Употреба речи немој у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ала је то милина слушати у такој немој гори ону тиху молитву! Ми смо лакше корачали, бојећи се да не узнемиримо свете калуђере.

па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца... Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам!

Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш... Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање.

— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. — Из први мах не хте... Ал’ немој о томе ни помињати!... Муке су то, мој брате!... И да није учинио, признао би...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Кад се год расрдиш, — одговори му учитељ — немој ништа ни учинити ни заповедити док не очиташ греческо азбуки од алфа до омега.

„Μη μ΄έπεσιν στέργε νόον δ΄έχε και ϕρένας άλλας: Немој ме речма љубити а ум и мисли на другу имати страну”, вели стари Теогнид.

” Наравоученије „Σκόπει το τέλος: Сматрај последак”. Ово је премудри совјет. У две речи велику науку содержава. Немој ништа почињати ни предузимати пре не|го довољно не расудиш и добро не сазнаш какав ће чему последак бити.

Ухвати га јастреб, и хоће да га изе. „Немој ме убијати”, — вели му славуј — „видиш како ме људи падо слушају и називљу ме слатким| пролетњим певцем?

Наравоученије „Θνητός ων μη υπέρ άνθρωπον ϕρονεί: Смертни будући, немој више човека мудровати”. Познај себе! Храни меру у јелу и оделу!

привучеш, и не учиниш га да остави фрулу своју, и да тебе с удовољством и с услажденијем задуго слуша, дотле ти ником немој рећи да лепо појеш.

„То може ласно бити, сине мој” — отвешта отац — „зато одсад немој никада веровати једну вешт коју наполак чујеш, него чекај док је сву и са свим | њејзиним опстојателствам не чујеш,

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

припев јој улеће облачан ветар у маглу топлих бара једна звезда прастара ту целу пометњу ствара јој стани реци немој гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у главу цара лазара станоје од два месеца спава у колевци од

припев јој плав улеће ветар у маглу топлих бара ово звездано јутро ту целу пометњу ствара јој стани крикни немој гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у гроб цара лазара 1957. ЂАВО НА СЕЛУ 1.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

— ,Немој, господине Мијушко’ рекнем му ја, ,него да ја идем да видим цара, јер то ми је највећа жеља, а ти си га сто пута видео.

Зато на сабору, и на слави, и на свадби немој млого говорити, него слушај шта старији људи говоре. Ако почнеш тако млад друге да учиш памети и мудрости, онда ти

Кад говориш штогод, сви ће слушати, али немој ти себи да увртиш у главу да они тебе зато слушају што ти најмудрије говориш; они ће те зато слушати што си њи̓ов

Зато, мудро се владај и оно што ти се сада учини да није онако као што старији људи говоре, а ти немој одма да се плећеш у свађу, него причекај док дођеш у године ови̓ људи, па тек ако и онда видиш да није онако, а ти

био, аки би на пир вођен био, и слободним гласом викне: „Фочићу, Фочићу, не молим те за живот, него те само молим, немој ме бешчесном смрћу морити, но сабљом којом се јунаци губе; а знај, Фочићу, да ће моја крв и пред Богом и пред људима

Завичу Турци, и изиђу њему на договор и рекну му: „Бег-Ђорђе, немој да се бијемо, но иди ти на Београд, и што год с Београдом урадиш, и ми ћемо онако пристати”.

Петровић, вели овако: „Ваше су куће и црква попаљене, но ваша се фамилија спасла у тамнавском збегу здраво и мирно. Немој се бринути, но гледајте ваше дело за које сте отишли”. — Ово сам писмо примио у Бечу.

те ти прођи кроз војску моји̓ синова; али кад знаш писати, напиши књигу, подај са̓ији други пут, нека носи, а ти немој сам писати, сам односити, јер да је икакав са̓ија гдегоде погинуо, ја би̓ тебе убила.

Смедеревски Турци изађу пред њега, и замоле га: „Немој нас тући, ми ћемо с миром седити у граду; а ти иди, како годе са Београдом учиниш, ми се противити ништа нећемо”.

— У 7 сати био сам код г. Недобе и питао га: хоћу ли писати ја или он за — — — На то г. Недоба: „Немој, но гледај свога дела”, и пр.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— виче газда Рака и показује црно за ноктом. — Нека, нека, газда-Рако!... Могу ја још толико платити. Немој мислити што сам ја сиромах, а ти — газда Радован Радишић!... — Батали, море, свађу, па се намирите лепо као људи...

Рака то и не чује, него окупи молити Симу: — Молим те као брата, немој да се чује ова брука! Ако се разгласи, не смем ти изићи на бео дан... Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре.

Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре... Симо, тако ти свега на свету, немој да се чује!... Иако је био газда Рака онакав као што га већ знамо, опет се чувао да се не тера посмех с њиме.

— Заиска, јакако! — прича он даље: »Дај ми«, вели, »те букагиије!« »Не дам«, вели Петар. »Море дај, немој се мучити... скинућу ти их!« »Јок не дам!« рече Петар и пође. Попа нестаде. Нити се знаде куд оде ни шта би од њега.

му до земље; те прекрстио ноге на сиџадету па пуши из чибука; те — узима мито; а већ нос, главу, врат, трбух, и ноге немој ни спомињати! То начине да те бог сачува и саклони... Начине од здрава и читава човека накараду!

— рече један од општинара. — Само да није окрњена. — Баш, Ђуко, доста ти је дукат — рећи ће кмет. — Немој ни ти сад затезати... А заиста да није тако оштећена, дали бисмо ти три талира... — Хајде, Ђуко, да се иде, Ђуко!

И не бих узео да нисте ви. Али сад што му драго... — изговара се капетан, а Ђуку се само смеши брк. — А немој што замерити, господине — вели кмет. — Ми смо људи прости... Није да рекнеш какав мит — боже сачувај!...

То ти је најпречи и најсигурнији лек. У позориште слободно немој ићи, јер можеш после сву ноћ пљуцкати и постати зловољнији. Боље иди ти у кафану »Код петла«.

Као за несрећу Раданову, десио се тај човек — капетану брат од ујака. Навали капетал: »Немој бити«, тамо он, »луд! Зар овом пропалици и бекрији да даш? Та он је презадужен и косом на глави... Све ће ти пропасти!

— Иди тамо оној момчадији. — Ево на! — се крупан глас општинског писара и бади момчету у капу десет пара. — Немој да се претргнеш, ћато! — рече момче заједљиво. — Ви'ш ти безобразника! Не кажеш хвала и на том! — обредну се писар.

Хе, мој Пупавче!... Велим ја: »Немој, море, то су бапске гатке!« Ајак! Мој Пупавац сву ноћ седи крај огњишта и стиче ватру око лонца, а папуча се само

Еле, поп Вујица поче читати молитву насред винограда. — Еј, попе, немој бити луд! — виче што игда може Живадин из куће у брду према попову винограду.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Него, примири се!... Млад си ти још, мој синко!... То бих урадио ја, овако матор; а ти си настао тек да живиш, ти немој!... Шта ми је то: девојка?!... Таки момак од онаког оца и из онаке куће... може наћи па сваки нокат по цуру!...

Кад Маринко изиде, Крушка се диже са дивана, приђе Лазару па му погледа у очи и рече благо: — Немој се плашити... Не бој се!... Лазар заколута очима. Он није веровао да те речи субаша говори.

Јеси утувио? — Јесам, не бери бриге! Кад ти хоћеш, ја ћу се и заклети, а толи лагати! — Али кад лажеш — пази!... Немој да те ухвате! — Ама не учи ти мене! То је мој стари запат!... Ја кад станем лагати, и сам мислим да је истина!

Идем тамо куд и сви несрећници којима обест или сила људска не дају живети међу људима — у гору, мајко!... — Немој, сине! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи. — Морам, нано! Овде није моје место!...

— Како би било да се ми сад окренемо Алекси. Он је сјетан, невесео. Да му одем кући да га тјешим и разговарам?... — Немој, ага! Ти га не познајеш. Пасја је то сорта! Пре би од камена реч измамио него од њега!...

Турчин поста нестрпљив. Он махну руком И пресече га: — Добро, добро! Немој ми причати! Ја хоћу да знам како сад ствар стоји. Твој план! Твој план ми кажи! — Сад?... добро!

” Маринко га погледа дугим, значајним погледом. — Други пут, драги ага, други пут! — Ама сад хоћу! — Немој! Боле Други пут! — Ама реци ми: кога си још мислио завадити?... Шта си се уплашио? Мехо!

И да би то угушила, онда стаде све дубље ронити главом у јастуке. — Рано моја!... Благо моје!... Немој плакати!... Ти мислиш да ћу те ја клети?... Где би мајка могла своје чедо проклети?

Цијо моја! Немој ме клети!... Ја сам твоје дете... — Нећу, очи моје! — Ја нисам крива, нано!... Бог је то оставио...

Ја немам ништа сем овога српскога имена — немој ми се њему смијати!... — Нећу, брате! Ја сам те само питао како ти је крштено име, јер мислим да Зеко није крштено.

И Станко севну оком. И Катић, и Ногић, и Зека видеше нешто ледено у томе погледу. — Али... — поче Катић. — Немој, газда Симо, о томе причати!... — пресече га он. — Приче ће причати шта сам ја од њих порадио!...

Па саже главу и уздахну... Ивану се готово сажали... Помисли: заиста му је тешко... И рече: — Немој се карити, драги ага, немој! Људи смо, па погрешимо.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

АКОРДИ Слушам у мирној љубичастој ноћи Где шуште звезде; и мени се чини Да често чујем у немој самоћи Певање сфера на топлој ведрини.

ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У СУТОН Небеса беху мутна и раздрта, Студен у немој собној полутами; И допираше из самотног врта Музика кише. Ми смо били сами.

НОВЕМБАР Раширило се у немој висини Јесење небо, оловно и празно. Поља су пуста; врх ледина њиних Силази вече досадно и мразно.

Али с црне куле кобан и потмуо Глас поноћног звона одјекну у тмини — Негде из дворане дуг се уздах чуо У мраку, у немој студеној тишини.

Из Стона на Пељешцу Стоји пуста црква без гласа и звона, Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели, А у напуштеној и немој капели Сама плаче бледа жалосна мадона.

Како страшно ћути Пролеће у ноћи, пролеће што спава... А из бледог неба у тој немој тмини, Често кô да тихо црни снег поврви. Какво кобно вече! У болној тишини Чини ми се чујем хуку своје крви.

И као ја некад у данима овим, У вечерњој немој агонији мора, Да донесе, мрачну, као песму бора, Стару песму туге међ људима новим?

Узми своје велове, и своје гривне, и своје мирисе, и играј му, и он ће те пожелети. Али немој престати него лажи и даље, лажи непрестано, лажи увек.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ето господина доктора, па и господина Јоце. Је ли они кажу, они ваљда боље знају од тебе.. Кажу... дабогме... Немој плакати! Леви крај усне задркта му.

— Та који ти је ђаво, шта има да те грди? — Па тако ... сто пута ... у невреме! ... — Чујеш, — рекох ја одсудно — немој бити, брате луд! Хајде да вечерамо!

— коју си ти јуче први пут видео!... Само немој да мислиш да ја имам што против ње! Не, богами! Бог је велика заклетва!... Али ви, данашњи младићи!...

” Ћути она, сирота, као заливена. Стегла срце, копни из дана у дан, а све се моли богу: „Боже, ти мене немој оставити!” Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде! Дођоше они сви једно вече.

Лукаво погледа испод ока, нави се мало на страну и, прикривајући љутину, рече: — Па добро, и немој! Ја ћу се удати за Вилипа Маричића! — Који? Зар ти мислиш да ћу ја тебе дати икоме другоме!

Али он, прости ме, занео се баш зорли. Прича ми Велинка да је синоћ нешто ружно чинио. — А шта? — Немој ти, молим те, причати ђеди! — Не дај боже!

обилази тамо. — Нуто-де! Баба се замисли. Најзад одговори: — Ја ћу већ поменути ђеди; да видим шта ће он рећи! — Немој ти, молим те, помињати што за оно! — Бог с тобом! Кад Радојка после све исприча ђеди, он се замисли, замисли.

није вајде... образ под ноге! Ђеда га намрштено погледа. — Ја, — настави Арсен — није вајде... немој што да се љутиш!

Глас га издаде: — Молим ти се, ђедо, ја не знам шта ћу! Опрости ми! Он пође руци. Ђеда трже руку: — Одлази, немој ми поганити рýкê! Зар си ти мушко?

Мене убиј, а њу отерај! Да ти је богом просто! Немој ме само отурати од себе, живога ти бога! Ђеди задркта мало брада. Он хтеде да прикрије своју узбуђеност.

Јесам ли ти ја казао ни дела, ни немој? — Ниси, не дај боже! Свему сам сâм крив. Ђеди поново полете брада носу. Он се поново укрути да изгледа важан: — Па

Петрија јој метну руку на уста. Анока скиде руку и сави је себи око врата: — Ако умрем, немој ме по злу помињати! А сад иди, молим те! — Нећу ја тебе оставити док сам жива!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— веле девојке и љубе се као да се неће опет сутра видети. — Меланија, пријатно спавање! — вели јој Јула. — Немој да сневаш штогод страшно, знаш... што смо разговарали... — Но, но!

Није то ништа тако страшно! Има још, фала богу, недеља, па ето може и код нас доћи. — Ху! Немој ми бар ти пристајати на јед! — обрецну се гђа Перса. — Ниси се ти, ћерко, још удавала, па зато тако и говориш.

већ, већ... к’о она Иродијадина ћерка што је упропастила, боже ме прости, онако красног једног свеца... — ’Ајде, немој ту којешта говорити... — Ти којешта говориш... — Ама ја и не говорим ништа; видиш да дремам, спав’о би.

— чу се још издаље Шацин глас. — ’Ајд’-’ајд’, — продужи Нића више за себе. — Носи те ђаво, а и тражиш ђавола! Само немој после дрéкати кад те тако дигођ у бријању укебају, па ти вилама натрукују на леђи слово »шча«! Хе-хе!

Хе-хе! — продужује Нића, намештајући се на једној клупи пред кућом, — немој само после дрекати, то ја велим, кад те стану левчом или тако чимгођ поливати.

— Не разумем те баш ништа — вели поп Ћира. — Па то и није лако разумети. — ’Ајде, немој ми ту... и тако не знам ни ди ми је глава од пута и силна труцкања. — Били смо к’о у аришту — наставља гђа Перса.

— Та ’оћеш ли већ једанпут казати: шта је то било? — Та... она тамо... она поп-Спирина, гром их спалио! Немој ме ни питати. Не волем ни да се сетим тога, а камол’ да ти још приповедам. — Но, па шта је било то опет сад?

— Да ми више ниси залевала! Гледај ти то ње само! Кад не умеш паметнију какву да нађеш, боље немој ни певати! — Нећу, слатка мамо! — вели Јула. — Зар је мени до песме и до певања!

И мало сланине можеш. — Немој само много кицошко парче! — додаје Нића. — Открој ти, онако, једно парченце, кол’ко, кад остане кожурица, да може да

— Открој ти, онако, једно парченце, кол’ко, кад остане кожурица, да може да изађе један пар паворски’ опанака од ње. Немој да те буни штогођ што је ча-Нића »беамтер«; прошло је то после »буне« и Клићана!

Ћиро, кад мрзиш, мрзи! И бркове му немој опростити, све доле, све! Све!... — Али, Персида... — ...А нашем Пери треба да кажемо да одма’ од сутра пусти још

Морају путовати, а сем њега нико нема онаке арњеве и онаке коње. »Па немој да срамотиш своје красне коње, па да и будзашто возиш — саветовао га је Нића.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Још ни то не знаш! Инкогнито! — Да, инкогнито! Враг зна, већ сам позаборављао те француске речи. — Сад немој заборављати такво што, јер куда идемо ту је фрајла врло воспитана.

— Мислим, — дода Пинтерић. — Све ти нешто зазубице расту за госпођом Макром, но немој, брате, очемерићеш се, — рече Чарукџић. — Па шта би вам фалило!

Покажи се већ једанпут, ако имаш искре милости у срцу, јер ми је свет без тебе пустиња. Ако што чујеш за Чекмеџијића, немој ништа веровати, ми само шалу с њим проводимо; треба ми такав неотесан грк!

— Е, сад знаш на чему смо. Ја ћу већ сутра готов бити са акцијом, тужбом, а ти ћеш после суду поднети. Без мене немој одговарати. — Али, Ћирковић је богат човек, ићи ће у Пешту, па ће себи наћи каквог фишкала.

Зато, ако се где сусретнеш, немој га презирати, дај му добру реч као и ја, и ако нам опет у кућу долази, лепо га прими. Алка умукну, даје му за право.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Само немој да се ред измени, Да памјатник ти подижеш мени. ПРЕДСЛОВИЈЕ После изданија Лаже и паралаже млоги су ми оваковог рода

ЈАЊА: Колико сум ти пута молио и правио инштанција: „Душо Јуцо, немој да си разговараш сос наше младо нотарош!“ Аја! Јуца нећи да ми чуи!

Што ћу да му дам? Ово кажи: „Немој мене, господар!“ Ово опет виче: „Немој мене, ја сум лапа!“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више,

Што ћу да му дам? Ово кажи: „Немој мене, господар!“ Ово опет виче: „Немој мене, ја сум лапа!“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све више, ја, довде!

Кад се смејеш, тако намештај усне да ти се увек зуби виде. Што год чујеш, немој се чудити; зашто, ако је добро, мораш напред знати; ако је зло, не треба да разумеш. Право, ево нам нотароша!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Енгелсхофен је уживао у њиховим, геометријским покретима, у њиховој стаситости, у немој покорности те гомиле, која је ударцима табана одговарала на громогласне команде својих старешина.

“ Петар није скидао ока са Ђурђа и жена, а затим остави жену и примаче се Павлу: „Слушај мене, дугоњо, немој ни жене, ни Ђурђа. Аха! Неимање, што но кажу, немир је од свијета.

Али, кад он заплака, она, сирота, седе уз пут, уз један храст, да га надоји. Молила га је, онако малога: Немој код моје куће искати да сисаш, јер ће нас моја Гоша умлатити бијући!

