Ћипико, Иво - Пауци
А дружина дере земљу. Прашина се повија, звека мотика заглушује. Све гони један другога; уочљиво испред њих нестаје необрађене земље. —Доста је! — завиче неки старац и остави мотику. —Напијмо се! — дода блаже, бришући зној са изрована лица.
Штета што није све обрађено! — сјети се пресвијетли господин, гледајући њиве и ледине, и показа руком на нешто необрађене земље. — Ваља да неколико година тако лежи, да земља опочине. Међутим треба народ и паше за живо!