Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Лепа им је имена надела: једном Предраг, а другом Ненаде. Предраг мајци до коња дорасте, а до коња и до бојна копља, пак одбеже своју стару мајку и прибеже гори у ајдуке.
Стара му се насмејала мајка: „Не будали, млађани Ненаде! Ја сам теби браца породила, Предрагога, твог брата рођеног, и јуче сам за њег разабрала: да с’ наоди и да ајдукује у
Беседи јој млађани Ненаде: „Ој старице, моја мила мајко, покрој на ме све ново одело, све зелено, од чое зелене, а ократко, с горицом
Беседи му стара мила мајка: „Не будали, млађани Ненаде, јер ћеш лудо изгубити главу“. Али Ненад мајке не слушаше, већ он чини што је њему драго: он покроји на себе
Беседи им млађани Ненаде: „Не стрељајте, браћо из горице, не била вас вашег брата жеља кано мене и брата мојега, што ме, тужан, овуд потерало!
“ И они га пропустише с миром. Кад на трећи десет наишао, и они га стрелом стријељаше. Расрди се млађани Ненаде, пак удари на триест јунака: први десет сабљом посекао, други десет коњем погазио, трећи с’ десет по гори
“ Рањен Ненад њему одговара: „Што ме, море, ти за рода питаш? Од мене се оженити нећеш; ја сам јунак млађани Ненаде, имам стару саморану мајку и једнога брата рођенога, Предрагога, мог брата рођена, пак се диго да њега потражим, да ме
стрâ љута стреле испустио, пак притрча рањену јунаку, скида њега с коња на травицу: „Та ти ли си, мој брате Ненаде! Ја сам Предраг, твој братац рођени. Можеш ли ми ране преболети, да подерем танане кошуље, да те видам и да те завијам?
“ То изусти, па душицу пусти. Над њим Предраг јаде јадикује: „Јô Ненаде, моје јарко сунце! Рано ти ми ти беше изишло, па ми тако рано ти заседе! Мој босиљче из зелене башче!