопљено:

живот ми сија као звезда из далека, и све оно што треба да се настави чека да је прво угњавим песницама, па... Нема више љубави за човечност, већ дахтање.

глава, једно смејање без трајања, много злата, злата и распутаност части, моћна узлетања, у крваве каше, утапања. Нема више жеље, већ да избришем постојење, да испуним све собом, све размаке, све шупљине, нема више ни дубоко плавог ни

Нема више жеље, већ да избришем постојење, да испуним све собом, све размаке, све шупљине, нема више ни дубоко плавог ни планине, само: кркати, хркати, чмавати и гроктати, бити гнусна, огромна, дрхтава плазма: а

Има оних који проклињу! А ја сам у стању да пођем за пуком Из собе своје која нема прозора, Треба мишљу и вољом да их пробијем, Сад је доба мраза, ревматизма и умора; Тамо где кроз три облака пуца из

Како је за мене много занимљивији човек, који рецимо нема хитрог разума, што се у данашњем друштву ужасно презире, но човек који нема расуђивања сексуалног или желудачног итд.

мене много занимљивији човек, који рецимо нема хитрог разума, што се у данашњем друштву ужасно презире, но човек који нема расуђивања сексуалног или желудачног итд. Ја ћу сад да говорим даље о једној потреби као што је јести, нпр.

Зашто и мржње! Нисам ли исцепао на четири Свето писмо! Нисам ли га том јарошћу поделио на четири јеванђеља! Али нема до једне собе у свету, куд бих хтео ући.

Шта бих чинио да нема људи већ да сам сâм: као песник шта бих чинио? Ако бих тај нестанак могао поднети, не бих ипак више певао речима:

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А старац Милија каже: — Или ће дечак напустити кулу, или ће у њој оставити главу! Без Месечевог цвета нема му оздрављења! — Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка. — Дечак га сам мора наћи! — тврдо ће старац Милија.

« — помисли дечак презриво, и не обазре се одлазећи. На врху Сребрне Горе Цвет га чека, нема он времена за приче. Али, умориле му се руке и ноге, жедан је: могао би поток да попије, а нигде ни човека, ни звери.

Није млад, не уме се преметати преко главе. Седе Дрвосеча да размисли. Али, размишљао, не размишљао — превише избора нема!

— рече Капљица, али Цар одречно одмахну главом. — Одлучено је да будеш жена мог Доглавника! — рече. — Одавде ти нема одласка. Али, још и не заврши Цар реченицу, а ка Капљици доплива риба, отвори уста и викну: — Улази! Брзо!

— Шта ова бунца? — рече пуж. — Откуда цвет може бити леп? Нема кућицу и беднији је чак и од глиста које се бар у земљу могу увући кад почне киша.

Узалуд је Капљица говорила да у Пустињи нема кише. Пуж њене разлоге није хтео ни да чује. А и што да је слуша? Нема кућицу, ништа нема, прави просјак!

Узалуд је Капљица говорила да у Пустињи нема кише. Пуж њене разлоге није хтео ни да чује. А и што да је слуша? Нема кућицу, ништа нема, прави просјак! Дебели богатун сави рогове и увуче се у кућицу. Нека га остави и крене својим путем!

Пуж њене разлоге није хтео ни да чује. А и што да је слуша? Нема кућицу, ништа нема, прави просјак! Дебели богатун сави рогове и увуче се у кућицу. Нека га остави и крене својим путем!

Што Капљица остаде да чами у прозирној санти леда? Ко би знао да ли би из ње икада и изашла да нема људи који освајају врхове планина.

Шта мари ако и њих понесе? Капљици се, наједном, учини да с Цветом поново некуд путује, да путу краја нема.. Па и нема! ЦРВЕНИ МАКОВИ Жена је почињала већ да стари, али је туга што нема деце није напуштала.

Шта мари ако и њих понесе? Капљици се, наједном, учини да с Цветом поново некуд путује, да путу краја нема.. Па и нема! ЦРВЕНИ МАКОВИ Жена је почињала већ да стари, али је туга што нема деце није напуштала.

Па и нема! ЦРВЕНИ МАКОВИ Жена је почињала већ да стари, али је туга што нема деце није напуштала. Млâде се небо и земља сваког пролећа, плоде рибе у води и птице у ваздуху, све улице и све куће

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Ето, ви сви певате и играте, (окреће се уплашено око себе) а ја сама! Нигде никога код куће нема. Ни отац, ни брат. Отац, већ знаш, љут, бесан. А бата, он никако и не долази. Све тамо, с том Коштаном...