Теодосије - ЖИТИЈА

проту Свете Горе, говорећи: „Пошто ствар није обична када се ово тражи, просим и топло молим твоју преподобност, немој презрети ове молбе.

му: — Ево сви ми, народ твој и деца твоја коју ти је дао Бог, у твојој цркви сабрани чекамо твоје отачаске дарове. Немој сакрити за себе самога од Бога даровану ти милост.

И немој ућутати за нас својим молитвама на Христу, не дај на поругу децу и слуге своје!“ И одмах уверивши се од Бога реченим о

су његови синови и цви мали и велики плакали и спремали погреб, послаше светоме у сретање, говорећи: — Владико свети, немој да паднеш у болест напорном журбом, јер брат твој и без иночкога образа Господу оде.

Твоје смо створење, помилуј нац! Немој да због мојих грехова потопиш и оне који су са мном, да један гроб, морска дубина, прогутавши прими данас цве нац.

Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од бесова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и застрашивања се њихова не плаши, Него им се именом господњим противи и отићи ће посрамљени“.

Дошавши до пештере стадоше пред светога и запретише му, говорећи: „Ето, већ приспе час да убијен будеш! И немој мислити да ћемо те, зато што цмо ти често милостиви били, и сада, нападнута, у животу оставити.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Ујутру Брко стаде да ме бије зато што сам читаву ноћ лупао и будио га иза сна. Његова жена узе да ме брани. — Немој да га бијеш. Он је читаву ноћ ловио мишеве, зато је и лупао. Скини му ове ципеле, па више неће бити буке.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

те однети куд ми кажеш Нећу ни златом поткован Ни у кола ветра на три точка упрегнут Ни дугином уздом зауздан Немој да ме купујеш Нећу ни с ногама у џепу Ни уденут у иглу ни везан у чвор Ни сведен на обичан прут Немој да ме

уздом зауздан Немој да ме купујеш Нећу ни с ногама у џепу Ни уденут у иглу ни везан у чвор Ни сведен на обичан прут Немој да ме плашиш Нећу ни печен ни препечен Ни пресан посољен Нећу ни у сну Немој да се завараваш Ништа не пали

везан у чвор Ни сведен на обичан прут Немој да ме плашиш Нећу ни печен ни препечен Ни пресан посољен Нећу ни у сну Немој да се завараваш Ништа не пали нећу 4 Напоље из мога зазиданог бескраја Из звезданог кола око мога срца Из мога

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

РИНА: Стрпљење! Као да је то тако лако бити стрпљив. МИЛЕ: Најбоље: немој мислити на то. Ево ја ћу ти скренути мисли на друге ствари.

(Анти.) Ето! РИНА: Јеси ли чуо што? Ниси ништа чуо? Похитај одмах кући! Молим те! Ниси још ни сео? Немој ни седати, молим те. Похитај, ствар је врло хитна и врло озбиљна; ја ћу излудети очекујући те... Пожури, молим те!

Срела ме је јуче па вели: „Доћи ћу сутра да обиђем Вукицу”! Нисам јој могао рећи” Немој долазити, не трпи те Вукица. ВУКИЦА: Не трпим је, па то ти је!

Ти знаш добро да сам ја прескочен, па зашто онда да се сам потурам под секиру? СПАСОЈЕ: То што си прескочен, немој да рачунаш много; ако се сручимо, сручићемо се сви, а и теби твоја година не гине. АНТА (тргне се): Опет ти!

Па, мајку му, зар не можеш једанпут да се откачиш од те године! СПАСОЈЕ: Ја то онако уз реч. АНТА: Немој ни уз реч, брате! ИВ АГНИЈА, ПРЕЂАШЊИ АГНИЈА (младалачки обучена и нашминкана, матора девојка.

АГНИЈА: Збогом! АНТА (оде). В СПАСОЈЕ, АГНИЈА СПАСОЈЕ: Ама, шта ради то дете? Вукице! АГНИЈА: Немој је звати, хтела бих да проговорим с тобом.

АГНИЈА: Немој да кажеш, Спасоје, има и то своје дражи. Уђем у радњу и упутим се најстаријем помоћнику: Господине, ја бих желела да

(Погледа у сат на руци.) Које је већ доба, а њега нема. СПАСОЈЕ: Доћи ће! Немој бити нестрпљива. АГНИЈА (загрли Вукицу и води је у собу): Слатко нестрпљење! 'Ајдемо!

АГНИЈА: Ију! СПАСОЈЕ: Ако ти не знаш, ја знам и ја никад нисам дошао да ти кажем то што се шапуће о теби, па немој ни ти мени казивати шта се шапуће о мени. АГНИЈА: Ја то у најбољој намери. СПАСОЈЕ: Немој ни у најбољој намери.

АГНИЈА: Ја то у најбољој намери. СПАСОЈЕ: Немој ни у најбољој намери. АГНИЈА: Добро, добро, никад више! (Прилази Вукици.

СПАСОЈЕ: Немој ни у најбољој намери. АГНИЈА: Добро, добро, никад више! (Прилази Вукици.) Па немој, душо, заборавити кад ти буде готова она драп хаљина; хтела бих да видим како изгледа. ВУКИЦА: Не, нећу заборавити.

СПАСОЈЕ: Није отмен! Жењен је! АГНИЈА: А, тако? СПАСОЈЕ: Шта сам оно хтео рећи? (Вукици.) Да, немој ти због мене да журиш. Разгледај добро те сервисе, јер, знаш, то су ствари које се једанпут за цео живот купују.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- зграбио сам је и почео даје тресем сасвим махнито све док се она није отргла и насмејала. - Немаш? Ма немој! Држи се зубима за ветар!

- Ти на то, једноставно, немаш право. Неда је једна стара прича. - Ма немој! Као да не знам да постоје и приче у наставцима, и као да и ти то не знаш.

- Рибизле! Какве рибизле расту тамо преко! Немој само да ми почнеш приче о моралу. Алах је направио рибизле да се једу. Држи! Грета!

Ја сам јој само писао писма као да сам Маркота. - Он те је за то замолио? - Он није имао појма о томе. - Ма немој! Као да се не зна да је и он добар светац!

— отац ме покри ћебетом до браде, и седе поред мене на кауч. — Реци бар мени! Бар мене немој да лажеш! — држао ми је шаку на рамену и тресао ме њоме тако да сам се осећао као да ми се сви делови распадају.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Забога, па зар тако далеко бисте ишли? — Чекај, немој да трчиш напред. Видиш, ја сам већ на леђа пети крст пребацио.

— Откуд ти код мене? Мило ми је, седи. — Дошао сам к теби да ми за кратко време узајмиш десет хиљада форинти. — Немој да булазниш, Софро, имаш више новаца нег’ ја, та ти си први газда сад у вароши! Господар Софри допада се, смеши се.

Кад у прво село стигну, сеоски керови лају и путнике пробуде. — Чамчо, какво је ово село? — Немој ни питати, само, Саво, истим путем даље, па кад дођемо у друго село, а ти ћеш ме пробудити.

— А како ћемо сутра започети? — Сад ћу вам одма’ казати. Само, Софро, немој да мудријаш; само онако учини како ти ја кажем, па ће све добро бити; немој да ми кажеш: ја то нећу, ја то не могу.

— Сад ћу вам одма’ казати. Само, Софро, немој да мудријаш; само онако учини како ти ја кажем, па ће све добро бити; немој да ми кажеш: ја то нећу, ја то не могу. — Само нек испадне добро.

И то одговарај мађарски, јер иначе неће те држати за Венгра. — Добро. — Па онда, ако те шта питају за Бунипарту, немој га кудити, нити Русе хвалити, јер можемо зло проћи; Пољаци су бесни, држаће нас за шпијуне.

— Али наше женске нису на дућан и биртију научене. — Ниси била ни ти научена! — Ви најбоље знате. — Зато немој ми кварити вољу. Нађем ли каквог ваљаног момка, одма’ ћу је удати, а зета овамо. Са Пером не могу изићи на крај.

— Је л’ доста две хиљаде? — Ја сам задовољан. — Кад си задовољан, даћу ти три; само немој да оклеваш. Моји су дани избројани, а ти што имаш чини зарана, јер знаш како кажу: „Додна женидба, деца сирочад”.

Господар Софра седне за тај сто. Поздраве се. — Чамчо, дај кане. Заподену разговор обичан. — Како си, Софро? — Немој ме питати, добио сам писмо од Шамике, зло је. Вади писмо из џепа. — Та ваљда није умро?

Онда немај бриге, до две недеље је ту. — Бог из тебе говорио! — А шта твој Пера с коњи тргује? — Немој ме о њему ни питати! Бекрија, па бекрија! — Па сад гледај, жени Шамику. Па на коме ће то твоје добро остати?

” Сутрадан дође сасвим к себи. Шамика је код њега. — Отац, ја морам тог лопова суду предати. — Немој тако брз бити, молим те. Ту треба промишљења. Чија је срамота него моја? Дај ми промишљења.

Чамчу зове на страну. — Чамчо, имам ти нешто казати, врло важно. — Је ли тајна? Јер ако је тајна, то ми немој говорити, јер ће још данас цела варош знати. — Али једаред можеш у твом животу мене ради тајну сачувати.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

И онда мој муж почиње да се смеје као луд: »Ти да постанеш глумица? Ти? Ма немој, молим те!« Е, па, сада најзад имам потврду да бих могла! И показаћу му је у таквим приликама, да знате да хоћу!

– Ма немој! – А до тада: »О, баш је лепо што сте дошли! Кажем жени: нема их већ недељу дана, па смо се забринули! Седите, раскомо

Матавуљ, Симо - УСКОК

— А опростићеш зато, то су радили Ћеклићи! — рече Цуца. Војник Ћеклић одазва се: — Немој ти на нас пренашати ваше работе и вашу славу! — Ама, јесте, чоче!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Тако је, нисам ли ти казала да оставиш бестрага то белило? - Вуци се па узми од мога, али немој све! (Привезује наново кецељу.) Па кад идеш, иди људски. Врат исправи, шта си се погурила као баба.

ДЕВОЈКА (плаче): Ја знам да сам несрећна. МАТИ: Ајде, немој бити луда! Тако сам и ја лудовала кад сам се прстеновала, пак после, красно задовољна. ДЕВОЈКА: Дабом’!

Мене је једанпут један просио, па нисам могла три ноћи да спавам. ДЕВОЈКА: А мени није ништа. КУМАЧА: Море, немој заборавити кад пођеш на венчање да ме повучеш. ДЕВОЈКА: Нећу, само се ти нађи око мене.

МАТИ: Не смем док ти се с оцем не разговорим. ДЕВОЈКА: Ју, благо мени! МАТИ: Само се паметно владај. Немој се јако белити јер си и тако плава. ДЕВОЈКА: Мамо, да мије мало турска белила.

МАТИ: Али забога, кад је боља прилика. ОТАЦ: Ти си луда жена, па мир! ТЕТКА: Немој тако, Јово. ОТАЦ: Ајде, ћути ми ти. МАТИ: Јао, бог с тобом, човече, какав си ми ти отац, да не мариш за своје дете?

МАТИ: Е, да видиш како карте кажу. ОТАЦ: А, карте су вама завртиле мозак? Немој ти гледати што је прилика него што карте кажу, пак ћеш добро проћи. ТЕТКА: Јесте, Јово!

ЖЕНА: Тако! Изврћи само. Боље кажи: нећу да ти купим. МУЖ: Па нећу, знаш. ЖЕНА: Немој. МУЖ: Нећу, да видим шта ћеш чинити. ЖЕНА: О, како ти лепо стоји кад се накострешиш.

Милићевић, Вук - Беспуће

- И зар само то сачињава твој живот? упита. Милан га прекиде, бојећи се да он не настави своја питања. — Немој, рече и пружи руку, као да моли или као да се брани. — Немој да ме кориш. Ја знам што ти хоћеш да кажеш.

— Немој, рече и пружи руку, као да моли или као да се брани. — Немој да ме кориш. Ја знам што ти хоћеш да кажеш. Опрости што сам ти говорио о стварима које не волиш. Заборавио сам.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Немаш ни једнога, па то ти је! — И-ју! — зачуди се Каја. — Е, прико, немој тако! — вели Паја. — Вређаш ме, бога ми ти кажем. А да шта сам ти ја? — Ех — махну Јова руком.

(Мали Перица, син срескога ћате, увукао доњу усницу под горњу, па погледа час у учитеља, а час у госта.) Немој ти да се либиш од чика-грађанина, и ако су му руке црне и он цео црн, али му је зато душа бела, беља него онај ваш

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Он итнуо удичицу, Рибицу је стекô, Метнуо на жеравицу, Па је тако пекô. „Жеравицо, де се труди, Немој тако споро.“ Рибица му веће руди, Готова је скоро.

„Ал' тек што ти нога крочи Да униђе у пећину, Ал' на сусрет звер ти скочи, Гладна зверка на те зину, Немој, драги, немој ићи, Лоша коб те може стићи.

тек што ти нога крочи Да униђе у пећину, Ал' на сусрет звер ти скочи, Гладна зверка на те зину, Немој, драги, немој ићи, Лоша коб те може стићи.

Сијај, наде, у ноћи сунашце, Сијај, наде, немој пресијати, Збогом, јади, а давор, срдашце, О не бој се, Бог ће добро дати, Доста дана још ће амо доћи, И узалуд за

самац оставио своје — Но љуто се млада заговори, Ваљало је да сам већ на двори, Збогом сада, ал' кад отле пођеш, Немој наших двора да мимођеш.

Кад орла имаш ти у твојој руци, Ти њега ома самртно утуци, Но круто њега немој да обараш, У тавно место њега да затвараш, За њега није, веруј, ова тама, Висина њега јер весели сама — О немој,

немој да обараш, У тавно место њега да затвараш, За њега није, веруј, ова тама, Висина њега јер весели сама — О немој, немој јоште крући бити И лако њему крило саломити, И пустити га одити по дољи, У жудења преголемој бољи, — Ол'

да обараш, У тавно место њега да затвараш, За њега није, веруј, ова тама, Висина њега јер весели сама — О немој, немој јоште крући бити И лако њему крило саломити, И пустити га одити по дољи, У жудења преголемој бољи, — Ол' пусти га

мачи пламенито звече, Мој отац напред силно врага сече — Онамо ићи таки њему оћу, Слободе врага бити му помоћу. Немој плакат, драга мати мила, Јер у мени лежи дивна сила, Крепко срце, ноге, руке здраве, Идем, мати, да наберем славе,

трудан рече, Ал' како је пусто вече, Како л' цвеће лепо мири, Како л' ветрић тио пири, Како л' река та жубори, Немој јоште кô да збори, И он узе врулу гласну, Оде свират песму јасну.

„Пуштај, врежо“, цвили јатка, „Пуштај, тешки јаде!“ — „Немој, врежо, немој, слатка!“ Опет момак стаде. И прискочи лака скока, Већ је ето вата.

„Пуштај, врежо“, цвили јатка, „Пуштај, тешки јаде!“ — „Немој, врежо, немој, слатка!“ Опет момак стаде. И прискочи лака скока, Већ је ето вата. „Јао, дража и од ока, Та сва си од злата.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— А да је коњ пакостан и завидљив, да туђу срећу очима не може гледати? — наваљивао је мајстор. — Бог с тобом, немој кукавну марву ружити. — Раде, брате и побратиме, а је л икада коњ отео жену свом најбољем другу? ...

А да сам се једном отео и пошао. Раде, брате мој ... — Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука. — Е, Раде, Раде ...ако је за нас двојицу касно, није за овога дјечака.

— Е, брат-Сава, тако ти сваке године, а ја тога твог Мађара још не виђех као ни своја леђа. — Раде, брате, немој бити злопамтило. Зар си ти спао на то да памтиш све оно што клепеће каква бенаста старчина?

— Немој, Дане, немој опет на свакога — меко га је смиривао мој дјед бојећи се да не повриједи тајну рану свога побратима.

— Немој, Дане, немој опет на свакога — меко га је смиривао мој дјед бојећи се да не повриједи тајну рану свога побратима.

— Господине водниче, па ви знате да сам ја неписмен — извлачи се Буро. — Де, де, немој ти ту сад ...Ђурајица, уточиде му једну.

Неће, пас, ништа да призна, па бог. — Хајде, Пане, јабуко моја, признај већ једном, немој патити и нас и себе — лијепо га моли секретар штаба батаљона, Раде Чувида, бивши општински чиновник, али ознојени

— Ко би само и помислио да је тај у стању да тако штурмира на једну, да речемо, стару жену, бабетину. — Немој ни ти, Раде, бити баш тако гиздав, још је то држећа женска — пријекорно гркуће стражар Весо Кукољ, још момак, и

Ово ја за своју душу, оном сто првом руком. Кад пропада душманска сила и држава, што да се и ја не овајдим. — Немој ти да те ухвате наши борци, јер си обрао бостан. Знаш, ваљда, да је пљачка забрањена.

— Знаш, дабоме. То сам ти ја данас, Џакан, ето ти моје карактеристике — сплакано понови интендант. — Ехе, немој сад ту одмах, та ја те бар познајем од малих ногу — одмах се разњежи командант. — Цакан, их, чудна ми купуса!

— Узми, војниче, па кад будеш пуцо из топа, бубни доље у воду, само да препаднеш Деду. Немој баш у жива инсана, грихота је.

Ти си вјешт око власти, око судова, пореза, жандара, а ја то не знам. Немој се шалити главом да ме саму остављаш. — А он оставио, а? — Оставио, лопов, преварио ме.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Киша је природна појава! Могу, напросто, да назебем пред битку! Ааа, имам и ја нешто ситнине за кусур! АХМЕД: Немој да те чује буква, да те чује камен, да те чује жаба, да те чују слепи мишеви, да те чује паучина!

Бегови нерадо гледају толико власти у Хасанагиним рукама. Стално га нешто боцкају. Те немој ово, те не смеш оно, те ово није твоја ствар, те о томе треба ми да кажемо, о оном ниси смео без питања.

А да се с дететом опростим? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ајде, опрости се, ал се опрости брзо! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Немој, беже, тако брзо, ко с коња! Хоћу да те питам можеш ли да нам помогнеш. Можда је теби спас у рукама.

