Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Памтим, окрутно памтим — као што се већ окрутно и неоткупиво памти из дјетињства сва сила ствари од управ никаква значаја и вриједности!
Такав нам се људски створ привиђа неоткупиво оптерећен својом љепотом, заробљен њоме још прије рођења. Ни сјене каквог немира, ни трага препуштености слободном
Насупрот томе, неоткупиво памтимо какву безначајну трицу — шаре тепиха у глухој најамној соби по коме смо, неке далеке јесени, замишљено газили,
Додуше, бојим се да је теби тај коме ти служиш и робујеш, неоткупиво робујеш, јер он сав израста из тебе, баш из тог и таквог бића, задао доста муке, доста јада.
Замислите само: морати стално, непрекидно, без часка одмора нешто хтјети! Бити неоткупиво осуђен да увијек нешто хоћеш! Мазепа привезан на хату своје воље.