Нит уздише, нит плаче. Само седи, чека. Боји се да не чује, како га крвава доносе. (Плачно): А њега, бате, баш никако нема... (На степеницама чују се оштри кораци и кашљање.) Ето оца! СТАНА и ВАСКА журно излазе. Улази Хаџи Тома.

Срма, свила нека је на њему. Ено, хат му лежи. Слуге га јашу, да не ослепи од силине. А што он да га не јаше? Зар нема где да изјаше? Чифлуци, виногради, њиве, ливаде... Да јаше — бег да је! И мени да је мило. За кога ја течем?

МИТКА (са чардака): Гркљан, Коштан куде је? Викај гу, бре, и свири ву да дође и да ми поје, зашто ако њума нема, све ће да ве потепам! (Устаје, силази са чардака.) Нећу више овде. Овде ми на старо, на мољци мирише.

Ако, ако, бре Асане, вени, тугуј за њума, јер од карасевдах поголем болес нема. Истина, лице ти је циганско, ама очи болне имаш. (Коштани): Пој бре, Коштан!

МИТКА (још мрачније): Жал, бре, да свириш. А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема! СТОЈАН Кошто, песму! Глас твој! Само твој глас! Марко, вино! Вино, сву младост да испијем! (Грли Митка.) Ох, бато!

Друго! КОШТАНА (пева): Дуде мори, Дуде, бело Дуде, Како тебе, Дуде, нигде нема, Ни у Турско, мори, ни Каурско. Запали ме, Дуде, изгоре ме, Направи ме суво дрво, Суво дрво јаворово.

— Стамено, мори Стамено, Стамено, сито пролетња, Стамено, зрно бисерно, Јеси ли чула, разбрала: Ситно камење број нема, Дубока вода брод нема, Високо дрво хлад нема, Убава мома, мори, род нема.

Стамено, сито пролетња, Стамено, зрно бисерно, Јеси ли чула, разбрала: Ситно камење број нема, Дубока вода брод нема, Високо дрво хлад нема, Убава мома, мори, род нема.

Стамено, зрно бисерно, Јеси ли чула, разбрала: Ситно камење број нема, Дубока вода брод нема, Високо дрво хлад нема, Убава мома, мори, род нема. ТОМА (за себе): Да, јест, зна се: лепота доба, род, старост нема (трза се.

ли чула, разбрала: Ситно камење број нема, Дубока вода брод нема, Високо дрво хлад нема, Убава мома, мори, род нема. ТОМА (за себе): Да, јест, зна се: лепота доба, род, старост нема (трза се.

ТОМА (за себе): Да, јест, зна се: лепота доба, род, старост нема (трза се. Марку): Марко (даје му новаца показујући иза себе на Цигане), подај им, и дајте им да једу и да пију.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Узалуд чекам... У нијемој сјени Никога нема... Сам, кô камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије и јавља се мени...

Прошла је бура, стишале се страсти, и љубав с њима све је ближе крају; Друкчије сада твоје очи сјају — У њима нема ни силе ни власти.

чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај први; Хладан, без душе, без ватре и крви, Кô да ми збори: нема љета више!

Но тебе нема... Умрла си нама... А народ?... Ћути у траљи и љеси. Вај, нигдје ништа до леда и кама!... ... Хладно је, хладно...

1912. ПОВРАТАК Мрем... Са мојих њива ено други жање... Тамо више нема старе куће моје — Под очевим кровом страна чељад стоје, И шљемена српских све је мање, мање... О, лијепа поља!

'' — ''У моравске чете Када ме, мајко, нова труба зовне.'' ''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда, А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци, Шта љуби рећи?'' — ''Отишô је, реци, На небо, за вас да набере звезда''... 1913.

'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате... Бог му срећу дао... Но хљеба нема... Збогом! Хљеба... хљеба...'' 1906. РИБАРИ Примите ме тамо на убогу лађу, И незнана странца назовите другом.

1908. ЧАСОВИ Овдје никог нема. У мрачној самоћи Сам стојим кô муњом опаљено дрво; И хук вјетра, што се малоприје рвô С огољеним грањем, заспô је

Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат КО што ово грије; Грки су тамо залогаји хлеба Гдје свога нема и гдје брата није. ОД своје мајке ко ће наћи бољу?!

Остајте овдје! ... Сунце туђег неба Неће вас гријат ко што ово грије, — Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није... 1896.