„Одо ја кући!” — пљуну Шемса стручно — „а ти, јадо, ради својеручно!” АХМЕД: Немој да ја теби покажем својеручно! Немој да ја теби сабијем рогове! Зна се како треба са говедима!

” — пљуну Шемса стручно — „а ти, јадо, ради својеручно!” АХМЕД: Немој да ја теби покажем својеручно! Немој да ја теби сабијем рогове! Зна се како треба са говедима! ХУСО: Немој да ти покажем на ком сам месту рогат!

Немој да ја теби сабијем рогове! Зна се како треба са говедима! ХУСО: Немој да ти покажем на ком сам месту рогат! АХМЕД: То ти своме ћаћи покажи, знаш!

СУЉО: Ништа. МУСА: Е, вала, стварно га претераше! АХМЕД: Да ти довршим о Шемси... СУЉО: Немој, молим те! Не могу ни о Шемси на празан стомак. ХУСО: Знаш ли ти шта је божја милост за сиромаха човека?

Ниси ти мени тражио мужа, него себи код санџакбега потпору! Зато теби сад ваља Имотски кадија. Немој да се лажемо, кад знамо! Ти и твоја политика!

АХМЕД: Мислиш? Сад тек почиње да се свадбује. Немој да ме питаш где. МУСА: Што ти будала нађе време за шалу... АХМЕД: А ко ти каже да се шалим?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Е добро — рекла би Тода — кад ме толико волиш, а ти одмах да се ошишаш и обријеш. Немој да те видим прљава и необријана, јер те нећу више волети.

И онда узимаш па све мећеш у сахане, ређаш их око ватре. Ја те не слушам већ једнако узимам и једем. Ти се љутиш. — Немој. Сад ћемо заједно да једемо. Ако ли не? — нећу ни ја! Ево, чекај!

— А пламен ми обузе бледе и суве образе. Пружих руку, обвих је око твог пâса, ти се угну и слатко насмеја. — Немој! Туга ми је! Ноге почеше да ми дрхте.

Теби лице сине радошћу и сва срећна велиш ми: — Молим те, па немој други пут тако да се шалиш!... И сви су говорили да ти мене чекаш. Неки су ме чак и питали.

— Ако нисам била кума и старојковица, а друго све знам. Али, што ја... Ето, плаче, моли: „Мајке, збори она, немој слатка мајке. Зар сам ти толико накривела, те то хоћеш...

— Нана моја! И њу он... ох!... — грцаше ти. — А зар нам је зло мислила и говорила: „Николо, синко, немој бре чедо тако! Ви сте сами, никога свога немате, а ево Господ вам даде ово пиленце, овога црва... па немој синко!“...

Ви сте сами, никога свога немате, а ево Господ вам даде ово пиленце, овога црва... па немој синко!“... А он само удри, псуј, вичи. Мене већ што...

А, а?... — И опет измахну да те удари по глави. Ти само заклањаше дете и тихо, преплашено мољаше га: — Не, не! Немој сад, овде! ... Чуће!... — Ко, ко, ко? ... Он!... А што он? Што је он? И њега ћу ја... А ти њега, њега?

О девојко! зашто ме убијаш?! — Мајка моја плаче, плаче она, и ја венем. Кажем ти: убила си ме! Немој! тако ти душе, тако ти милоште материне, немој, девојко, не окрећи главе од мене!

! — Мајка моја плаче, плаче она, и ја венем. Кажем ти: убила си ме! Немој! тако ти душе, тако ти милоште материне, немој, девојко, не окрећи главе од мене! Зашто кријеш лице у јашмак кад прођем, зашто бежиш у ћилер кад дођем?... Хајде!

Она се трже, стресе и освести. Погледа ме уплашено и гласом који опија и заноси, дршћући, једва чујно, протепа: — Немој! Срамота је!

А ти се љутиш? — Одмах да си ишô! — И окрену се љутито од њега. — Љутиш ли се? Немој! — Не љутим се. — Поче она да гута, као сузе. — Не љутим се, али шта ће да каже свет, људи! Иди, ако мислиш добра.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

НА ПАРАСТОСУ ЈЕЛЕНЕ БОЗДИНЕ рођ. Белановића А где смо ми? Искаж' нам ти, задушна песмо ми, ил' — немој ти! — навестила нам је, означила је покојница већ: у позоришту смо!

доцне ми дође, ал' ми није скупо, није ми скупо чекат на тебе, само те жалим што ти срце зебе. Ал' немој тако да се жестиш јако! на ноге момци! растурите пакô! палите тамо оне куле беле! грејте јој срце сред ватре вреле!

Крунисана седа брада младожењи тихо смета: „Не синовче! немој тако, не скрнави света реда! Израиљски свећеници ево т' седе до колена, а ти скидаш главу глави израиљска рода цела.

Израиљски свећеници ево т' седе до колена, а ти скидаш главу глави израиљска рода цела. Не, синовче! немој тако, не скрнави света реда! Замоли га и ти малко, израиљска брадо седа!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ 237 ТУРЧИН, РАЈА И ЦИГАНИН 238 ПОМАЖЕМ ТИ СПРДАТИ 239 ЕРО И ТУРЧИН 240 ЕРО И КАДИЈА 242 ЗЛОГУК 243 НЕМОЈ, ХАЏИЈА, БОГА ТИ!

Јесам ли ти казао да не отвориш девету собу? Царевић му одговори: — Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш-Челика тражим и да повратим моју жену.

Они цар га стане од тога одвраћати: — Немој — вели — да идеш нипошто! Ти не знаш ко је Баш-Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш-Челика

А цар га стане сјетовати. — Немој — вели — даље да идеш, ја ћу ти за Баш-Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са

и каже: — Ја ти сад живот праштам, јер знам да сам ти казао да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути.

Ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је бог дао да изгубиш.

Цареви, зетови његови, веле му: — Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од бога. Али царевић неће за то да чује.

Али царевић неће за то да чује. Онда му цареви реку: — Е кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита БашЧелика ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи

је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива па је чобан теши: — Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем кад буде време, ти притрчи и мене пољуби па се не бој.

Кад ухвати врапца, рече му: — Сад да ми кажеш где су моја браћа? А врабац му одговори: — Хоћу, само ми немој ништа учинити.

Цар кад га саслуша, рекне му: — Кад је тако, синко, срећан ти пут! Кад се вратиш немој проћи да ми се не јавиш, јер и мени има доста година, пак ако би дао бог те би нашао ту воду, могао бих се и ја

Стојша кад саслуша матер своју рече јој: — Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим. Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Збогом, Максо, и желим ти бољу памет, (Одлази.) МАКСИМ: Лепо си почела. СОФИЈА: Немој тако, Максо, та ти знаш, да ја свом душом идем да ти угодим.

Кад сам ја јошт на бал ишао? За мене је бал! СОФИЈА: Па ти немој; ићи ћу ја са Лепосавом. МАКСИМ: И дете да ми квариш! СОФИЈА: Да су балови шкодљиви, не би и људи држали.

МАКСИМ: Еј, пусти језик, ђон би њиме могла углачати. СОФИЈА: Е, доста, доста, немој бар пред страним човеком. МАКСИМ: Је ли, лукава лисицо, све тражиш трагове да забашуриш.

Ако је до штедње, уштедићемо с друге стране. МАКСИМ: Тешко мени и мојој уштеди! Чујеш, Соко, немој се шалити с балом. СОФИЈА: Иди, бога ти, зар ћемо ми бити осим свију људи.

МАГА: Кад не могу да стигнем. НИКОЛА: Свако живо доспе, само ти не можеш. Еј, тешко мени! МАГА: Али немој да се љутиш, молим те! НИКОЛА: Иди, иди, па гледај децу. МАГА: Ето, жао ми је, кад се једиш, а ја ти желим угодити.

МАКСИМ: Дабогме! жена све чини, што муж захтева, и опет бива, што су оне наумиле. Немој ти гледати што она чини, него што говори, пак ћеш добро проћи. ЈЕВРЕМ: Е, сад видим да је свако нападање сујетно.

ИСАЈЛО: Богме, њега нема. ДОКТОР: Како то? ИСАЈЛО: Ако га не будете гди затворили; а у соби га нема. ДОКТОР: Немој се шалити! Зар нисте чули, да је човек човеком... МАНОЈЛО: Само через разумну душу. ДОКТОР: И мој разум да се изгуби?

ДОКТОР: Отоич си казао да знаш. МАНОЈЛО: Знам по сунцу, али на ђулету не знам. ДОКТОР: Кад ти се јасно протолкује, немој казати не знам, јер ћеш бити оскудан на мудрости. Дакле, даље: Знаш ли, шта је пол? МАНОЈЛО: Знам, пола има два.

ДАМЈАН: Одмах? КУЗМАН: Зато сам и дошо. ДАМЈАН: Немој, комшо. Остави јошт на неко време, док се промислиш, може бити да ћеш се предомислити. КУЗМАН: Богме, што реко, реко.

КУЗМАН: Хм, хм! Па велиш, да не дирам у новце? ДАМЈАН: Ако себи желиш добра, немој бар до сутра. КУЗМАН: Али што ћу, кад су ми од потребе? ДАМЈАН: Па, фала богу, ја ћу ти узајмити колико ти треба.

(Узме један јастук из кревета.) ЉУБА: Шта ћеш то, мајка? СТАНИЈА: Да седнем, уморна сам ти. ЉУБА: Ама немој, мајка, побогу! То је срамота.

ЉУБА: Па да видиш, кад стане музика и сви се увате под руку. СТАНИЈА: Не говори више, кумим те Богом живим. Немој да ти умрем од чуда. ЉУБА: Ала си проста, мајка.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ни речи, зашто ће ти се одма прекинути језик! Кад ниси за служитеља, а ти к врагу, немој ми живот јести. Шта срљаш у собу као говече? Шта ћеш са мном? СТЕВАН: Ви сте казали да се упрегну коњи.

СУЛТАНА: Госпођа? Начинио си ме парасницом, као сам што си. ТРИФИЋ: Ти мене с отим вређаш. Немој тако, пиленце моје. Треба малко да се умериш, ти си госпођа.

СУЛТАНА: Шта се рогушиш, стрвино женска? (Обзире се да нађе штогод; Трифић је задржи.) ТРИФИЋ: Немој тако, душо, то није лепо. СУЛТАНА: А је ли лепо да напушташ служитеље на мене?

Оћеш да изгледам у њој као додоле. ТРИФИЋ: Па добро, немој је обући. СУЛТАНА: Видиш красног мужа, како би он тео да никад нову аљину не обучем. Баш ћу да је теби успркос обучем!

ПЕРСИДА: (Нису јој могли сви кувари угодити). ПЕЛА: Само, молим те, Персо, немој заборавити питу од јабука месити; пак ако и не будем овде, опет ми мало пошљи, зашто је врло радо једем.

оћу. СРЕТА: Је ли то лепо од тебе, а? (Удари је.) Оћеш ли ти мене одсад слушати? СУЛТАНА: Тако ти имена божија, немој више! Што год кажеш, све ћу урадити. СРЕТА:... Оћеш ићи на бал? СУЛТАНА: Куд год ти рекнеш, само не удри више.

СРЕТА: Опет си почела? Кад твој отац поведе медведа, онда му свирај талијански, а мени певај српски. Дед, немој ваздан да се дајеш молити; други пут не могу да те сносим. СУЛТАНА: Ах! (Пева.

СРЕТА: Како ми ђаво обрну памет, те је нисам познао! (Лупа се по челу.) О, Срето, луди Срето! СУЛТАНА: Немој се печалити, ја ти од срца праштам. СРЕТА: Али ја мени нигда, а јошт мање оној. (На Пелу показивајући.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Кћи споредних дворишних зграда. Муштерија бедних самопослуга на ћошку. Погледај се само добро: ето ко си ти! — Ма немој! — Ипак, допадаш ми се на известан начин... кажем себи у огледало — имаш лепе ноге, и уопште! Ниси баш риба за бацање!

баш никакве везе под милим богом, јер је Маркс био човек-филозоф, а он својим потчињенима на сваку примедбу одговара: „Немој ту да ми филозофираш!

и, такође, отфурам до лавабоа да оперем руке, певушећи ону дечју песмицу „После змије са Адице треба увек руке прати, немој да те на то опомиње мати...“ Сапуњам тако руке, кад онај даса нешто као прошишта у мом правцу! — Молим?

Мало совише, мало као гледуцка и тако стигну у Трст. Ту Дрнда шофер каже њој: — Ти, кево — каже — базај около, ал немој да изгубиш ауто! Кад се умориш — каже ти прилегни на задњи сиц, па књавај, ја одо само нешто да купим!

И још је казао: — Ово ће дуже потрајати, да знате: немој неко да ми збрише! Ту је лично закључао врата мога бившег разреда и прешао на свој величанствени говор.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Немам! МИТА: Шта? И ти си ми доктор, адвокат и учитељ био? Збогом! Такав пријатељ мени не треба. АЛЕКСА: О, о, о, немој тако жустро! МИТА: Музику нећу да трпим, знаш ли? АЛЕКСА: Па чекај, ваљда се може помоћи. Ево ти који тантуз.

Оно је љубов, љубезни татице, кад се који краљ у какву принцесу заљуби! МАРКО: Јес чула ти, гиздушо, немој ти мени мозак завртати с тим твојим принцезама.

МИТА: Љубим руку милостивој господични! АЛЕКСА: Потом немој заборавити што сам ти казао. МИТА: Ја ћу све по заповести извршити. (Поклони се и отиде.) АЛЕКСА: Добар младић.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

7 Са рудничког виса, по суморној ноћи, Мртвачки се спровод полагано слази, Тупо звони добош у немој самоћи, Два и два се крећу по узаној стази.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: 'Ајд' извол'те дати њему да управља имањем? 'Ајде, дајте му... ТРИФУН: Не знам зашто не? АГАТОН: Немој да те то врећа, али овако у фамилији можемо ваљда бити искрени.

САРКА: Па плачи, брате, кад видиш собу, а немој аконто да плачеш! СВИ (одлазе уз степенице). ПОЈАВА ИВ ДАНИЦА, МИЋА МИЋА (он је последњи пошао уз степенице и

СИМКА: Нема шта да мислиш, него да пожуримо, ако нећеш да нас ко претече. АГАТОН: Готово! СИМКА: Ама, немој „готово”, него 'ајде, јер, бојим се, уселиће се Гина. АГАТОН: Хоће! 'Ајде да се некако извучемо. (Гласно.

Толико ваљда могу да ти уђем у собу и да ми уђеш у собу. СИМКА: Своји смо и дођи ми кад сам ја у соби, а немој ми се завлачити кад ја нисам ту. САРКА: Боже, Симка, не мислиш ваљда да сам ушла не знам зашто?

АГАТОН: Па знам, дабоме! ТАНАСИЈЕ: Е па, кад си се ти уселио?... АГАТОН: Ја, то је друго! Немој ти на мене да гледаш.

ПРОКА: Ти, ти, Агатоне! СВИ: Па дабоме! АГАТОН: Зашто ја, ето Трифун. ТРИФУН: Де, немој бити накрај срца. Знаш боље, признајем ти, знаш боље. АГАТОН: Е па, кад знам боље, а ти се не испречавај!

Да почнемо, дакле, од Сарке. Шта њој треба: једна гуша, једна душа! САРКА: Немој ти мени мерити ни по гуши ни по души, него што је право. АГАТОН: Морамо водити рачуна и о потребама.

САРКА: Па кад је правнички, а ти га кажи Симки и Гини и Види, а немој мени да га пришиваш. ПРОКА: Па добро, Агатоне, је ли адвокат прочитао препис тестамента? АГАТОН: Јесте, реч по реч.

АГАТОН: Ради шта знаш и умеш, немој ме питати, јер нас се та девојка не тиче. МИЋА: А ја сам мислио да вас замолим да ми некако помогнете. АГАТОН: Ја?

АГАТОН: Добро, нека тако буде! Иди, Симка, зови девојку. Реци јој да дође овамо, ал' немој јој о тој ствари ништа говорити; то ћу већ ја. СИМКА (оде).

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— А зар ја нисам?... Зар ниси и ти? — Немој да га вређаш... — Ала се „штрецну“!... — Кувар је он... — Море, и њега бих ја поред митраљеза — добацивали су са

— Немој, немој — умирује га Александар кроз смех — добар је он човек, поправиће се... Тек неко размаче шаторско крило и посилн

— Немој, немој — умирује га Александар кроз смех — добар је он човек, поправиће се... Тек неко размаче шаторско крило и посилни

Он скиде са ушију телефонске слушалице и усправи се. Пошао си. Е добро. Отвори само очи и немој да ми шенлучиш. Јеси ли разумео?... Хоћу да ту батерију лично својим очима видиш, а не да те лажу пешаци.

Рекох му да се враћам са осматрачнице. Запита ме тада за онај непријатељски топ, па ће рећи: — Добро, добро, само немој да се он случајно опет јави, онда ћеш се лепо провести. И тако, уместо похвале, командант ми прети.

— Хајде, скини блузу. — Јој, па како ћу... зар не може вако? — Не може... Од мене немој да се стидиш, ја сам доктор — онда као да се присети. — Хајде, мали, изиђи напоље! — Немој!

— Не може... Од мене немој да се стидиш, ја сам доктор — онда као да се присети. — Хајде, мали, изиђи напоље! — Немој! — вели Јела и ухвати дете за руку. — Е, кад нећеш да се свучеш, идем...

А кад јој предадох, а она мени: „Јевтино си сад прошао, а Други пут немој да се шалиш да ми дираш дете.“ Батерија опет застаде, те се разиђосмо код својих водова. Застанак је био мало дужи.

— Па овај... поднаредниче, шта му га знам. Могло је да буде, али кад није, опет фала! — и диже се. — Немој се, бре, напрежеш, може ти шкоди — дирају га. — Ама требасмо да му завијемо главу.

— Хајдете и ви са нама, не бојте се, тобџије! — Гурајте ви само, стићи ћемо вас... — Па бре, немој да ви се заглави метак у цев кад ми јуришамо. — О, здраво, Тасо, зар си још жив? — Зло ни у рату не гине!

