Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
У невеселим годинама ћутања и неслободе, Чим примети погрешку спреман да је на мач набоде, Заложивши главу за знаност и за истину, Терао је мак на конац и
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И каквог ли апсурда у том биному: морати хтјети! Врхунац моћи — и врхунац неслободе. Ни у чему, ни у најмањој ствари не моћи бити индиферентан, незаинтересиран: Никад не моћи рећи: нека иде како хоће,
Остављао сам насушне ослонце, напуштао драгоцјене изворе окрепљења, а све због оне мале неслободе којом су ме спутавали. На епидерми личности осјећао сам као вежањ чак и тако њежне додире да ни сâм нисам знао јесу ли