Ја љубим тебе и грлим јако, А ти сва нема н ледна! Ја јецам, дрхтим, па и сам тако Постајем лешина једна. Устају мртви, глухо их доба Зове; на игру сви

Киту ми чемпреса пружаш, Реч једну шапћеш ми ти'о. Пренем се, ките нема, Нит' памтим твој шапат мио. 57 Ноћ хуји, дажда лева, Јесењи ветар веје; Где је сад моје сиротно, Плашљиво

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Прву етапу карактерише широка, слободна импровизација у народној маси; тада „нема никаквих постојаних форми, песме се непрекидно мењају“.

Но то не значи да у народној поезији, у народној књижевности уопште, нема ничег субјективног. Откуд би онда проистицали они страсни тонови бола и радости, онај ватрени однос према људима и

Чак нема ни једног јединог циклуса који би представљао такву целину. Али је она једна целина по томе што има једну основну, глав

У њој су и све главне побуде њезине. Значајно је да у њој нема спомена о издаји Вука Бранковића. Ако би се рекло да је то зато што је тада у Србији владао његов син Ђурађ,

Но ни томе нема ни трага ни потврде у писаним изворима. Довољно да XВИ век уноси у косовску епопеју и тај елеменат.

Но ни томе нема ни трага ни потврде у писаним изворима. Довољно да XВИ век уноси у косовску епопеју и тај елеменат.

У Српском рјечнику Вук Стефановић Караџић каже: „Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића.1 Ја ћу овдје назначити о њему оно што се слабо у пјесмама налази, него се

Кад погледах на Турчина, мајко, кад ту аге Белил-аге нема, но му стоје бакрачлије празне; на лабуду нема господара, него двије поле око коња.

Кад погледах на Турчина, мајко, кад ту аге Белил-аге нема, но му стоје бакрачлије празне; на лабуду нема господара, него двије поле око коња.

У песмама о косовском боју нема хумора, који је иначе толико драг нашем народном певачу, нема ведрих тонова. Из сваке речи бије тешка збиља, свака је

У песмама о косовском боју нема хумора, који је иначе толико драг нашем народном певачу, нема ведрих тонова. Из сваке речи бије тешка збиља, свака је песма једна велика трагедија, све песме укупно чине непреболну

То су неустрашиви људи, који више воле да умру стојећи него да живе клечећи. Нека и нема изгледа за победу, нека је противник безброј пута надмоћнији, свеједно — они се боре.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

моста ГДЕ СИ ВИДЕО ШАКО ЈАДА ДА ПУТАР НЕКОМ ЗЕМЉОМ ВЛАДА ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ Људи више не живе у бризи Ко нема у глави има у књизи Сви људи заједно знају све ствари Књига главу чува шубара је квари У САМОЋИ У самоћи Срећа

у књизи Сви људи заједно знају све ствари Књига главу чува шубара је квари У САМОЋИ У самоћи Срећа нам се руга Нема ништа Без најбољег друга Друг ће другу Да ублажи тугу Друг другове У сватове зове ПУЋИ ЋУ ОД СМЕЈАЛИЦЕ Пући

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Кроз јаругу, дубоко у Гају, мрмори узан поточић пун трула лишћа и брзо се губи у тијесну камениту понору. Нема те бабе у селу која би се усудила надвирити над то мјесто.

Кад се вратио у разред, учитељ се набусито отресе на њ: — Јеси ли био на Сјеверном полу кад те тако дуго нема? — Не, био сам у оближњем љескару — одврати Стриц тако озбиљно да читав разред, и поред свега страха, прасну у смијех.

— А ја зато нећу ни доћи. Стриц само зину. Тој мудрости он се већ не би досјетио: не дођеш у школу, нема батина, проста ствар. — Па шта ћеш онда радити? Јованче весело узви обрвама. — Ехе, то сам ја већ смислио.

мирно стајао и ћутао, Стриц узе да гунђа у великој неприлици: — Добио сам по леђима, грана је ту, преломљена, а Сивац нема руку! Шта онда? Или је ово неко чудо или сам ја магарац још већи од Сивца! — Ти си магарац, и то највећи!

На картону је писало црним штампаним словима: „Ништа нема да те брине, од овога пацов гине.“ Стриц прочита необичан натпис и поче да се буни: — Их, ко би то носио!

од стране излизаног тањушног јутарњег мјесеца, који с чуљењем нахери главу и поче да сриче чудноват натпис: „Ништа нема да те брине, од овога пацов гине!“ ВИИ Дружина малог Јованчета полако је расла.

