Ћипико, Иво - Пауци
том мишљу, прелази, скачући с камена на камен, хитро преко газа набујале ријеке, што данас јаче но обично хучи. Неосјетљиво наступи прољеће, пробуди опочинулу земљу и оживи разговором планину над селом.
Сунце нагиње ка западу и планини, узмиче у долима, драгама и испод греда, испред модричастих сјена које неосјетљиво дижу се све више и више.
А кад би нестало и последњега сјаја са запада, а ноћ се истиха и неосјетљиво спустила, редовито силажаше мору. С копна би заћарлијао вјетрић и голицао га по лицу.