— Куда ћу ја слабомоћна женска са толико људи ноћас?! — Баш зато што нас је много, немој да се плашиш... Него ми те, снајо, прво молимо, а ако не хтеднеш, богами ћеш ићи као птица — објасни јој капетан Јован.

!... Зар с коња на магарца!... Из артиљерије у пешадију, колико да промениш команду! — викнем ја. „Јаој, болан, немој да си безобразан“ — поче она — „мене је ова другарица преварила.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Чича Стојан, школски послужитељ, скидајући ствари с кола, објашњаваше нешто учитељу: — Немој ти њима, братићу, низ длаку: они ће тебе ома’ зубима. Него ти њима први покажи зубе.

— А кад пре добави ту чашу и шећер из комшилука? За воду те не питам с тога, што знам да је имаш бесплатно. — Е, немој баш тако, братићу. Имамо и Ми по нешто, и ако смо сиротиња. Тако је то.

— А нама остаде онај дневник онако... Да идем да га закључим, рече он смешећи се. — Иди молим те, али немој сумирати без мене. Причекајте ме и спремите ручак. — Ха, то се већ разуме. Како!...

Шта ће... да се склони од зла; боље му је. Сад ће и он изићи. Кажем ти ја, братићу, не бој се ти. Њему баш немој зубе показивати, ономе знаш... него онако низ длаку. Лажи га полако док не ухватиш за врат, па онда о земљу.

он поче неким промењеним гласом, из кога звони најжуднија молба и покорност, полушаптати, замуцкујући: — Па немој, болан, тако више да се мучите...

Веља виде да овде нема више никаква посла, па се спреми за одлазак. — Никуд немој из собе излазити, док год ти то не прође, рече он Гојку. — Метни мокру крпу, па држи тако непрестано... нек извуче....

Веља се први прибра, намршти се и проговори: — Овај ће начинити вашар! Него ти сад одмах иди у срез, али немој насипом, него удари преко Јасеновца, па се јави само капетану. Испричај му све, али разумеш — све...

Само гледај да те онај зликовац не опази. И ја одох до куће; ко зна шта може бити!... А немој тамо да се збуниш. Капетан је добричина; не бој се 1Љ!

Ћата погледа масним очима Ћокића и спрема се за дворбу. — Гледај, бре, немој да оставиш коју наплату незаведену, као пре, па после да те гоне полицајци, жури Ђокић председника.

требаће твоја крштеница... Па после... — Све то ти сам смисли и спреми шта треба, мене немој питати ни за што... Ја ништа не знам и не могу да мислим.

— Знам... знам... дрхташе она од зиме, која је одједном обузе, па се одвоји од столице и пође. — Немој само да зна ко за мене! викну ћата, идући за њом. Она застаде, двоумећи.

Мало, па ми се опет јави и зове... Лепо га видим... маше руком... — Бог с тобом, дијете;... прекрсти се Смиљка. Немој да мислиш о нему више. Зато ти се и јавља што једнако мислиш. — Како могу да не мислим! Како могу!...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

31. Мајка хоће Ђурђа да окупа; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да окупаш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми ћемо га сузам’ окупати!

“ Мајка хоће Ђурђа да обуче; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да обучеш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми ћемо га у рукав обући!

“ Мајка хоће Ђурђа да опаше; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да опашеш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми ћемо га косом опасати!“ СПАСОВСКЕ ПЕСМЕ 32.

Још те, бане, с јадом молим, Ах! за наша свака добра! Када, бане, тамо дођеш, Ти не немој бандунати. Још те молим с јадовима, Ах! за наша веља добра! Немој нам их заговорит’; Него ћеш их к нама справит’.

Када, бане, тамо дођеш, Ти не немој бандунати. Још те молим с јадовима, Ах! за наша веља добра! Немој нам их заговорит’; Него ћеш их к нама справит’. Да се жељно изгрлимо, (Црно сврћи, б’јело врћи) И од плача ућешимо.

Ма те моли кукавица: Ах! немој је бандунати А за љубав, што имасте, Ни ђечицу луду твоју, Који су те татом звали; Али има узданицу У ту твоју

јунаку прстен повраћала: “Нај ти прстен, момче, мој те род не љуби, Ни отац, ни мајка, ни брат, ни сестрица; Ал’ ме немој, момче, на глас износити, Јер сам ја сирота несретна девојка: Ја босиљак сијем, мени пелен ниче.

да праха нејмаде, Ложи ватру, да дима нејмаде, Носи воду, да труња нејмаде, Јер ја нејмам сина нег’ једнога, Немој лудо изгубити главу.“ Врло мудра Латинка дјевојка Поручује загоркињи вили: “Свекрвице, загоркињо вило!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЈЕЛИСАВЕТА: Сита сам наше запарложене провинције! Сита сам слепаца! ДРУГА ГРАЂАНКА: Немој да ти ја покажем ко је слепац! ДАРА: Глумите на неком другом месту, а не овде!

ВАСИЛИЈЕ: Живимо у нацртаним кућама! ФИЛИП: Па шта? СОФИЈА: Филипе, молим те, само ти немој ништа да објашњаваш! ФИЛИП: Да можда нећете да кажете да дрвени мач није озбиљно оружје?

И немојте да ми седите на асталу! То је друго! ЈЕЛИСАВЕТА: После немој да кажеш да ниси упозорен! МАЈЦЕН: И угасите ту цигарету у канцеларији!

И посебно је добро за лепу фигуру! Ја сам вам одувек спреман за пливање, у свако доба, само кажите! ГИНА: Немој да заборавиш да понесеш паљке, да се не утопиш!

Ајде, ударај мајку свога сина, ударај! Одбрани ону успаљеницу белосветску! ЈЕЛИСАВЕТА: Немој да ти ја сиђем тамо доле! ГИНА: Ма немој да ти се ја тамо горе попењем! БЛАГОЈЕ: Гино, јеси побеснела?

Одбрани ону успаљеницу белосветску! ЈЕЛИСАВЕТА: Немој да ти ја сиђем тамо доле! ГИНА: Ма немој да ти се ја тамо горе попењем! БЛАГОЈЕ: Гино, јеси побеснела? ГИНА: Јесам! Додај ми нешто да убијем курву!

СОФИЈА: А ко би онда играо Амалију? Василије? ЈЕЛИСАВЕТА: Ваљда још има жена у ансамблу! СОФИЈА: Немој да будеш смешна! ЈЕЛИСАВЕТА: А ти немој да будеш тако безобразна! СОФИЈА: Овако више не може да се ради!

Василије? ЈЕЛИСАВЕТА: Ваљда још има жена у ансамблу! СОФИЈА: Немој да будеш смешна! ЈЕЛИСАВЕТА: А ти немој да будеш тако безобразна! СОФИЈА: Овако више не може да се ради! ЈЕЛИСАВЕТА: И не знам какав је ово репертоар!

БЛАГОЈЕ: Чизме да се опрасе? СИМКА: Хоће да каже, чизме од свињске коже! БЛАГОЈЕ: Да се опрасе? СИМКА: Немој се мени ругати, сасвим сам сметена! Нека вам објасне глумци, ја не умем! БЛАГОЈЕ: Шта да објасне?

Милун: А казала си само ћебе и леб! ГИНА: Ово ти је да имаш за кафану! МИЛУН: То је, бре, опасно! ГИНА: И немој да заборавиш ову ракију, то је за тебе! Мирише као амброзија! МИЛУН: Могли сте да ми натоварите и запрегу!

ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Чуди ме да Домазет није пуцао! ПРВА ГРАЂАНКА: Из чега да пуца го човек? ДРУГА ГРАЂАНКА: Немој ти да ми кажеш да не знаш! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Од твог шешира ништа нећемо видети! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Нисмо у позоришту!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Тела нам се узнесу, као камење у небеса. Да прште грме и горе у мржњи, разочарана, у бесу. БЕЛЕ РУЖЕ О, немој доћи кад те зовем. Ноћ ми последња остаде дивна, лековита и бескрајна.

БЕЛЕ РУЖЕ О, немој доћи кад те зовем. Ноћ ми последња остаде дивна, лековита и бескрајна. О, немој доћи, остави ми страсне јаде, сласт још једина ми је тајна.

Да ниси сад негде насмејана, богата и расејана, где смех ври? О, немој да си топла, цветна, О, не буди, не буди сретна, бар ти ми, ти.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Дође му један човек па му каже: „Пријатељу, не ваља ти радња. Немој само кресати лишће и сећи стабљику од погане биљке а корен јој остављати, него чупај биљку из корена.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

што за пет пара, соли или бибера, па ће ми успут дати савете мудре и опрезне: „Пази низ ове басамаке, и кад идеш, немој да зеваш него гледај пред ноге. Саплетеш се, па мож' да паднеш на месту мртав!...

је иначе био врло добар човек, само зато што је наше свиње јурио мотком из своје авлије што му ришкају башту) пази се, немој да ти дâ што да једеш. Метне отров неки, па тек заковрнеш као ћуре.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Звезде светлуцају, али узалуд, кад месец још није изгрејао, тек да те мало ослободе у овој немој и густој тами. Приближисмо се реци и чусмо жуборење воде, али те тај ноћни жубор ни мало не весели, он ти улева у душу

— Добро вече!... Жива била, жива била, браним се ја, ал' не помаже. — Ама дај, Бога ти, немој да се.... протестују оне и чине што су наумиле. — Море, шта ме љубите, кад сам још млад....

'Ајдемо ми у кућу, да се мало одмориш. — Немој, молим те, нисам ја уморан. Код рпе ћу се најбоље одморити. — Како, болан, зар да ми не назовеш Бога у кући!

Ето, припевајте Јова и Милицу! — Куку мене, немој очију ти, стаде молити Милица, ал' Анђа започе, а дружина је подухвати и разлеже се песма припевалица: Јоване бећаре,

— Ка' да ти то, Блажо, навраћаш воду на своју воденицу? — Јок ја. — Ама немој ти продавати бакчованџији краставце, но реци де само, коју ћеш? — Мене, вала, све'дно.

— Мене, вала, све'дно. — Знам, знам како ти је све'дно. А не би се љутио на Станицу? — Па, ако она вели.... — Немој Анђо, моја лепа Анђо, молим те, отпоче је сад ова молити, ал' је заглуши песма: »Љубили се два голуба, бели, бели....

— Ама причај нам, славе ти! — 'Оћу, брате, како не бих; да ви'ш само, да поцркате од смеја. — Немој дер ти ту, Јовица, да извољеваш ништа, вели му Живко. — Рђа га убила ко извоље'во, све ћу да причам, ка' што је било.

— Иди сад, молим те, к'о брата! — Само да ти нешто кажем. — Ама немој, очију ти! — Само часком. И, више се ништа не чу... А комишање иде својим редом.

— Шта би, пристаде ли? — Ко... шта?... — Чуо сам све, него говори, не бој се. — Да си ми по Богу брат, немој ми кварити!... — Не будали, но говори брже, како наредисте?

Сад ће капетан доћи па кад те он притегне, неће ти пасти на ум ни рођена мајка, а камо ли којекакве чини... Немој дер ти мени да буниш људе!... — Није, Пајо, вере ми... тек онако, шале... знаш...

— Наћи ћу ти лепо, заклоњено место, па се ту играј. Ако ме видиш с ким, немој ми прилазити, срце моје !... — Ни са оним, што се саплеће? Девојка се збуни...

Па ето, Јуло, сад се разговори са Глишом, немој те пропустити ову прилику, јер боље нећете дочекати, то вам ја јамчим.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо! ДАНИЦА: Боже, мајка! ПАВКА: Ама, немој ти мени: „Боже, мајка! Нећу да те видим тамо кад немаш посла, па то! ДАНИЦА: Учинило ми се да је пала саксија.

Не седи овде адвокат. СИМА: Него? ДАНИЦА: Ево овде, ова друга врата. 'Оди, показаћу ти. ПАВКА: Ама, немој ти да му показујеш. (Сими.) Ево овде, исти ходник, само она друга врата.

ЈЕВРЕМ: Море, другом ти тај курс, немој мени! Бајаги ниси могао у чаршији да се припиташ, него потегао овамо да ме нађеш, као да ја сваки дан само наполеоне

Друго си ти дошао, ниси за коже. ЈОВИЦА: Ништа друго, него за коже! ЈЕВРЕМ: Е, па, дедер сад, немој да му кажеш! Па јеси ли Ти, бре, пио алвалук кад сам их продао?

ЈЕВРЕМ: Е па, разговарај као човек, а немој да ми помињеш више шпиритус, кад о томе нема више ни аката. ЈОВИЦА: Па нема, дабоме, кад их је писар за пет банке

СРЕТА: Гле, молим те! А ко то теби рече? ЈЕВРЕМ: То... немој да ме питаш, то је поверљиво. СРЕТА: Ако вала, доста је и било његовог! ЈЕВРЕМ: Сасвим!

овај... XВИ ПАВКА, ПРЕЂАШЊИ ПАВКА (излази из собе): Јевреме... да те припитам. ЈЕВРЕМ: Немој, молим те, да ме питаш, јер нисам ни за какво питање! ПАВКА: Жена изишла с фарбом на среду.

Нека баци акта у фиоку! А ти, овај, гледај лепо с њим. (Полазећи.) И немој да стегнеш руку. 'Ајд', одох ја мало да омиришем чаршију и да пустим твоје име у саобраћај, нека се чује...

Управо: иди му кажи да он... Чекај: иди му кажи да је... Чекај!... Иди дођавола и немој ником ништа да кажеш. ДАНИЦА (гледа га зачуђено и изненађено и одлази десно).

ДАНИЦА: Да, али он вас грди. ПАВКА: Е, па немој ти сад, и зет грди њега. ИВКОВИЋ: Ја? ПАВКА: Тако он каже, да говориш на зборовима против њега.

ПАВКА: И цела варош и цео округ да зна, ал' ти не мораш да знаш, нити се тебе то тиче. Гле ти ње! Немој да мислиш ако смо пристали да те дамо, да смо те уписали и у његову партију!

ЈЕВРЕМ (снебива се и ломи): Знам, ал' то... (Тргне се.) А, јок, нећу то да потпишем! СЕКУЛИЋ (узима меницу): Немој! (Ставља је у џеп.) Мени мандат не треба, а не треба ни теби, рекао бих.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— »Ама, човече«, извињавају му се они, »дођи ће и на то ред, стрпи се, немој да си тако пргав!« Или му кажу да нису смели, јер би их оглобили са пет-шест хиљада динара, или би чак неко из

Знаш ли ти тако некога коме није идеал милитаризам? — Ама, што ми се ово нешто ноћас гаси овај дуван! — Ама, немој ти мени сад те твоје ужичке шеретлуке да продајеш, него чу ли шта те питам?

— А-ја! — рече Макса и баци цигару па леже опет. — Море, господине, лези ту па спавај! Немој да се млатимо овђен, а ево смо се дигли у глуво доба, па ка’ вампири! Напољу запеваше други петли. — Он и нико други!

— ’Ајд’мо! — рече Радоје — а оставимо ову будалу нек се млати кад га трпе и кад му се може! Па други пут немој да нас зовеш ради таких глупости! И сви се дигоше и без збогом-остај одоше, крстећи се и чудећи.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

А лепо јој је рекла: „Пожури, није далеко; Пази на трамвај, окрени се на све стране; Данас немој куповати млеко — Имамо превише хране.

” И док јој је намештала на хаљиници брош, Додала је још: „Чика-Мити прво кажи: Добар дан. Сачекај у реду, Немој се провлачити између жена. Пред тезгом, реци: Молим хлеб, печен и слан; А кад ти га да, ти кажи: Довиђења.

на његове се укоре нимало не осврће) Тај народ што, боравећи у беспућу и у забити, Шапће: „Зови ме и лонцем, само ме немој разбити!” Финијих женских одела? Свашта ли у глави настане! То нису одела, него хаљине, и не фине, него танане...

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати? Ту крај твојих ногу жуборећи тече. Али бич фијукне... Напред, немој стати, Док не падне најзад судбоносно вече. Подне, ти си гладан.

Пусти снове! Напред, вранче, немој стати, Не мириши траву, не осећај вир; Награду за труде небо ће ти дати: Мрачну, добру раку, и вечити мир! РОСА ПАДА...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВОЈВОДА ДРАШКО Хоћах убит једну кукавицу, а жâ ми је фишек оштетити. ВУК РАСЛАПЧЕВИЋ Немој, Драшко, тако ти живота! Не ваља се бити кукавица... Али не знаш, рђа те не била, да су оне шћери Лазареве?

То је вама доиста срамота, јер је вама понајближе доћи. ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Немој, Вуче, и остала браћо! Давно бисмо на састанак дошли, но се нешто ружно догодило, те смо ви се мало одоцнили.

Жалиш нешто, а не знаш што жалиш; с Турцма ратиш, а Турке својакаш, домаћима тобож да с' умилиш, а једнако, немој се варати!

КНЕЗ РОГАН Који су ти јади, Мандушићу, те се сву ноћ с неким разговараш? КНЕЗ ЈАНКО Не, Рогане, немој га будити, е он у сан кâ на јави збори; е ћемо га штогод распитати, да се барем добро исмијемо.

Што јуначки људе не смакнете, што им такве муке ударате?“ Док Грбичић мени попришапта: „Немој такве говорит ријечи, не смије се овде право зборит. Твоја срећа — не разумјеше те“.

„Послушај народе, свак ће сада грозд у руку имат, грозду ћете бритве принијети, ал' чувајте, да вас јад не нађе, немој који грозда окинути!

(оставља гусле) ВОЈВОДА БАТРИЋ Дану, Вуче, немој прекидати, разговора без таквога нема. ВУК Не умијем, војвода, па је лепше оставити.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

није дала момку, који је као увек наоружан иза капије спавао, да капију отвори, већ одбијајући га од капије, рекла: — Немој ти. Ти када отвараш, много лупаш, и пробудиш онога тамо горе, старога.

жутим шамијама, старим антеријама, беже испред њих и, као да их умилостиве, окрећу се к њима и понизно их моле: — Немој, газда! Аман, газда! — Ђид, бре! — кркљају они.

