Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
земљо мени света, Којом она синоћке прошета, Зар си ми се баш узалуд, мила, Тако лепо данас окитила, Зар ти неси то просула цвеће Да по њему моје злато шеће? Цвећа красна видим овде сила, Ал' најлепши де си оставила?
(1844, јан.) ЂАЧКИ РАСТАНАК Неси, бреже, чудо ти за око, Не дижеш се до неба високо, Неси гора умилнога латка, Кад ко шеће да је шетња слатка, Ни
(1844, јан.) ЂАЧКИ РАСТАНАК Неси, бреже, чудо ти за око, Не дижеш се до неба високо, Неси гора умилнога латка, Кад ко шеће да је шетња слатка, Ни се вода са камена слива, Кад ко легне да слађе почива, А
Голи брацо, што си стао, Ваљда неси већ сустао, Цупни, скочи, Ситно крочи, Па заведи, Па проведи, Опа цупа, Па на ћупа!
Та чудо је, побратиме мио, Ни у сну га неси никад снио: Каква стаса — лице кâ зорица, Око бистро лепше нег Даница, Даница нам носи белог данка — Та лепша је
Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно! Љуби, грли, док не сване — Та већ неси давно! Већ недеља дана прође Како ми не дође!... Јао злато, тако т' Бога, Та како си могâ?! 9. 5. 1850.
Ето части Српчића старина, Част господска под небом милина, Само штета, побратиме мио, Што ти диван туна неси био.
Ох, зашто ме још у клици Неси, Боже, уморио? Зашто си ми немилосно Бела дана отворио И показâ још сувише Свако чудо и милину, Те с' отео тић
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СТАНИЈА: Па ко ти чисти собу, кад немаш свога? ЉУБА: Девојка. СТАНИЈА (Љуби): Што ти знаш, кад неси тамо била. ВЕЛИМИР: Девојка, девојка. СТАНИЈА: Куку, девојка улази момку у собу! ВЕЛИМИР: Зашто не, за плаћу.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Наткриј, вишњо, И тополо, сентандрејско симбол-коло МАГАРЧЕВ БРЕГ Неси, бреже, чудо ти за око...! Б. Радичевић: Ђачки растанак Ни градина нити леја. Скрајнут крчаг - Сентандреја.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Што се направи то у свет? — Па јесам ли вам прочитао?! — Јеси, господин-учитељ, да кажем неси, јеси! Ама знаш, ја се малко замаја око ћелерај па и не чу убаво све што му писује у новине.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Сунце зађе - паде тама А ја остах сама! Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно! Љуби, грли, док не сване Та већ неси давно! Већ недеља дана прође Како ми не дође!... Јао злато, тако т' Бога, Та како си мога'?! Бр.
Хај, Србине, а мој живи брате, 3адркћем се кад помислим на те! Српска момо, селе моја мила, Ти ми неси гроба ни видила, Та ни гроба, ни на гробу цвета Туђа нога по њему се шета.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Ох, де, беже: »Весело, Стојно, Весело«. Свирка и песма: Весело, Стојно, мори, весело! Што неси увек, мори, весело? Да ли ти је жалба, мори, за мене, Што не смем, туго мори, да те земам?
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
дан на куп у амам, та да гледаш и сеириш и бираш, ете, за твојега Манчу, па да ти, како и мен’, дође жал и криво што неси ти Манча! — Их, — гракнуше неке — што је брљиво! Неје те ни срам! Пи, какво зборење! Иди си дом! Несрећо бећарска!...
ако што неси мушко... ГЛАВА ПЕТА Она је управо као нека епизода. Као епизода узета, она је, истина, мало подужа, али узета као
изнесе тражене ствари; учини му се да се исувише отегао пазар, одмери муштерију од главе до пете, па рече: — Море, неси муштерија!... Немаш те паре!... — па узе испред носа забезекнутом муштерији поређане ствари и изиђе брзо из дућана.
Знаје што је злато, и како се, ете, злато топи!... Машалах, Манчо, — неси забадава син на Ђорђију!... Ђорђијина крв!... Ашкољс’н!... — Ама неје ништо било! — одвраћа је Јевда.
— Ич да се не љутиш, — вели му Дока — ич да неси жалан! Ако што ти не дадоше девојче! ... Та што па да ти је за тој?
— вели Дока. — Море, тето, — брани се Мане од ове нове и неочекиване напасти — неси ти веће за теј работе. Искам висока и т’нка инка да је... — Што, што, бре?
— Ама, била си дè, ама саг, ете, неси! — Море, узни си ти сал мене, па ич не бери бригу! Ако треба да се тепамо с некога, — па ће се и тепамо.
— Има си заушке, та никаква се напраји; ништа не ваља, веће три дин, ете. — Па млого ли си болна? У чаршију и ма’алу неси искачала? За какво искачање па збориш? — пита је тихо и болно Зоне. — Па, демек, за спацирување, ете, неси искачала?
За какво искачање па збориш? — пита је тихо и болно Зоне. — Па, демек, за спацирување, ете, неси искачала? — Јок! — одговара Зона уморно и уви се још јаче у своју зелену свилену бундицу, седе и наслони чело на
Та како саг да тражим кад убаво си знам да ми неће дадну девојку? — Та што неси тражија никог потаквог човека, од ред човека...
Ели си дошеја при мен’ и питаја мен’ да ти, демек, наводаџишем за нику трговачку керку?... Неси!... — Несам... — одговара Мане и пружи Замфиру муштиклу, коју је оправио. — Ја си сина немам, Мане.
— Кол’ко ће пут па тија исти речи да ми кажеш и збориш?... — Што, не верујеш, бата-Мане? — Да се неси посмешила, невесто?... Знаш: Манулаћ и Манча слично му долази, — та може да си заб’равила за кога ти рекоше...