Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Страшно је бдјети уз бок некога који спава. То је одувијек рађало у мени неки панични провалијски несразмјер. Присуство нијемих дубина подсвијести, у којима се биће спаја са праисконским, помало исплива на површину, и у нама
А слутња тог другог простора и тог другог тока збивања рађала је неки мучан несразмјер, болну и чежњиву подвојеност бића. Овај наш живот, и ритам овог нашег круга, па и живот и ритам сваког другог круга,
кад је пред његовим погледом пукла главна, основна двојност људске природе: расцијеп између коначнога и бесконачнога, несразмјер између његове ограничене коначности и помамне жеђи за бескрајним, која му је усађена у дну бића.
Као што се то већ догађа. Обична накнадна невјероватност и незамисленост, обични несразмјер између повода и проистеклог догађаја, невјероватност и несразмјер у којима се трудимо да изнађемо још једино објашњење
накнадна невјероватност и незамисленост, обични несразмјер између повода и проистеклог догађаја, невјероватност и несразмјер у којима се трудимо да изнађемо још једино објашњење и једино оправдање. Позната прича.
Али ипак таленат. А како је таленат кудикамо ријеђи од несреће, схватљив је тај несразмјер. Осим тога, није тачно да данашње напаћено човјечанство тражи романе с хаппy енд-ом. То траже фризерке.
И бива нам непојмљив тај трагички несразмјер у њиховој личности. Гледамо их с грозом као природне наказе, као немани. Као људождере.