— Хоћу, нано! — љуби је син у руку. — И — наставља Магда — немој Стаја (његова жена) да погачу препече. Нека гледа да је | од чистог брашна.

сузама и јецајући радила, и он те њене сузе видео, тек Софку пресече његов страшан глас и псовка према Магди: | — Ти, немој ту да ми слузиш и слиниш! Гле ти пезевенци и ћопеци једни!

— Ја, шта ћеш ти, мори, овде? Ајде тамо... — Немој, Марко! — сва срећна, видећи да се он шали, узвикну она и још више се приви уза Софку, хотећи тиме да је и она, онако

— Ти, Миленијо! Само ти да си ту са Софком и да је двориш. А ти, Софке, што год зажелиш, само њој кажи. А ове друге немој да пуштате. Шта да вас прљају и да се само ту вуку. Тамо нека су. Ено им свадба, двориште, ора...

Тамо нека су. Ено им свадба, двориште, ора... А за ону, свекрву, за њу, Софке, немој ни да питаш. Још мање што од ње да очекујеш. Сада од ње ни сам Бог неће знати шта да ради.

— Не, кћери, не, Софке. Не овамо. Прости су, пијани су. — Ако, ако, тато! — Не, не... шта ћеш ти? Немој ти овамо. Ниси ти за овамо... | Али Софка не даде. — Хоћу, хоћу тамо... Зашто? Хоћу ја!

Арса луд, Арса пуст!... Кад говори Арса, кад моли да иде и оном псу откине главче као врапцу, онда: „Немој, Арсо, седи код куће, Арсо“... И Арса седи код куће, уз огњиште, али зато твоја глава и отиде! И сад тако, ето!

— Па мајко, нано, ми сељаци, керпичи... — Немој, синко! Немој, Томчо! Ништа није! — чуло се уплашено материно утишавање... — А? Ми керпичи?!

— Па мајко, нано, ми сељаци, керпичи... — Немој, синко! Немој, Томчо! Ништа није! — чуло се уплашено материно утишавање... — А? Ми керпичи?!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Ђакон их прекиде свијех, па гракну: „Немој Господару!... А што! оваки соколови, шта је то њима: „Припртише торбе обрамнице, „Претурише струке

Па се зар и у сну онако расприча и занесе. Колика сам пута на чуду био с тога...“ „А што, вјере ти, Крцуне?“ „Немој побратиме те ситнице износити!“ упаде Јанко. „Ма што! није ту никаква зла.

„Немаш га рашта већ чекати!“ пришапну му ђакон при поласку. „О томе послу немој му већ говорити, но како са сердаром учиниш!“ „Чуо сам већ, чуо, чоче! Немој ми ти сад поповати!

„О томе послу немој му већ говорити, но како са сердаром учиниш!“ „Чуо сам већ, чуо, чоче! Немој ми ти сад поповати!“ одговори Цуца ијетко. „Чудна лисца! чудна лисца!

“ „Опростићеш за то, то су Ћеклићи чињели!“ рече Мираш. „Немој ти на нас пренашати ваша дјела!“ поврну Ћеклић. „Ама јесте, чоче, то је познато, као што је познато е сте купили у

Дуго му је он говорио, а за колико му је говорио, Јанко не откри лица. „Ама шта ћеш, Јанко, немој тужити, ни залуду се гристи. Фала Богу! свему је лијека осим смрти“, рече сердар. „Е, мој сердару!

— Валај, Спасо, нијеси угоненуо! О томе немој даље. Било и прошло. — Ама, чоче, нијесмо о томе потоњу рекли? — Јесмо валај!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

О ДОБРОЧИНСТВУ — Ко што чини све себи. — Прво помисли, а пак учини. — Што не желиш себи, немој ни другоме. — Учини добро, не кај се; учини зло, надај се. — Ко добро чини, боље дочека.

— Себи помоћ крати, тко је другом нијече. — Ако ми не можеш помоћи, немој ми одмагати. — Тко зло чини, добру се не нада. — Тко зло чини, горему се нада. — Враг и сам себе није добро учинио.

— Боље је имати рђаву годину него рђава сусједа. — Тежи је рђав друг него дуг пут. — Са злијем се немој садружити, јера ти се хоће сатужити. — Ко се у мекиње меша, изест’ ће га свиње. — Подобан подобна тражи.

— Ако те срећа не причека, на вељега је хата стић’ не можеш. — Роди ме мајко без главе, само немој без среће. — Ако човек неће на несрећу, несрећа ће на њега. — Не стани сироти на скут, нећеш себе на срећу.

Чиста злата рђа се не прима, Чисто злато потамнити неће. Џефердаре, мој по богу брате! Немој мене с ватром преварити, За око те ни молити нећу. Што је право и богу је драго.

“; онда архимандрит рекне: „Ваистину, из препуна чанка није гријота одсркнути, само не дирај у сиротињско, и немој на близу, да се не осрамотимо“.

хћела ништа више приставит’ него на намјерну, па тако више пута рекла ђе оп чује, те он једном рече: „Ма, комшинице, немој да сам вазда ваш, него кадикад нека будем и туђин!“ Не говори на сва уста (кад ко што зло говори за унапредак).

“ 5 Бере уја јагоде У шарену мерицу; Отуд иде лисица, Па превали мерицу. Стаде уја плакати. — Немој, ујо, плакати: Данас, сутра Видов-дан, Па ћемо те женити: Сврака плете чарапе — Оће’ кума да буде; Врана пере

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Стојша кад саслуша матер своју, рече јој: „Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим.” Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици!

Сав вашар чудиће му се. А мој ће мајстор доћи да купи коња, и штогод зацениш он ће дати. Али се немој Шалити да му даш улар, него кад новце примиш, одмах ми улар скини с главе па удри њиме о земљу.

је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: „Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем, кад буде време, ти притрчи и мене пољуби па се не бој.

Кад ухвати врапца, рече му: „Сад да ми кажеш где су моја браћа.” А врабац му одговори: „Хоћу, само ми немој ништа учинити.

” Кад буде пред ноћ, нахрани га лепо и напоји, па га одведе у једну собу сву зелену, и рече му: „Немој да се плашиш, ту ће ноћас долазити и лупати око тебе да те пла | ше, али ти се не бој.

Ја сам наумио да се поделимо.” Овај га стане одвраћати: „Немој брате, та добро нам је обојици, ти имаш све у рукама и своје и моје, а ја сам задовољан какогод ти урадиш.

” После некога времена отиде и најмлађи брат, сестра кад га угледа, врло се обрадује, па му рече: „Само, брате, немој да учиниш као што су наша браћа учинила.

тако ти овога и онога свијета, чуј ме и послушај ме што ћу ти рећи: ево ти прстен, и коју ђевојку нађеш и испросиш, немој је вјенчати ако јој ови прстен не узиде добро на први прст десне руке, и заклињем те по трипут од неба до земље, да

” У то једна од оне три јегуље проговори И рече му: „Немој тако, јадан чоече, проклињати; ти не знаш шта си ухватио; ти си ухватио за се велику срећу, него закољи једну од нас

ђевојку сјајну како сунце, просутијех коса низ плећи и голу као од мајке рођену, и чувај се да те љута змија не увије, немој ријечи проговорити, јер ако проговориш затравиће те и претвориће те у рибу или у што друго пак ће те изјести; а ако

мараму, па фацулет, па | најпослије огледало, онда ће се она забавити, а ти ону длаку продај какву богату чоеку; него немој да те преваре, јер ова длака небројено благо ваља; те ћеш се тако обогатити и своју ђецу прехранити.

” Човек | је стане блажити: „Та немој жено, за Бога! куда знам с њима?” „Макар куда,” одговори жена, „одведи их у планину, па их остави у планини, што им

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ако се ови речени помени неком од братије догоде у дан недељни или на празник Господњи, то немој остављати због празника, него пој или пре празника или после њега.

Ни ти, опет, игумане, рођацима и другима својим који не буду од потребе манастиру, немој раздавати, или пак сабирати и узимати себи говорећи: „Ако не будем затим игуман, да ово имам!

Због тога молимо твоју молитву, Господа ради, немој нас презрети, узми часне мошти господина нам Симеона и пренеси их овамо, да се благослов његов јави испуњен на нама!

Ако ли работу коју радивши, ноћу хоћеш отпочинути, онда изговори бар десет катизми ноћу, а десет дању, а немој оставити ово правило, него за ноћ и дан псалтир да испеваш.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Ал да упамтиш: биће мишја рупа за дукат! ГОСПАВА: Море, шибе отале! ПРОСЈАК: Терај ме, терај, идем! Ал немој да се зачудиш ако ме зовнеш, а ја се не одазовем! (Излази) ГОСПАВА: Шта ти још нећеш овде да накотиш!

Наравно да боли, а и тешко се крећем. Нигде не могу без штапа. Дао би ђаволу душу да ме престане! ИКОНИЈА: Немој двапут да кажеш! Шта ти је реко доктор у капезеу? АНЂЕЛКО: Шта да ми каже кад није ни видо!

ЦМИЉА: Напољу ко да неко јауче! ИКОНИЈА: Причинило ти се. АНЂЕЛКО: Чекај! Стварно је неко јаукање! ИКОНИЈА: Немој дизлазиш! АНЂЕЛКО: Је л ти се пали сијалица на улицу? ИКОНИЈА: Пали се, пали, ал свако вече разбију!

Гадне ли кише! Понеси кишобран, лије као из кабла! ИКОНИЈА: Ћоро, ко зна шта је, немој дизлазиш! (Анђелко изјури напоље, Цмиља и Иконија за њим. Цмиља носи отворен кишобран и запаљену свећу. Затамњење.

Ту смо га ми и демаскирали! Ја сам демостративно напустио митинг! ИКОНИЈА: Напустио, кад је почела киша! Ма немој, молим те! МИЛЕ: Треба ту бити паметан, па видети! СТАВРА: Лакше је бити паметан, него поштен!

ГОСПАВА: Не улази ми се у ову мишју рупу! Кад ме баш питаш! ИКОНИЈА: Кафану немој да ми називаш мишјом рупом, јес чула? ГОСПАВА: Него шта, него је мишја рупа! Цмиљо, наспиде нешто дупло!

ИКОНИЈА: Ја сам и сумњала да је то неки коштаплер! Чим је нешто фино, не верујем! Ајде, немој да плачеш, није важно! Не може да се живи, а да се никад не надрља! ЦМИЉА: Исте смо ти ми среће.

ЦМИЉА: Тако ме то потресло! Да није, мацо, било тебе, била сам спремна свашта од себе да учиним! СТАВРА: Немој ти мени „мацо”! ИКОНИЈА: Ајде по једну за покој душе! МИЛЕ: Не знам смао коме је требо поп! СТАВРА: Спаси Бог!

ЦМИЉА: Кад је изгубила сваки образ! ГОСПАВА: Цмиљо, молим те! Ко сестру! Ако ми не можеш лепу реч, немој ни ружну! Цмиљо, кумим те Богом! МИЛЕ: Требало би ошајдарити опајдару! ЦМИЉА (замахне на Госпаву): Садискиња!

Гледај овако! Ја имам нешто мало уштеђевине, и постељине, колко за први моменат, с те стране немој да бринеш. Само да одем са оног Репишта! Немаш појма, страшно, ни трунке конфора! Проблем ће нам бити само стан.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

дошао свети Илија! МАРИЈА (уплашено): Ћути! Немој гласно. Немој да те чује! Можда не спава, можда се пробудио, па да не чује ларму...

дошао свети Илија! МАРИЈА (уплашено): Ћути! Немој гласно. Немој да те чује! Можда не спава, можда се пробудио, па да не чује ларму...

Коње и кола да изводим? МАРИЈА Не, не смеш, не смеш. Док се он не дигне, он не обуче, и оде — не смеш ништа. Немој да капија почне да шкрипи, коњи и кола да лупају и да се због тога он пробуди, па знаш после... СЛУГА Е па како ћу?

ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се

Неће. Вели: што ћу и ја тамо? Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника... АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега. ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради? АНЂА (моли мимиком Миту да не говори).

Неће. Вели: што ћу и ја тамо? Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника... АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега. ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради? АНЂА (моли мимиком Миту да не говори).

ЈОВЧА (с досадом): Деца добра, ама им матере не ваљаше, те их отерах. А и ову бих... ВЛАДИКА А немој, Јовчо, доста си их. Доста! ЈОВЧА А и ову бих, и ову!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

” Мал[еница]: „Немој, преосвештени и мили господине, тако ти твоје душе! Него, ако ти само није трудно, говори и наслађуј нас с твојом

” Иг[уман]: „Оче Антоније, зар сам ја овде ага на Кареја?” Ант[оније]: „Та немој се, богати, љутити! Ја знам да си ти игуман; ал’ ако га ти узмеш, како си ти љут и напрасан, он ће трећи дан од тебе

Љубезни српски народе, немој ти мени за зло примити што ја нека наша злоупотребљенија обличавам; време је већ, за живога бога, време да почнемо

А навластито, ако те гди калуђери у’вате, тешко твојим леђˋма! Немој рећи да ти нисам казао. Али ништа, с пребијени леђи добити чест да се српски Сократ назовеш, опет много више добијаш.

Сав свет да ти рекне да два и два не чини четири, немој му веровати; то је против искуства. Сав свет да ти рече да ће бог у вечну муку и у вражије руке предати оне који једу

Сав свет да ти рече да ће бог у вечну муку и у вражије руке предати оне који једу у среду и у петак рибу и месо, немој му веровати. То није могуће; то ни турски цар не би учинио.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Малоприје сам рекâ, да ми немамо зле примисли на нашу крв, јер у крви је милос и крипос, а при том богољубнос... — Немој тако, немој кâ оно мало при, него кажи укратко и бистро шта имаш! — рече фра-Брне.

— Немој тако, немој кâ оно мало при, него кажи укратко и бистро шта имаш! — рече фра-Брне. Шунда одгурну брата, па ставши на његово

За муку Исукрстову, за св. Франу, не дајте да се крв пролива... Ајме! ајме! у-ју! јо!... Стипане, Стипане, немој дите!... — Не бојте се, вратре, ништа бит неће — рече Кљако пропирујући главњу.

пум!, кâ да се не може људски... — Добро! Добро! Ајте сад! — А мој добри, мој липи вра-Брне! — настави Чагљина — немој ти мислити да смо ти ми изгубили ришпет, и да ја нисам знâ да ћеш ти учинити како је право! — рече и пољуби га у руку.

— пита га, тобож оштро, један извијени ђачић, три-четири године старији од њега. — Немој тирати све једну те једну комендију са дитетом! — рече високи, болешљиви ђакон, који се једва држаше на ногама.

Дај, Барице, коноп. — О Исусе слатки! Дивице причиста! Јозефе праведни! — кличе Барица уставши. — Немој стрико, казаћу све, ако ће ме ћаћа и убити — једва изговори Кењо, а зној му проби кроз чело. — Ди је кон!?

Још рече да ће јутроске на матутин, ако витар ујења. — „Ма исто немој ме будити, ако се сам не пробудим“ — рече ми. А јутроске, посли први звона, ја га два пута полако зовну: „Иноценцо!

Сто сам вам пута рекâ: грђи су од ркаћа! — Немој, болан, тако! — рече Вртиреп. — Како нису грђи? Ркаћи бар отворено говоре: „Удри по Буњевцу! Не жали буњевачко.

Вране, људе који су, откле-докле, дошли на пожаловање!... А, ово нису липе билиге, ово... — Немој, ћаћа, чинити шкандалу, ако бога знаш! Немој због менека...

А, ово нису липе билиге, ово... — Немој, ћаћа, чинити шкандалу, ако бога знаш! Немој због менека... — Ма, ја сам имâ пуно разговора с вамикаре, са Брном и с тобом! Ја морам остати!...

— Прије свега, сити се они златни ричи скуле шалернитанске инглешкоме краљу: „сомнум фуге меридианум“. — Немој ми, брате, спомињати ту твоју скулу! — прекиде га Брне. — Немој даље!

— Немој ми, брате, спомињати ту твоју скулу! — прекиде га Брне. — Немој даље! Не прође много, а фра-Брне поста мрачан и немаран према свему.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

свињама, а она је, држећи пуне шаке слузавих семенки, рекла: „Мушко си, богат си, жен има колико хоћеш и каквих хоћеш. Немој Симку. Узеће себи слугу и живеће као кнегиња...“ Ђорђе испусти пушку, а рабаџије уплашено запеваше.

Касније. док се средим. Касније. Морам тише да говорим.) Ја сам уморан, идем одмах у собу. Нека, немој да га зовеш. Поздравићу се с њим касније, кад оставим ствари. (Са слугама? И с њима да се гњавим.) Добро сам, Мијате.

— Полутку. Право... А шта се то тебе тиче? Откуд ти знаш шта је право? — Твоје је, Ђорђе, твоје, немој да се љутиш. Мени је тешко... Жена сам ти, увек смо се лепо договарали. Он је мој брат. Није Аћимов пасторак.

“ Морао је да каже да му верује. „Кад некад сретнеш луде који су мене оставили на киши, ти ћеш знати да су они. Немој да им кажеш да си од мене. Ништа. Ни за мене.

Тола олабави руке. Види: војници хватају и везују сељаке. — Хајде да ме одведеш и да ме вежеш — муца. — Немој да си нечовек. Ја четири сина имам. Сиромах сам човек, надничар... Ако ме убијеш, деца ће ми поскапати од глади.

Ако си умео, могао си и књаз да постанеш. У то време само лењи и глупи не израстоше. Сиротињу немој да жалиш. И курјаци иду на четири ноге, али зубе заривају у дебеле вратове овнова.

— Ти читај својим пандурима, жени ако хоћеш, а мени немој! Законе и ову државу ја сам стварао, ти си само слуга. Кад сви моји сељаци буду пуштени на слободу, онда ја, последњи,

Симка у себи понови питање Николи, па у једноликом чагртању дрвених кашика и гласном сркуту надничарских уста, у немој тучи вретена светлости и првих откоса вечери, запраска њен смех.

„Дете има само мајку. И Бог је туђе посинио“, приближила јој се и шапнула: „Да сам на твом месту... Што? Немој да дрхтиш, о животу се ради. То, ћерко, није грех.

— Да те изујем? — Немој. Ако, изуј ме. Она се саже. Гледа у котур њене косе испод везоглавке, у млеко снажног, дугог врата и широку лопатицу

— У шта хоћеш да ти се закунем? Очи му падоше на њен стомак. Учини му се да је већ нарастао. Дуго ћути, па рече: Немој да се заклињеш. Никоме немој да се заклињеш. — Време је да спавамо. Он је шчепа за руку: — Чекај!

Очи му падоше на њен стомак. Учини му се да је већ нарастао. Дуго ћути, па рече: Немој да се заклињеш. Никоме немој да се заклињеш. — Време је да спавамо. Он је шчепа за руку: — Чекај! Откуд ти знаш даја нисам... фаличан човек?

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

»Баш да јој не кажем!«— помисли мали чистач, а звезда се, као да му чује мисао, насмеја: — И немој, али пази! Сребрна ружа није обичан цвет.

Свакога ко јој приђе у лед претвара, а уклета је да има ледено срце све док је неко онако ругобну не пољуби. Немој се уплашити! — Мајка гуштерова уздахну.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Он хитнуо удичицу, Рибицу је стек'о, Метнуо на жеравицу, Па је тако пек'о. „Жеравице, де се труди, Немој тако споро!“... Рибица му веће руди, Готова је скоро. Руди риба - јоште мало Сад му је печена!

А. Шантић ЛВИ ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас да те сан обрва, И да склопиш очи на душеку меком! Када мјесец сине над нашом ријеком, И на земљу пане

Узвиће се Љељо над нашим Мостаром, И сваки ће прозор засути бехаром, Да пробуди срца што љубе и горе... Зато немој, драга, да те сан обрва! Дођи, и у башти буди ружа прва, И на моме срцу мириши до зоре! А.

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати? Ту крај твојих ногу жуборећи тече. Али бич фијукне... Напред! немој стати, Док не падне најзад спасоносно вече. Подне. Ти си гладан.

Пусти снови!... Напред, вранче, немој стати, Не мириши траву, не осећај вир: Награду за труде небо ће ти дати, Мрачну, добру раку, и вечити мир! М.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Он ућута. Његови ученици, који су га слушали без предаха, гледаху у њега погледом у којем се читао израз дивљења. У немој тишини која је настала, чу се неко ритмичко хркање.

Два најважнија навешћу овде дословце. Један од њих је свдочанство Плутархово. Он саопштава: „Немој, дражјаши, да нам обесиш о врат парницу због безверја као што је то некад учинио Клеантес, позивајући целу Грчку да

Инквизиција је спалила Ђордана Бруна на ломачи, ставила Галилеја на муке, а посмртно дело Коперниково на индекс“. „Немој мислити“, рече му отац, „да ми је непознато да је католичка црква забранила учење Коперниковог система, но треба

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

гласом на уво: Само пази ово што ћу ти рећи: Кад једног лепог дана чујеш да је нестало твога побратима Николе Глишића, немој се чудити. И подижући руку више главе напосле до гуше: — Јер, ево довде је дошло, не довде. Нешто се у мени сломило..

Ја се намрштим, па дођем код тигањ и шчепам један од они уштипци. Кад она: „Немој“, каже, „болан да квариш ручак. А ја ти подвикнем: „Шта, жена да ми соли памет? Ко је газда у овој кућу?

Реши се, вели, ајде, немој ту као неки пањ да лежиш, па нити што осећаш, нити љубави какве за ову нашу домовину гајиш, као други патриоти што су,

„Дакле, дедер,“ веома нестрпљиво каже му председник, „ајде, Ђорђе, почни једном, немој даље да нас мучиш, видиш да се живи покувасмо од врућине и ми и овај народ.

— За који? За овај? Зар за овај овде? Јок, не могу — брани се Икета. — Бадава, пријатељу, што не могу, не могу, немој ме терати, част и поштовање. Зар ја мојим муштеријама? — Е дедер, славе ти; дедер, мој Ико!

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

” Ето, у томе је ствар. Ти све замишљаш и све као да радиш „само онако, ради забавице”. Немој ми замјерити што ти овако отворено говорим. Познајем те од дјетињства, волим те.

— Ви сте увијек били благи према мојим сагрешењима... — Не, Иване, немој ме криво схватити. Ја сам то казао сасвим озбиљно, сасвим искрено: ти си чисти, рођени умјетник. Искључиви умјетник...

— Стерниг? — Стерниг, јаwохл! — Иване, немој се правити смијешан! Чисто је дјетињаст начин којим харангираш на крсташки рат у одбрану тобоже увријеђеног

У теби дријема литерата, читав литерата! Један танан психолог, анализатор! Један мали Проуст! — Немој мислити да ми тиме правиш неки нарочити комплимент.

И немој мислити да ћеш ту малоумну пубертетску црту сусрести само код амбициознијих паланачких брица или код хохштаплерских фић

— Немој се смијати. Ја сам забринут за њега. — Да, он је сасвим препариран. И пази што ти кажем: кад би се и код нас нешто пре

— Ниси томе крив ти, томе је крива твоја природа, — настојала је да ме унеколико оправда Долорес. — Не, Долорес. Немој бити преблага. Не настојим да се заваравам. Такво би оправдање било одвећ јефтино.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Нису наши доктори скупи као ваши. Писар га прекиде: — Хајде, продужи посао. — Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш. Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо...

— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете... Перо, по Богу си брате, ти знаш...

— Море, то се зна... какво издавање! Али ко ће ’наке муке поднети? — Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... — Како... ја шта ћу? — Хајде у гору. Ђурицу удари као муња по срцу.

— Ја, вала, јок... што ? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако... Немој, болан!... Мој тата вели... — Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом.

— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... — Немој, немој, знам шта ћеш. Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. ...

— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... — Немој, немој, знам шта ћеш. Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. ...

— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров. — Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне кукуруз.

— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! — Не, душе ти; само њега немој. Ево пара, ено их у вајату. Зликовци је потераше пред собом у вајат.

Ђурица се зачуди: — Шта је ? Куд ћеш сад ?... — Морам ићи. Остави ме сад, молим те! — Немој, болан. Што? Седи само да ти кажем. — Не могу, не могу! Сад ме остави, а после...

Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. Ђурица устаде нагло. — О томе немој никад више да ме питаш. Казô сам ти ко је, па сад доста ти је... Нисам ни ја од гвожђа !

— Шта ти говориш!... — плану Ђурица. — Немој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори. Прва је мука: где ћеш је?...

Та он је, у последње време, могао разговарати само с онима, који га чувају... — Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Идем да узаберем онај цвет што на бразди стоји. Девојка на то повиче: — Немој, Петре, нипошто дирати у тај цвет. Петар запита: — А зашто? Шта ће тај цвет мени учинити?

Петар запита: — А зашто? Шта ће тај цвет мени учинити? Девојка му рече: — Немој га узабрати, остави га на миру, па немој ни гледати у њега, јер ћеш за цветом и бразду прекорачити.

Шта ће тај цвет мени учинити? Девојка му рече: — Немој га узабрати, остави га на миру, па немој ни гледати у њега, јер ћеш за цветом и бразду прекорачити.

— Па шта радиш? — пита га свети Илија. — Ево ложим ватру — изадре се старац онако љутито, а свети Илија му рече: — Немој се љутити, јер ти не знаш с ким имаш посла.

Он ће ти давати новаца, али ти немој ништа него нека ти даде ону стару кабаницу иза врата. Кад ти је даде, а ти је замочи у котао до половице, па онда

А јелен ће му: — Немој, ако знаш за бога, него уби аждаху, не бих ли ја жив остао. Малиша се стаде мислити, мисли, мисли: е, да сада почне

Мој је отац змијски цар, па хајдемо њему, он ће те добро даривати. Него немој се преварити; што ти год уздаје немој узети, него му ишти прстен. Па пође пред њим.

Мој је отац змијски цар, па хајдемо њему, он ће те добро даривати. Него немој се преварити; што ти год уздаје немој узети, него му ишти прстен. Па пође пред њим.

је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: — Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем кад буде време, ти притрчи и мене пољуби, па се не бој.

Кад ухвати врапца, рече му: — Сад да ми кажеш где су моја браћа. А врабац му одговори: — Хоћу, само ми немој ништа учинити.

Јесам ли ти казао да не отвориш девету собу? Царевић му одговори: — Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да БашЧелика тражим и да повратим моју жену.

Они цар га стане од тога одвраћати: — Немој — вели — да идеш нипошто! Ти не знаш ко је Баш-Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш-Челика

Ћипико, Иво - Приповетке

Шалиш ли се? —Вељу ти, неће ти дати биљета, да ти је таман новчић открњен. Познајем их. —Убијаш ме... Немој тако! — изненада ће Цвета. —Ја ти рекох, а ти ради како знаш! заврши мирно Загорац и оде од ње. — Куку мени!

— Што си невесела? Зар ти жао што си дошла?... Ето, можеш се похвалити да си била у Америци... Једи и пиј! Немој послије да се тужиш на ме! — говори јој он у очитој узбуђености коју залуд настоји да сакрије. —Што да се тужим?

— Ноћ је од љубави, — рече један од младића кад су к мору сишли. — Немој да те Жижица чује! Он се данас посветио, — нашали се други. —Пусти!.. . Зар је бија онаки док је млад бија...

На његову препланулом, отвореном лицу плаве очи изгледају овлажене, из њих избија нека неодређена сета. —Хајд'мо! —Немој, брате! — замоли одједом Арнаут Миливоја. — Немој!

—Хајд'мо! —Немој, брате! — замоли одједом Арнаут Миливоја. — Немој! Пусти ме да нађем децу, да им наложти ватру да се огреју као и они срећници тамо! Мајка им је умрла! Ко да их прикупи?

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

САВКА (тргне се): Ју, синко, откуд мени? ЖИВКА: Па оно што имаш на књижицу. САВКА: Ех, то... на то немој ни да рачунаш, где бих ја то дирала! Једва сам скупила да ми се нађе не дај, боже!...

САВКА: Је л' да донесем предвече?... ЖИВКА: Јест, молим те, још данас! Па дођи, теткаСавка, немој да не дођеш. Ја, бога ми, не могу; да могу, дошла бих ти. Немој ти на то да гледаш, него дођи кад год можеш.

Па дођи, теткаСавка, немој да не дођеш. Ја, бога ми, не могу; да могу, дошла бих ти. Немој ти на то да гледаш, него дођи кад год можеш.

Па онда... она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала? ДАРА: Е, немој тако. Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш!

ЧЕДА: Па ако су министри збуњени, шта имају ту министарке да се збуњују? ЖИВКА: Е, немој тако да кажеш. Знам, причала ми је госпа Ната, каже: криза, а мој муж министар, па ништа, миран, убио га бог, као да

ДАРА: Боже, мама, откуд то иде! ЧЕДА: Добро, добро, ево идем ја! РАКА: И ја ћу (Дуне на врата.) ЖИВКА (Чеди): Али немој да се забијеш у кафану. Прођи свуда, промувај се, па кад чујеш што, а ти дођи одмах.

Мајка јој је издавала квартире за самце, а она намештала кревет тим самцима... ДАРА: Немој тако, мајка, па ево и ти можеш постати министарка. ЖИВКА: Па шта, има ваљда неке разлике између мене и Нате.

ДЕВОЈЧИЦА: Шта да кажем госпођици? ЖИВКА: Реци јој: ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, ДАРА (прекида је): Немој ништа да кажеш госпођици, него донеси после подне халину. ДЕВОЈЧИЦА (оде). АНКА (оде за девојчицом).

ЖИВКА: Таман, где ћу ја толико њих збринути! ВАСА: Немој тако, Живка; слушај ти мене што ти кажем. Јер, упамти ово: нико те на свету не може тако оцрнити као фамилија; нико те

ВАСА (чита): Прија Соја. ЖИВКА: Њу бриши. Она је рекла за мене да сам алапача. ВАСА: Па немој тако, Живка; то је рекла пре, док ниси била министарка, а сад, ево ја те уверавам, не би тако нешто за жива бога

А после и немој тако да мериш речи у фамилији. Ето, и ти си за мене пре рекла да сам кафански клуподер и лопужа, ал' видиш – ја то

ВАСА: Лепо, лепо, ево ја се, убудуће, нећу мешати. Само онда немој да пожалиш ако ти се деси штогод што не желиш. ЧЕДА: А и на то сте помишљали?

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Колашинац спустио на земљу мањ којим је набијао обруч, па му се отворено окренуо: — Знам то, ага. Али немој да се љутиш. Отишла ти је зла ријеч да си крвник за нашу руку. Тежак ти је и збор и поглед.

из Солуна... Но куд си све, учини ми и последњу услугу — нареди једна кола да пренесем сина... А–а, јуначе, немој се омрзнути!.. Од ових чудних речи домаћин сасвим претрну, а Арнаути се сасвим збунише.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

— Дође дома млада мома, На лицу јој сунчев жар, „Где си, дико, за толико?“ Дочека је мајчин кар. „Немој, мајко, карат’ тако, Нисам крива, није ред... На извор је ићи лако — Празне ћупе, вољан гред.

Сутра ће нас бол савладат’, Шаптаћемо: „У гробу је!“ Немој, туго, овде стати, — Ређаш дане, ређај даље! Прекосутра сневаћемо Да нам с неба поздрав шаље.

— Чуј, човече, мога свȅта На уранку нова лета: Ако ти Јануар не испуни жељу Покрај свега труда и зноја и жара, Немој да се љутиш: можда ће то доћи Током Фебруара.

Ако и Декембар превари те љуто, Немој да ти очај надање пресеца, — То исто понови у години новој, И та има пупих дванаест месеца. »Стармали« 1889.

Зато терај даље, даље, обилази сваки кут, — Шетај двеста, шетај триста, само немој тисућ пут, Шта ја рекох? Сад поричем! Па већ газиш тисућ пут! То је оно што је добро, — ма не било јóван, гут.

ИЗ КЊИГЕ ПРАКТИЧНЕ МУДРОСТИ (По М.) Кад сви ћуте, и ти ћути; Кад сви зборе, збори и ти; Међ’ мудрима немој луда, Међ’ лудама мудар бити.

Кад сви жмуре, и ти жмури; Кад сви везу, вези и ти; Кад им памет није слана Ти је немој посолити. Кад сви скачу као јарци, Немој ни ти бити јање: А кад видиш да се смеју, Удри и ти у смејање.

Кад сви скачу као јарци, Немој ни ти бити јање: А кад видиш да се смеју, Удри и ти у смејање. Кад ђаволу кажу: соко! А соколу кажу: ђаво!

Кад ђаволу кажу: соко! А соколу кажу: ђаво! Немој ни ти друкче рећи, Па ће свима бити право. Кад се нађеш с Петром, Павлом, Не разбирај које ј’ боје, Нити чекај да

Бл.“) Љубавне тајне твоје Нек’ чује само цвеће. Цвеће је добро, па те Исмејати бар неће. Људима немој причат’ О мору твојих туга: Месецу реци благом — Он не зна да се руга.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Та триста те врага однело, нисам ти ја никаква мајсторица... Таки ми се вуци испред очију, немој ми смрадити собу с твојим аљинама. ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице...

(Виче.) Евицкен, Евице! ПОЗОРИЈЕ 4. ЕВИЦА, ПРЕЂАШЊИ ЕВИЦА: Ево ме, мајко! ФЕМА: Опет она „мајко“; чујеш, девојко, немој ме једити! Каква мајка? Гледај ме у образу, мислили би људи да сам ти млађа сестра.

Учи се по моди говорити: мамице, мамицхен, или ако ћеш сасвим француски, мама, а немој довека бити паорка, као твој ујак... Чујеш, Евице, да ти јошт једну кажем. (Узме је за руку.

А теби ћу начинити виклер од саме свиле. ЕВИЦА: Немој виклер. Боље иберок. да не кажу људи: ено, видиш, добила на лутрији, пак дигла нос.

ЕВИЦА: Ниси ти мени никакву решконту дао. ВАСИЛИЈЕ: Како ти нисам дао кад је остала у твојој руци? дај овамо, немој ме толико мучити. ЕВИЦА: Ти сниваш, ја не знам ни за какову решконту. ВАСИЛИЈЕ: Ха! Ето женске верности!

ВАСИЛИЈЕ: Ха! Ето женске верности! Евице, то је лепо? Тако ли ти мене милујеш? Дај решконту, забога немој ме убити! ЕВИЦА: Ја не знам шта си ти полудио. ВАСИЛИЈЕ: Полудио. (Плаче.

Ту шалу ја нећу да пробам. ЕВИЦА: Зар се ти сумњаш о мени? ВАСИЛИЈЕ: Ја се не сумњам, али... ЕВИЦА: Немој лудовати, молим те, ко би на оног бивола погледао. Ево га гди иде, баш добро. Иди се уклони, док ја с њим свршим.

Ево га гди иде, баш добро. Иди се уклони, док ја с њим свршим. ВАСИЛИЈЕ (страшиво): Евице, немој се шалити, ти знаш да ме то вређа. Ја ћу бити близу, јеси ли чула? (Удали се.) ЕВИЦА: Ах, боже, сад ми помози!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ГОРАН Ноћ сувише велика за моје звездано чело у неким шумама црним непознатим И дрво је рекло немој Јутро моје бело име ти своје остављам кад не могу да се вратим Пчеле слећу на леш кога нема Звона одлазе у простор

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Јоште пиј!... Та нагни боље, де, Те скупи памет што преостаде, Јер, ено, иде Главаш Станоје, А пред њим, богме, немој бунцати.

Или накриви раме старачко, Под паз’о узми штаку дебелу, Па кажи: „Ето, хрома сам, стара, Немој ми ломит моћну потпору!“ И друго што те беда поучи; Тек дивна ћерка седог Ђукића Прљати не сме име очево!...

Благо онима који не виде!... СПАСЕНИЈА: Видô си, дакле, својим очима Упале очи роба несрећног? Па немој штедет срце сестрино, Опиши верно муке његове, Да и Станоје живо осети Болова мојих слику жалосну!

