Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Добивале су нешто проницаво, нешто што продире до дна и разголићава, а оне саме остајале непроницљиве, правећи нам знану и вољену особу изненадно далеком и загонетно туђом. Могао сам да дуго и ненаситно гледам у њих.
Неумитном јасноћом оцртане, постојане зјене, а опет непроницљиве, апсолутне, као зјене господње. — Мама! — ускликнуо бих трзајући је за рукав. — Ја те не познам! Ја те не познам!...