Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Није био баш сигуран. Нека је наклоност, свакако, постојала: не једном је промицао кроз опасности и промакао, неозлеђен; не једном би му се све чега би се машио наочиглед примало. Умео је са људима, умео са марвом, чак и са временом.
Љубица је јахала уз своју гошћу и неким је новим слухом, унутрашњим, хватала како се, под коњским копитима, неозлеђен, истеже тренутак што настаје а никад се неће поновити.