Дучић, Јован - ПЕСМЕ
А наше две стране Душе осећаху, ипак, кô у тами: Кипе две-три сузе још неисплакане. И негдашњег срца, никад неречена, Притајена, тамна, реч хтеде потећи... А кад пође као безнадеждна сена — Никад можда нисмо били ближе срећи.
Каква химна срца, та реч неречена! Та реч што не позна беспућа ни блудње! Кад тишина збори место нас, реч њена Има сву чистоту сна и болне жудње.