Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми тихо, чисто шапућући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи,