Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Јуче је одвише пио, А ноћас, за пакост опет, и сан је чудноват снио: Кô одоздо, од мирних поља вихор се ненадан диже, Страшно прашину узви и онда у село стиже, И ова бујица плаха, у мутном вртлогу своме, Понесе кметицу прво, и
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— просикташе ниско над њим невидљива зрна, сустигоше их два нова пуцња, а кад Стриц стиже већ надомак једне удољине, ненадан ударац збаци му шешир с главе и он се пружи колико је дуг по некој густој папрати. Пуцњава нагло престаде.