А десет лета чека Дунаво Да ми са ветром страшну кончину Обали немој хучно открије... (Главаш са Хаџи-Проданом долази) ГЛАВАШ: Е, добро кад сте ту!

Тек, кад сам прошô поред прозора, Кô танку фрулу меке песмице, Њезин сам гласић чуо молити: „Немој да идеш, душо, остани!...“ „Ја ићи морам, моја невесто!

Јесте, чекају!... Па нека дође!... ХАСАН: Немој претити! ГЛАВАШ: Не претим, Ал’ чуј ме добро, добар човече! У косе моје свака длачица На хајдучком је расла

) СЕЉАК: У гори сам био, дрва носећи... ГЛАВАШ: Ах, брже!... Свршуј!... Ил’ ћути, боље, немој казати, Или изричи спорим језиком Животу моме смртну пресуду: „Видео сам је!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Ко си ти, дете?! — узвикнух ја још пренеражен. — Хи, хи, Стојан ми је име. Ама немој да ме стежеш толико; боли ме. — Ко си ти? чији си? одакле си? откуд овде у логору? међу војском?

одакле си? откуд овде у логору? међу војском? — Бежанац, мали Стојан бежанац!... Ај, мамо, мамо, моја слатка мамо! немој да ми плачеш; тебе ће твој Стојан да суса, суса, суса! Немој да ми умреш, мамо моја слатка! тебе твој Стојан воли...

Ај, мамо, мамо, моја слатка мамо! немој да ми плачеш; тебе ће твој Стојан да суса, суса, суса! Немој да ми умреш, мамо моја слатка! тебе твој Стојан воли... и милује... милус... милус...

— Ама, збиља, оче М., припричај ми што год из тих ваших тајних седница. — Молим те, немој ми то тражити. Истина, рат је сад ту већ и нема се шта више крити, али речено је да буде тајно, па нека тако и остане.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Само сакри јаду трага, Та сакри нам вај, Немој да те позна драга Да си уздисај. „Не брини се, неће знати Да сам мученик, Кад обучем свилно руво, Приденем му

XXВ Ој, ружице, цвете вити, Ти се немој поносити! Рузмарин је јоште мали, Ал’ се већем хвали: Чим га који цветак види, Таки се застиди.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Можда ће тај јуриш још ноћас извршити. — А, тако. Господин, дакле, гине у мртвом углу. — Немој да се љутиш! — Коста ме лупи по колену. — Он је добар човек. — То је лепо од вас, бароне, што ме тако заступате...

— Није ми ништа, господине капетане — проговори један омален, готово дечак, коме су тек избиле науснице. — Немој, немој, Трајко. Изостани ти вечерас — саветовао га је очински командир. — Изиђи, имаћеш ти прилике и други пут.

— Није ми ништа, господине капетане — проговори један омален, готово дечак, коме су тек избиле науснице. — Немој, немој, Трајко. Изостани ти вечерас — саветовао га је очински командир. — Изиђи, имаћеш ти прилике и други пут.

— Нема, господине капетане — ослободи се посилни. — Има ли где да се купи? Зови ми мога сеиза! — Чекај, немој да зовеш сеиза... Ако ти је баш стало толико, добро, купићемо ми. Сви сте наши гости. — Радослав се диже. — А не, не.

— А, је ли тако? — лупи Бора шаком по столу. Онда се диже. Очи су му биле влажне и закрвављене. — Немој да му пркосиш... видиш какав је! — шапну Радослав ветеринару. — Ви, дакле, имате бојеве метке?... Пуните пушке!

— Коста, наливај !... На првом месту да услужимо наше љубазне домаћине: Рацу и Свету. Деде! — Ми не пијемо више. — Немој да ми одрекнете и други пут, иначе... — он се окрете војницима: Нишанска тачка одело на зиду. Војници дигоше пушке.

Имате ли какво послужење? — За шта си? — пита га Лука. — Јеси ли за каву, или ракију? — Молим те, та два пића немој да ми раздвајаш. Војин нареди своме посилноме да донесе ракију, Лука наручи каве за све нас.

— Дакле, спустим се ја... — Заборавио си да кажеш: кад ништа... — упаде Војин. — Е па, немој да ме „зафркаваш“... Лука се обрати Војину: — Остави га сад. Сутра кад он оде, знаш... — А, и то има?...

Лука се одмах диже. При поласку обрати се Драгиши: — Немој да причаш док се не вратим. — Где оде? — запита Драгиша.

— Угледао сам наједном огромну варош... Прво што ми је пало у очи била је купола на цркви Светога Петра. — Слушај, немој да се љутиш... Те описе можемо наћи у разним путописима... Него причај онако... знаш, твоје личне доживљаје...

— говорио сам пркосно, као да терам инат самом себи. — Ама, то је можда случајно познанство... Немој да си смешан. Него ти си љубоморан. Часну ти реч дајем, Полета ми је причала како мала непрестано говори о теби...

Нашто цео народ стављати под нож за... не знам чији рачун! — Немој да се „пребациваш“ толико! — вели Лука. — Зашто?...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

како времја сада: Завист, гордост царствујет, кротка љубов страда; Чувај се, не дај се лако преварити, Храни се, немој ти другом поверити. Пита л' тебе тко за мње: „Знаш ли оно тко је?

Мркаљ ЈЕЛЕНИ ДИЈАКОВИЋ ЗА НОВУ ГОДИНУ Јутрос ми рече вила посестрима: „Жедниш ли, Сако, сам себека знати, То немој све код својих брига стати, Посматрај ход и туђим пословима.

Тихо се осмехне, и гласом почне умилним, Нема на свету песме слађе од гласа тога: Немој да ти туга залуду раздире срце; Рану коју ти даде стрела, донеће јој лек.

„Радомире, драги брате,” — Млад Радивој брату збори —, „Сад у камен срце створи, Немој брате, виле да те Са нашега пута сврате!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не даље! Немој, душе ми! Заборавићу крви источник! Заборавићу млеко мајчино! Заборавићу бега Ивана! Заборавићу свезу природе Што

— Ал’ теби, Радошу! РАДОШ: Немој се после ни мени чудит, — А мислим да се не би могô Кад би ми знао мудре разлоге У другом веку што сам прибрао

МИРА: Јаох, Станиша! Немој да збориш тако пакосно — Ја мрзит н’ умем, само љубити, — Па би ме пакост могла убити...

СТАНИША: Ја не знам — Не знам ни како ми је, Откад ме она змија уједе, Чисто ми срце поста дивије. МИРА: Немој да кажеш, звездо, „дивије“, Та питомије, реци: тужније — Кад туга само тугу доноси. СТАНИША: А увреда?

] ШЕСТА ПОЈАВА У кнежеву двору. — Кнез Ђурђе и Јелисавета. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не, жено, не! Немој уздахнут више никада, Та крвав ти је сваки уздисај! Па ако и даље тако уздишеш, У крви ће ми престо запливат...

ЈЕЛИСАВЕТА: Ох, немој тако, драги војводо, Сва крв се следи тебе слушајућ... КАТУНОВИЋ: Још црње приче, још ужасније, Од којих ће се и

Видећемо се! (Катуновић одлази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: А ти, јагњешце, немој дрхтати, Док ова рука носит узмогне Челика тврдог терет изоштрен, Не бој се, чедо! А сада збогом!

КАП. ЂУРАШКО: Не цвили, госпо, немој, Светлости! Док су ти ове груди коштане Нежности дивне чврсти оклопи, Мирисне косе т’ длаку свилену Ни поветарац

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Јаблан диже главу. — Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма' за свашта љутити! Де, да се појубимо! Пољубише се.

Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче! — Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и

да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на 'ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао!

Не гледај, Џибићу! Што звјерњаш по соби, а? Има прото свега у својој кући; немој Мислити да нема... Јеси ли самћио већ? — издера се на ме. — Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву.

— Јеси ли ти господар у 'вој кући, или је прото мрачајски?! — диже помамно главу и извјери се. — Пи ти каву, пи! Немој туј кô будала каква заврзивати... Види ти њега! Он да мени заповиједа!

— Кад сам стигô у Мајдан, мртво све кô гробље. Ниђе никог!.. Паче није! Нијесам још био стигô... Ама, немој, оца му, пометати, па чојек не зна како ће... Заборави' се! А давно је, браћо, и била укопација...

— Ма да, чоче, тај! Зулумћар? Зулумћари су сви они били, осим честитије' и паметније' Џинића. Бога ти, немој ме пометати, јер... Кад се скупише пред џамијом, нареди' да се усијече нарамак, ама подобар нарамак прућа.

— Оно да... додуше... 'нако по прáви... — Ја не знам — завија и заплеће Мићан. — Ракија, Мићане, ракија! Немој завијати.

Зар ти, болан, мислиш да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он по мало разбира и увијек зна шта је по закону, а шта јопе' није.

! Ко, болан? Зар да се ја дигнем у буну?! Драго моје дијете, видим, паметан си и учеван си, али немој ме, тако ти царског крува, мусаведити и биједити код овог царског суда! Зар да се ја дигнем у буну?

Писарчић: Е, та ти је, Давиде, на мјесту. Давид: Свака је моја, дијете, на мјесту, свака! Немој мислити да није. Него, кажите ви мени, 'оћете ли већ почети овог брезаконика осуђивати или нећете, да знам на чему сам?

Јазавца осуђивати! Ти си луд, божји човјече! Давид (као увријеђен, љутито): Немој ти, господине, тако! Док јадни тежак свјешти ваш ред и за кон, а ви одма': ти си луд, ти си будала...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Страх ме од самоће кад време корача. (1917) XXXВИИ Немој да се кајеш кад ме будеш срела На светломе друму, ка Великом Храму, Кад те мимоиђем уплакану, саму, Презрену од

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Изгубио, па шта? Поседео мало, колико да се заборави, па после опет добио службу. АНЂА: Па јесте, ал' немој сад опет да отвараш писма. ЈЕРОТИЈЕ: Морам! Није што хоћу, него морам. Знаш како је то, остане човеку у крви.

(Чита.) „Зато, ако ме одиста волиш, ти одмах крени на пут. Дођи овамо и кад стигнеш, одседни у хотел-Европи, али немој излазити нигде у варош. Мало је место па би одмах пао у очи. Седи у соби и јави ми цедуљицом да си стигао.

АНЂА: Ал' ово, у кафани; ја да доживим да моја кћерка иде у кафану са младићем! МАРИЦА: А ти немој да доживиш! Не морам ја ићи, може он овамо доћи ако пристајете. АНЂА: Ама како ако пристајемо?

Па добро, кћери, јеси ли размислила озбиљно: шта је један апотекарски помоћник, од чега ћете да живите? МАРИЦА: То немој ти да бринеш. АНЂА: Да ко ће? Не можете се хранити проминцлама, нити се облачити у фачле.

АНЂА: Где бих му то казала, побогу, дете! Не бих ја то њему смела... МАРИЦА: Ако нећеш ти, ја ћу му казати. АНЂА: Немој, боље немој. Наљутићеш га, па још горе. Пусти мене, ја ћу полако, издалека, лепим. Немој, молим те, ти!

Не бих ја то њему смела... МАРИЦА: Ако нећеш ти, ја ћу му казати. АНЂА: Немој, боље немој. Наљутићеш га, па још горе. Пусти мене, ја ћу полако, издалека, лепим. Немој, молим те, ти!

АНЂА: Немој, боље немој. Наљутићеш га, па још горе. Пусти мене, ја ћу полако, издалека, лепим. Немој, молим те, ти! МАРИЦА: Како год хоћеш, мени је свеједно!

ТАСА: А!... Господин-капетане!... ЈЕРОТИЈЕ: Немој ти мени „а, господин-капетане!” јер си ти, брате, за полић ракије кадар да иструћаш сваку државну тајну. А то не ваља.

Ако те почем сврби језик, а ти узми четку од ципела па га прочеши, а немој га чешати на државни рачун. Разумеш ли? ТАСА: Разумем!

Зашто? Зато што си већ тридесет година овде чиновник и што си стар човек, па немој онда... 'ајд', читај даље! ТАСА (чита): „Према сазнању и трагу до сада уоченоме, у томе се срезу налази извесно

ЈЕРОТИЈЕ: Јутрос? Овај... шта сам оно хтео? Дедер ти, брате, одговарај мени по реду, немој тако „јутрос је стигао”. Дакле, прво и прво... (Збуни се.) Шта сам оно хтео, господине Вићо, прво да питам?

МИЛАДИН: Никад ти, господине Жико, нисам споменуо досад. ЖИКА: Немој никад више у животу ни да поменеш. (Звони.) МИЛАДИН: Нећу, господин-Жико! ЖИКА: Дедер говори, зашто си дошао?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

који се отимају о туђе царство, а слуша своју мајку Јевросиму, чији часни савети добијају пословичну функцију ("Немој, сине, говорити криво,( Ни по бабу, ни по стричевима,/ Већ по правди Бога истинога!

/ Немој, сине, изгубити душе:/ боље ти је изгубити главу,/ Него своју огр'јешити душу!") Макро у народној традицији другује са

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

„Звали сте ме да поречем Својом крвљу што сам писô, Мојим ножем да пресечем Од помисли прву мисô: Да се клањам немој слици, Коју не знам нити чујем, И у њојзи, варалици, Христа бога да поштујем!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

она би не по њему, већ самом њему, Младену, поручивала шта јој треба из дућана: — Младене, треба ми (то и то), па немој да заборавите. Пратите из дућана.

— Нека, нека, чедо! Знам ја да има. Немој да се претргнеш. Знам ја. Само ти да си нам жив... И једнако чисто као умиљавајући му се, остављала би га.

Она, надајући се тој његовој мирноћи, као да се није дала да збуни, већ наставила, чисто опоро: — Немој тако! С нама што је било, било. Ја опет, хвала богу! Али ти... Видиш себе... Наше већ је било. Него немој на ову децу..

С нама што је било, било. Ја опет, хвала богу! Али ти... Видиш себе... Наше већ је било. Него немој на ову децу... Не стај им на пут срећи!... То је могла. Више није могла да му каже.

Нама (и себе и Младена је ту подразумевала) није криво. Него само, немој толико. И друге мајке жене, и друге матере добивају снаху...

— Ја ћу, ја, нане. Немој ти! Баба, смејући јој се, дирала би је: — Па хоћеш ли тако и снаха кад ти дође? Хоћеш тако и снаху да двориш, служиш?

Усне му задрхташе, грло му само приону и, кад сачека да се он сав црвен, окупан сузама смири, прибере, рече му: — Немој. Срамота је толики па да плачеш. После, матери му поручи да »не дира дете и нека му узме ону коју он жели«!

А међутим све више беже из осталих маала Турци, те се и они спремају да беже. — Хајде, газда-Младене. Немој више. Сви ћемо да изгинемо!

Ћипико, Иво - Пауци

упалих очију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када је за платити, тада те нема. Немој тако, брате! — А да што ћете ви од мене? Пуна кућа нејачади...

— 'Ајде, брате, — вели му, — немој да гријешим! Знаш да ти не могу већ ништа дати... давао сам као и другима док сам имао на што ...

—Питао си. —Ко ти рече? —Није те брига знати, питао си. —Преварио си се! —Ништа зато, болан. И јави се Васи: —Немој заборавити Илије, дај му колико хоће! —А што ћеш ти, Војкане? —Што и други људи, господару. —Ено ти Васе.

И пребира биљешке по остришцима хартије. Па, сјевши, држећи перо у руци, гледа у Петра. — Немој писати, — опази баба, — док не чујемо што даје. — Ја одох!

— Немој, господару, жив био! Ја бих дао хиљаду талијера. Газда се насмеја: —Толико ваља ливада! — и зовну надстојника Васу.

Кад би се ова драга њему досудила, није него цијело село требало би да исели... а што друго?.... — Немој тако, болан, Ждрале! Не видиш уоколо голети и крш, а гледај ограду! Што није уоколо овако?

Маркове очи засјаше, и маши се ђердана. — Ето, — вели — свеједно, био код мене или код тебе... а немој, брате, до свете Кате, дуго је већ нека стоји до Ружарице .... Је ли право? —Како гођ хоћеш! —махне руком Раде.

— Зло, мајко, није већ оно наш господар, већ најгрђи душманин!... — Немој тако, синко! Ваљао нам је гдекад; ја увијек мислим: довешће до јаме, али неће у јаму ... —Хоће, вала, таман у бездан!

Ви сте спавали. У дућан униђе неко дијете да нешто купи. —Ви сте у послу, — рече Иво и изиђе на улицу. —Немој да те чекамо у подне! — добаци отац за њим. С улице крену жупској кући.

— хтједе нешто рећи, но претрже. —Шта си хтио рећи? — опази Иво. —Ништа! — отсјече Јуре. —Кажи! — навали Иво. — Немој тајити од мене, реци ми к'о своме брату!

— Ишћем вас да вас поздравим и подмирим... — рече Јуре и извади из џепа спремљени новац. — Немој ми о томе ни говорити! — трже се Иво... — Од тога ти у путу може бити потреба, па најзад можеш ми и од тамо послати ...

— Драго ми је да си дошао! — рече му она својим умилним гласом. Па к'о смисли се: — Ма немој задивати оца! Љути се да на Тријешћу греду рђаво посли, па увик о томе мисли. — И мучи те још горе него прво!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

зашто се играш са нама као са пиљцима, као обесно дете које чупа лептирима крилца, цветовима главице, мравима ножице? Немој мислити, Господе, како сам ја сада очајан због ове жабе која ми је изненада упала у раку и сместила се на мојим

И ја сам горко плакао што се нико не нађе кадар нити да отвори књигу нити да је чита. Тада ми један од стараца рече: 'Немој плакати, победио је Лав из Јудина племена, Давидов изданак, тако да може отворити књигу и њезиних седам печата.

му она зарије нокте у леђа од миља и среће, стотине сам их пропустио кроз шаке и знам све њихове блесаве шаптаје, не, немој, јој, то, то, тако, срећо моја, тако, али шта после, ништа, отресе прашину са дупета, погледа те мазно, ово ти баш

Видео си ваљда одозго са својих плаветних двери и немој ми рећи, имењаче, да се при том ниси обесно смешкао, кришом од својих светих суседа.

