Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Та он нам је био харамбаша... А Суреп само уздигао обрве, па коси ли — коси. Заврзан је јуришао немилице у најгушће редове турске...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Народ поче редом спуштати у капу. Међу путницима беше и браће Руса, са оном, како они веле, „широком натуром”. Они немилице даваше. Војник се захваљиваше непрестано са: „хвала, браћо!”, „хвала, браћо!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
За најмању ситницу каштиговао је немилице. — Ех! Па не ваља баш ни то кад је неко исувише свирјеп. Е, боже, па људи смо, слаба створења, па, па онда и згрешимо
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Сад их заокупе, наздрављају; вици, певању нема краја. Пургерија сад се тек рашири. Троши се немилице. Чамча и Кречар морају да седну до Полачека и до господара Софре. Кречар седне до господара Софре.
Црњански, Милош - Сеобе 1
ниједан дан није прошао, а да у част војсци, која се прикупљала и ишла према Рајни, не приреде игранке, где се пиво немилице трошило, или вечере, на градским трговима пред црквама, уз фењере, где се до несвести жвакало.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
МУЖ: Ти све знаш. ЖЕНА: Кад ми да цванцик, а њега стане дрека: Куд си толике новце дала; раширила си се, трошиш немилице; а кад он троши по осам цванцика, то је ништа. МУЖ: Нисам ли дао за дрва? ЖЕНА: О, дрва! Измисли још штогод.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
« Зато се газда Радисав старао и разбирао и за учење и владање Марјаново; а кажњавао га редовно и немилице за рђаво учење и лоше владање апсом, виргазом и удаљењем од очинског стола за време ручка и вечере.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
срећа, Та кад оно прискочила млада, Сва ван себе од слутње и јада, Кад дохвати вранца за вођице, Како ли је тиште немилице. Па ко знаде како може бити, Може тужна јоште погодити.
Он виде како Стојан о тле паде, Коњица нагна, и њему допаде, И глену њему у то бледо лице, Што смрт развлачи тако немилице, И гледну, гледну, и беше му слатко, Те још се смеје, ал' беше за кратко; Јер Миле отле беше недалеко, Те силном
Црњански, Милош - Лирика Итаке
У славу кола Банаћана, што се ту играло око столова на које су их бацали и секли. Секли немилице, ножевима страшним, што су задирали дубоко, и бесно, али нису могли да исеку ни један јаук, из тела њиховог, пуног
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ћутиш? — Реци ко нам краде Цео свет наш немилице И од њега вазда ствара Ову беду, ове трице? Ћутиш? — Реци ко обара Наше благо, наше наде?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Кад та „дерба“ доприје до највећег несклада, фра-Тетка се наједи, па и он поче немилице ударати по зупцима, те из цијеви излијетаху свакојаки гласови.
Па кад су једном прстењкали, Јела га је немилице тукла увијеним рупцем по длану, тако немило да су се њему сузе завртјеле, а сви се остали смијаху.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Из великог, нагорелог ибрика сипа немилице ракију у широко отворена уста, сипа из освете над нечим, из ината. — Снег, снег.. Десни је мањи. Што је десни мањи?
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Чак је и избегавао одлазак на обалу плашећи се сусрета с Златном крабом, чије је наредбе немилице кршио, све док једнога дана, ударивши неког малишана, не опази да се саплиће о ногавице сопствених панталона.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Видину, Анастасијевића дочекали не само као добротвора него и као спасиоца: кад није хтео да му плате, даривали су га, немилице, новцем.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
САСТАНАК МАЧАКА И МИША Замоле се једном миши мачкама да учине састанак, не би ли се како нагодили да их мачке онако немилице не кољу, него да им плаћају годишњи харач колико се погоде.
Спрам ледине бијаше један поголем чардак, а на чардаку једна богата хаџиница. Кад хаџиница опази Бошњу гдје онако немилице пуши дуван, рећи ће сама себи: „Ономе је човјеку бели некакова велика мука док онолико пуши“, па спреми слушкињу те
Херо му каже да јест, а зато што је бег његова сина истукао немилице а ни крива ни дужна. — Е, пошто је тако, — рече кадија — ти си, Влаше, дужан платити џериме по гроша бегу.
Ћипико, Иво - Приповетке
камење и истиха залева бело зимско цвеће што се иза камења крије, да се зором смрзне и, кад сунце сине, размрзне и немилице га убије, Цвета, гоњена једном мишљу, ни на шта се не обзире. Жури као луда. Отвори врата и уљегне у кућу.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
тако завршава, па из удаљеније перспективе изгледа као да је у свакоме од њих једна овећа масовна, колективна енергија немилице расипана да би се издвојиле дветри доиста значајне уметничке индивидуалности.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Тако им породични интереси једним делом редовно, а често и потпуно, немилице осујећују интимни живот. Сведена на најпростије односе, јунакова психодинамика - па и драматичност у развијању сижеа
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Зима хита немилице, Плаши људе, гони тице, По дрвећу пало иње — Сећајте се сиротиње! Лако ј’ оном ко је згрнô Те јесенске лепе
Краков, Станислав - КРИЛА
У кланцу је још тутњило. Писар Казимир је обилазио око шатора и шапутао посилнима: — Света крв човека пролива се немилице... Чујете ли? Грми... Сваки прасак је нов весник смрти... Зашто слични сличне убијају?
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
X Девојчице, немилице мала, Што си моје срце оковала? Није оно сиротанче криво, Што сам тебе на мом крилу снивô, Жељан био, па те
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Отпоче пљусак. — Лакше подносим артиљеријску ватру него грмљавину — вели Ћирић. Муње су парале облаке, киша је немилице лила. Седели смо најежени на коњима, док су крупне кишне капи пљуштале по нама.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
“ Неће л' рећи: „Вала, момче, нећеш ми се ожећи, Нећеш никад ти постеље ни снашице стећи! Ти за снашу немилице сасма често питаш, А сам ми се по б'јеломе вјечно свјету скиташ, И к твојему нешчастију сад ни свирца није, А без
Кад султан паде, грозни страх и туга Обузе Турке у царскоме стану, Па забуњени скачу, беже, јече, А српски мач ји немилице сече.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Мртав је он!... Убијен... леш!... На стени тамо негде каменој Немилице се трују орлови Месишта тврдог љутим отровом...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Било их је двадесетак. Стајали су дечаци на путу, док је киша немилице лила. Носићи им помодрели од зиме. Сви су носили на глави неке старе шајкаче, сигурно од помрлих војника, да су им уши
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
И нико, сем Митанче Петракијевог, не зна зашто се Мане весели, зашто је весео, зашто части све и зашто немилице баца бакшиш, и не да никоме да плаћа!...