— Ето ти баш, кад нема Жује, нек нема ни мене! И вјерна животиња није могла без свог малог господара, па је код новога газде читаву ноћ

— Ето ти баш, кад нема Жује, нек нема ни мене! И вјерна животиња није могла без свог малог господара, па је код новога газде читаву ноћ завијала, све док

— Е чекај сад! Жуја, држи га! Куја заурла и јурну за Стрицем. Дугонога дјечачина, видећи да нема шале, скочи до првог стабла и хитро се успуза на дрво.

То ће бити најљепша колиба на свијету. — Исту, исту! — заграјаше дјечаци. Чак се и Јованче сложи: — Нема боље од Жујине. На посао, момци! Почеше да раде брадве, сјекире, пила. Радило се весело, без предаха.

— узбуђивао се све више Јованче. — Можда јазавац, лисица или нешто још опасније? Да можда нема змија? Мајстор Мачак озбиљно занијека главом: — Змија сигурно нема.

Да можда нема змија? Мајстор Мачак озбиљно занијека главом: — Змија сигурно нема. У јаругу никад не допире сунце, а у пећини је увијек хладно. — И ти би се усудио да се унутра завучеш?

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

задах, кревети жешко угљевље, незагашен пожар, неопроштен суд, судац безпријатељан и ничим подмићен, пред њим нема сваком уста наишла, стидљива лица силовитих луди, а сиромаш врло снажна.

« Ама вама христјани, дужно је свакад ту стојећи вам у цркви. Вала време тихо имати, нема уста, а уши отворне и бистро умље, за памтење божијих од учитеља издаватих вам заложних се речи.

бербу сваку хавет, бубе, мухе, црве, гусенице, крупу, зло време, — сатре и погуби и убах мало остави што злочесто кад нема његовим људма, сиромаши!

Живот нам о длаки виси. Коме је чемер у грлу, и мед му се горак свиди. Неправу човеку ниучему право није. Ђаво нема сна. Конац дело краси и губи га. Дрво, камен ли држећи у руци, док се не испусти, злато се не може шчепати.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Дуго се још причало каква је сила био чорбаџи-Замфир: такве силе и таквог господства нема више! Пред пашу је у турско време излазио кад год је хтео — у по дана, у по ноћи, и био виђен и мио гост у пашином

— имао је нешто што се не може лако купити ни стећи, нешто што сам бог дарује човеку, па зато то сваки чорбаџија и нема. То је лепа ћерка његова, његова мезимица, то је млада Зона, Зона Замфирова.

оставио да човек баш мора радити и у зноју лица свога зарађивати хлеб кад, ето, од левентовања лепшег и лакшег заната нема!...

А ја сам светски човек: ја хоћу добро да поједем, па, брате, и да попијем хоћу... Код мене мало који дан да нема супе, а они празилук и на први дан Божића... С таквим светом не може да се издржи конкуренција.

Уопште, код те средње класе са женидбом иде много брже и лакше него код оних виших, богатијих и ученијих. Али зато и нема ту оних силних маторих момака који се туже на влажно време и на рђаву кујну, нити оних силних зловољних, маторих

“ — „Их, болан брате!“ вели онај и сада само мисли о томе и ни о чему другом. Налази да му је живот пуст, да нема неге довољно.

— Е, шта да чиним?! — вели Манина мајка. — Зашто да му зборим? Што да га карам? Карање нема! У војску терају сас зор, а у женидбу — јок!

! А си домаћин дође, а измећарка си тури чивију на порту — и свршена работа! Нема веће нико да улегне на порту!... Нема доцна кући долазење! А саг?...

! А си домаћин дође, а измећарка си тури чивију на порту — и свршена работа! Нема веће нико да улегне на порту!... Нема доцна кући долазење! А саг?...

„А ја си, — рече Петракија — кад ми рече човек тој, брго дом. На сопче му катанац, а њега га дом нема „Причекни си малко, рече ми жена, ће дође дете...“ „А за тој па да ми је!

Онако, као и за све велике и срећне освајаче што прича историја да за њих нема више никакве дражи оно што им је, тако рећи, већ пред ногама, него да их дражи и буди у њима нову освајачку глад само

Прекодан се сваки час тек изгуби, нема је. Повлачи се у самоћу, ону тако милу самоћу младим створовима који не знају шта им је, а жељни су да пате; ону