у трбуху узбуркати мука од оштрих мириса Доротејевог биља и ракије, Матијиног свежег малтера и боја и од мога зноја, немој ни силазити, шта ћеш нам онда овде, праведниче, кад не смрдиш по људској муци и печали, по претераности, по

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И Лада гледаше земљу, И росно гледаше цвеће, И њене божанске груди испуни осећај среће. Под њоме, у немој даљи, под велом маглице сиве, Зелена спавају поља и влажне црне се њиве; Крај сниских ограда свуда висока трава се

Да, и сад често у немој тишини, Кад месец светли у плавој даљини Царица вила са дна се извија, На таласима санано се нија.

“ Са рудничког виса, по суморној ноћи, Мртвачки се спровод полагано слази. Тупо звони добош у немој самоћи, Два и два се крећу по узаној стази.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Он 'итнуо удичицу, рибицу је стек'о, метнуо на жеравицу, па је тако пек'о. „Жеравицо, де се труди, Немој тако споро!“ Рибица му веће руди, Готова је скоро.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА Није. Није ни она. ТАШАНА Никога... СТАНА Него хајде, снашке, хајде да се обучеш. Немој да си таква, и да те такву сад ко затекне. ТАШАНА (одбија руком): А, нека то.

Сигурно има посла. Јер њега свуда траже, па можда нема када... ТАШАНА (узрујана, још бесна): Остави ме, остави ме, немој више да ме лажеш, и да ме заговараш.

И шта ми онда долазите? Па и ти сама, ни ти више немој да ми долазиш. Јер кад год и ти дођеш, више се с тобом наједим, него кад сам сама. Зато, остави ме.

(Надноси се над њу, сасвим решено): Ташана! — не кћери, не снахо, већ Ташана, шта је? Кажи све! Све кажи! Немој ништа од мене да кријеш, јер немаш од мене ничег да се бојиш. Не бој се ти мене. (Пауза.) Или не! Чекај! Имаш право!

Сви овде мора да су! И то да им каже да сам ја тако казао, да сам ја тако наредио! ТАШАНА (уплашено): Зашто, дедо? Немој, страх ме је! МИРОН (утишава је): Не бој се ти. Буди мирна, весела, здрава.

ТАШАНА Остави, остави то твоје. (Мало надурено и као озбиљно увређена): И чујеш, мори, немој више онолика јела да ми доносиш. И што си ми синоћ онакву воду спремила за купање?

И (црвенећи) немој да ме кориш, немој на мене да се љутиш. Синоћ, кад заклаше јагањце, дође ми на памет: како смо некада ја и ти крали од

И (црвенећи) немој да ме кориш, немој на мене да се љутиш. Синоћ, кад заклаше јагањце, дође ми на памет: како смо некада ја и ти крали од џигерице и

(Стресе се): Ох, и зато никада твоје јело, никад твоје пиће немој да ми шаљеш. ТАШАНА (раздрагано): Боже, дедо! МИРОН (савлађујући се, и да све то пресече, нагло, чисто секући

) Шта ћеш ми ти, бре, када ти је газда кукавица? НАЗА (узима нож натраг и враћа га Сарошу): Немој, да ти се смеју бегови када те виде без оружја. Чује се свирка Цигана, чочека и њихов долазак.

И већ тебе тражи. Виче: »баба«, »баба«. ТАШАНА (замишљено): Што га ниси донео? ЈОВАН Хтедох, али снашка не даде. »Немој«, вели, »још је хладно, бојим се назепшће, пошто је нешто слаб.« ТАШАНА (узнемирена, уплашено): Зашто, како: »слаб«?

Не бојте се! ЈЕДНА ДЕВОЈЧИЦА (одупирући се и уплашено гледајући у Ташанине собе): Немој, немој, Маро. Бојимо се да не изиђе па да је видимо. МАРА Ама, није она тако страшна. И никада она не излази.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Једаред, кад му је отац мало надугачко поповао о стрпљењу, Риста га прекину: „Немој да се љутиш, али скрати то. Једаред си у животу говорио јасно и кратко, онда кад си треснуо утијом у огледало.

„Ви, Штајне, не заборавите да у овој кући пустог ћара нема. Немојте да опет испадне нула више!... А ти, Максо, немој као онај твој сат на салашу, да једно показујеш, а друго удараш, јер ја видим шта показујеш.

мене, а то не би добра донело ни вама ни мени, јер сте ви овде домаћини, а ја опет не дам себи сувише близу никоме... Немој да плачеш; ја се радујем што ћу имати своју кућу, а Тодор, видиш, води ме радо.

(Госпа Нола се једаред вратила с њива сва црвена. — Не знам ја али не знаш ни ти! Читај, брате, и научи и мене, немој да ме слуге поправљају!) Толико се гос-Тоши осладило читање, да је поручио читаву једну малу системску библиотеку.

Молио ме да ти не кажем. Већ знаш. како он моли, Јулице, вилице, и вилина косице, немој рећи Нани, док не оздрави, моја Нáна, моја брáна.

— Па тренутак затим: — То не може бити! Тражи, наћи ћеш новац. Ти си крива што остављаш новац којегде!... Јулице, немој да ти је жао на мене сада; ја сам болесна, немам стрпљења... Ево ти кључ од мале касице, узми што ти треба...

А кад се вас двојица збринете, зна се ко ће га држати: моја сестра, Јулица, а она нема ћерку за тебе! Немој тако напразно да говориш, Србо! Грехота је и због покојног Лазарића. Он вас помаже и издржава и са онога света.

по лику, чиста и јасна баба Талијанка, твоја мати; а на тебе је тих и послушан, и опет некако својевољан и одлучан... Немој, Бато, мачку љубити и плајвазе лизати! Аја, бадава баба-Нана грди и показује штап; је ли тако, Бато?

— Јулица уздахнула дубоко и чини руком знак да је и то изгубљено. — Немој се узрујавати, и не уздиши, показала си да умеш бити јака. Дед, да ти ја лепо обришем очи, твоје лепе очи...

сви кажу да си добро радила кад су узела нас пуно да нас васпиташ и школујеш и будеш нам бољи родитељ од родитела. Немој се кајати, мени је онда тешко и жао. Ми ћемо ти помагати, бриге ћемо делити.

Шта значи то, молим те, да се непрестано сумњичиш! Сви смо ми још млади, и без малтера!... Немој да ми клоњаваш, Павле! Ту је „тројка”, узећемо те у среду Милан и ја, и имаш богме да касаш да све летиш...

— Што тако све видиш наопаку страну? Има наопака страна у свему, наравно. Али, немој, брате, сваки капут носити наопачке изврнут... Твоје родитеље људи узимају за пример породице радне и напредне.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Ето ти господства, рекнем сам себи, ајде, буди бољи од други, упињи се да се разумнији покажеш, и немој се издавати да си магарац, него да си нешто паметније«.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

ми да си га положио, добићеш овај златан дукат, — и показа ми нов новцат златан дукат — а ако не положиш, слободно ми немој ни долазити кући, јер ћу те испребијати на мртво име.

— Шта је то, кажи ми одмах шта је то? — навалила мајка на мене, не би ли изгладила увреду. — Немој да ћутиш, него реци шта је то? — Квадрат од хипотенузе раван је збиру квадрата од оба катета!

“ А кад свршиш школу, ти ступаш у војску, кажу ти: „Немој мислити, ниси дошао овде да мислиш!“ Ожениш ли се, жена ти каже: „Моје је да живим и гледам кућу, а твоје је да мислиш!

— Ти одслужиш рок и одеш кући, али опет си војник. Немој ти да мислиш да те војска избрише из свог списка. Јок, брате, него те кроз цео живот зивка кад год отаџбини затребаш!

Отишао сам мирне душе и умирених живаца, али, што рекао онај каплар: „Немој ти да мислиш да те војска избрише из списка. Јок, брате, него те кроз цео живот зивка!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

А подсвесно тиња и радозналост, да их видим најзад. Ама, ти нас нешто далеко водиш? Немој, стари, да се играш главом — шапуће командир. — Ено онде! — з астаде старац. — Тамо је црквена порта. Ено је и ватра.

А још увек смо ишли баш њима у сусрет. Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више: — Немој да погрешиш, стари. — Е, моје дете! — одговори старац, као да је хтео рећи: Познајем ја сваку стазу и богазу.

— пита сада Лука Душана. — Ух, бога ти, немој, молим те. Ја сам теби бољу судбину желео. — Душан се насмеја, ноге му се омакоше, он се дохвати за Луку и, грчевито

— Побратиме, заборавио си да кажеш „кипислцауф“ — дира га капетан Душан „резервни адвокат“. — Молим те, немој други пут то да заборавиш. — Није, молим те...

Поп Момчило се диже. — Да нећеш ти такав да идеш? — запита Лука. — Ја шта ћу... — Немој сад да навучеш и другу кривицу — упаде Душан. Он те зове на рапорт...

И Лука подиже ногама душек, који је висио на каишима, а са њим и Душана. — Немој да си луд! — завапи Душан, придржавајући се за супротан кревет. — А-ха!... А сад, браћо... кипислцауф!...

— Побратиме, направи ми места и поручи кафу. — Онда викну: — Исајло! — Пази, бре, немој само да ми додирнеш кров, јер одмах добије кијавицу и почиње да капље — опомињао га Војин.

И Луки се очи овлажише. Он шмркну и брзо запали цигарету. — А-ха... Овај... други пут немој тако да радиш — саветује га благо. — Зашто као несрећник неки идеш без пара? Питај...

— Шта увијаш, „онако“, „овако“. Кажи: питао си за женске! — дира га Живадин. — Немој да ме прекидаш. Ја причам верно како сам разговарао са човеком... Знаш, а он мени каже: „Ама баш и ја то тражим.

— Море немој они нас да угледају одозго! — заврте главом капетан Веља. ОСВЕТА У први сумрак почели су војници да се припремају.

Командир ми пребаци руку преко рамена и благо ме ослови: Хајде!... Све је готово и немој да се секираш. Нисам смео у очи да га погледам. Појахали смо наново, и дођосмо на зачеле батерије. Ја потерах коња.

— Ки покисо пацов! — добацује му неко од војника. Потпуковник Петар посматра и приђе. — Немој га терати на силу — вели Луки. — Можда је то код њега неки рефлексни покрет, који му затвара грло.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Хоћеш! И можеш! Ти све можеш: ти си из сузе рођен! — жена привуче дечака к себи, загледа му се у очи и осмехну: — Немој то никада заборавити! И гле, поче да чита, поче да пише, поче да разумева дечак учитељеве речи.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Зар да ми на овај благи дан, када се и гора и вода весели, моја кућа плаче! АРСА (досећајући се): А, за то, немој за то толико! Зашто? ТОМА Зато, што ме расплакао мој син — несин!

Ни оца, ни матер, ни Бога, никога не види и не слуша... Море, што камен не добих, него њега, сина?! АРСА Немој толико, хаџи! То је. Сад, шта ћеш му? ТОМА (уздржавајући се): Ништа! Ти — ништа! АРСА (увређено): Па шта могу ја?

АРСА Ех, немој то! Прошло је то време. Него, ово ће ваљда трајати док је она девојка; а после, кад се уда, неће ваљда толико за њом

МАГДА (бришући очи): Није, кћери, није! Није то та гора! А немој ту песму. Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче. СТОЈАН (са чардака): Кошто, песму! КОШТАНА Коју?

СТОЈАН Зато... зато што те волим, а не смем да те волим. КОШТАНА (срећна, изненађена, грца): Не, Стојане! Немој да ме... СТОЈАН (упада): — лажеш! Ах не лажем те, Кошто! Све бих ти дао. А и сада, ево, све да ти дам!

СТОЈАН Шта ћу му ја сада? Шта ћу... Шта ме тражи? КОШТАНА (зауставља га): Немој, Стојане! И ја те молим! СТОЈАН Па баш због тебе — нећу. Јер знам да ће он сада све на тебе!

Јер знам да ће он сада све на тебе! За све ћеш ти бити крива. КОШТАНА Неће, неће! Само ти немој! Чује се бат коњски, хрзање, звек дизгина. ТОМА (иза позорнице виче): Марко! МАРКО истрчи. Сјахивање. Улази Тома.

(Стојану): Кући, бре! Бар да те не гледам! СТОЈАН покуњено, и гологлав, одлази. МАГДА (понизно Томи): Немој, газдо! Не љути се толико! ТОМА (бесно): Како? Да се не љутим? Шта сам ја? МАГДА Газда! Газда!

ТОМА (бесно): Како? Да се не љутим? Шта сам ја? МАГДА Газда! Газда! Стари, мили, слатки газда! (Љуби га у руку.) Немој, газдо! (Показује на јело, пиће.) Седни! ТОМА (згрануто): Још и да седнем?

) Хајд, дај, али брзо! МАГДА (срећна подмеће му јастук, нуди га јелом, вином): Узми, газдо. Окуси што Бог дао! Немој, на овај свети, Божји дан! (Пружа му чашу.) Окуси, газдо! ТОМА (крсти се, узима чашу): Ех, Магдо! (Пије.) Него хајд!

Куде ви? КОШТАНА (показује на Тому): Љутиће се... МИТКА Овамо, ти! Мене гледај! Ја овде... Пој! КОШТАНА Немој, немој, газда Митке, па после хаџија да се... (Показује са страхом на Тому.) ТОМА (презриво): Шта »хаџија«?

Куде ви? КОШТАНА (показује на Тому): Љутиће се... МИТКА Овамо, ти! Мене гледај! Ја овде... Пој! КОШТАНА Немој, немој, газда Митке, па после хаџија да се... (Показује са страхом на Тому.) ТОМА (презриво): Шта »хаџија«?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

1905. ПРОЉЕЋЕ Немој, драга, ноћас да те сан обрва И да склопиш очи на душеку меком! Када мјесец сине над нашом ријеком И на земљу пане

Узвиће се Љељо над нашим Мостаром, И сваки ће прозор засути бехаром, Да пробуди срца што љубе и горе... Зато немој, драга, да те сан обрва! Дођи, и у башти буди ружа прва, И на моме срцу мириши до зоре! 1906.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

има утисак да то нису речи, него ватрене птице које лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова: Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима.

И оштра ти бритка сабља била! Слободне ти очи на Турчина! Кад ти дођеш под Рибника бела, ти се немој поплашити, сине! Оштро гледај, а оштро беседи, оштро агу на мејдан зазивај!

у песми Марко Краљевић и Ђемо Брђанин; господа хришћанска трипут моле Ђема: Богом брате, Ђемо Брђанине, ту нам немој објесити Марка, неће родит вино ни шеница, ево тебе три товара блага!

Чувши од Косанчића страшне вести о турској сили, он каже: Немој тако кнезу казивати, јер ће нам се кнеже забринути, и сва ће се војска поплашити, већ овако нашем кнезу кажи: има

Краљ Вукашин вјеру погазио, те он први својој љуби каза: „Да се чуваш, моја вјерна љубо! Немој сјутра на Бојану доћи, ни донијет ручак мајсторима, јер ћеш своју изгубити главу, зидаће те кули у темеља“.

И Угљеша вјеру погазио, и он каза својој вјерној љуби: „Не превар' се, вјерна моја љубо! Немој сјутра на Бојану доћи, ни донијет мајсторима ручак, јера хоћеш млада погинути, зидаће те кули у темеља“.

Кол'ко Марко тежио на правду, тол'ко моли Јевросима мајка: „Марко сине, једини у мајке, не била ти моја рана клета, немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога! Немој, сине, изгубити душе!

била ти моја рана клета, немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога! Немој, сине, изгубити душе! Боље ти је изгубити главу него своју огр'јешити душу“.

да потражим душманина мога, а царева грдна хаинина. који ми је робље заробио. А немој се, тасте, препанути ни за твоју ђецу убринути.

Што ми ђеце иштеш деветоро, да ми ђецу водиш у Косово, у Косово, да их кољу Турци, немој, зете, више проговарат, — не дам ђеце водит у Косово, макар шћери нигда не видио!

Братимим те и јоште једанпут, немој мене војсци проказати, да ме војска турска не опколи“. Но се дервиш богом проклињаше: „Ти, соколе, Страхинићу

се сунца огријао, пуштио си мене вересијом; не издадох ни додадох тебе; не свјеровах, ели немах откуд; од мене се немој побојати.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Није тамо, значи, никакав разбојник, мртвац или нешто слично. То је неко од познатих. — Еј, покажи се, немој нас плашити. Прсти на ногама опет обијесно поиграше.

— То си се добро сјетио — сложи се Мачак. — А ти, Луњо, добро упамти што смо се договорили па немој шта друго кокодакати. — Их, кокодакати! Немој ти мијаукати!

— А ти, Луњо, добро упамти што смо се договорили па немој шта друго кокодакати. — Их, кокодакати! Немој ти мијаукати! — дочека га Луња и поче да поцупкује и да се руга, али без имало злобе. — Мачак, мачак, мачак!

Над њим је у гранама сједио Стриц и у руци стезао подебео суварак. Дјед се препаде. — Ама немој бити луд. Видиш да ме дави дим, гори ми под ногама. — И мени гори због твог опасача — признаде Стриц.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПРАЗНО МОРЕ Тафра и блага је у твоме дому. Гледајући нас оскудних, Немој затворити од нас Срдца твога! Милосрђу, отвори нам своја врата Зашто ми на овом великом и широком Праздном мору У

Јер си ми сасма обружила моје седе власи. Девојка Почекај ме ма Јосо, почекај! И немој ме сасма тако потајем одбијати, ни протеривати скоро из свога дома напоље. Нисам се ја научила прескићивати овам-онам.

Опрости нам, Господи, и послаби, смилуј се, господине наш, и немој нас до краја одметати ни злом предавати за наше бешчинство, ни пак што с нас скидајући, коју напаст, а на друге које

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

да је допрати до њених авлијских врата, а она га благодарно поглêда, али га ипак одбија и моли га загушеним гласом: — Немој, Мане, две ти очи!... Остави ме!... Сама ћу си идем!... Врни се! Жива ти ја! Ће ме види бата! Срамота оди човеци!...