Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Само дрхте у провидној тмини Две-три звезде беле у дну свода; И диже се изнад немих вода Црн силует шуме у висини.
ВЕЧЕРЊЕ Из Цавтата Зарасло острво у шуми олива, Кô црн галеб лежи насред морских вала. Док вечерња магла изнад немих жала Пада, кô заборав, нечујна и сива. Пенуши се талас и мирно целива Слано црно стење на рубу обала.
И тако две наше љубави очајне, Огрнуте лажју вечитом и ниском, Стоје немих уста у дну наше тајне — Два црна пауна на зиду старинском.
И збуњене очи На тамној матици твојих немих река. Стоји људско срце, та очајна мера Ствари у космосу. Крај је свих дилема, Конац свих питања и судба свих
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Зажмурила, наслонила се целим телом на мене, стисла ми грчевито руку, а из сувих јој, немих уста иде врео, сладах дах. Тако пригрљену, стиснуту и обамрлу држах је у наручју. Оне друге стале и тапшу рукама.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
дух јесени у шум лишћа свела, К’о туга у живот наших жеља тајних, У моју се душу нечујно уплела, На плими уздаха немих и бескрајних, Сугестија тиха са висина ледних, Дубином страсти свих срдаца верних И тамне ноћи — сугестија једних
Ви сте судбине нечитаних строфа, Згажених ружа, прећутаних рâна, Мартовских болних и ћутљивих дана, И тужне душе немих катастрофа. Ви сте судбине нечитаних строфа. И с тим се треба помирити једном, На жалост, авај!